Odbijanje ustavne žalbe zbog imuniteta sudija za izraženo mišljenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu protiv rešenja kojima je odbačena tužba za naknadu štete protiv sudija. Sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, što predstavlja legitimno ograničenje prava na pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vladana Makevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. decembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vladana Makevića izjavljena protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8105/08 od 28. novembra 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 6039/09 od 10. juna 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladan Makević iz Beograda je 25. avgusta 2009. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8105/08 od 28. novembra 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 6039/09 od 10. juna 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Podnosilac navodi da je tužbom podnetom Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužio sudije za koje je smatrao da su mu svojim radnjama povredili čast i ugled i pravo na pravično suđenje, jer nisu „svoju dužnost vršili verno Ustavu i zakonu“, pa je na osnovu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima tražio naknadu nematerijalne štete. Dalje navodi da je Prvi opštinski sud u Beogradu osporenim rešenjem odbacio njegovu tužbu kao nedozvoljenu, jer „prema članu 5. Zakona o sudijama sudija, nikome nije odgovoran za mišljenje ili glas dat u vršenju sudijske funkcije. Podnosilac ustavne žalbe posebno ističe da se „nigde tužbom ne traži naknada štete zbog mišljenja ili glasa datog u vršenju sudijske dužnosti niti se traži naknada štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada tuženih sudija“ u predmetnom parničnom postupku, već je tužbom tražena naknada nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda i prava na pravično suđenje. Podnosilac navodi i da je sud povredio materijalno pravo i odredbu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da nije primenio odredbu člana 8. Zakona o parničnom postupku, već je svoju „odluku doneo na osnovu pravnih stavova tuženih“. Predložio je da Ustavni sud poništi osporena rešenja i predmet vrati na odlučivanje po tužbi tužioca.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Prvi opštinski sud u Beogradu je 28. novembra 2008. godine doneo osporeno rešenje P. 8105/08 kojim je: u stavu prvom izreke, razdvojio postupak po tužbi tužioca Vladana Makevića iz Beograda, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tuženih Vide Petrović Škero, Dragice Saveljić Nikolić, Svetlane Pavić, Zorice Smirčić, Zorice Kitanović, Aleksandre Spirkovske, Biserke Živanović, Branislave Apostolović, Nadežde Radević, Zvezdane Lutovac, Predraga Trifunovića, Jasminke Stanojević, Vesne Popović, Mirjane Grubić, Milomira Nikolića, Slobodana Dražića, Biljane Dragojević, Vlaste Jovanovića, Ljubice Jeremić, Snežane Andrejević, Sonje Brkić, Spomenke Zarić, Slađane Nakić Momirović, Sofije Vagner Ličenoski i Ljubice Milutinović, radi naknade štete, od postupka P. 8105/08 po tužbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde, te je odredio da se o tužbenom zahtevu tužioca protiv tužene Republike Srbije - Ministarstvo pravde, radi naknade štete, ima odvojeno raspravljati; u stavu drugom izreke odbacio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, u odnosu na tužene Vidu Petrović Škero, Dragicu Saveljić Nikolić, Svetlanu Pavić, Zoricu Smirčić, Zoricu Kitanović, Aleksandru Spirkovski, Biserku Živanović, Branislavu Apostolović, Nadeždu Radević, Zvezdanu Lutovac, Predraga Trifunovića, Jasminku Stanojević, Vesnu Popović, Mirjanu Grubić, Milomira Nikolića, Slobodana Dražića, Biljanu Dragojević, Vlastu Jovanovića, Ljubicu Jeremić, Snežanu Andrejević, Sonju Brkić, Spomenku Zarić, Slađanu Nakić Momirović, Sofiju Vagner Ličenoski i Ljubicu Milutinović, radi naknade štete, kao nedozvoljenu. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je istaknuto da imajući u vidu pravilo o imunitetu i neodgovornosti sudije za eventualne greške u obavljanju sudijske funkcije propisano čl. 5. i 6. Zakona o sudijama i članom 151. Ustava, sud je ocenio da zahtev za naknadu štete protiv sudije nije podoban za sudsku zaštitu, jer postoji nedostatak tuživosti kao procesna pretpostavka za odlučivanje.

Okružni sud u Beogradu, je 10. juna 2009. godine doneo osporeno rešenje Gž. 6039/09 kojim je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8105/08 od 28. novembra 2008. godine. Ukazujući na odredbe člana 151. Ustava i člana 5. Zakona o sudijama, drugostepeni sud je u obrazloženju ove presude, pored ostalog, naveo da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je tužbu odbacio kao nedozvoljenu, te da se navodima iz žalbe tužioca ne dovodi u sumnju pravilnost prvostepenog rešenja.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.); da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (stav 4.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo svakog da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Ustavom je utvrđeno: da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku (član 4. stav 2.); da je sudija nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu, kao i da je svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije zabranjen (član 149. st. 1. i 2.); da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije, kao i da sudija ne može biti lišen slobode u postupku pokrenutom zbog krivičnog dela učinjenog u obavljanju sudijske funkcije bez odobrenja Visokog saveta sudstva (član 151. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, br. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 i 46/06), koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenog prvostepenog rešenja, bilo je propisano da sudija nikome nije odgovoran za mišljenje ili glas dat u vršenju sudijske dužnosti.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta odredaba člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe o razlozima povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je prethodno konstatovao da u principu nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Naime, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, što bi ukazalo na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova.

S druge strane, Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje u parničnom postupku se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, koji će javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Iz navedenog proizlazi da je sadržaj ustavnog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u suštini ograničen na procesne garancije ovog prava, pa Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe ispituje eventualno postojanje ustavnopravno relevantnih procesnih povreda pred redovnim sudovima i, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

U odredbi člana 32. stav 1. Ustava izričito je utvrđeno pravo na raspravu i odlučivanje pred sudom, koje dalje obuhvata više garancija u situaciji kada je postupak već pokrenut pred sudom. Međutim, ovim članom nije utvrđeno pravo na pristup sudu, kojim se obezbeđuje pravo da će svaki zahtev koji se odnosi na građanska prava i obaveze biti prethodno razmotren pred sudom. Po oceni Ustavnog suda, iako nije izričito utvrđeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, ovo pravo predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje. Ovim pravom se u parničnom postupku daje tužiocu mogućnost da „ustanovi“ postupak pred nadležnim sudom radi eventualnog raspravljanja i odlučivanja o postavljenom zahtevu kojim se konačno može odlučiti o njegovim pravima i obavezama.

Međutim, pravo na pristup sudu po sebi nije apsolutno i neograničeno. Naime, sama priroda ovog prava podrazumeva situacije u kojima se Ustavom i zakonom mogu utvrditi određene vrste ograničenja (na primer: izjavljivanje revizije Vrhovnom sudu koje je ograničeno vrednošću predmeta spora i uslovom da reviziju izjavi advokat, propisivanje roka u kojem se može podneti tužba). S druge strane, takva ograničenja, po oceni Ustavnog suda, ne mogu biti propisana na način na kojim se povređuje suština samog prava, već moraju težiti legitimnom cilju zbog kojeg su i ustanovljena, kao i da postoji razuman odnos proporcionalnosti između „korišćenih sredstava i cilja kojem se teži“.

Nesporno je da do povrede prava na pristup sudu može doći predviđanjem imuniteta od odgovornosti za određene kategorija lica, kojima se u suštini može sprečiti pokretanje parničnog postupka protiv tih lica. U konkretnom slučaju, tužba podnosioca ustavne žalbe protiv sudija odbačena je kao nedozvoljena, jer je, po oceni prvostepenog i drugostepenog suda, odredbom člana 151. stav 1. Ustava, izričito utvrđeno da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izneto mišljenje ili donošenje sudske odluke.

Po oceni Ustavnog suda, iz sadržine odredbe člana 151. stav 1. Ustava i citiranog člana 5. stav 1. Zakona o sudijama, nesporno proizlazi postojanje imuniteta od odgovornosti sudije za mišljenje dato u vršenju sudijske dužnosti, pa samim tim i ograničenje na pristup sudu u situaciji kada je tužen sudija za izneto mišljenje ili donošenje sudske odluke. Ova vrsta ustanovljenog ograničenja na pristup sudu, po oceni Ustavnog suda, sadrži legitimni cilj kojem teži, a to je očuvanje nezavisnosti suda i sudija. Takođe, po oceni Ustavnog suda, ovakvom vrstom ograničenja pristupa sudu, uspostavljen je razuman odnos proporcionalnosti između „korišćenih sredstava i cilja kojem se teži“.

Naime, u sistemu podele vlasti, nezavisnost sudije kao nosioca sudijske funkcije od bilo kog drugog oblika vlasti predstavlja jedan od osnovnih principa nezavisnog sudstva. Ustavnim garantovanjem imunitetskih prava obezbeđuje se dodatna zaštita nezavisnosti sudija, jer sudijski imunitet obuhvata slobodu mišljenja i glasanja u presuđivanju (materijalnopravni imunitet) i zaštitu od pritvaranja i vođenja krivičnog i drugih postupaka bez odobrenja Visokog saveta sudstva (procesnopravni imunitet). Da bi sudija postupao nezavisno i nepristrasno, njegova funkcija mora biti Ustavom zagarantovana, a sudijsko mesto ne sme biti ugroženo političkim i drugim reakcijama na njegove odluke. Dakle, sudijski imunitet nije uspostavljen samo radi zaštite sudske vlasti od drugih grana vlasti, već i radi zaštite sudija od neposrednih učesnika sudskih postupaka. Obezbeđivanje uslova za raspravljanje sporne pravne stvari u skladu sa procesnim zakonom i mogućnost donošenja nepristrasne odluke u toj stvari zasnovane na pravilnoj primeni materijalnog prava, bez neposrednih i posrednih pritisaka i uticaja, čini suštinu sudske nezavisnosti.

U konkretnom slučaju, po oceni Ustavnog suda, činjenica da su sudije kao tužena strana u postupku iniciranom pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu bili tuženi upravo iz razloga što su zauzeli određeni pravni stav u odlukama u kojima se odlučivalo o pravima podnosioca ustavne žalbe, upućuje na direktnu primenu navedenih odredaba Ustava i Zakona o sudijama. Ustavni sud je stanovišta da su Prvi opštinski sud u Beogradu i Okružni sud u Beogradu u osporenim rešenjima dali ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih su odbacili kao nedozvoljenu tužbu podnosioca ustavne žalbe koja se odnosi na sudije kao tužene, tako da Sud nije utvrdio ili našao bilo šta što bi ukazalo na to da je materijalno pravo proizvoljno ili nepravično primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti da ima osnova koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ocenjujući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnju da je osporenim odlukama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, jer se ni iz osporenih akata, niti iz drugih dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak nije mogao izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava - različito postupanje sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Ocenjujući povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao ustavno i zakonsko pravo na podnošenje žalbe protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8105/08 od 28. novembra 2008. godine, koje je iskoristio i na osnovu koga je doneto osporeno rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 6039/09 od 10. juna 2009. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

7. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe zbog imuniteta sudija za izraženo mišljenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti