Usvajanje ustavne žalbe zbog neobrazloženog odbacivanja izuzetne revizije

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da je Vrhovni kasacioni sud povredio pravo na pravično suđenje jer je odbacio izuzetnu reviziju bez obrazloženja o razlozima izuzetnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Boška Pupovca iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 23. oktobra 2013. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Boška Pupovca i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3663/10 od 19. januara 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3663/10 od 19. januara 2011. godine i određuje da kasacioni sud ponovo odluči o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11579/10 od 28. aprila 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Boško Pupovac iz Beograda je 8. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Miroslava Reljića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom od 9. jula 2013. godine, protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3663/10 od 19. januara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava .

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je podnosilac protiv drugostepene presude izjavio reviziju u smislu člana 395. tada važećeg Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine u cilju ujednačavanja sudske prakse i da je Vrhovni kasacioni sud osporenim rešenjem odbacio kao nedozvoljenu takvu reviziju zbog toga što u konkretnom slučaju nije bio ispunjen revizijski cenzus, pri čemu najviši sud u svom obrazloženju nije naveo da li je revizija uopšte dostavljena Apelacionom sudu u Beogradu radi ocene dopuštenosti ovog vanrednog pravnog sredstva .

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 13932/10 (ranije predmet Dr ugog opštinskog suda u Beogradu P. 6945/08) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Drugi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 6945/08 od 6. novembra 2009. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je tužena Republika Srbija-Ministarstvo odbrane obavezana da tužiocu na ime naknade pojedinih vidova nematerijalne štete isplati određeni novčani iznos.

Odlučujući o žalbama tužioca i tužene, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 11579/10 od 28. aprila 2010. godine preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev u celini. Tužilac je drugostepenu presudu primio 13. septembra 2010. godine.

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je kao revident, 20. septembra 2010. godine, protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11579/10 od 28. aprila 2010. godine, a na osnovu člana 395. tada važećeg Zakona o parničnom postupku, izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo dopunu revizije 27. septembra 2010. godine u kojoj je naveo da mu je drugostepenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, jer je isto veće drugostepenog suda tri meseca pre donošenja predmetne drugostepene presude donelo presudu u kojoj je zauzelo drugačije pravno stanovište u istoj pravnoj situaciji. U dopuni revizije je takođe navedeno da je ovo vanredno pravno sredstvo izjavljeno upravo radi ujednačavanje sudske prakse, jer se u postupcima naknade štete prouzrokovane povodom ratnih sukob a na teritoriji bivše SFRJ pojavljuje mnogo sudskih odluka sa stavovima potpuno suprotnim od onih koji su važili više od jedne decenije.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rev. 3663/10 od 19. januara 2011. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11579/10 od 28. aprila 2010. godine. U obrazloženju revizijskog rešenja je, između ostalog, navedeno da je tužilac protiv pravnosnažne drugostepene presude blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, da je dozvoljenost revizije ispitana u smislu odredbe člana 401. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) i člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), te da je utvrđeno da revizija nije dozvoljena, jer revizijom pobijani deo pravnosnažne presude nije prelazio revizijski cenzus od 100.000,00 evra na dan preinačenja tužbe.

4. Odredbama člana Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima (član 36. stav 1.).

Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe člana 394. stav 2. i člana 395. tada važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 124/05 i 111/09) (u daljem tesktu: ZPP).

Odredbom člana 394. stav 2. ZPP bilo je propisano da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 395. ZPP bilo je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom člana 394. ovog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da iz činjeničnog stanja utvrđenog iz spisa predmeta nesporno proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 11579/10 od 28. aprila 2010. godine izjavio „izuzetnu“ reviziju, kako u formalnom smislu, jer se u inicijalnoj reviziji izričito pozvao na odredbu člana 395. ZPP, tako i u sadržinskom smislu, jer je u blagovremenoj dopuni ovog vanrednog pravnog sredstva izričito naveo da reviziju izjavljuje zbog neujednačene sudske prakse, što predstavlja izričiti zakonski izuzetni razlog zbog koga se može izjaviti ova vrsta revizije i taj razlog izuzetnosti je detaljno obrazložen.

Kako je nesporno izjavljena revizija iz izuzetnog razloga, neujednačene sudske prakse, to je u navedenoj procesnoj situaciji bila pravno relevatna odredba člana 395. ZPP koja sadrži formulaciju da je revizija izuzetno dozvoljena „kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije...“. Ovaj deo procesne odredbe je jasan i nedvosmislen i upućuje na to da ocena apelacionog suda o dopuštenosti revizije koja je izjavljena iz izuzetnog razloga predstavlja obavezan procesni momenat u postupanju i odlučivanju po ovom vanrednom pravnom sredstvu. Na ovakvo pravno stanovište ne utiče činjenica da je Vrhovni kasacioni sud taj sud koji daje konačnu ocenu o dopuštenosti revizije izjavljen e iz zakonskih izuzetnih razloga.

Ustavni sud ukazuje da, saglasno odredbi člana 32. stav 1. Ustava, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali ( videti presudu ESLjP Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine) . Takođe, Evropski sud za ljudska prava je u presudi Helle protiv Finske, od 19. decembra 1997. godine izrazio stav da je za ocenu ispunjenosti standarda prava na pravično suđenje neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta. Po oceni Suda, Vrhovni kasacioni sud kao revizijski sud u konkretnom slučaju nije ispunio standard prava na pravično suđenje, jer se u obrazloženju osporene odluke uopšte nije osvrnuo na pravno relevatno pitanje koje je pred njega izneto, a to je da li je podnosilac ustavne žalbe kao revident izjavio „izuzetnu“ reviziju iz člana 395. ZPP.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud nalazi da rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3663/10 od 19. januara 2011. godine nije obrazloženo u meri koji odgovora standardu prava na pravično suđenje, čime je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede prava m ogu ukloniti poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3663/10 od 19. januara 2011. godine i određivanjem da se donese nova odluka o reviziji koju je podnosilac izjavio protiv drugostepene presude, pa je , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona , odlučeno kao u tački 2. izreke. Imajući u vidu da će drugostepena presuda biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po podnetojreviziji iz člana 395. ZPP, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosioca ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava za sada preuranjen, te je u tom delu ustavnu žalbu odbacio , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević