Odbijanje zahteva za naknadu štete zbog zloupotrebe prava

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu podnosioca kome je, iako je otkaz ugovora o radu poništen kao nezakonit, odbijen zahtev za naknadu štete. Sudovi su utvrdili da je otkaz inicirao sam zaposleni radi ostvarivanja prava na novčanu naknadu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-156/2012
27.11.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Đ. iz S , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. novembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. Đ. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2322/11 od 24. novembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. Đ. iz S. podneo je 9. januara 2012. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2322/11 od 24. novembra 2011. godine zbog povrede prava na pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, zajemčenih odredbama člana 60. stav 4. Ustava.

Podnosilac smatra da su mu navedena prava povređena time što su sudovi, i pored toga što je utvrđeno da mu je nezakonito prestao radni odnos, odbili njegov zahtev za naknadu štete postavljen u smislu člana 191. stav 4. Zakona o radu. Predlaže da Ustavni sud poništi osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 408/10 od 4. juna 2010. godine poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog poslodavca od 11. juna 2007. godine kojim je tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, otkazan ugovor o radu, a odbijen njegov zahtev za naknadu štete u visini od 18 zarada. Prvostepeni sud je, pored ostalog, utvrdio da je na inicijativu tužioca tuženi doneo osporeno rešenje kako bi tužilac kod Nacionalne službe za zapošljavanje ostvario pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti u periodu od dve godine koliko mu je ostalo do ostvarivanja prava na penziju, te da je u tom smislu tužilac potpisao i izjavu od 12. juna 2007. godine. Polazeći od ove činjenice, prvostepeni sud je zaključio da propusti tuženog u postupku donošenja osporenog rešenja koji su doveli do njegovog poništaja ne mogu za posledicu imati usvajanje zahteva za naknadu štete u visini od 18 zarada, jer bi to, kako je navedeno, bilo suprotno načelu pravičnosti i predstavljalo bi mogućnost zloupotrebe prava iz člana 191. stav 4. Zakona o radu. U prilog iznetom stavu, prvostepeni sud je ukazao i na to da je tuženi postupio u skladu sa dogovorom postignutim sa tužiocem u pogledu donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, te da je tužilac isticanjem zahteva za naknadu štete doveo u zabludu tuženog koji je prihvatio njegovu inicijativu i doneo osporeno rešenje ne poštujući zakonom propisanu proceduru. Pored ovog, prvostepeni sud je svoju odluku zasnovao i na zaključku da tužilac ne trpi štetu budući da je dan nakon prestanka radnog odnosa ostvario pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, uz istovremeno isticanje da tužilac nije tražio poništaj izjave od 12. juna 2007. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2322/11 od 24. novembra 2011. godine odbijena je žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda. Drugostepeni sud je, ukazujući na rezultate celokupnog dokaznog postupka, a posebno na iskaze svedoka iz čije sadržine proizlazi da je tužiocu radni odnos na navedeni način prestao na njegov zahtev kako bi ostvario pravo na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, ocenio pravilnim zaključak nižestepenog suda da bi usvajanje zahteva za naknadu štete bila izigrana svrha te naknade koja predstavlja vid obeštećenja zbog nezakonitog otkaza, dodatno ističući da šteta iz člana 191. stav 4. Zakona o radu ima reparacioni karakter i da predstavlja "cenu" za odustanak od reintegracije.

4. Odredbom člana 60. stav 4. Ustava, na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 191. stav 4. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05 ), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano da ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostvario da radi, i to zavisno od vremena provedenog u radnom odnosu i godina života zaposlenog, kao i broja izdržavanih članova porodice.

5. Polazeći od toga da podnosilac smatra da su mu navedena prava povređena odbijanjem zahteva za naknadu štete iz člana 191. stav 4. Zakona o radu, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da se pod pravičnom naknadom za rad podrazumevaju zarada i sva druga primanja i naknade koja se ostvaruju po osnovu rada. Kako institut naknade štete iz člana 191. stav 4. Zakona o radu supstituiše reintegraciju zaposlenog u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa, to se ovaj institut ne može podvesti pod Ustavom zajemčeno pravo na pravičnu naknadu za rad jer se ne ostvaruje radom, tj. nije pravo koje je posledica postojanja radnog odnosa. Međutim, imajući u vidu reparacioni karakter naknade štete iz člana 191. stav 4. Zakona o radu, Ustavni sud nalazi da ovaj institut predstavlja jedan od zakonom utvrđenih oblika pravne zaštite zaposlenih u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa, te da stoga u konkretnom slučaju ima mesta razmatranju osporene presude samo sa aspekta Ustavom zajemčenog prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, a kroz prethodno ispitivanje postojanja povrede prava na pravično suđenje s obzirom na to da podnosilac osporava tumačenje merodavnog materijalnog prava.

S tim u vezi, Ustavni sud ponavlja da nije u njegovoj ustavnosudskoj nadležnosti da u postupku po ustavnoj žalbi ocenjuje zakonitost odluka redovnih sudova i pravilnost njihovih pravnih zaključaka, već da ispita da li su pravna stanovišta i razlozi za ista, navedeni u osporenom aktu, zasnovani na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava. Ustavni sud, dakle, ocenjuje da li je osporeni akt, odnosno u njemu izraženi pravni zaključak, saglasan sa Ustavom sa aspekta zaštite zajemčenih ljudskih prava i sloboda, odnosno da li je posledica proizvoljnog tumačenja i primene prava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud konstatuje da se osporena presuda, pored ostalih razloga, zasniva i na prihvatanju zaključka prvostepenog suda da bi usvajanje zahteva za naknadu štete u visini od 18 zarada bilo suprotno načelu pravičnosti i da bi predstavljalo zloupotrebu prava iz člana 191. stav 4. Zakona o radu, te na oceni drugostepenog suda da bi usvajanjem ovog zahteva bila izigrana svrha te naknade, s obzirom na činjenicu da je do nezakonitog otkaza došlo na inicijativu podnosioca, a u cilju ostvarivanja prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti.

Imajući u vidu sadržinu razloga na kojima se zasniva osporena presuda, Ustavni sud ukazuje da zaposleni ima pravo da zahteva naknadu štete iz člana 191. stav 4. Zakona o radu u slučaju nezakonitog prestanka radnog odnosa, u situaciji kada ne traži vraćanje na rad. Osnov naknade ove štete je u protivpravnoj radnji poslodavca manifestovanoj u vidu nezakonitog otkaza i ova naknada predstavlja zamenu za vraćanje u radni odnos koje je u funkciji ostvarivanja prava na rad. S druge strane, zloupotreba prava predstavlja svaki akt i radnju koji su po svojim pobudama ili posledici protivni duhu prava. Na strani takvog akta ili radnje ispunjen je zahtev zakonitosti, ali se cilj zakona ne postiže upravo zato što se zloupotrebljava ovlašćenje dato zakonom.

U konkretnom slučaju, redovni sudovi su utvrdili da je predmetno rešenje, koje je nezakonito, posledica podnosiočevog zahteva za prestankom radnog odnosa u cilju ostvarivanja prava na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti i njegove jasno izražene namere da tu naknadu ostvaruje do sticanja uslova za odlazak u penziju, dakle nedvosmisleno izražene volje za prestankom radnog odnosa. Kako se naknadom štete iz člana 191. stav 4. Zakona o radu supstituiše reintegracija zaposlenog koja je u funkciji ostvarivanja prava na rad, jer se ostvaruje umesto vraćanja na rad, Ustavni sud je ocenio da pravni zaključci i razlozi na kojima je zasnovana osporena presuda kojom je odbijen tužbeni zahtev podnosioca za naknadu ove štete, nisu posledica proizvoljnog tumačenja odredaba merodavnog materijalnog prava, već upravo suprotno - merodavna odredba materijalnog prava je tumačena i primenjena u skladu sa njenom legitimnom svrhom .

Kako je u konkretnom slučaju utvrđeno da nije bilo proizvoljnosti u tumačenju merodavnog materijalnog prava prilikom donošenja osporene presud e, to nema osnova za zaključak da je podnosiocu povređeno pravo na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u izreci .

6. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odbijanje zahteva za naknadu štete zbog zloupotrebe prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti