Odluka Ustavnog suda o brisanju hipoteke nakon prodaje imovine u stečaju
Kratak pregled
Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, potvrđujući da prodajom nepokretnosti u stečajnom postupku prestaje hipoteka, čak i ako hipotekarni poverioci nisu u potpunosti namireni. Nenamireni deo potraživanja oni mogu ostvariti kao stečajni poverioci, te nema povrede prava na imovinu.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije, dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi T. S. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba T. S. izjavljena protiv presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9132/07 od 28. novembra 2008. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2884/10 od 9. februara 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. T. S. iz B. je podnela 8. aprila 2011. godine, preko punomoćnika Z. Ž, advokata iz B, ustavnu žalbu protiv presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9132/07 od 16. januara 2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2884/10 od 9. februara 2011. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na pravno sredstvo zajemčenog članom 36. stav 2. Ustava, prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava i prava nasleđivanja zajemčenog članom 59. Ustava.
Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakla: da je na osnovu ugovora o hipotekarnom deviznom depozitu sa MB „P.“ B. AD iz B. sačinjena hipotekarna izjava, radi obezbeđenja potraživanja, koje je upisano u list nepokretnosti broj 1927, katastarska parcela broj 2682 za zgradu u ulici S. broj 42-44, sa 1/3 udela na osnovu upisa prenosa založnog prava, a po osnovu pravnosnažnog ostavinskih rešenja Petog opštinskog suda u Beogradu O. 1533/97 od 24. novembra 1997. godine iza pok. J. H. koji je založno pravo na istoj nepokretnosti stekao na osnovu ugovora o hipotekarnom deviznom depozitu zaključenim sa „P. B.“ AD, B, a garant po hipotekarnim izjavama bilo je Privredno društvo „MB K.“ DOO iz B; da je nad Privrednim društvom „MB K.“ DOO, vođen stečajni postupak, a nad MB „P.“ B, B, likvidacioni postupak; da je u konkretnom slučaju od uticaja da li je kupac nepokretnosti pod hipotekom, istu stekao po tržišnoj ceni ili višestruko nižoj ceni, jer bi sticanje po realnoj ceni moglo dovesti do brisanja hipoteke, dok besteretno sticanje nikako ne može biti pravni osnov za brisanje hipoteke; da je osporena drugostepena presuda doneta sa obrazloženjem da se prodaja neposrednom pogodbom u stečajnom postupku izjednačava sa sudskom prodajom u izvršnom postupku i da ista ne sadrži nijednu odredbu materijalnog prava prema kojoj se navedene hipoteke imaju brisati, već sadrži samo odredbe Zakona o izvršnom postupku; da je drugostepeni sud u potpunosti ignorisao podnesak tuženih od 30. marta 2010. godine, uz koji su dostavili izvod iz matične knjige umrlih za sada pok. E . H; da je E. H, jedna od tuženih u ovoj parnici, majka podnositeljke, preminula 11. septembra 2009. godine i da je u odnosu na nju sud u skladu sa odredbom člana 214. Zakona o parničnom postupku morao doneti rešenje o prekidu postupka, s obzirom na to da je punomoćje dato advokatu u konkretnom slučaju prestalo smrću tužene, te da su sudovi na navedeni način lišili podnositeljku ustavne žalbe prava na nasleđivanje; da je postupanjem sudova povređeno i njeno pravo na imovinu, iz razloga što je sud pogrešno primenio odredbe Zakona o izvršnom postupku, umesto odredbe člana 67. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojom je propisano da hipoteka ostaje bez obzira na promenu vlasnika i da je bez uticaja činjenica da je tužilac isplatio kupoprodajnu cenu saglasno ugovoru koji je zaključio sa hipotekarnim dužnicima, s obzirom na to da isti proizvodi pravno dejstvo samo među stranama ugovornicama, a ne prema trećim licima, a da se hipoteka može brisati samo ako su ispunjeni uslovi iz člana 68. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude, a istakla je i zahtev za naknadu štete.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Tužilac, „K. b.“ AD iz B. je podnela Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih E. H, N. P. i ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi brisanja hipoteke upisane u list nepokretnosti broj 1927, katastarska parcela broj 2680 na zgradi u ulici S. broj 42-44, KO Stari grad.
Osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9132/07 od 28. novembra 2008. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan prigovor litispendencije istaknut od strane tuženih. Stavom drugim izreke presude je usvojen tužbeni zahtev tužioca i konstatovano da se brišu založna prava na nepokretnosti-hipoteke, i to: za sve tri tužene , svaka po 1/3 idealnog dela za tačno opredeljene iznose sa pripadajućim prinosima i sve upisano u list nepokretnosti broj 1927 , kat astarska parcela br oj 2680 na zgradi u ulici S . broj 42-44, KO Stari grad, što su tužene dužne da trpe i da je po pravnosnažnosti ove presude Služba za katastar nepokretnosti Beograd, ovlašćena da briše iz lista nepokretnosti broj 1927 KO , Stari grad napred opisana založna prava-hipoteke tuženih. Stavom trećim izreke presude su obavezane tužene da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 123.000,00 dinara. Iz obrazloženja osporene presude, proizlazi: da je sud našao da u konkretnom slučaju ne postoje uslovi iz člana 197. Zakona o parničnom postupku za odbačaj tužbe u ovoj pravnoj stvari, iz razloga što je, uvidom u spise predmeta istog suda P. 8184/03, utvrđeno da je protivtužba „K . b.“ AD iz B. podneta 15. septembra 2004. godine, ali da je punomoćnik tužene-protivtužioca podneskom od 11. aprila 2005. godine povukao tužbu, dok se punomoćnik tužilaca-protivtuženih u podnesku od 20. maja 2005. godine izjasnio da se protivi povlačenju protivtužbe i da je rešenjem Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 6753/05 od 26. septembra 2005. godine, koje je ispravljeno rešenje m istog suda od 20. januara 2006. godine , konstatovano da je protivtužba tuženog protiv tužilaca povučena, a Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9331/06 od 14. septembra 2006. godine odbacio žalbu punomoćnika tužilaca izjavljenu protiv navedenog rešenja, kojim je konstatovano povlačenje protivtužbe, te je stoga rešenje o povlačenju protivtužbe postalo pravnosnažno, tako da među istim strankama ne teče druga parnica. Prvostepeni sud je dalje istakao da se na materijalnopravni odnos ne može primeniti odredba člana 68. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kao opšta zakonska norma koja propisuje prestanak hipoteke, zbog toga što je nepokretnost na kojoj su tuženi zasnovali založno-hipotekarno pravo prodata u postupcima stečaja i likvidacije kao suvlasništvo stečajnog dužnika u srazmeri 18/20% i likvidacionog dužnika u srazmeri 2/20% neposrednom pogodbom , koju su posle četiri neuspele oglašene javne prodaje ove nepokretnosti odobrila stečajna i likvidaciona veća Privrednog suda u Beogradu. Naime, prodaja u postupku stečaja neposrednom pogodbom je po svojim pravnim dejstvima izjednačena sa neposrednom pogodbom propisanom Zakonom o izvršnom postuku, a ugovorom o kupoprodaji nepokretnosti zaključenim neposrednom pogodbom uz saglasnost stečajnog i likvidacionog veća je određeno da se namire hipotekarni-založni poverioci kao razlučni poverioci u postupku stečaja i likvidacije u visini prodajne cene, a po stečajnom redosledu namirenja koje je utvrdilo stečajno i likvidaciono veće. Prvostepeni sud je, dalje, istakao da je tužilac izvršio ugovornu obavezu i namirio založne-hipotekarne poverioce kao razlučne poverioce u postupku stečaja i likvidacije u visini prodajne cene i time u celosti izvršio ugovornu obavezu, te da su u takvoj situaciji ispunjeni uslovi za brisanje založnih-hipotekarnih prava tuženih u sporu. Predmetna nepokretnost je neposrednom pogodbom prodata u izvršnom, a ne u stečajnom i likvidacionom postupku, te da bi založno pravo upisano na nepokretnosti koja je predmet prodaje bilo ugašeno danom pravnosnažnosti rešenja o predaji nepokretnosti, iako založni poverioci nisu potpuno namireni, a izvršni sudija bi rešenjem odredio da se po pravnosnažnosti rešenja o namirenju upisana založna prava brišu u javnoj knjizi, što je jasno bilo propisano članom 141. stav 1 . i članom 175. ranije važećeg Zakona o izvršnom postupku koje zakonske odredbe su na istovetan način propisane i u članu 106. stav 1. i članu 151. sada važećeg Zakona o izvršnom postupku.
Odlučujući o žalbi tuženih, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 2884/10 od 9. februara 2011. godine potvrdio ožalbenu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9132/07 od 28. novembra 2008. godine. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je prvostepeni sud na osnovu pravilno i potpuno utvrđenog činjeničnog stanja primenio materijalno pravo i zaključio da je prodaja nepokretnosti označene u ugovoru izvršena neposrednom pogodbom i da se tužilac istim ugovorom obavezao da kupoprodajnu cenu isplati tako što će do iznosa prodajne cene namiriti razlučne-hipotekarne poverioce prodavca koji su razlučno pravo stekli na predmetnoj nepokretnosti, između ostalog i poverioce-fizička lica koja imaju hipotekarno pravo, čiji je redosled namirenja utvrđen rešenjima stečajnog i likvidacionog veća; da tuženi kao založni-hipotekarni poverioci na predmetnoj nepokretnosti koji su na osnovu tih prava u postupku stečaja stekli i razlučna prava kao razlučni poverioci nisu namirili svoja potraživanja u visini upisanih založnih-hipotekarnih prava na predmetnoj nepokretnosti na kojoj je tužilac stekao pravo svojine; da je tužilac na osnovu ugovora upisan kao novi vlasnik, a tuženi kao založni-hipotekarni poverioci nisu brisani u teretnom listu predmetne nepokretnosti u visini založnih-hipotekarnih prava; da je pravilno prvostepeni sud utvrdio da nisu ispunjeni uslovi iz člana 197. Zakona o parničnom postupku za odbačaj tužbe; da su neosnovani navodi tuženih da tužilac nema pravo da traži prestanak hipoteke, jer nisu ispunjeni uslovi iz člana 68. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, nalazeći da je prodaja predmetne nepokretnosti izvršena neposrednom pogodbom u postupku stečaja i likvidacije, iz čega proizlazi da se na materijalnopravni odnos između parničnih stranaka primenjuju odredbe Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji koji je važio u vreme zaključenja navedenog ugovora i da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za brisanje založnih-hipotekarnih prava tuženih, jer je prodaja u postupku stečaja neposrednom pogodbom po svojim pravnim dejstvima izjednačena sa neposrednom pogodbom iz Zakona o izvršnom postupku. Drugostepeni sud dalje ističe da je po namirenju razlučnih poverilaca u visini neposrednom pogodbom ugovorene cene, brisanje preostalih založnih-hipotekarnih prava koja nisu namirena kao razlučna prava u postupku stečaja i likvida cije trebalo da bude naloženo rešenjima stečajnog i likvidacionog veća, pa s obzirom na to da to nije urađeno, tužilac ima aktivnu legitimaciju da isto traži tužbom u ovom sporu, a na prestanak založnog prava imaju se primeniti odredbe Zakona o izvršnom postupku.
4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosi teljka ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se svakome jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom i da pravo nasleđivanja ne može biti isključeno ili ograničenog zbog neispunjavanja javnih obaveza (član 59.).
Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji („Službeni list SFRJ", broj 84/89 i "Službeni list SRJ", br . 37/93 i 28/96) bilo je propisano: da otvaranje stečajnog postupka ne utiče na prava odvojenog izmirenja iz određenih stvari, odnosno iz imovine dužnika (založno pravo, pravo namirenja, pravo retencije i druga razlučna prava), kao i na prava izdvajanja stvari koja ne pripadaju dužniku (izlučna prava), da razlučna prava stečena izvršenjem i obezbeđenjem za poslednjih 60 dana pre dana otvaranja stečajnog postupka radi namirenja ili obezbeđenja prestaju da važe, da razlučna prava ostaju na snazi ako se stečajni postupak ne sprovodi zbog razloga navedenih u članu 88. ovog zakona i da ako je razlučno pravo koje je stečeno izvršenjem ostalo na snazi u smislu st. 1. i 3. ovog člana, stečajno veće, na predlog poverioca, dozvoliće nastavljanje izvršnog postupka i o tome će izvestiti sud pred kojim se vodi postupak izvršenja (član 117.); da ako deo imovine dužnika na koje je stečeno razlučno pravo (posebna stečajna masa) nije dovoljan da se iz njega namiri potraživanje razlučnog poverioca u celini, razlučni poverilac ima pravo da nenamireni deo svog potraživanja ostvari kao stečajni poverilac , da se višak koji ostane po namirenju potraživanja razlučnog poverioca iz posebne stečajne mase unosi u deobnu masu (član 118.); da se posle prodaje dužnika kao pravnog lica, u smislu člana 129. ovog zakona, stečajni postupak u odnosu na dužnika obustavlja ali se postupak nastavlja protiv stečajne mase koju zastupa stečajni upravnik radi namirenja poverilaca, da sredstva dobijena prodajom dužnika ulaze u stečajnu masu, da za potraživanja prema dužniku koja su nastala do obustave stečajnog postupka ni dužnik i njegov kupac ne odgovaraju poveriocima, da je prodaja dužnika kao pravnog lica bez uticaja na izlučna prava i da razlučna prava ostaju na snazi posle prodaje dužnika kao pravnog lica, s tim da će pravo prestati u onoj meri u kojoj će biti ostvareno u nastavljenom stečajnom postupku u smislu stava 1. ovog člana (član 130. stav 1, 2, 3, 4. i 5.); da se imovina dužnika koja ulazi u stečajnu masu prodaje, po pravilu, javnim nadmetanjem i da stečajno veće, po prethodno pribavljenom mišljenju odbora poverilaca, ako je obrazovan, može odrediti i drugi način prodaje (prikupljanjem ponuda i neposrednom pogodbom), ako zakonom nije drukčije određeno (član 131. stav 1. i 2.); da poverioci i dužnik mogu u roku od tri meseca od dana prodaje stvari dužnika da zahtevaju poništaj prodaje ako su prodajom oštećeni interesi poverilaca (član 136. stav 1.).
Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01) bilo je propisano da se založno pravo upisano na nepokretnosti gasi danom pravnosnažnosti rešenja o predaji nepokretnosti (član 158.), i ako založni poverioci nisu potpuno namireni, da se kupac nepokretnosti i založni poverilac mogu sporazumeti da založno pravo ostane na nepokretnosti i posle pravnosnažnosti rešenja o predaji nepokretnosti, a da kupac preuzme dužnikov dug prema tom poveriocu u iznosu koji bi mu pripao u izvršnom postupku, da se u tom slučaju, kupovna cena umanjuje za iznos preuzetog duga (član 141.); da će po pravnosnažnosti rešenja o namirenju, sud rešenjem odrediti da se u javnoj knjizi brišu upisana prava i tereti, osim onih koji ostaju na nepokretnosti i posle predaje nepokretnosti kupcu ili koje je kupac preuzeo (član 175.).
Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 125/04) bilo je propisano da se založno pravo upisano na nepokretnosti gasi danom pravosnažnosti rešenja o predaji nepokretnosti i ako založni poverioci nisu potpuno namireni (član 106. stav 1.), te da će po pravosnažnosti rešenja o namirenju, sud rešenjem odrediti da se u javnoj knjizi brišu upisana prava i tereti, osim onih koji ostaju na nepokretnosti i posle predaje nepokretnosti kupcu ili koje je kupac preuzeo (član 151.) .
5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i ustavnopravne razloge, Ustavni sud je utvrdio da se podnositeljka ustavne žalbe žali na pogrešnu primenu materijalnog prava.
S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj zauzet stav da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, te da je zadatak Ustavnog suda u okviru ocene postojanja povrede prava na pravično suđenje, da ispita da li je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, od strane redovnih sudova, eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.
Ustavni sud je iz sadržine osporenih presuda utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe razlučni poverilac stečajnog i likvidacionog dužnika. Razlučna prava su prava odvojenog namirenja iz određenih stvari, odnosno imovine dužnika, koja se stiču na osnovu založnog prava, prava namirenja, prava retencije i drugih razlučnih prava. Razlučni poverioci se namiruju iz vrednosti ostvarene prodajom stvari na kojoj imaju razlučno pravo. Vrednost te stvari može biti u visini utvrđenog razlučnog prava, veća ili manja od potraživanja obezbeđenog razlučnim pravom. Iz ostvarene cene prvenstveno se namiriju troškovi prodaje, a iz preostalog iznosa isplaćuju se razlučni poverioci čije je potraživanje bilo obezbeđeno prodatom imovinom u skladu sa pravom prioriteta poverilaca. Ako posle namirenja razlučnih poverilaca preostanu sredstva, celokupan preostali iznos ulazi u stečajnu masu i deli se stečajnim poveriocima u skladu sa zakonskim odredbama koje se odnose na deobu.
Ustavni sud utvrđuje da se u konkretnom slučaju prvenstveno primenjuju odredbe Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, a supsidijarno odredbe Zakona o izvršnom postupku.
Polazeći od odredaba Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, Ustavni sud konstatuje da ako deo imovine dužnika na kome je stečeno razlučno pravo nije dovoljan da se iz njega namiri potraživanje razlučnog poverioca u celini, razlučni poverilac ima pravo da nenamireni deo svog potraživanja ostvari kao stečajni poverilac , odnosno stečajni poverilac koji nema obezbeđeno potraživanje.
Ustavni sud iz navedenog zaključuje da je podnositeljka ustavne žalbe, kao razlučni poverilac nenamireni deo svog potraživanja mogla ostvariti kao stečajni poverilac, bez obzira na način na koji je izvršena prodaja nepokretnosti u stečajnom i likvidacionom postupku, jer Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji nije isključivao mogućnost namirenja razlučnih poverilaca kao stečajnih poverilaca za nenamireni deo potraživanja, ukoliko je prodaja izvršena neposrednom pogodbom.
Međitim, kako je prodaja nepokretnosti na kojoj stečajni i likvidacioni dužnik bili suvlasnici, a podnositeljka ustavne žalbe založni poverilac, izvršena neposrednom pogodbom i podnosioci namireni u visini prodajne cene, to su prestala njena razlučna prava. Prodaja u stečajnom postupku koja je izvršena neposrednom pogodbom je po svojim pravnim dejstvima izjednačena sa neposrednom pogodbom propisanom Zakonom o izvršnom postupku.
Ustavni sud iz navedenog dalje zaključuje da se založno pravo upisano na nepokretnosti koja je predmet prodaje, gasi danom pravnosnažnosti rešenja o predaji nepokretnosti, iako založni poverioci nisu potpuno namireni, s obzirom na to da će nenamireni deo svog potraživanja ostvariti kao stečajni poverioci prema stečajnoj masi.
Ustavni sud je posebno cenio navode podnositeljke ustavne žalbe da je kupac nepokretnosti koja je bila obezbeđena hipotekom, istu stekao po višestruko nižoj ceni od tržišne cene, ali je našao da isti nisu od uticaja, jer je podnositeljka, kao razlučni poverilac, u skladu sa odredbom člana 136. stav 1. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji imala mogućnost da zahteva poništaj prodaje, ako su joj prodajom oštećeni interesi.
Ovakvu odluku Ustavni sud je doneo i u predmetu Už-800/2011 od 10. oktobra 2013. godine.
Prema oceni Ustavnog suda, osporene presude Prvog opštinskog suda u Beogradu i Apelacionog suda u Beogradu su obrazložene na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava, te da ne predstavlja, paušalnu, a time ni proizvoljnu premenu materijalnog prava, pa osporenim presudama nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje garantovano odredbom člana članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“ br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu odbio i odlučio kao prvom delu izreke.
Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenom presudom nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, kao ni za tvrdnju da je podnositeljki povređeno pravo nasleđivanja garantovano članom 59. stav 1. Ustava.
6. Ustavni sud ukazuje da zajemčeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava garantuje dvostepenost u odlučivanju koja je bila obezbeđena u konkretnom slučaju time što su podnosioci izjavili žalbu protiv osporene prvostepene presude i drugostepeni sud je osporenom presudom odlučio o izjavljenoj žalbi. To znači da su podnosioci iskoristili pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod apelacionog postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je u ovim delovima, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, odlučujući kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.
7. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda (“Službeni glasnik RS”, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.