Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao sedam i po godina. Nedelotvorno postupanje izvršnog suda, uključujući kašnjenje u odlučivanju, bilo je presudno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jelene Tomić iz Novog Sada, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 19. maja 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jelene Tomić i utvrđuje se da je u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu I. 1960/08 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelena Tomić iz Novog Sada je 21. avgusta 2009. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu I. 1960/08.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi, pored ostalog, da je 22. avgusta 2002. godine podnela prvostepenom sudu predlog za izvršenje i da ovaj izvršni postupak traje već sedam godina, pa smatra da je u konkretnom slučaju povređeno i njeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenih ustavnih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Na zahtev Ustavnog suda, v.f. predsednika Osnovnog suda u Novom Sadu je 19. aprila 2011. godine dostavio na uvid spise predmeta I. 1960/08 i odgovor na ustavnu žalbu, u kome je istakao sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za ocenu osnovanosti navoda podnositeljke ustavne žalbe o povredi njenog prava na suđenje u razumnom roku u ovom izvršnom postupku: da je prvostepeni sud, odlučujući o predlogu za izvršenje izvršnog poverioca (ovde podnositeljke ustavne žalbe) od 22. avgusta 2002. godine, doneo rešenje I. 2030/02 od 27. septembra 2002. godine kojim je usvojio navedeni predlog; da su 17. oktobra 2002. godine izvršni dužnici podneli prigovor protiv prvostepenog rešenja i da je veće Opštinskog suda u Novom Sadu donelo rešenje Ipv (I). 400/02 od 25. februara 2003. godine, kojim je odbilo prigovor izvršnih dužnika i potvrdilo prvostepeno rešenje o izvršenju; da je prvostepeni sud doneo rešenje I. 2030/02 od 15. oktobra 2003. godine, kojim je određeno sprovođenje izvršenja putem trećeg lica – d.o.o. “Gap-promet“ iz Novog Sada o trošku izvršnih dužnika i naloženo dužnicima da, na ime troškova izvođenja radova od strane navedenog građevinskog preduzeća, uplate iznos od 98.588,40 dinara; da je Opštinski sud u Novom Sadu, odlučujući o predlogu izvršnog poverioca od 22. decembra 2003. godine, doneo rešenje I. 2030/02 od 10. februara 2004. godine, kojim je usvojio predlog da se sprovede izvršenje popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnih dužnika, radi naplate novčanog iznosa od 98.588,40 dinara, te da je veće Opštinskog suda u Novom Sadu rešenjem Ipv (I). 133/04 od 27. maja 2004. godine potvrdilo prvostepeno rešenje; da je 1. oktobra 2004. godine sudski izvršitelj izašao na lice mesta kako bi izvršio popis pokretnih stvari izvršnih dužnika i da nije uspela prodaja popisanih stvari koja je održana 2. novembra 2004. godine; da je nakon toga izvršni poverilac predložio popis, procenu i prodaju automobila dužnika Aleksandra Aleksića i da je sudski izvršitelj izlazio na lice mesta 13. decembra 2004, 23. decembra 2004, 1. novembra 2006, 11. aprila 2007. i 6. februara 2008. godine, te da je konstatovano u zapisniku da nisu zatečeni dužnici i navedeno putničko vozilo; da je prvostepeni sud rešenjem od 8. marta 2005. godine dopunio rešenje I. 2030/02 od 15. oktobra 2003. godine, tako što je izvršnom poveriocu za izvođenje radova putem drugog lica ostavio rok od 60 dana i da je rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu Ipv (I). 185/05 od 24. maja 2005. godine preinačeno prvostepeno rešenje, tako što su izvršni dužnici obavezani da na ime troškova izvođenja radova putem drugog lica uplate dopunski iznos od 19.717,68 dinara (ukupno 118.306,08 dinara); da je prvostepeni sud 8. aprila 2008. godine doneo rešenje kojim je obustavio postupak u ovoj pravnoj stvari, pozivajući se na odredbu člana 80. Zakona o izvršnom postupku i da je veće Opštinskog suda u Novom Sadu, odlučujući o prigovoru protiv prvostepenog rešenja, donelo rešenje Ipv (I). 83/08 od 27. juna 2008. godine, kojim je ukinulo prvostepeno rešenje i vratilo prvostepenom sudu spise predmeta na ponovni postupak; da je Opštinski sud u Novom Sadu doneo rešenje I. 1960/08 od 11. novembra 2009. godine kojim je obustavio postupak u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu da su dužnici ispunili obavezu po rešenju o izvršenju i da je to rešenje postalo pravnosnažno 5. februara 2010. godine (kada je veće Opštinskog suda u Novom Sadu odbilo prigovor izvršnog poverioca i potvrdilo prvostepeno rešenje); da je ustavna žalba osnovana u pogledu dužine trajanja ovog izvršnog postupka, ali da izvršni sud nije odgovoran za prekomernu dužinu trajanja ovog predmeta, uzimajući u obzir da zakazane prodaje pokretnih stvari izvršnih dužnika nisu imale pozitivan ishod i da su spisi predmeta u više navrata dostavljani veću tog suda, radi odlučivanja po prigovorima stranaka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je zajemčena jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbama Zakona o izvršnom postupku (“Službeni list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/01) (u daljem tekstu: ranije važeći ZIP), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje u ovoj pravnoj stvari i koji se primenjivao na predmetni izvršni postupak, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.); da izvršni postupak u prvom stepenu vodi i odluke donosi sudija pojedinac, a o prigovoru odlučuje veće trojice sudija istog suda (član 6. stav 1.); da je o predlogu za izvršenje sud dužan da odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga i da je o prigovoru sud dužan da odluči u roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora (član 10.); da će sud, ako je posle nastanka izvršne isprave došlo do promene u visini zatezne kamate, na predlog poverioca ili dužnika rešenjem o izvršenju odrediti naplatu zatezne kamate po izmenjenoj stopi i da će sud, ako su u izvršnoj ispravi određeni i troškovi postupka, na predlog poverioca rešenjem odrediti naplatu zatezne kamate na iznos određenih troškova po propisanoj stopi, od dana donošenja izvršne isprave do naplate (član 21.); da se, po izvršnoj ispravi po kojoj je dužnik dužan da učini određenu radnju koju može da učini drugo lice, izvršenje sprovodi tako što sud ovlašćuje poverioca da na trošak dužnika poveri drugom licu da učini tu radnju ili da je učini on sam (član 203. stav 1.).

Odredbom člana 304. Zakona o izvršnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, propisano je da će se postupci izvršenja i obezbeđenja započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona okončati po odredbama Zakona o izvršnom postupku (“Službeni list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/01).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula izvršni postupak 22. avgusta 2002. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je prinudno izvršenje pravnosnažno okončano donošenjem drugostepenog rešenja Ipv (I) 7/10 od 5. februara 2010. godine, kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje o obustavljanju postupka u ovoj pravnoj stvari, jer su izvršni dužnici ispunili obavezu prema podnositeljki.

S druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog izvršnog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja izvršnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj izvršni postupak trajao sedam godina i šest meseci, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da izvršenje nije sprovedeno u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, a imajući u vidu prirodu izvršnog postupka u kome poverioci na prinudan način ostvaruju potraživanja utvrđena sudskim odlukama, Ustavni sud nalazi da, i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, enormno dugo trajanje ovog izvršnog postupka ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu. Uzimajući u obzir sadržinu odgovora na ustavnu žalbu, Ustavni sud je ocenio da Opštinski sud u Novom Sadu u ovom izvršnom postupku nije postupao u skladu sa načelom hitnosti propisanim odredbom člana 4. stav 1. ranije važećeg ZIP i da je nedelotvorno postupanje izvršnog suda presudno uticalo na dugo trajanje ovog postupka. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je našao da je postupajućem sudu trebalo više od mesec dana da odluči o predlogu za izvršenje podnositeljke ustavne žalbe, iako je prema odredbi člana 10. stav 1. ranije važećeg ZIP bio dužan da o predlogu odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (pored toga, prvostepeni sud je odlučujući o predlogu za sprovođenje izvršenja podnositeljke ustavne žalbe od 22. decembra 2003. godine doneo rešenje I. 2030/02 od 10. februara 2004. godine). O neažurnom postupanju izvršnog suda u ovom predmetu govori i činjenica da je Opštinskom sudu u Novom Sadu trebalo četiri meseca da odluči o prigovoru izvršnih dužnika protiv rešenja o izvršenju I. 2030/02 od 27. septembra 2002. godine, iako je prema odredbi člana 10. stav 2. ranije važećeg ZIP sud bio dužan da o prigovoru odluči u roku od 15 dana od dana podnošenja prigovora. U tom kontekstu, veće Opštinskog u Novom Sadu je učinilo iste propuste prilikom odlučivanja o prigovorima stranaka protiv prvostepenih rešenja od 10. februara 2004, 8. marta 2005, 8. aprila 2008. i 11. novembra 2009. godine. Iz iznetih razloga, a posebno imajući u vidu da je predmetni izvršni postupak pokrenut na osnovu izvršne isprave donete u državinskom sporu u kome je parnični sud dužan po zakonu da postupa hitno i da se izvršenje sudskih odluka smatra sastavnim delom suđenja (stav Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u predmetima Hornsby protiv Grčke i Jeličić protiv Bosne i Hercegovine), Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je u predmetnom izvršnom postupku povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje (izuzimajući pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje).

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u ovom izvršnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je izvršni postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe u suštini iznosi svoje tumačenje odredaba člana 21. ranije važećeg ZIP i ne ističe neki poseban akt ili radnju izvršnog suda kojim bi eventualno moglo biti povređeno njeno pravo na pravično suđenje, niti navodi razloge koji bi ukazivali na to da je postupajući sud uskratio podnositeljki neku od procesnih garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ili da je doneta neka odluka bez valjanog obrazloženja, uz proizvoljnu primenu materijalnog ili procesnog prava na njenu štetu.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da su u predmetnom izvršnom postupku povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčena članom 36. Ustava. Naime, podnositeljka ustavne žalbe nije pružila argumente i odgovarajuće dokaze koji bi potvrdili da je izvršni sud u istim činjeničnim i pravnim situacijama doneo različite odluke i da veće Opštinskog suda u Novom Sadu nije odlučilo o njenom prigovoru na prvostepeno rešenje, odnosno da nije cenilo navode iz podnetog prigovora.

Ustavni sud i u ovoj ustavnopravnoj stvari napominje da formalno pozivanje na pojedine odredbe Ustava kojima se građanima garantuju određena ljudska prava ili slobode, a bez navođenja konkretnih razloga koji bi ukazali na povredu tih prava, odnosno sloboda, samo po sebi, ne čini ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Imajući u vidu da je predmetni izvršni postupak pravnosnažno okončan i da podnositeljka ustavne žalbe nije tražila naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je našao da se štetne posledice nastale povredom prava podnositeljke na suđenje u razumnom roku jedino mogu otkloniti objavljivanjem ove odluke u “Službenom glasniku Republike Srbije“, pa je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK PREDSEDNIKA

USTAVNOG SUDA

dr Marija Draškić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti