Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u postupku za povratak maloletnog deteta

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja kojim je odbijen zahtev za povratak deteta u Slovačku po Haškoj konvenciji. Utvrđeno je da uobičajeno boravište deteta nije bilo u Slovačkoj, već u Srbiji, pa odvođenje nije bilo nezakonito.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-15672/2024
17.04.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. Z. iz Pještanija, Slovačka Republika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2025. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba J. Z. izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Gž2. 17/24 od 17. oktobra 2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. Z. iz Pještanija, Slovačka Republika, podneo je Ustavnom sudu, 12. novembra 2024. godine, preko punomoćnika E. F, advokata iz Novog Pazara, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Gž2. 17/24 od 17. oktobra 2024. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Novom Pazaru je potvrđeno prvostepeno rešenje, kojim je odbijen kao neosnovan zahtev predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, za izdavanje naloga za povratak maloletne L. Z. u Slovačku Republiku.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog navedeno: da je Viši sud u Novom Pazaru potvrdio prvostepeno rešenje koje je zasnovano na proizvoljnoj oceni dokaza i isto takvoj primeni materijalnog prava; da je uobičajeno boravište deteta utvrđeno samo na osnovu državljanstva i prijave prebivališta u Republici Srbiji, dok su ostali kriterijumi potpuno zanemareni; da je zaključak o tome da odvođenje deteta iz Slovačke Republike nije bilo nezakonito, takođe, zasnovan samo na činjenici da dete ima državljanstvo i prebivalište u Republici Srbiji, bez osvrta na okolnost da li je time podnosiocu povređeno pravo na staranje; da SMS poruka od 17. januara 2024. godine, koju je podnosilac uputio majci deteta, ne predstavlja njegovu saglasnost za odvođenje deteta, jer takva izjava mora biti jasna, nedvosmislena i bezuslovna, pri čemu je on i u iskazu na ročištu izričito ukazao da se takva poruka ne može tumačiti kao saglasnost za odvođenje deteta; da je uskraćivanjem prava na staranje, podnosiocu istovremeno učinjena i povreda prava na poštovanje porodičnog života.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporeni akt i podnosiocu utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 5.000 evra. Istaknut je i zahtev za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju koja je dostavljena uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe se, u svojstvu predlagača, obratio Centralnom izvršnom organu Slovačke Republike, u smislu Haške konvencije o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece od 25. oktobra 1980. godine (u daljem tekstu: Haška konvencija), zahtevom za vraćanje maloletne L. Z, rođene 5. maja 2021. godine u Bačkoj Topoli, koju je majka, dana 16. februara 2024. godine, iz Slovačke Republike odvela u Republiku Srbiju.

Centralni izvršni organ Slovačke Republike je zahtev predlagača uputio nadležnom centralnom organu Republike Srbije, Ministarstvu pravde – Sektor za međunarodnu saradnju i strateško planiranje, koje je zahtev dalje prosledilo Osnovnom sudu u Novom Pazaru, dana 22. aprila 2024. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Novom Pazaru Pom-Ugh1. 9/24 od 28. juna 2024. godine odbijen je kao neosnovan zahtev za vraćanje imenovanog deteta u Slovačku Republiku, tačnije, da se majka deteta, kao protivnik predlagača, obaveže da obezbedi povratak deteta.

Odlučujući o žalbi predlagača, Viši sud u Novom Pazaru je doneo rešenje Gž2. 14/24 od 28. avgusta 2024. godine, kojim je ukinuo navedeno prvostepeno rešenje, te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U obrazloženju drugostepenog ukidajućeg rešenja je, pored ostalog, navedeno; da se ne može prihvatiti stav prvostepenog suda da je činjenicu stalnog nastanjenja deteta utvrdio samo na osnovu prijavljenog prebivališta u Beogradu; da to svakako nije smisao odredbe člana 3. stav 1. tačka a) Haške konvencije, te se žalbom osnovano ističe da se ta činjenica tumači u smislu mesta gde dete živi duže vreme, nezavisno od namere nastanjenja ili upisa u evidenciju nadležnog organa; da će u ponovnom postupku prvostepeni sud, uzimajući u obzir primedbe i uputstva iz ovog rešenja, napred navedenu bitnu činjenicu, kao i ostale bitne činjenice, pravilno i potpuno utvrditi na osnovu izvedenih dokaza, kako bi, uz pravilnu primenu materijalnog prava, mogao o zahtevu da odluči pravilno i zakonito.

Osnovni sud u Novom Pazaru je u ponovnom postupku doneo rešenje Pom-Ugh1. 18/24 od 6. septembra 2024. godine, kojim je još jednom odbijen kao neosnovan zahtev predlagača.

Odlučujući o žalbi predlagača, Viši sud u Novom Pazaru je osporenim rešenjem Gž2. 17/24 od 17. oktobra 2024. godine u celini potvrdio navedeno prvostepeno rešenje.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je pravilno prvostepeni sud, na osnovu izvedenih dokaza, utvrdio da su predlagač i protivnik predlagača zaključili brak u Slovačkoj Republici, iz kojeg imaju ćerku L. Z, rođenu 5. maja 2021. godine u Bačkoj Topoli; da je porodica od jula 2021. do juna 2023. godine živela u Beogradu, gde protivnik predlagača i dete imaju prebivalište, u ulici M. broj …, Novi Beograd; da je 16. februara 2024. godine protivnik predlagača napustila mesto Pještani u Slovačkoj Republici, te je sa maloletnom ćerkom došla u Novi Pazar, gde žive njeni roditelji; da je nakon dva meseca doputovao i predlagač, koji je zakupio stan u Novom Pazaru, gde je sa detetom održavao kontakte; da je protivnik predlagača rođena 1988. godine, po zanimanju je diplomirani psiholog i živi u kući svojih roditelja, koja ispunjava sve stambeno-higijenske uslove za stanovanje; da protivnik predlagača dobro poznaje navike svog deteta, kome pruža dobru negu i pravilno ga vaspitava i usmerava; da je dete urednog izgleda, redovno je vakcinisano, normalnog psihofizičkog razvoja, vesele životne prirode, te je prihvaćeno u sredini u kojoj boravi kod majke; da sa ocem ima normalan i funkcionalan odnos, ali je privrženije majci, koja prema njoj pokazuje zrelost i odgovornost, uz negovanje odnosa poverenja sa ocem, iako su njih dvoje u međusobnom problemu; da se dete nalazi u sigurnom i stabilnom okruženju kod majke, koja nema realnih poteškoća vezanih za brigu i podizanje deteta.

U obrazloženju je dalje navedeno: da su neosnovani navodi žalbe predlagača da pobijano rešenje nema razloga o odlučnim činjenicama, pre svega, o tome gde se nalazi stalno boravište deteta, te da li je odvođenje deteta bilo nezakonito; da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da protivnik predlagača i dete imaju prebivalište u Beogradu, tačnije, u Republici Srbiji, gde je dete rođeno i gde je cela porodica živela od jula 2021. do juna 2023. godine; da je pravilno prvostepeni sud utvrdio da u radnjama protivnika predlagača nema elemenata nezakonitog odvođenja deteta, saglasno članu 3. stav 1. tačka a) Haške konvencije, jer dete nije bilo stalno nastanjeno u Slovačkoj Republici, tim pre što i protivnik predlagača i dete imaju prebivalište u Republici Srbiji, te što su srpski državljani i imaju srpske pasoše; da je prvostepeni sud pravilno našao da protivnik predlagača i dete imaju prebivalište u ulici M. broj …, Novi Beograd i da dete u Slovačkoj Republici nije bilo stalno nastanjeno, niti je bila namera roditelja da imaju trajno prebivalište u toj državi, s obzirom na to da iz svih izvedenih dokaza proizlazi da je centar životnih zbivanja deteta bio u Republici Srbiji; da ključni pojam za primenu Haške konvencije jeste uobičajeno boravište deteta, a praksa evropskih sudova zahteva na sagledavanju niza okolnosti koje treba uzeti u obzir kada je sporno uobičajeno boravište deteta – prisustvo deteta, dužina boravka, namera roditelja, integrisanost deteta u društvenu i porodičnu sredinu, značaj državljanstva, jezika i kulturnih veza deteta, pri čemu se prilikom tumačenja ovog pojma mora poći od najboljeg interesa deteta i kriterijuma najbliže veze; da imajući u vidu utvrđene bitne činjenice, pre svega, da protivnik predlagača i dete imaju prebivalište u Republici Srbiji, gde je dete rođeno i gde je cela porodica živela u periodu od jula 2021. do juna 2023. godine, da je dete u stabilnom okruženju kod majke, koja nema realnih poteškoća za brigu i podizanje deteta, pravilno je prvostepeni sud zaključio da nisu ispunjeni uslovi propisani Haškom konvencijom, niti je u najboljem interesu deteta njegov povratak u Slovačku Republiku; da u vezi sa žalbenim razlogom da je prvostepeni sud pogrešno utvrdio da je predlagač dao usmenu saglasnost za odvođenje deteta, Viši sud u Novom Pazaru ukazuje da je predlagač na ročištu sam istakao da je protivnik predlagača tražila saglasnost, te da je on odgovorio da ne želi da učestvuje u tome i da može da radi šta hoće, pri čemu je, saglasno zakonodavstvu Republike Srbije, za prelazak granice državljana Republike Srbije starosti do 16 godina potrebna overena saglasnost oba roditelja (ako zajednički vrše roditeljsko pravo) ili zakonskog zastupnika onda kada dete putuje samo ili u pratnji lica koje mu nije roditelj ili zakonski zastupnik, dok u situaciji kada putuje sa jednim od roditelja, nije potrebna pismena saglasnost drugog roditelja; da su neosnovani i navodi žalbe kojima se ukazuje na to da je u Slovačkoj Republici pokrenut postupak za razvod braka i vršenje roditeljskog prava, zbog čega je opravdano da se protivniku predlagača naloži da dete vrati u tu državu, kako bi se u navedenom postupku konačno odlučilo o prebivalištu deteta i vršenju roditeljskog prava, imajući u vidu da je odredbom člana 19. Haške konvencije propisano da se odluka doneta u skladu sa njom, a koja je u vezi sa povratkom deteta, neće smatrati meritornom o bilo kom pitanju u vezi sa pravom na staranje; da je neosnovan i žalbeni navod o pogrešnoj primeni člana 1. Haške konvencije, kojom su propisani njeni osnovni ciljevi, s obzirom na to da osnovna obaveza organa države kojoj je upućen zahtev za povratak deteta jeste da, poštujući najbolji interes deteta, ispita sve okolnosti konkretnog slučaja; da i pored toga što je jedan od osnovnih ciljeva Haške konvencije hitan povratak otetog ili zadržanog deteta, on nikako ne može imati prevagu u odnosu na najbolji interes deteta.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda utvrđeno je: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Odredbama Haške konvencije („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 7/91) propisano je: da su ciljevi ove konvencije da obezbedi što hitniji povratak dece nezakonito odvedene ili zadržane u nekoj državi ugovornici i da obezbedi da se prava na staranje i viđenje sa detetom po zakonu jedne od država ugovornica stvarno poštuju u drugoj državi ugovornici (član 1.); da će države ugovornice preduzeti sve odgovarajuće mere da obezbede na svojoj teritoriji sprovođenje ciljeva Konvencije i da će u ovu svrhu koristiti najefikasnije raspoložive postupke (član 2.); da će se odvođenje ili zadržavanje deteta smatrati nezakonitim ako predstavlja povredu prava na staranje koje je dobilo lice, institucija ili bilo koje drugo telo, kolektivno ili pojedinačno, po zakonu države u kojoj je dete bilo stalno nastanjeno pre odvođenja ili zadržavanja ili ako su se u vreme odvođenja ili zadržavanja ta prava ostvarivala, kolektivno ili pojedinačno, ili bi se ostvarivala da nije došlo do odvođenja ili zadržavanja (član 3. stav 1.); da u smislu ove konvencije izraz „pravo na staranje“ uključuje prava koja se odnose na staranje o ličnosti deteta, a posebno pravo na određivanje mesta boravka deteta, a „pravo na viđenje“ uključuje pravo da se dete za određeni period vremena odvede van mesta stalnog boravka (član 5.); da će Centralni izvršni organi međusobno sarađivati i unapređivati saradnju među nadležnim organima u zemljama ugovornicama kako bi se obezbedilo što hitnije vraćanje deteta i postigli ostali ciljevi ove konvencije (član 7. stav 1.); da će sudski ili upravni organi država ugovornica hitno sprovesti postupak za povratak deteta (član 11. stav 1.); da bez obzira na odredbe prethodnog člana, sudski ili upravni organ države kojoj se upućuje zahtev nije dužan da naloži povratak deteta ako lice, institucija ili drugo telo koje se suprotstavljaju njegovom povratku dokaže da lice, institucija ili drugo telo koje se stara o ličnosti deteta nije stvarno ostvarivalo pravo na staranje u vreme odvođenja ili zadržavanja ili da se bilo saglasilo ili naknadno pristalo na odvođenje ili zadržavanje ili da postoji ozbiljna opasnost da bi povratak izložio dete fizičkoj opasnosti ili psihičkoj traumi ili ga na drugi način doveo u nepovoljan položaj, kao i da sudski ili upravni organ može, takođe, da odbije da naloži povratak deteta ako utvrdi da se dete suprotstavlja povratku i da je napunilo one godine i steklo stepen zrelosti pri kome je potrebno uzeti u obzir njegovo mišljenje (član 13. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode o povredi o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica i iznetih ustavnopravnih razloga, konstatovao da se ustavnom žalbom prevashodno ukazuje na proizvoljnost u primeni odredbe člana 3. stav 1. Haške konvencije i zaključka da se, u okolnostima konkretnog slučaja, ne radi o nezakonitom odvođenju deteta iz Slovačke Republike u Republiku Srbiju, kao i da je za to postojala saglasnost podnosioca ustavne žalbe, kao oca deteta.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo, treba sagledati sprovedeni vanparnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Iz obrazloženja osporenog rešenja Višeg suda u Novom Pazaru, kao i prvostepenog rešenja koje je njime potvrđeno, proizlazi da su sudovi zahtev za hitan povratak deteta u Slovačku Republiku, pre svega, odbili iz razloga jer mesto Pještani u Slovačkoj Republici ne smatraju mestom njegovog stalnog nastanjenja, u smislu člana 3. stav 1. Haške konvencije, zbog čega odvođenje deteta nema karakter nezakonitog. Dakle, prema stavu sudova, nije ispunjena osnovna materijalnopravna pretpostavka za primenu Haške konvencije, tj. da je dete nezakonito dovedeno u Republiku Srbiju, kao državu ugovornicu Haške konvencije.

U vezi sa napred iznetim, Ustavni sud konstatuje da su sudovi, pored toga što dete i protivnik predlagača – majka imaju prijavljeno prebivalište u Republici Srbiji, čiji su i državljani, uzeli u obzir i činjenicu da je dete rođeno u Republici Srbiji (5. maja 2021. godine u Bačkoj Topoli), gde je provelo prve dve godine svog života, a iz izvedenih dokaza utvrdili su da je preseljenje u Slovačku Republiku bilo privremenog karaktera, jer nije imalo za cilj trajni ostanak porodice u toj državi. Stoga podnosilac ustavne žalbe neosnovano ističe da je isključivo činjenica da dete ima prebivalište u Republici Srbiji, čiji je državljanin, sudovima poslužila za izvođenje zaključka da u vreme odvođenja ono nije bilo stalno nastanjeno u Slovačkoj Republici, u smislu člana 3. stav 1. Haške konvencije, pa takav zaključak, po shvatanju Suda, ustavnom žalbom nije doveden u pitanje, posebno ako se uzme u obzir da je ukupan period boravka deteta u Slovačkoj Republici iznosio nešto više od sedam meseci, nakon čega se dete sa majkom vratilo u Republiku Srbiju, gde se i dalje nalazi.

Prema tome, kako dete nije bilo stalno nastanjeno u Slovačkoj Republici, sledi da podnosilac ustavne žalbe nije ni imao pravo na zaštitu primenom mehanizma koji je ustanovljen Haškom konvencijom, jer u momentu odvođenja deteta nije ostvarivao pravo na staranje po zakonu te države. O pravu na staranje, u smislu člana 3. stav 1. Haške konvencije, može se govoriti isključivo primenom zakona države u kojoj dete ima stalno nastanjenje, te s tim u vezi, Ustavni sud smatra da izdavanjem naloga za hitan povratak deteta u Slovačku Republiku ne bi bio ostvaren osnovni cilj Haške konvencije. Prema članu 1. Haške konvencije, njen osnovni cilj jeste da obezbedi hitan povratak dece koja su nezakonito odvedena ili zadržana u nekoj od država ugovornica, tj. vraćanje te dece pod jurisdikciju iz koje su protivpravno odvedena, kao i da obezbedi da se prava na staranje i viđenje sa detetom po zakonu jedne od država ugovornica stvarno poštuju u drugoj državi ugovornici. Dakle, Haška konvencija, između ostalog, insistira na uspostavljanju ranijeg faktičkog stanja koje je postojalo pre protivpravnog odvođenja ili zadržavanja deteta i njegovom vraćanju u mesto njegovog „uobičajenog boravka“ (videti Odluku Ustavnog suda Už-8276/2014 od 23. juna 2016. godine, dostupna na veb sajtu www.ustavni.sud.rs). Budući da dete učesnika nije bilo stalno nastanjeno u Slovačkoj Republici, odnosno, da tamo nije bilo mesto njegovog „uobičajenog boravka“, sledi da nema faktičkog stanja koje bi se ponovo moglo uspostaviti njegovim povratkom u Slovačku Republiku. Drugim rečima, pravo na staranje podnosioca ustavne žalbe nikada nije bilo zasnovano na zakonu Slovačke Republike, te prema tome, vraćanje deteta pod jurisdikciju te države ne može biti opravdano, jer ne služi ostvarivanju osnovnog cilja Haške konvencije.

Ustavni sud nalazi da je bez uticaja zaključak sudova o postojanju saglasnosti podnosioca ustavne žalbe za odvođenje deteta, iz kog razloga nije posebno razmatrao navode kojima se taj zaključak osporava. Saglasnost lica koje ima pravo na staranje, za odvođenje deteta, predstavlja jedan od izuzetaka po članu 13. stav 1. Haške konvencije, kada sudski ili upravni organ države kojoj se upućuje zahtev, i pored toga što je dete nezakonito odvedeno, nije dužan da naloži njegov povratak. Kako u konkretnom slučaju uopšte nisu bili ispunjeni uslovi za primenu zaštitnog mehanizma koji je ustanovljen Haškom konvencijom, tim pre se nije moglo postaviti pitanje primene izuzetka koji je njome propisan.

Tvrdnje o povredi prava na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije, podnosilac ustavne žalbe bliže ne obrazlaže, već ih izvodi iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. Pored toga, Ustavni sud iz obrazloženja osporenog akta, kao i dokumentacije koja je priložena uz ustavnu žalbu, zaključuje da je podnosilac ustavne žalbe sve vreme nesmetano održavao kontakte sa detetom u Republici Srbiji, što znači da donošenjem osporenog akta njegova roditeljska prava nisu dovedena u pitanje.

Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

6. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u postupku za povratak maloletnog deteta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti