Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog stvarne službenosti prolaza

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na imovinu i pravično suđenje. Sud smatra da su redovni sudovi ustavnopravno prihvatljivo obrazložili ustanovljenje prava službenosti prolaza, te da nije došlo do proizvoljne primene materijalnog prava na štetu podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Milovana Dodića iz Trstenika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 20. aprila 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milovana Dodića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Trsteniku P. 414/07 od 12. septembra 2008. godine i presude Okružnog suda u Kruševcu Gž. 2061/08 od 28. novembra 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milovan Dodić iz Trstenika je 30. decembra 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Trsteniku P. 414/07 od 12. septembra 2008. godine i presude Okružnog suda u Kruševcu Gž. 2061/08 od 28. novembra 2008. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da su prvostepeni i drugostepeni sud u predmetnom parničnom postupku usvojili tužbeni zahtev tužioca Milana Dodića i utvrdili da on ima pravo službenosti prolaza preko poslužnog dobra koje je u vlasništvu podnosioca. On navodi da su postupajući sudovi “utvrdili samo dužinu službenog puta a ne i njegovu širinu i da je osporenim presudama ograničeno njegovo pravo svojine u interesu Milana Dodića, čiji interes nema karakter javnog interesa, već pojedinačnog interesa“, pa smatra da je na taj način povređeno njegovo pravo na imovinu i pravo na pravično suđenje. Podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih ogana ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu u ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Opštinski sud u Trsteniku je 12. septembra 2008. godine doneo osporenu presudu P. 414/07, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca Milana Dodića i utvrdio da je on, po osnovu izvršene deobe pravnih prethodnika parničnih stranaka i nasleđa, vlasnik na 1211/2189 dela k.p. br. 2231, KO Milutovac, čija je površina 21,89 ari i koja se prostire u merama i granicama bliže opisanim u izreci presude, te da su prvotuženi Milovan Dodić (ovde podnosilac ustavne žalbe) i drugotužena Mirjana Anđelković dužni da priznaju to pravo tužiocu i da dozvole da se na opisanom delu k.p. br. 2231, KO Milutovac izvrši promena vlasništva kod Službe za katastar nepokretnosti Trstenik; u stavu drugom izreke usvojio tužbeni zahtev tužioca i utvrdio da, na osnovu sporazuma između pravnih prethodnika parničnih stranaka, on ima pravo stalne kolske i pešačke službenosti u korist svog dela k.p. br. 2231, KO Milutovac, kao povlasne parcele, preko dela k.p. br. 2231, KO Milutovac koji pripada prvotuženom i koji služi kao poslužna parcela, a u merama i granicama bliže opisanim u izreci presude, te da je prvotuženi dužan priznati to pravo i da dozvoli tužiocu da nesmetano koristi službenost; u stavu trećem izreke prihvatio povlačenje protivtužbe protivtužioca – prvotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, podnete protiv tužioca – protivtuženog i drugotužene; u stavu četvrtom izreke obavezao prvotuženog da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene prvostepene presude je navedeno: da su k.p. br. 2231, i k.p. br. 2232, KO Milutovac pri opštem katastarskom premeru iz 1936. godine izmerene i upisane na tadašnjeg vlasnika Jovana Dodića i da je kasnije došlo do fizičke deobe tih nepokretnosti između pomenutog Jovana i njegovih sinova Dragojina Dodića – oca tužioca, Mladena Dodića – oca prvotuženog i Miodraga Dodića – pravnog prethodnika drugotužene; da se sada u katastarskom operatu tužilac vodi kao vlasnik ½ k.p. br. 2231, KO Milutovac, po osnovu rešenja o nasleđivanju O. 230/04 i da su prvotuženi i pravni prethodnik drugotužene vlasnici na po ¼ navedene nepokretnosti, te da tužilac 60 godina na terenu drži deo k.p. br. 2231, KO Milutovac u površini od 12,11 ari, dok prvotuženi na terenu drži deo te parcele u površini od 9,78 ari; da je među parničnim strankama nesporna činjenica da one na terenu drže realne delove navedene parcele preko 50 godina i da je evidentno da su tužilac i prvotuženi stekli pravo svojine na toj nepokretnosti po osnovu sporazumne deobe njihovih pravnih prethodnika i po osnovu nasleđa njihovih pravnih prethodnika; da je sporazumom pravnih prethodnika ustanovljena stvarna službenost kolskog i pešačkog prolaza preko parcele prvotuženog kao poslužnog dobra, a u merama i granicama kako je to veštak geometar našao na terenu.

Odlučujući o žalbi prvotuženog, Okružni sud u Kruševcu je 28. novembra 2008. godine doneo osporenu presudu Gž. 2061/08, kojom je: u stavu prvom izreke odbio žalbu i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom i drugom izreke; u stavu drugom izreke usvojio žalbu i preinačio prvostepenu presudu u stavu četvrtom izreke koji se odnosi na troškove parničnog postupka. Drugostepeni sud je u celini prihvatio obrazloženje prvostepenog suda u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva tužioca za utvrđenje prava službenosti prolaza preko parcele prvotuženog.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i utvrđuje da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, te da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom.

Odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (“Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, “Službeni list SRJ“, broj 29/96 i “Službeni glasnik RS“, broj 115/05), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari, je propisano: da se na stvari kojoj postoji pravo svojine može zasnovati pravo službenosti, pravo stvarnog tereta i pravo zaloge, pod uslovima određenim zakonom (član 6. stav 1.); da se sticanje, zaštita i prestanak prava službenosti uređuje zakonom (član 7.); da se pravo svojine može oduzeti ili ograničiti u skladu sa ustavom i zakonom (član 8.); da je stvarna službenost pravo vlasnika jedne nepokretnosti (povlasno dobro) da za potrebe te nepokretnosti vrši određene radnje na nepokretnosti drugog vlasnika (poslužno dobro) ili da zahteva od vlasnika poslužnog dobra da se uzdržava od vršenja određenih radnji koje bi inače imao pravo vršiti na svojoj nepokretnosti (član 49. stav 1.); da se stvarna službenost vrši na način kojim se najmanje opterećuje poslužno dobro (član 50. stav 1.); da se stvarna službenost zasniva pravnim poslom, odlukom državnog organa i održajem (član 51.); da vlasnik povlasnog dobra može zahtevati da se prema vlasniku poslužnog dobra utvrdi postojanje stvarne službenosti (član 56. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravo na imovinu.

Ustavni sud je ocenio da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom predmetnog parničnog postupka (koji je, pored ostalog, vođen radi utvrđivanja prava stvarne službenosti prelaza tužioca preko povlasne parcele podnosioca), ponovo osporava zakonitost osporenih presuda, ističući da su postupajući sudovi nesrazmerno ograničili njegovo pravo svojine jer nisu utvrdili širinu puta koji koristi tužilac kao titular prava stvarne službenosti.

Međutim, Ustavni sud nalazi da su prvostepeni i drugostepeni sud u ovoj pravnoj stvari dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su ocenili da je sporazumom pravnih prethodnika parničnih stranaka ustanovljena stvarna službenost prolaza preko poslužne parcele podnosioca ustavne žalbe u korist povlasne parcele čiji je vlasnik tužilac i da je precizno određena dužina i širina puta kojim prelazi tužilac. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su, u konkretnom slučaju, tvrdnje podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje zasnovane na njegovoj subjektivnoj oceni o pogrešnoj primeni materijalnog prava u ovoj stvarnopravnoj parnici i da ne postoje elementi koji bi ukazali da su postupajući sudovi proizvoljno primenili materijalno pravo na štetu podnosioca ili da su povredili načelo poštede (restrikcije) poslužnog dobra, u smislu člana 50. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je najpre konstatovao da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici bila neuspešna, sama po sebi, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u nečiju imovinu, u imovinskim sporovima između pojedinaca, kao što je u ovom slučaju parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na garancije koje jemči člana 32. stav 1. Ustava. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno Ustavni sud zaključio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje (jer su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava), to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog stvarne službenosti prolaza

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti