Odbijanje ustavne žalbe u sporu za povraćaj vozila protiv Ministarstva odbrane

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog suda Srbije. Utvrđeno je da nije povređeno pravo na imovinu, jer je zahtev za predaju vozila pravilno odbijen pošto se ono ne nalazi u državini tužene.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1566/2008
31.03.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gani Alije iz Prištine, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 31. marta 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Gani Alije izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 6/08 od 2. septembra 2008. godine zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zajemčenih čl. 32. i 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gani Alija iz Prištine je, preko punomoćnika Žarka Vujovića, advokata iz Niša, podneo Ustavnom sudu 30. decembra 2008. godine ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 6/08 od 2. septembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da protiv osporene odluke „nema drugog pravnog sredstva“, da je ta odluka doneta u parničnom postupku povodom tužbe podnosioca protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva odbrane „radi činidbe i isplate naknade za korišćenje stvari“, kao i da je ista dostavljena punomoćniku podnosioca 2. decembra 2008. godine. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je ukupna dužina trajanja postupka prekomerna i da se ne može opravdati ni složenošću postupka, ni ponašanjem podnosioca ustavne žalbe, već se može pripisati pravosudnim organima koji nisu pokazali potrebnu revnost u vođenju postupka. S tim u vezi, podnosilac je istakao „da je povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku i na delotvorno pravno sredstvo, jer ... zloupotrebom prava od strane državnog organa njemu nije do današnjeg dana dostavljena odluka kako bi iskoristio svoje pravo na delotvorno pravno sredstvo“. Takođe, podnosilac je naveo da je takvim postupanjem njemu povređeno i pravo na pravično suđenje. Pored toga, podnosilac je naveo da mu je povređeno i pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. Ustava, „jer je protivno njegovoj volji oduzeto motorno vozilo i sa istim raspolaže Ministarstvo odbrane duži niz godina, a da pri tom isto nije vraćeno, niti je nadoknađena šteta podnosiocu ustavne žalbe“, a što je država bila u obavezi prema Uredbi o organizovanju i izvršavanju materijalne obaveze, a ne da podnosilac vodi više sporova radi ostvarivanja prava koja mu pripadaju. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 6/08 od 2. septembra 2008. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju dostavljenu u prilogu ustavne žalbe, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe je 19. maja 2005. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Nišu protiv tužene Republike Srbije-Ministarstvo odbrane - Vojna pošta 3323 Niš, radi činidbe i naknade štete.

Presudom Opštinskog suda u Nišu P. 3546/05 od 17. aprila 2007. godine, u stavu prvom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu preda u državinu motorno vozilo „Mercedes 1633“, registarski broj PR 151-033, sa brojem šasije 62009614813398 i brojem motora TM-9246/90, s tim što bi se mogla osloboditi te obaveze tako što bi isplatila tužiocu iznos od 7.000.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom. U stavu drugom izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu plati naknadu za korišćenje navedenog motornog vozila, u periodu od 24. marta do 25. aprila 1999. godine u iznosu od 95.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 20. jula 1999. godine pa do isplate, naknadu na ime amortizacije za korišćenje motornog vozila za period od 26. aprila 1999. godine do 31. decembra 2001. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do konačne isplate, kao i naknadu za korišćenje motornog vozila za period od 1. januara 2002. godine do dana veštačenja, sa zakonskom zateznom kamatom od dana veštačenja do konačne isplate. U stavu trećem izreke odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Protiv navedene presude tužilac je izjavio žalbu Okružnom sudu u Nišu.

Presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 3254/07 od 12. septembra 2007. godine, u stavu prvom izreke, delimično je odbijena žalba tužioca i delimično je potvrđena presuda Opštinskog suda u Nišu P. 3546/05 od 17. aprila 2007. godine u stavu jedan izreke, u delu u kome je odbijen tužbeni zahtev tužioca da mu tužena preda u državinu sporno motorno vozilo. U stavu drugom izreke delimično je usvojena žalba tužioca i ista presuda delimično ukinuta i to u stavu jedan, u delu u kome je odbijen zahtev tužioca za isplatu vrednosti vozila, u stavu dva i tri izreke, i u tim delovima predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Protiv navedene presude, u odbijajućem delu zahteva za predaju vozila, tužilac je izjavio reviziju Vrhovnom sudu Srbije.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni sud Srbije je doneo osporenu presudu Rev. 6/08 od 2. septembra 2008. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž. 3254/07 od 12. septembra 2007. godine, u delu u kojem je pravnosnažno odbijen zahtev tužioca za predaju u državinu spornog motornog vozila (stav prvi izreke). U obrazloženju osporene presude navedeno je: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac vlasnik vozila marke „Mercedes 1633“, sa brojem šasije 62009614813398, koji je proizveden 1981. godine; da je ovlašćenjem od 9. jula 2003. godine, datom od strane tužioca, ovlašćena Agencija VIK – Gorana Vasiljkovića za preduzimanje u njegovo ime i za njegov račun pravnih radnji u cilju povraćaja oduzetog vozila i priključnog vozila marke „Blumhard“; da su ova vozila bila korišćena od strane tužene, ali je nakon prestanka NATO dejstava, teretno vozilo rashodovano zbog tehničke neispravnosti i neekonomičnosti opravke istog; da je tužiocu u međuvremenu vraćeno priključno vozilo marke „Blumhard“; da je nakon dobijanja rešenja o rashodovanju isto vozilo prodato kupcu „Braca Turs“ iz Knjaževca tokom 2003. godine. Prema stanovištu Vrhovnog suda Srbije, neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da je sporni odnos raspravljen uz pogrešnu primenu materijalnog prava. Pozivajući se na odredbu člana 37. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, Vrhovni sud je našao da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da se sporno motorno vozilo tužioca ne nalazi u državini tužene, jer je isto rashodovano i prodato trećem licu, te je ocenio da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da ne postoji mogućnost vraćanja vozila tužiocu, jer isto nije u državini tužene. U vezi sa tim, Vrhovni sud je istakao „da bi tužilac uspeo u sporu sa zahtevom za povraćaj individualno određene stvari, pored dokaza o pravu vlasništva na stvari čiji povraćaj traži, potrebno je i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog, što ovde nije slučaj.“ Pored toga, Vrhovni sud je ocenio da navodi revizije da tuženi nije dostavio dokaze o tome da je prodao sporno vozilo trećem licu nisu činjenično utemeljeni, jer iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi suprotno. Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci presude, primenom člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, a da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je da vlasnik može tužbom zahtevati od držaoca povraćaj individualno određene stvari (stav 1.), da vlasnik mora dokazati da na stvari čiji povraćaj traži ima pravo svojine, kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog (stav 2.).

5. Razmatrajući da li je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 6/08 od 2. septembra 2008. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud je pošao od činjenice da je predmet odlučivanja u konkretnom slučaju bio zahtev podnosioca za predaju u državinu spornog motornog vozila. Naime, podnosilac ustavne žalbe je u predmetnom parničnom postupku izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž. 3254/07 od 12. septembra 2007. godine, samo u delu u kome je pravnosnažno odbijen njegov zahtev za predaju spornog vozila. U pogledu preostalih zahteva podnosioca u predmetnom parničnom postupku, koji se odnose na naknadu vrednosti vozila i naknadu za korišćenje vozila, drugostepeni sud nije pravnosnažno odlučivao, već je postupak vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, tako da drugostepena presuda u tom delu i nije bila osporena u revizijskom postupku.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije odbijena je kao neosnovana revizija podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv navedene drugostepene presude u delu u kojem je pravnosnažno odbijen zahtev tužioca za predaju u državinu spornog motornog vozila. Naime, Vrhovni sud je ocenio da je pravilan zaključak nižestepenih sudova u pogledu neosnovanosti zahteva za povraćaj vozila, s obzirom na to da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da se sporno vozilo ne nalazi u državini tužene, već da je ono rashodovano i prodato trećem licu, te da se, saglasno odredbama člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ne može tražiti povraćaj stvari koji nije u faktičkoj vlasti tuženog. Prema oceni Ustavnog suda, osporena presuda zasnovana je na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na imovinu, iz razloga što vozilo koje mu je oduzeto nije vraćeno, niti mu je nadoknađena šteta, nisu prihvatljivi. Ovo iz razloga što su u postupku koji je okončan osporenom presudom Vrhovnog suda utvrđivane samo činjenice koje su relevantne za odlučivanje o zahtevu za povraćaj stvari, a to su, da li je podnosilac bio vlasnik spornog motornog vozila i da li se ono nalazi u faktičkoj vlasti tuženog, dok pitanja koja se odnose na oduzimanje vozila i da li je ono učinjeno u skladu sa zakonom ili ne, kao i pitanje naknade za oduzeto vozilo, nisu bila predmet raspravljanja u tom postupku.

Polazeći od sadržine prava na imovinu garantovanog članom 58. Ustava, kao i činjenice da Ustavni sud odlučuje u granicama zahteva istaknutog u ustavnoj žalbi, Sud je ocenio da u konkretnom slučaju nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu, zajemčeno članom 58. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbio.

6. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od sadržine navoda žalbe i činjenice da je podnosilac ustavnom žalbom izričito osporio samo presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 6/08 od 2. septembra 2008. godine, ocenio da podnosilac osporava dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka u onom delu koji je okončan osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije.

Ustavni sud je uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio da je u konkretnom slučaju prvostepena presuda doneta u roku nešto kraćem od dve godine od podnošenja tužbe, da je drugostepena presuda doneta pet meseci od donošenja prvostepene presude, a da je odluka o reviziji doneta godinu dana od donošenja drugostepene odluke, te da je revizijska odluka dostavljena podnosiocu dva meseca nakon donošenja. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je našao da parnični postupak u kome su odlučivali prvostepeni, drugostepeni i revizijski sud i koji je okončan u roku od tri godine i četiri meseca zadovoljava kriterijum razumnog roka trajanja sudskog postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, rukovodeći se svojom praksom, ali i praksom Evropskog suda za ljudska prava, ocenio da u parničnom postupku koji je okončan donošenjem osporene revizijske presude podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, kao deo prava na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Navod o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava podnosilac ustavne žalbe zasniva na tome da mu „do današnjeg dana nije dostavljena odluka kako bi iskoristio pravo na delotvorno pravno sredstvo“. Imajući u vidu da je podnosilac u ustavnoj žalbi naveo da je osporenu presudu Vrhovnog suda Rev. 6/08 od 2. septembra 20008. godine njegov punomoćnik primio 2. decembra 2008. godine, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije naveo ustavnopravne razloge da mu je povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i činjenicu da su podnosiocu ustavne žalbe u toku postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe bile na raspolaganju, žalba protiv prvostepene odluke kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev, kao i revizija, te da je podnosilac iskoristio oba navedena pravna sredstva i da su nadležni drugostepeni i revizijski sud doneli odluke povodom izjavljenih pravnih sredstava.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom revizijskom presudom povređeno i pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosilac nije ničim potkrepio svoj navod, odnosno da nije pružio nijedan dokaz u prilog svoje tvrdnje. Stoga je Ustavni sud ocenio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena. Ustavni sud naglašava da formalno pozivanje na povredu određenog Ustavom zajemčenog prava, ne čini ustavnu žalbu samu po sebi dopuštenom.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08) odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u sporu za povraćaj vozila protiv Ministarstva odbrane

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti