Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dužem od 26 godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 26 godina. Prekomerna dužina postupka pripisana je prvenstveno neefikasnosti i periodima neaktivnosti prvostepenog suda. Deo žalbe koji se odnosio na meritum je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić , Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. S . i P . S, obojic e iz Rume, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba B. S . i P . S . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 4570/12 povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. S . i P . S, obojica iz Rume, podneli su Ustavnom sudu, 24. februara 2016. godine, preko punomoćnika B . Š , advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7250/15 od 16. decembra 2015. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4570/12 od 17. juna 2014 . godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na jednaku zaštitu prava, iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav. 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su doneti osporeni akti.

Obrazlažući tvrdnje o povredi označenih prava, podnosioci ponavljaju navode koje su isticali tokom postupka koji je prethodio ustavnosudskom, a koji se svode na tvrdnje o pogrešnoj oceni izvedenih dokaza, pogrešno i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju i neutemeljenosti ocene o neosnovanosti tužbenog zahteva. Zbog činjenice da je predmetni postupak trajao od 1989. godine tj. tri decenije, smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene sudske akte. Zahtev za naknadu nematerijalne štete nije istaknut.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno vanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nj ihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4570/12 (utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja D. Š . podnela je 21. aprila 1989. godine tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene M . I, radi utvrđenja prava svojine na bliže opisanoj nepokretnosti po osnovu sticanja u braku sa pok. N.Š.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 28/91 od 13. februara 1991. godine ukinuta je ožalbena presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 1385/89 od 16. oktobra 1990. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev.

U ponovnom postupku, nakon pet održanih ročišta i sprovedenog finansijskog veštačenja, u martu 1992. godine određeno je izvođenje dokaza građevinskim veštačenjem na okolnost vrednosti sporne nepokretnosti. Određeni sudski veštak je spise predmeta preuzeo u maju 1993. godine i posle naloga suda od 1. marta 1994. godine tužiljinom punomoćniku da dostavi dokumentaciju potrebnu za veštačenje, veštak je nalaz dostavio u maju iste godine, nakon čega je sud ročište zakazao za 24. februar 1995. godine. U toku 1995. godine zakazana su još dva ročišta, s tim što ročište koje je bilo zakazano za 20. decembar nije održano zbog neizjašnjavanja veštaka na primedbe tužene (izjašnjenje na primedbe je dostavljeno u maju 1996. godine). Na prvom sledećem ročištu koje je bilo zakazano i održano 27. novembra 1996. godine, na predlog tužene određeno je finansijsko veštačenje na okolnost učešća tužilje u izgradnji sporne nepokretnosti. Tužena je predujam za veštačenje uplatila u martu 1997. godine, a sud je potom zakazao ročište za 27. mart 1998. godine na kojem je utvrđeno mirovanje postupka zbog nedolaska tužiljinog punomoćnika. U toku 1998. godine zakazana su još dva ročišta, od kojih jedno nije održano zbog nedolaska punomoćnika tužene. Do kraja 2001. godine od ukupno sedam zakazanih ročišta dva nisu održana. U ovom delu postupka sprovedeno je finansijsko veštačenje, i nakon što je veštak nalaz d ostavio u decembru 2001. godine, ročište je zakazano za 5. decembar 2002. godine. Na ovom ročištu punomoćnik tužilje je obavestio sud da je tužilja preminula, zbog koje činjenice postupak nije prekidan, već je i u 2003. godini bilo zakazano jedno ročište. Na ročištu održanom 15. juna 2004. godine sudu je predočeno ostavinsko rešenje iza pok. D . Š . koji m su za njene naslednike oglašeni B. i P . S, ovde podnosioci ustavne žalbe, koji su stupili u parnicu. U toku 2004. godine bila su zakazana još dva ročišta koja nisu održana zbog sprečenosti sudije, odnosno zbog neurednog pozivanja tužilaca. Posle ročišta koje je bilo zakazano za 18. mart 2005. godine, a koje nije održano zbog promene predsednika sudskog veća, prvo sledeće je zakazano za 26. april 2007. godine. Glavna rasprava je zaključena 19. maja 2008. godine, a potom je otvorena rešenjem suda od 30. decembra 2009. godine kojim je istovremeno ročište zakazano za 19. februar 2010. godine. U spisima predmeta nema podataka o tome da li je ovo ročište održano. Prvo sledeće ročište koje je bilo zakazano za 4. februar 2011. godine nije održano zbog neurednog pozivanja punomoćnika stranaka.

Rešenjem P. 54167/10 od 7. septembra 2011. godine Prvi osnovni sud u Beogradu se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u predmetnom sporu, nakon čega su spisi predmeta dostavljeni na nadležnost Višem sudu u Beogradu.

Rešavajući sukob stvarne nadležnosti između Prvog osnovnog i Višeg suda u Beogradu, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R. 18/12 od 22. februara 2012. godine utvrdio da je za postupanje u predmetnoj parnici stvarno nadležan Prvi osnovni sud u Beogradu.

U daljem toku postupka, od ukupno 14 zakazanih ročišta, šest nije održano. Tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, jedno zbog štrajka advokata, a dva zbog toga što su se spisi predmeta nalazili u Ustavnom sudu radi odluke o ustavnoj žalbi tužene.

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 4570/12 od 17. juna 2014. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilaca.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7082/14 od 14. januara 2015. godine spisi predmeta su vraćeni nižestepenom sudu radi dopune postupka.

Prvostepeni sud je 8. septembra 2015. godine doneo do punsko i rešenje o ispravci prvostepene presude.

Postupak je pravnosnažno okončan osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7250/15 od 16. decembra 2015. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: pravo na pravično suđenje (član 32. stav 1.); pravo na jednaku zaštitu prava (član 36. stav 1.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni usl ovi da se prilikom ocene da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da predmetni postupak trajao više od 26 i po godina.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da ne može postojati nijedan razlog koji bi opravdao ovako dugo trajanje postupka, posebno imajući u vidu da iz utvrđenih činjenica ne proizlazi da su tužilja, pok. D. Š, a kasnije ni njeni pravni sledbenici, ovde podnosioci ustavne žalbe, svojim ponašanjem bitno doprineli njegovom trajanju, niti da su postojale takve objektivne okolnosti za čije postojanje prvostepeni sud ne može biti odgovoran, a koje su onemogućavale okončanje spora u kraćem roku . Za ovakvu ocenu dovoljna je sama činjenica da je Treći opštinski sud u Beogradu više puta bio neaktivan u periodima od preko godinu dana - posle dostavljanja nalaza veštaka u decembru 2001. godine prvo ročište je zakazano u decembru sledeće godine, zatim u periodu od 18. marta 2005. do 26. aprila 2007. godine nije preduzeta nijedna radnja, a glavna rasprava koja je zaključena u maju 2008. godine ponovo je otvorena u decembru 2009. godine. Prvostepeni sud ni posle 2010. godine nije pokazao ažurnost u postupanju budući da je posle ročišta koje je bilo zakazano u februaru 2010. godine i za koje ne postoje podaci o tome da li održano, prvo sledeće zakazao za februar 2011. godine, dok tri ročišta u ovom delu postupka nisu održana zbog sprečenosti sudije.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim radom prvostepenog suda podnosi ocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu izreke.

Kako podnosioci ustavne žalbe nisu i stakli zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je , u smislu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, smatrao da je pravično zadovoljenje podnosilaca u ovom slučaju ostvareno samim utvrđivanjem povrede ustavnog prava.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporene presude, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuje tvrdnja o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da do uskraćivanja jednake zaštite prava pred sudovima, odnosno drugim organima i organizacijama čije se radnje i akti mogu osporavati ustavnom žalbom, može doći pre svega nejednakim postupanjem sudova najviše instance u postupku u istim činjeničnim i pravnim situacijama. Kako podnosioci ustavne žalbe nisu ukazali niti dostavili dokaze da je drugostepeni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bil i potkrepljeni navodi o povredi ovog prava.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se ističu povrede ustavnih prava u odnosu na osporene akte, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dužem od 26 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti