Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u delu kojim se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. U preostalom delu, koji se odnosi na pravilnost odluke, žalba je odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Radoslava Vujičića iz Bele Crkve, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. marta 2012 . godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Radoslava Vujičića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Beloj Crkvi pod brojem P. 231 /03 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Radoslav Vujičić iz Bele Crkve, preko punomoćnika Zorana Dragina, advokata iz Pančeva, podne o je 21. avgusta 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3360/07 od 11. decembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenih odredbama čl. 32. i 36. Ustava Republike Srbije. Istovremeno, podnosilac je istakao i povredu prava na suđenj e u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Beloj Crkvi pod brojem P. 231/03 (ranije P. 108/93, P. 269/95 i P. 281/01) i koji ni posle 16 godina nije okončan.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je Vrhovni sud Srbije pobijanom presudom pogrešno primenio materijalno pravo, odnosno da je odbio reviziju "primenjujući paragraf 723. Srpskog građanskog zakonika, a na osnovu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, iako se u Beloj Crkvi, gde je prvostepeni sud, i gde je nastao spor, nikada nije primenjivao Srpski građanski zakonik". Ističe da je u ovoj pravnoj stvari, radi utvrđivanja uloženih sredstava za izgradnju i opremu pilane, podneta tužba protiv njega, kao tuženog, i PP "Gora"sa p.o. iz Bele Crkve, čiji je on osnivač, i da se suđenje koje traje 16 godina ne može smatrati suđenjem u razumnom roku. Podneskom od 17. avgusta 2011. godine podnosilac je ponovio ranije navode, ističući da "ni žalbeni ni revizijski sudovi nisu želeli da prihvate ono što je u svojim žalbama odnosni reviziji nudio tuženi već su se zadovoljavali do tada utvrđenim činjeničnim stanjem na osnovu ranije izvedenih dokaza". U prilog svojih tvrdnji priložio je dokaze - račune o uloženim sredstvima u izgradnju pilane i njeno opremanje potrebnim alatima i mašinama, ugovore i carinske deklaracije koje sud nije cenio već je do visine uloženih sredstava došao isključivo na osnovu nalaza i mišljenja veštaka datog po pravilima struke. Podnosilac predlaže Ustavnom sudu da "osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije ukine i vrati prvostepenom sudu radi pravilne primene materijalnog prava." Podnosilac ne traži naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju, pribavio odgovor Osnovnog suda u Vršcu Su VIII- 43 2 /2012 od 6. januara 2012. godine, te izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Beloj Crkvi P. 231/03 (ranije P. 108/93, P. 269/95 i P. 281/01) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudsko j stvari:

Pred Opštinskim sudom u Beloj Crkvi započet je predmetni parnični postupak 2. marta 1993. godine podnošenjem tužbe Brank a Milutinova iz Bele Crkve protiv tuženog Radoslava Vujičića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi priznavanja prava svojine na nekretnini.

Predmet je zaveden pod brojem P. 108/93, i nakon održanih devet ročišta, na kojima je između ostalih dokaza izvedeno veštačenje od strane veštaka građevinske i finansijske struke, zaključena je glavna rasprava 30. juna 1994. godine.

Presudom Opštinskog suda u Beloj Crkvi P. 108/93 od 30. juna 1994. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je pilana na parceli - placu Vračev Gaj, ul. Proleterska broj 55, izgrađena zajedničkim ulaganjem stranaka 1/2 + 1/2, pa je shodno tome obavezan tuženi Radoslav Vujačić, ovde podnosilac ustavne žalbe da tužiocu prizna pravo svojine na 1/2 dela pilane po pravnom osnovu zajedničke imovine i da tužiocu naknadi parnične troškove, dok je odbijen predlog tužioca da sud u ovoj pravnoj stvari izda privremenu meru i zabrani rada tuženog na pilani.

Presudom Okružnog suda u Pančevu Gž. 2168/94 od 21. novembra 1994. godine odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena pobijana presuda Opštinskog suda u Beloj Crkvi P. 108/93 od 30. juna 1994. godine.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 2149/95 od 31. maja 1995. godine ukinute su prvostepena i drugostepena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Po stavu revizijskog suda, u ponovnom postupku bilo je potrebno razjasniti status sporne pilane, a ukoliko ona ne predstavlja osnovno sredstvo preduzeća, mora se utvrditi srazmera uloženih vrednosti parničnih stranka.

Predmet je u ponovnom postupku pred Opštinskim sudom u Beloj Crkvi zaveden pod brojem P. 269/95 i nakon održanih osam ročišta i jednog odloženog na predlog punomoćnika tuženog, doneta je presuda P. 269/05 od 2. septembra 1999. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca.

Okružni sud u Pančevu je, postupajući po žalbi tužioca, doneo presudu Gž. 2519/99 od 28. decembra 1999. godine kojom je odbijena kao neosnovana njegova žalba i potvrđena presuda Opštinskog suda u Beloj Crkvi P. 269/05 od 2. septembra 1999. godine.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 2420/00 od 21. juna 2001. godine usvojio reviziju tužioca i ukinuo navedenu prvostepenu i drugostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U drugom ponovnom postupku pred Opštinskim sudom u Beloj Crkvi pod brojem P. 281/2001, nakon sedam održanih ročišta za glavnu raspravu i tri neodržana ročišta (dva zbog neodazivanja pozivu suda uredno pozvanog tuženog a jednog na predlog tužioca), te spajanja ovog predmeta sa predmetom P. 88/2002, po tužbi tužioca Branka Milutinova protiv PP "GORA" p.o. iz Bele Crkve, čiji je vlasnik tuženi - podnosilac ustavne žalbe, a po rešenju suda od 12. marta 2002. godine, sud je zaključio glavnu raspravu 24. decembra 2002. godine.

Presudom Opštinskog suda u Beloj Crkvi P. 281/2001 od 24. decembra 2002. godine, donetoj u parnici tužioca Branka Milutinova protiv tuženih PP "GORA" p.o. iz Bele Crkve i podnosioca ustavne žalbe, sada radi isplate, delimično je usvojen precizirani tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi PP "GORA" p.o. iz Bele Crkve, vlasništvo osnivača Radoslava Vujačića, da tužiocu isplati iznos od 52.560,00 dinara sa pripadajućom zakteznom kamatom počev od 8. juna 1994. godine pa do konačne isplate, sve u roku od 15 dana. Drugim stavom izreke presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca prema tuženom Radoslavu Vujačiću kao neosnovan, dok je u trećem stavu izreke presude odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove, a u četvrtom je odbijen predlog tužioca da sud izda privremnu meru zabrane rada tuženom Radoslavu Vujačiću na pilani u Vračev Gaju, kao neosnovan.

Protiv navedene presude žalbe su izjavili tužilac i tuženi. Rešenjem Okružnog suda u Pančevu Gž. 1306/03 od 29. avgusta 2003. godine žalbe tužioca i tuženih su usvojene kao osnovane, pa je presuda Opštinskog suda u Beloj Crkvi P. 281/2001 od 24. decembra 2002. godine ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U trećem ponovnom postupku predmet je u Opštinskom sudu u Beloj Crkvi zaveden pod brojem P. 231/03 i prvo zakazano ročište za glavnu raspravu 28. januara 2004. godine je odloženo zbog smrti punomoćnika tužioca, a sud je u rešenju o odlaganju ročišta obavezao tužioca da izvesti sud o angažovanju drugog punomoćnika radi nastavka postupka. Nakon održanih devet ročišta, te neodržanih pet ročišta za glavnu raspravu (dva na predlog tužioca, jedno na zajednički predlog stranka, jedno zbog sprečenosti veštaka a jedno na predlog punomoćnika tuženog) doneta je presuda Opštinskog suda u Beloj Crkvi 18. septembra 2006. godine. U prvom stavu izreke presude usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa su obavezani tuženi da tužiocu solidarno isplate iznos od 1.711.887,00 dinara na ime uloženih sredstava za izgradnju pilane i iznos od 1.439.602,00 dinara na ime uloženih sredstava za opremu pilane, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. novembra 2005. godine pa do isplate, a u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja. Drugim stavom izreke obavezani su tuženi da tužiocu naknade troškove parničnog postupka, a u trećem stavu izreke presude odbijen je predlog tužioca da se odredi privremena mera zabrane otuđenja i opterećenja nepokretnosti, bliže označene u izreci, koja je vlasništvo tuženog u 1/2 dela, kao neosnovan.

Okružni sud u Pančevu je presudom Gž. 427/07 od 21. septembra 2007. godine odbio žalbe tužioca i tuženih kao neosnovane i potvrdio presudu Opštinskog suda u Beloj Crkvi P. 231/03 od 18. septembra 2006. godine.

Po izjavljenim revizijama tuženih, Vrhovni sud Srbije je doneo presudu Rev. 3360/07 od 11. februara 2008. godine. U prvom stavu izreke presude, sud je odbio reviziju tuženog Radoslava Vujičića, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Pančevu Gž. 427/07 od 21. septembra 2007. godine, a u drugom stavu izreke je ukinuo presude Opštinskog suda u Beloj Crkvi P. 231/03 od 18. septembra 2006. godine i Okružnog suda u Pančevu Gž. 427/07 od 21. septembra 2007. godine u odnosu na tuženog PP "Gora" PO Bela Crkva i predmet u tom delu vratio na ponovno suđenje. U obrazloženju presude, revizijski sud je, između ostalog naveo da obe nižestepene presude sadrže dovoljne i neprotivrečne razloge o bitnim činjenicama koje nisu u suprotnosti sa sadržinom izvedenih dokaza i spisa; da je u obrazloženju pobijane presude data ocena žalbenih razloga od značaja i razloga uzetih u obzir po službenoj dužnosti; da su neosnovani navodi revizije da u prvostepenom postupku nije postupljeno po nalogu Vrhovnog suda u pogledu utvrđivanja bitnih činjenica i raspravljanja spornih pitanja, a da drugostepeni sud to nije sankcionisao, te je istaknuto da drugi navodi u vezi sa ocenom dokaza i utvrđivanjem činjeničnog stanja nisu dozvoljen revizijski razlog. Međutim, sud je ocenio da se osnovano revizijom pobijaju nižestepene presude zbog povreda parničnog postupka u odnosu na tuženo pravno lice i da u sprovedenom postupku nije utvrđeno da li i u kojem organizacionom obliku i registraciji postoji pravno lice i privredni subjekat koji je pravni sledbenik označenog tuženog PP "Gora" PO Bela Crkva ili je došlo do prestanka njegovog pravnog subjektiviteta i brisanja iz privrednog registra. Punomoćniku tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, ova odluka je uručena 4. avgusta 2009. godine.

U ponovnom prvostepenom postupku, vođenom saglasno nalogu revizijskog suda i prema preciziranom tužbenom zahtevu u odnosu na tuženog DOO "Gora" sa sedištem u Beloj Crkvi, doneta je presuda Opštinskog suda u Beloj Crkvi P. 229/09 od 14. oktobra 2009. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7980/10 od 12. maja 2010. godine.

4. Odredbama Ustava kojima se jemče prava na čiju povredu podnosilac ustavne žalbe ukazuj e, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja predmetnog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91, "Službeni list SFRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/2002), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme presuđenja, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i pred lozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2 .).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio: da je 2. marta 1993. godine pokrenut parnični postupak podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Beloj Crkvi protiv podnosioca ustavne žalbe, a radi priznavanja prava svojine tužioca na 1/2 dela nekretnine - pilane izgrađene zajedničkim ulaganjem prema usmenom ortačkom ugovoru; da su 12. marta 2002. godine spisima predmeta spojeni spisi istog suda P. 88/2002 tužioca Branka Milutinova protiv PP "GORA" p.o. iz Bele Crkve, radi isplate duga, te da se u daljem toku postupak vodio radi isplate tužiocu uloženih sredstava za izgradnju pilane i za opremu pilane, a protiv tuženog podnosioca ustavne žalbe i tuženog pravnog lica čiji je on osnivač i zastupnik; da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 3360/07 od 11. decembra 2008. godine postupak okončan u pogledu zahteva tužioca za isplatu uloženih sredstava prema podnosicu ustavne žalbe Radoslavu Vujičiću, dok je u odnosu na tuženo pravno lice parnica okončana donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7980/10 od 12. maja 2010. godine.

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se ustanovljava ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a zavr šava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba od strane Radoslava Vujičića, kao tuženog fizičkog lica u ovoj parnici, trajao je ukupno 15 godina i 9 meseci.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka mora se poći od činjenice da dužina postupka zavisi od niza činilaca, što se mora posebno ceniti u svakom konkretnom slučaju. Složenost pravnih pitanja i činjeničn e građe u konkretnom sporu, značaj prava o kome je odlučivano u sudskom postupku za podnosioc a ustavne žalbe, ponašanje podnosioca u postupku, kao i postupanje sudova koji su vodili postupak, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja parničnog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da tužbeni zahtev za naknadu uloženih novčanih sredstava tužioca u izgradnju i opremu pilane , a prema ranijem usmenom dogovoru sa tuženim o ortakluku i faktičkom zajedničkom ulaganju u pilanu sa jednakim udelima i učešćem u dobiti, spada u sporove sa složenim činjeničnim i pravnim pitanjima. Kao sporan postavio se i pravni osnov obaveze tuženog, podnosioca ustavne žalbe, na traženu isplatu prema tužiocu, te postojanje njegove pasivne legitimacije i odgovornosti prema tužiocu iz pravnog posla ortakluka između fizičkih lica, u situaciji kada je on imao istovremeno ulogu i osnivača preduzeća - pravnog lica kroz čiju delatnost je ostvaren ovaj ortakluk . Međutim, sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postup ka pokazuje da predmet spora ipak nije mogao da predstavlja opravdanje za toliko dugo trajanje postupka, bez obzira što je bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja su zahtevala obimniji i složeniji dokazni postupak.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je ažurno i propisno postupanja sudskih organa u cilju brzog i zakonitog razrešenja spornih pitanja bilo od nesumnjive važnosti za podnosioca ustavne žalbe , s obzirom na veliki materijalni značaj ishoda spora i njegovu obavez u vraćanja novčanih ulaganja tužiocu po raskinutom ortakluku .

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije značajnije doprineo dužini trajanja osporenog su dskog postupka time što je dva puta tražio odlaganje ročišta za glavnu raspravu, a dva puta se nije odazvao pozivu suda.

Ustavni sud smatra da je za neprimereno dugo trajanje parničnog postupka od presudnog uticaja bilo nedelotvorno i neefikasno postupanje sudova. I pored toga što je prvostepeni sud redovno, u kratkim razmacima, zakazivao ročišta za glavnu raspravu, a sudovi više instance postupali ažurno kod donošenja odluka, u prilog oceni o nerazumno dugom trajanju predmetnog parničnog postupka upravo govore donete četiri prvostepene presude koje su tri puta ukidane u celini od strane revizijskog suda ili drugostepenog suda i vraćane Opštinskom sudu na ponovno suđenje . Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države.

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Beloj Crkvi u predmetu P. 231/03 (ranije P. 108/93, P. 269/95 i P. 281/01) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, kao u tački 1. izreke.

6. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava zajemčenih odredbama čl. 32. i 36. Ustava Republike Srbije, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo u predmetnom parničnom postupku donošenjem osporene presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 3360/07 od 11. decembra 2008. godine, Ustavni sud je, polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom, najpre, osporava navedenu presudu u pogledu pravilnosti činjeničnog stanja utvrđenog tokom sprovedenog parničnog postupka i ocenu izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova, što nije ustavnopravni razlog za pobijanje revizijske presude. Podnosilac osporava i pravilnu primenu materijalnog prava, ali Ustavni sud odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu primene materijalnog prava ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U vezi s tim, Ustavni sud je stanovišta da je Vrhovni sud Srbije dovoljno i jasno obrazložio osporenu odluku i da se takvo obrazloženje ne može smatrati arbitrarnim.

Razmatrajući navode podnosioca da je donošenjem osporene presude povređeno njegovo pravo na jednaku zaštitu pred sudovima iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da podnosilac ne dostavlja dokaze da je sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, već se samo formalno pozvao na povredu označen og ustavnog prava , te je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu.

Polazeći od izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević