Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Povreda je nastala usled neefikasnog postupanja prvostepenog suda i drugih organa, uključujući kašnjenje u dostavljanju spisa i veštačenju.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1556/2010
15.11.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branislava Dimitrijevića iz Bora , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Branislava Dimitrijevića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 61/09 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Branislav Dimitrijević iz Bora je 10. marta 2010. godine, preko punomoćnika Dragane Videnović i Mileta Petk ovića, advokata iz Bora, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Staroj Pazovi u predmetu P. 61/09. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe smatra da su neokončavanjem ove parnice povređena njegov a prav a na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava, na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, na jednaku zaštitu prava i na pravn o sredstvo iz člana 36. Ustava.

Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i “naredi Apelacionom sudu u Novom Sadu da odluči po njegovoj žalbi izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 61/09 od 11. februara 2009. godine“, kao i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 61/09, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Branislav Dimitrijević, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 30. maja 2003. godine podneo Opštinskom sudu u Staroj Pazovi tužbu protiv A.D, radi neosnovanog obogaćenja i naknade materijalne štete. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da su parnične stranke u bračnoj zajednici stekle kuću i garažu u Ulici Jesenskog br. 47 u Staroj Pazovi i određene pokretne stvari koje se nalaze u navedenoj kući, te da tužilac na ovim stvarima ima suvlasnički udeo od 64,69%, a tužena udeo od 35,31%; da tužena koristi i suvlasnički udeo tužioca i da se na taj način ona neosnovano bogati na njegov račun i pričinjava mu štetu, te tužilac traži da mu tužena isplati iznos od 180.000,00 dinara za vremenski period od 1. juna 2000. do 31. maja 2003. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe, kao i da mu plaća iznos od 5.000,00 dinara mesečno počev od 1. juna 2003. godine pa ubuduće dok se ne sprovede izvršenje u predmetu Opštinskog suda u Staroj Pazovi (u kome je tužilac u svojstvu izvršnog poverioca tražio da se izvrši civilna deoba nepokretnosti koja ulazi u bračnu tekovinu parničnih stranaka). Predmet je zaveden pod brojem P. 1426/03. Prvostepeni sud je 29. septembra 2003. godine dostavio tuženoj tužbu na odgovor, a prvo ročište za glavnu raspravu je održano 10. novembra 2003. godine.

Opštinski sud u Staroj Pazovi je 2. juna 2004. godine doneo presudu P. 1426/03, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca. Parnične stranke su 26. jula i 3. avgusta 2004. godine podnele žalbu protiv prvostepene presude, a spisi predmeta su 7. decembra 2004. godine dostavljeni Okružnom sudu u Sremskoj Mitrovici, radi postupanja po žalbama.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Sremskoj Mitrovici je rešenjem Gž. 1682/04 od 24. marta 2005. godine ukinuo prvostepenu presudu, te je vratio predmet Opštinskom sudu u Staroj Pazovi na ponovni postupak i odlučivanje, ističući da prvostepeni sud, pored ostalog, nije utvrdio da li je tužena u spornom periodu izdavala u zakup poslovni prostor koji je deo zajedničke nepokretnosti stranaka i da li je tužena onemogućila tužiocu suposed stambenog dela, odnosno da li je tužilac ikada tražio suposed tog prostora.

Drugostepeni sud je 4. maja 2005. godine vratio prvostepenom sudu spise predmeta, koji je ponovnom postupku prvo ročište za glavnu raspravu zakazao za 10. oktobar 2005. godine. Predmet je dobio novi broj P. 333/05.

Prvostepeni sud je 13. januara 2006. godine tražio od Opštinskog suda u Boru da dostavi spise predmeta P. 986/95, radi uvida. Budući da Opštinski sud u Boru nije postupio po navedenom dopisu, Opštinski sud u Staroj Pazovi se još dva puta obratio navedenom sudu, pa su traženi spisi predmeta dostavljeni tek 4. avgusta 2006. godine.

Opštinski sud u Staroj Pazovi je 24. novembra 2006. godine doneo rešenje kojim je odredio veštačenje u ovoj pravnoj stvari preko veštaka građevinske struke P.M, te je naložio veštaku da dostavi nalaz i mišljenje u roku od 20 dana od dana prijema ovog rešenja. Veštak P.M. je tek 2. aprila 2008. godine dostavio prvostepenom sudu svoj pisani nalaz i mišljenje.

Prvostepeni sud je 29. maja 2008. godine doneo rešenje P. 333/05, kojim je utvrđeno da se tužba smatra povučenom, imajući u vidu da se parnične stranke nisu pojavile na ročištu za glavnu raspravu zakazanom za 27. maj 2008. godine, iako su uredno pozvane. Punomoćnik tužioca je 25. septembra 2008. godine podneo žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja, ističući da mu sud nije dostavio poziv za ročište za glavnu raspravu.

Opštinski sud u Staroj Pazovi je 28. novembra 2008. godine doneo rešenje P. 333/05, kojim je: u stavu prvom izreke odredio da se žalba tužioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja ima smatrati predlogom za povraćaj u pređašnje stanje; u stavu drugom izreke dozvolio povraćaj u pređašnje stanje i stavio van snage prvostepeno rešenje kojim je utvrđeno da se tužba smatra povučenom; u stavu trećem izreke zakazao naredno ročište za glavnu raspravu za 11. februar 2009. godine. Predmet je zaveden pod novim brojem P. 61/09.

Tužilac je podneskom od 2. februara 2009. godine preinačio tužbu tako što je glavnim tužbenim zahtevom tražio da se obaveže tužena da mu na ime neosnovanog obogaćenja i naknade materijalne štete isplati 10.092,16 evra za vremenski period od 1. juna 2000. do 31. januara 2009. godine i da mu isplati po 97,04 evra mesečno počev od 1. februara 2009. godine pa sve dok se ne sprovede izvršenje u predmetu Opštinskog suda u Staroj Pazovi I. 70/02, postavljajući pri tome i dva slična eventualna tužbena zahteva.

Prvostepeni sud je 11. februara 2009. godine doneo presudu P. 61/09, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan glavni tužbeni zahtev tužioca; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovane eventualne tužbene zahteve tužioca; u stavu trećem izreke obavezao tužioca da naknadi tuženoj troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Novom Sadu je 8. septembra 2010. godine doneo presudu Gž. 4904/10, kojom je odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je pravilno zaključio prvostepeni sud da na strani tužene ne postoji sticanje bez osnova, imajući u vidu da je u prvostepenom postupku utvrđeno da tužena od marta 1999. godine nije više izdavala sporni poslovni prostor u zakup, niti je izdavala u zakup stambeni deo sporne kuće, te da nije ubirala zakupninu u periodu na koji se odnose tužbeni zahtevi tužioca; da tužilac nikada nije tražio sudskim putem da mu tužena preda suposed i da tužena nije sprečavala tužioca da uđe u posed sporne nepokretnosti, niti je svojim radnjama doprinela da dođe do umanjenja njegove imovine ili sprečavanja uvećanja imovine; da je presudom Opštinskog suda u Boru P. 986/95 od 10. juna 1998. godine utvrđeno da je tužilac suvlasnik sporne kuće u Staroj Pazovi sa udelom 64,69%, te je tužena obavezana da tužiocu ustupi u državinu deo sporne nepokretnosti putem fizičke deobe, ali da tužilac nije tražio fizičku deobu već je odmah tražio civilnu deobu, pa je u predmetu Opštinskog suda u Staroj Pazovi I. 70/02 određena deoba sporne nepokretnosti javnom prodajom i da je tužena u toku tog izvršnog postupka više puta predlagala fizičku deobu, iz čega proizlazi da tužilac nikada nije tražio predaju suposeda sporne nepokretnosti, već da je jedino bio zainteresovan za civilnu deobu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da s vako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, te da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 254. stav 1.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.); da je prvostepeni sud dužan da odmah po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (člana 384. stav 1.).

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo par nični postupak podnošenjem tužbe 30. maja 2003. godine i da je ovaj obligacionopravni spor pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4904/10 od 8. septembra 2010. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je zaključio da je on trajao sedam godina i dva meseca , što samo po sebi ukazuje na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja ra spravljanog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi se odrazila na dužinu trajanja postupka. Uzimajući u obzir da su pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Boru P. 986/95 od 10. juna 1998. godine utvrđeni suvlasnički udeli parničnih stranaka na spornoj nepokretnosti u Staroj Pazovi koja je predstavljala bračnu tekovinu stranaka , prvostepeni sud je trebalo da utvrdi da li je tužena u periodu od 1. juna 2000. do 31. januara 2009. godine izdavala u zakup deo sporne nepokretnosti koji predstavlja suvlasnički udeo podnosioca ustavne žalbe i da li je ubirala zakupninu, u smislu odredaba člana 210. Zakona o obligacionim odnosima, te da ispita da li je tužena prouzrokovala štetu podnosiocu, sprečavajući ga da uđe u posed sporne nepokretnosti.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su on i njegov punomoćnik preduzeli sve procesne mere kako bi se ovaj parnični postupak efikasno okončao.

Ustavni sud smatra da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da se blagovremeno okonča ova parnica.

Ustavni sud je ocenio da je nedelotvorno i pogrešno postupanje Opštinskog suda u Staroj Pazovi prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. Najpre, Ustavni sud je konstatovao da prvostepeni sud u samom početku parnice nije postupao u skladu sa načelom efikasnosti iz člana 10. ranije važećeg ZPP, jer je tek nakon tri meseca dostavio tuženoj tužbu na odgovor, a prvo ročište za glavnu raspravu je održao nakon nepunih šest meseci od dana podnošenja tužbe. U tom kontekstu, treba istaći i da Opštinski sud u Staroj Pazovi u periodu od 22. decembra 2003. do 2. juna 2004. godine nije održao nijedno ročište za glavnu raspravu, niti je preduzimao druge procesne radnje u cilju sprovođenja parničnog postupka bez odugovlačenja. Takođe, prvostepeni sud je presudom P. 1426/03 od 2. juna 2004. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, ne utvrđujući bitne činjenice da li je tužena u spornom periodu izdavala u zakup poslovni prostor koji je deo sporne nepokretnosti i da li je tužena onemogućila podnosiocu suposed stambenog dela, te je Okružni sud u Sremskoj Mitrovici rešenjem Gž. 1682/04 od 24. marta 2005. godine ukinuo navedenu presudu i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Odgovornost Opštinskog suda u Staroj Pazovi za prekomernu dužinu trajanja spora se ogleda u činjenici da je navedeni sud tek nakon pet meseci od dana prijema rešenja Okružnog suda u Sremskoj Mitrovici zakazao prvo ročište u ponovnom postupku, iako je prema odredbi člana 384. stav 1. ZPP bio dužan to da učini u roku do 30 dana od dana prijema drugostepene odluke.

Ustavni sud smatra da je za odlučivanje o predmetnoj ustavnoj žalbi bitno i postu panje Opštinskog suda u Boru, koji je trebalo da dostavi spise predmeta P. 986/95 u cilju utvrđivanja bitnih činjenica za odluku o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku. Prema stavu Ustavnog suda, prilikom ocenjivanja da li je vremenski rok za odlučivanje o pravima i obavezama stranke razuman, potrebno je preispitati postupanje ne samo sudova pred kojima se vodi postupak, već i postupanje drugih sudova, državnih organa ili vršilaca javnih ovlašćenja koji preduzimaju pojedine radnje u postupku ili u vezi sa postupkom, a čije delotvorno učešće može uticati na njegovu dužinu trajanja. Uvidom u priloženu dokumentaciju, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Boru dostavio Opštinskom sudu u Staroj Pazovi tražene spise predmeta tek nakon nepunih sedam meseci od dana traženja – 4. avgusta 2006. godine, čime je doprineo dužem trajanju postupka i privremeno onemogućio postupajući prvostepeni sud da izvede potrebne dokaze. S obzirom na to da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome država snosi odgovornost za kašnjenja državnih organa u podnošenju dokaza u građanskopravnim predmetima (videti presudu u predmetu "Guincho protiv Portugala " od 10. jula 1984. godine). Pored toga, Ustavni sud je konstatovao da je veštak građevinske struke tek nakon jedne godine i četiri meseca dostavio sudu svoj nalaz i mišljenje, iako je bio dužan to da učini u roku od 20 dana. Polazeći od navedenog, Ustavni sud napominje da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće mere da spreči suprotno postupanje. U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da Opštinski sud u Staroj Pazovi nije iskoristio procesna ovlašćenja da blagovremeno kazni imenovanog veš taka ili odredi drugo stručno lice za izvođenje te vrste dokaza, u smislu odredaba čl. 254. stav 1. i čl . 258. st av 1. ZPP. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da prema stavu Evropskog suda za ljudska prava postoji odgovornost suda, tj. države zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu "Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske" od 13. jula 1983. godine).

Imajući u vidu sve iznete razloge, te činjenicu da je ova parnica koja je prošla dve sudske instance pravnosnažno okončana tek nakon sedam godina i dva meseca, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kome se podnosilac poziva na povredu prava iz člana 22, člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe prethodna iscrpljenost svih delotvornih pravnih sredstava i da samo u slučaju kada podnosilac izjavljuje žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, postoji izuzetak od supsidijarnog karaktera ovog pravnog sredstva.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da u vreme podnošenja ustavne ža lbe ovaj parnični postupak još nije bio pravnosnažno okončan jer drugostepeni sud nije odlučio o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 61/09 od 11. februara 2009. godine, Ustavni sud je zaključio da nisu bila iscrpljena sva pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom, kao nužan procesni uslov za izjavljivanje ustavne žalbe u navedenom delu. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno o dredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 3. Z akona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nemat erijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Sledom rečenog , Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti