Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka preko 11 godina, kao i povredu prava na pravično suđenje jer je Vrhovni kasacioni sud zasnovao odluku na neustavnoj uredbi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva „V .“ d.o.o. R, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 2. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „V.“ d.o.o. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Jagodini u predmetu P. 553/08, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „V.“ d.o.o. i utvrđuje da je stavom drugim i trećim izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1450/10 od 18. novembra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1450/10 od 18. novembra 2010. godine u stavu drugom i trećem izreke i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Jagodini Gž. 1147/09 od 26. maja 2009. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „V .“ d.o.o. R. podnelo je 8. aprila 2011. godine, preko punomoćnika M . S, advokata iz J, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Jagodini u predmetu P. 553/08, kao i protiv stava drugog i trećeg izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1450/10 od 18. novembra 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1 Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava .

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni parnični postupak trajao skoro 12 godina, jer sudovi nisu preduzimali sve zakonom predviđene mere kako bi se postupak okončao efikasno i bez odugovlačenja; da su strankama otpravci prvostepenih presuda dostavljani nekoliko meseci nakon zaključenja glavne rasprave; da je odugovlačenju postupka doprineo i Vrhovni kasacioni sud koji je u svojim rešenjima davao nejasna i nepotpuna uputstva nižestepenim sudovima; da je tužilac prisustvovao svim zakazanim ročištima, a tužbeni zahtev je preciziran u više navrata samo u pogledu visine; da je osporena revizijska presuda zasnovana na pristrasno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primen i materijalnog prava koja se ogleda u tome što je na sporni odnos parničnih stranaka primenjena Uredba o merama za sprečavanje i otklanjanje poremećaja na tržištu izazvanih zloupotrebom monopolskog položaja, koja je doneta na osnovu Zakona o merama za otklanjanje i ublažavanje posledica primene sankcija međunarodnih organizacija, za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, zbog čega ni navedena Uredba, kao i njene izmene i dopune nisu u saglasnosti sa Ustavom; da je na sporni odnos trebalo primeniti odredbe Zakona o obligacionim odnosima koje se odnose na naknadu štete, kao što su to učinili prvostepeni i drugostepeni sud; da se u revizijskoj presudi ne navodi period za koji tužilac ima pravo na naknadu štete u vidu izmakle koristi; da revizijski sud pogrešno visinu štete utvrđuje po slobodnoj oceni, primenom procesnog ovlašćenja iz člana 224. Zakona o parničnom postupku, a imajući u vidu činjenicu da je tužilac pravno lice koje povodom prodaje svojih proizvoda izdaje fakture, koje se evidentiraju u poslovnim knjigama, što je sve cenjeno kroz nalaz veštaka ekonomsko–finansijske struke koji je dao obračun izmakle koristi za ceo utuženi period. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu u stavu drugom i trećem izreke . Takođe je tražio da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku, kao i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Jagodini P. 553/08 (kasnije Osnovnog suda u Jagodini, novi broj predmeta P. 8553/10) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 2. avgusta 1999. godine tužbu Opštinskom sudu u Jagodini (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv Re publike Srbije – Ministarstvo trgovine, radi naknade štete, zbog nepravilnog rada državnog organa.

Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 1. oktobra 1999. godine, na kom e je tužilac pred ložio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem na okolnost visine izgubljene dobiti. Uz dopis od 12. oktobra 1999. godine veštaku ekonomsko–finansijske struke dostavljeni su spisi predmeta, sa nalogom da izvrši veštačenje na okolnost izgubljene dobiti tužioca, te da nalaz i mišljenje u pismenoj formi dostavi sudu pre ročišta za glavnu raspravu zakazanog za 11. novembar 1999. godine. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 11. novembar 1999. godine nije održano, jer na isto nije pristupio tuženi koji je uredno pozvan. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio Opštinskom sudu tek 23. avgusta 2000. godine.

Nakon toga, sledeće ročište za glavnu raspravu održano je 11. oktobra 2000. godine, na kome je tužilac precizirao tužbeni zahtev u pogledu visine štete, u skladu sa nalazom veštaka. Iste godine održano je još jedno ročište za glavnu raspravu, 15. novembra 2000. godine , na kome je sud odredio izvođenje dopunskog veštačenja , u skladu sa primedbama tuženog. Nakon toga, sud je više puta pokuša vao da veštaku dostavi nalog za izvođenje dopunskog veštačenja (dopisi od 16. novembra 2000, 27. decembra 2000, 1. marta 2001. i 25. juna 2001. godine). Veštak je dopunski nalaz dostavio sudu 24. septembra 2001. godine.

U toku 2001. godine zakazana su dva ročišta, i to : prvo – 9. novembra, koje je odloženo na predlog tužioca kako bi u međuvremenu precizirao tužbeni zahtev (što je i učinio podneskom od 12. novembra 2001. godine, tako što je tužbu povukao u delu u kome je tražio naknadu obične štete, a ostao pri zahtevu za izmaklu dobit) i drugo – 24. decembra, na kome je saslušan veštak.

Nakon ročišta održanog 28. januara 2002. godine, Opštinski sud je zaključio glavnu raspravu, koja je ponovo otvorena radi dopunskog veštačenja. Nalog za dopunsko veštačenje dat je veštaku 27. maja 2002. godine, a veštak je nalaz dostavio sudu 27. maja 2003. godine.

Tokom 2003. godine zakazana su tri ročišta, od kojih su dva održana i jedno odloženo (ročište zakazano za 17. septembar nije održano jer na isto nije pristupio veštak). Na ročištu održanom 28. oktobra 2003. godine zaključena je glavna rasprava i doneta presuda P. 750/99, kojom je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca i obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove postupka.

Postupajući po žalbi tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, Okružni sud u Jagodini (u daljem tekstu Okružni sud) je doneo rešenje Gž. 649/04 od 23. aprila 2004. godine kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom , predmet je dobio novi broj P. 670/04, a prvo ročište za glavnu raspravu održano je 23. juna 2004. godine. Do kraja 2004. godine zakazana su još četiri ročišta od kojih je samo jedno održano, dok su tri odložena (ročište zakazano za 30. jul je odloženo jer tuženi nije pristupio, ročište zakazano za 20. septembar je odloženo kako bi se veštak izjasnio na primedbe tuženog, ročište zakazano za 1. novembar odloženo je jer tuženi na isto nije uredno pozvan). Na ročištu održanom 14. decembra 2004. godin e zaključena je glavna rasprava i doneta presuda P. 670/04, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu naknadi štetu u iznosu od 2.342.212,48 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 31. jula 2000. godine , kao i troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tuženog izjavljenoj protiv navedene presude, Okružni sud je doneo presudu Gž. 946/ 05 od 19. jula 2005. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Opštinskog suda P. 670/04 od 14. decembra 2004. godine.

Odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj na drugostepenu presudu, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 3094/05 od 19. aprila 2006. godine ukinuo presudu Okružnog suda Gž. 946/05 od 19. jula 2005. godine i presudu Opštinskog suda P. 670/04 od 14. decembra 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, prvo ročište za glavnu raspravu održano je 6. septembra 2006. godine, a iste godine održ ano je još jedno ročište (29. septembra).

Tokom 2007. godine zakazano je šest ročišta, od kojih su četiri održana, a dva odložena. Kako je tuženi izjavio protivtužbu kojom je tražio povraćaj novčanog iznosa od 13.543.364,17 dinara koji je tužilac naplatio od tuženog u izvršnom postupku, a na osnovu izvršne isprave – presude Opštinskog suda P. 670/04 od 14. decembra 2004. godine (koja je naknadno ukinuta revizijskim rešenjem Rev. 309 4/05 od 19. aprila 2006. godine), a po kojoj je formiran novi predmet P. 95/07, Opštinski sud je na ročištu održanom 1. marta 2007. godine združio spise predmeta P. 95/07 i spojio ove dve parnice radi zajedničkog raspravljanja i odlučivanja. Na ročištu održanom 10. septembra 2007. godine zaključena je glavna rasprava i doneta presuda P. 917/06 , kojom je , u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi-protivtužilac (u daljem tekstu tuženi) da tužiocu-protivtuženom (u daljem tekstu tužilac) na ime naknade štete isplati iznos od 15.466.813,40 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od 10. septembra 2007. godine pa do isplate. U stavu drugom izreke navedene presude usvojen je protivtužbeni zahtev i obavezan tužilac da tuženom plati iznos od 13.543.364,17 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. januara 2006. godine pa do isplate, dok je u stavu trećem izreke određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Okružni sud je presudom Gž. 2685/07 od 10. januara 2008. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Opštinskog suda P. 917/06 od 10. septembra 2007. godine u stavu prvom i trećem izreke.

Odlučujući o reviziji tuženog, Vrhovni sud Srbije je doneo rešenje Rev. 585/08 od 2. aprila 2008. godine, kojim je ukinuo presudu Okružnog suda Gž. 2685/07 od 10. januara 2008. godine i presudu Opštinskog suda P. 917/06 od 10. septembra 2007. godine u prvom i trećem stavu izreke i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku, tokom 2008. godine, zakazano je pet ročišta od kojih su č etiri održana, a jedno odloženo (ročište zakazano za 20. jun je odloženo zbog sprečenosti postupajućeg sudije). Podnes kom od 27. oktobra 2008. godine tužilac je preinačio tužbu povećanjem tužbenog zahteva na iznos od 24.240.555,31 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate. Na ročištu održanom 18. novembra 2008. godine zaključena je glavna rasprava i doneta presuda P. 553/08 , kojom je , u stavu prvom izreke , usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete u vidu izmakle koristi isplati iznos od 24.240.555,31 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. novembra 2008. godine , pa do isplate, dok je u stavu drugom izreke određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Okružni sud je presudom Gž. 1147/09 od 26. maja 2009. godine odbio žalbu tuženog i potvrdio ožalbenu presudu Opštinskog suda P. 553/08 od 18. novembra 2008. godine.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 1450/ 10 od 18. novembra 2010. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovanu reviziju tuženog i potvrdio presudu Okružnog suda Gž. 1147/09 od 26. maja 2009. godine u delu kojim je pravnosnažno obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete u v idu izmakle koristi plati iznos od 4.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. novembra 2008. godine pa do isplate. U stavu drugom izreke osporene presude usvojena je revizija tužene i preinačene su presuda Okružnog suda Gž. 1147/09 od 26. maja 2009. godine i presuda Opštinskog suda P. 553/08 od 18. novembra 2008. godine, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade štete plati iznos od 20.240.555,31 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18. novembra 2008. godine , pa do isplate.

U obrazloženju osporene revizijske presude je, između ostalog, navedeno: da je tržišni inspektor 13. februara 1998. godine rešenjem naložio tužiocu da cene svojih proizvoda snizi i uskladi sa cenovnikom od 12. novembra 1997. godine koji je donela Komisija za određivanje privrednih subjekata koji imaju monopolski položaj, odnosno dominantan položaj na tržištu; da je žalba tužioca na ovo rešenje odbijena, ali da je u upravnom sporu Vrhovni sud Srbije doneo presudu U. 2252/98 od 4. novembra 1998. godine, kojom je uvažio tužbu tužioca i poništio drugostepeno rešenje jer u prethodnom postupku nije utvrđeno da li tužilac ima mo nopolski položaj na tržištu; da s obzirom na to da navedena odluka Vrhovnog suda Srbije nije presuda tzv. “pune jurisdikcije“, to je prvostepeni sud, ceneći odredbe navedene Uredbe o merama za sprečavanje i otklanjanje poremećaja na tržištu izazvanih zloupotrebom monopolskog položaja (u daljem tekstu Uredba), kao i činjenicu da nadležno ministarstvo nije utvrdilo, u smislu člana 5. Uredbe, da je tužilac privredni subjekt koji ima monopolski položaj, zaključio da se na tužioca ne primenjuju odredbe navedene Uredbe i da mu nije mogla biti izrečena mera snižavanja cena proizvoda; da je pogrešan zaključak nižestepenih sudova da sve vreme trajanja Uredbe tužilac nije bio u obavezi da se pridržava propisanog cenovnika, a imajući u vidu da je izmenama sporne Uredbe od 22. januara 1999. godine, i to članom 7a, propisano da su za svako povećanje cena proizvoda i usluga navedenih u spisku, privredni subjekti dužni da pribave saglasnost nadležnog ministarstva koje ocenjuje opravdanost razloga za povećanje cena i o tome obaveštava podnosioca zahteva; da je nakon izmene Uredbe, bez uticaja činjenica da li je privredni subjekt određen kao subjekt sa monopolskim položajem ili ne; da je u skladu sa navedenim izmenama Uredbe , i tužilac treba lo da pribavi navedenu saglasnost pre povećanja cena, zbog čega nema osnova za naknadu štete u vidu izmakle dobiti počev od 22. januara 1999. godine; da za period od 13. februara 1998. godine, kada je tužiocu naloženo da svoje cene snizi , pa do donošenja navedenih izmena Uredbe, tužiocu pripada naknada štete u iznosu od 4.000.000,00 dinara, koji iznos je revizijski sud utvrdio saglasno članu 224. Zakona o parničnom postupku, jer je u nižestepenim presudama iznos naknade štete na ime izmakle dobiti utvrđen na osnovu ukupne realizacije proizvoda tužioca u utuženom periodu, prema cenama iz proizvođačke kalkulacije i cenama iz cenovnika Komisije za određivanje privrednih subjekata koji imaju monopolski položaj na tržištu od 12. novembra 1997. godine, a da je ukupnu realizaciju trebalo utvrditi imajući u vidu poslovanje tužioca pre donošenja odluke organa tužene, kao i kakav je promet ostvarivao u čitavom posmatranom periodu, kako je i naloženo ukidnim rešenjem Vrhovnog suda Srbije, pri čemu je bitan promet koji je evidentiran u poslovnim knjigama i računovodstvenim izveštajima o poslovanju, a ne samo u fakturama tužioca na osnovu kojih je obračun izvršen.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (član 154. stav 1. ); da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta) (član 155.); da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi, da se visina naknade štete određuje prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, izuzev slučaja kad zakon naređuje što drugo, da se pri oceni visine izmakle koristi uzima u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem (član 189. st. 1. do 3.).

Odredbom člana 7a Uredbe o merama za sprečavanje i otklanjanje poremećaja na tržištu izazvanih zloupotrebom monopolskog položaja („Službeni glasnik RS“, br. 8/95, 9/95, 42/95, 34/96, 8/97, 18/98, 24/98, 30/98, 3/99, 51/99, 11/10, 27/10 i 29/10), koja je doneta na osnovu člana 2. stav 1. tač. 5. i 7. i stava 2. Zakona o merama za otklanjanje i ublažavanje posledica primene sankcija međunarodnih organizacija ("Službeni glasnik RS", broj 46/92), bilo je propisano da su za svako povećanje cena proizvoda i usluga navedenih u spisku proizvoda i usluga, privredni subjekti dužni da pribave saglasnost nadležnog ministarstva, da zahtev sadrži i obrazloženje sa razlozima za povećanje cena, da ministarstvo iz stava 1. ovog člana ocenjuje opravdanost razloga za povećanje cena i u roku od 15 dana od dana podnošenja zahteva o tome obaveštava podnosioca zahteva.

Odlukom Ustavnog suda IU-206/2000 od 25. marta 2009. godine utvrđeno je da Zakon o merama za otklanjanje i ublažavanje posledica primene sankcija međunarodnih organizacija („Službeni glasnik RS“, br. 46/92, 7/95 i 45/02) nije u saglasnosti sa Ustavom. U toj odluci Ustavni sud je, pored ostalog, istakao: da Ustav Republike Srbije od 2006. godine ne sadrži odredbe o mogućnosti uvođenja propisanih mera ograničenja u oblasti prometa roba i usluga, raspolaganja delom sredstava pravnih i fizičkih lica, na način kako je to učinjeno ovim zakonom; da temeljna načela ekonomskog uređenja, kao i ljudska i manjinska prava i slobode utvrđeni važećim Ustavom, počivaju na bitno drugačijim osnovama, a imajući u vidu da su prestale sankcije međunarodnih organizacija prema našoj zemlji, Ustavni sud je ocenio da Ustav od 2006. godine ne daje mogućnost uvođenja ograničenja u navedenim oblastima privrednog života, odnosno na jedinstvenom i slobodnom tržištu, niti u domenu prava i sloboda pravnih i fizičkih lica, kako je to propisano osporenim Zakonom.

Odlukom Ustavnog suda IU-96/95 od 28. decembra 2000. godine utvrđeno je da Uredba o merama za sprečavanje i otklanjanje poremećaja na tržištu izazvanih zloupotrebom monopolskog položaja („Službeni glasnik RS“, br. 8/95, 9/95, 42/95, 34/96, 8/97, 18/98, 24/98, 30/98, 3/99, 51/99, 11/20, 27/20 i 29/20), u vreme važenja nije bila u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Ustavni sud je u ovoj odluci izrazio stav da odredbe člana 2. stav 1. tač. 5. i 7. i stava 2. Zakona o merama za otklanjanje i ublažavanje posledica primene sankcija međunarodnih organizacija koje su bile osnov za donošenje navedene Uredbe ne daju osnov za propisivanje mera kojima se suzbija monopolski položaj, dominantan položaj i špekulativne radnje na tržištu, odnosno mera kontrole cena, što je predmet Uredbe, te da je pri takvom stanju stvari Uredba doneta prekoračenjem ovlašćenja, a činjenica da nije u saglasnosti sa zakonom za čije izvršavanje je doneta, čini je neustavnom sa stanovišta člana 119. stav 2. Ustava, prema kojem propis i drugi opšti akt republičkog organa mora biti saglasan sa zakonom. Istaknuto je i to da su osporenom Uredbom izvorno uređeni odnosi koji imaju karakter propisivanja opštih uslova privređivanja, tržišta i ekonomskih odnosa od opšteg interesa, koji se uređuju zakonom tj. aktom zakonodavne vlasti. Odluka IU-96/95 od 28. decembra 2000. godine objavljena je u „Službenom glasniku RS“, broj 12/01, od 16. februara 2001. godine.

Zakonom o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka („Službeni glasnik RS“, br. 32/91, 67/93 i 101/05), koji je važio u vreme donošenja Odluke IU- 96/95 od 28. decembra 2000. godine, bilo je propisano: da k ad Ustavni sud utvrdi da zakon, statut autonomne pokrajine, drugi propis ili opšti akt nije u saglasnosti s Ustavom, taj zakon, statut autonomne pokrajine, drugi propis ili opšti akt prestaje da važi danom objavljivanja odluke Ustavnog suda u " Službenom glasniku Republike Srbije" (član 51. stav 1.); da se z akoni i drugi propisi i opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti s Ustavom ili zakonom ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravosnažno rešeni, da p ropisi i drugi opšti akti doneti za izvršenje zakona i drugih propisa za koje se odlukom Ustavnog suda utvrdi da nisu u saglasnosti s Ustavom i zakonom, neće se primenjivati od dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako iz odluke proizilazi da su ti propisi i drugi opšti akti nesaglasni Ustavu ili zakonu (član 56. st. 1. i 2.); da kad je u toku postupka opšti akt prestao da važi ili je usaglašen s Ustavom, odnosno zakonom, ali nisu otklonjene posledice neustavnosti, odnosno nezakonitosti, Ustavni sud može odlukom utvrditi da opšti akt nije bio u saglasnosti s Ustavom, odnosno zakonom, da ova odluka Ustavnog suda ima isto pravno dejstvo kao i odluka kojom se utvrđuje da opšti akt nije u saglasnosti s Ustavom, odnosno zakonom.

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, 2. avgusta 1999. godine, a okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1450/10 od 18. novembra 2010. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče od novembra 2006. godine stupanjem na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu i nedeljivu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, nalazi da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja parničnog postupka u konkretnom slučaju mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko sedam godina , tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosiocu ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku bitan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu 2. avgusta 1999. godine, pa do dana donošenja presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1450/10 od 18. novembra 2010. godine.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao 11 godina i tri meseca, što, samo po sebi, može ukazivati na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca koji se procenjuju u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalb e kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj raspravljanog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio či njenično i pravno nešto složeniji, ali ne u tolikoj meri da bi opravdao trajanje postupka od preko 11 godina.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku, posebno imajući u vidu da se radi o znatnim novčanim sredstvima koja je podnosilac potraživao tužbenim zahtevom na ime naknade štete.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao tužilac, nije doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka, jer je uredno pristupao na zakazana ročišta i u ostavljenim rokovima postupao po nalozima suda.

Polazeći od prethodno navedenog, Ustavni sud ocenjuje da je osnovni razlog dugog trajanj a parničnog postupka bilo postupanje sudova , koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o po dnetoj tužbi, odnosno istaknutom tu žbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govo ri, pre svega, to da je Okružni sud jednom, a Vrhovni sud Srbije dva puta ukidao prvostepene presude i predmet vraćao na ponovni postupak, što je svakako uslovilo da parnica traje preko 11 godina. Ustavni sud i u ovoj odluci napominje da svako vraćanje predmeta na prvu instancu, po pravilu , doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluk u Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine). S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine ( broj aplikacije 70767/01, stav 51.), u kome je konstatovano da ponovno svako razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Pored toga, Opštinski sud nije bio ažuran prilikom zakazivanja i održavanja ročišta za glavnu raspravu, niti je preduzimao procesne mere prema veštaku, koji je u toku postupka dva puta nalaz sa mišljenjem, odnosno dopunu nalaza, dostavljao nakon godinu dana od momenta kada je izvođenje dokaza veštačenjem određeno.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim se osporava presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1450/10 od 18. novembra 2010. godine, a u stavu drugom i trećem izreke, Ustavni sud konstatuje da se navodi o povredi označenih prava zasnivaju na tvrdnji podnosioca da je osporena revizijska presuda doneta pogrešnom primenom merodavnog prava koja se ogleda u tome što je na sporni odnos parničnih stranaka primenjena Uredba, koja je doneta na osnovu Zakona o merama za otklanjanje i ublažavanje posledica primene sankcija međunarodnih organizacija za koji je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nije u saglasnosti sa Ustavom, zbog čega ni navedena Uredba, prema mišljenju podnosioca, kao i njene izmene i dopun e nisu u saglasnosti sa Ustavom.

Ocenjujući navode podnosioca u vezi povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog, odnosno arbitrarnog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi odlučivao o pravu tužioca na naknadu štete u vidu izmakle koristi koju je tužilac pretrpeo usled nepravilnog rada državnog organa – tržišnog inspektora koji je 13. februara 1998. godine rešenjem naložio tužiocu da snizi cene svojih proizvoda, a primenom Uredbe o merama za sprečavanje i otklanjanje poremećaja na tržištu izazvanih zloupotrebom monopolskog položaja. Za razliku od nižestepenih sudova, revizijski sud je stao na stanovište da tužilac nema pravo na naknadu štete za sve vreme trajanja navedene Uredbe, budući da je izmenama navedene Uredbe od 22. januara 1999. godine, odnosno članom 7a Uredbe propisano da su za svako povećanje cena proizvoda i usluga navedenih u spisku, privredni subjekti dužni da pribave saglasnost nadležnog ministarstva koje ocenjuje opravdanost razloga za povećanje cena i o tome obaveštava podnosioca zahteva, iz čega Vrhovni kasacioni sud dalje zaključuje da je nakon izmene Uredbe i podnosilac, bez obzira na to da li je određen kao privredni subjekt sa monopolskim položajem, trebalo da pribavi navedenu saglasnost pre povećanja cena.

Ocenjujući da li je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, Ustavni sud je imao u vidu da je svojom Odlukom IU-96/95 od 28. decembra 2000. godine utvrdio da Uredba o merama za sprečavanje i otklanjanje poremećaja na tržištu izazvanih zloupotrebom monopolskog položaja, sa svim izmenama i dopunama, u vreme važenja, nije bila u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Ustavni sud je dalje imao u vidu da je iz odredbe člana 56. stav 1. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka proizlazilo da z akon, drugi propis i opšti akt za koji je utvrđeno da nije u saglasnosti s Ustavom nije mogao biti primenjen na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravosnažno rešeni, kao i odredbu člana 60. koja je predviđala da isto pravno dejstvo ima odluka Ustavnog suda kojom je utvrđeno da opšti akt, koji je u toku postupka prestao da važi, nije bio u saglasnosti sa Ustavom.

Odluka Ustavnog suda IU-96/95 od 28. decembra 2000. godine objavljena je u „Službenom glasniku RS“, broj 12/01, od 16. februara 2001. godine, od kada, u skladu sa odredbama Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnom dejstvu njegovih odluka , više nije mogla da se primenjuje na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, a koji do tog dana nisu pravnosnažno rešeni.

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi donetoj 18. novembra 2010. godine, na pravni odnos parničnih stranaka primenjuje odredbe Uredbe za koju je još 2000. godine utvrđeno da u vreme važenja nije bila u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud zaključuje da Vrhovni kasacioni sud prilikom donošenja osporene presude nije imao u vidu da je na konkretnu pravnu situaciju primenio neustavan i pravno nevažeći propis. S tim u vezi, Ustavni su ukazuje da je, u skladu sa principom iura novit curia, obaveza suda da bude upoznat sa pozitivnim propisima, kao i sa činjenicom da je određeni propis odlukom Ustavnog suda proglašen neustavnim i na taj način uklonjen iz pravnog poretka.

Sledom iznetog, stav Vrhovnog kasacionog suda o postojanju prava podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete u vidu izmakle koristi nije mogao da se temelji na odredabama navedene Uredbe, zbog čega je Ustavni sud ocenio da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno neprihvatljivoj primeni merodavnog prava, a posledica toga je da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1450/10 od 18. novembra 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1450/10 od 18. novembra 2010. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o reviziji izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Jagodini Gž. 1147/09 od 26. maja 2009. godine , odlučujući kao u tački 4. izreke.

8. Imajući u vidu prethodno utvrđene povrede prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud nije posebno cenio navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti