Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete protiv sudija

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja kojima je odbačena tužba za naknadu nematerijalne štete protiv sudija. Sud je potvrdio stav redovnih sudova da sudija ne odgovara za mišljenje dato u vršenju funkcije, te da je takvo ograničenje pristupa sudu ustavno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miloša Draganića iz Inđije, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miloša Draganića izjavljena protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8131/08 od 27. novembra 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 5622/09 od 19. maja 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miloš Draganić iz Inđije je 25. avgusta 2009. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8131/08 od 27. novembra 2008. godine i rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 5622/09 od 19. maja 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 21, članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da je podneo tužbu protiv određenih sudija radi naknade nematerijalne štete zbog povrede njegovog ugleda i časti, a da su postupajući sudovi odbacili tužbu kao nedopuštenu, sa obrazloženjem da sudija nije odgovoran za mišljenje i glas dat u vršenju sudijske funkcije i da za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija. Smatra da su mu osporenim rešenjima povređena označena ustavna prava, posebno ističući da se „nigde tužbom ne traži naknada štete zbog mišljenja ili glasa datog u vršenju sudijske dužnosti niti se traži naknada štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada tuženih sudija u (mom) parničnom predmetu“ i „da odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima ne izuzimaju sudije od odgovornosti za nematerijalnu štetu“. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporena rešenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe i sadržine osporenih rešenja utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 29. oktobra 2008. godine podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv određenih sudija Okružnog suda u Beogradu i sudija Vrhovnog suda Srbije, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i prava ličnosti. Prvi opštinski sud u Beogradu je 27. novembra 2008. godine doneo osporeno rešenje P. 8131/08 kojim je odbacio tužbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kao nedozvoljenu. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je navedeno: da je odredbom člana 279. stav 1. tačka 6) Zakona o parničnom postupku propisano da će sud odbaciti tužbu tužioca ako utvrdi da ne postoji pravni interes tužioca za podizanje tužbe iz člana 188. istog zakona; da je odredbom člana 5. stav 1. Zakona o sudijama propisano da sudija nikome nije odgovoran za mišljenje ili glas dat u vršenju sudijske dužnosti i da je članom 6. stav 1. istog zakona propisano da za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija; da se kroz tužbu za naknadu štete zadire u pitanje nezavisnosti i samostalnosti sudijske funkcije, te kako je Zakonom o sudijama jasno propisano da sudije neodgovaraju za vršenje svoje funkcije i za greške u vršenju sudijske dužnosti, to ne postoji pravni interes tužioca, jer ne može uspeti u ovom sporu.

Okružni sud u Beogradu je 19. maja 2009. godine, odlučujući o žalbi tužioca doneo osporeno rešenje Gž. 5622/09, kojim je odbio žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8131/08 od 27. novembra 2008. godine. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je po nalaženju tog suda prvostepeni sud pravilno primenio odredbe čl. 279. i 188. Zakona o parničnom postupku kada je doneo pobijanu odluku, a razloge koje daje prvostepeni sud prihvata i Okružni sud kao potpune i jasne.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.); da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (stav 4.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava je utvrđeno da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (stav 1.), kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (stav 2.).

Ostalim odredbama Ustava koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, utvrđeno je: da uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, kao i da je sudska vlast nezavisna (član 4. st. 2. i 4.); da je sudija nezavisan i potčinjen samo Ustavu i zakonu i da je svaki uticaj na sudiju u vršenju sudijske funkcije zabranjen (član 149. st. 1. i 2.); da sudija ne može biti pozvan na odgovornost za izraženo mišljenje ili glasanje prilikom donošenja sudske odluke, osim ako se radi o krivičnom delu kršenja zakona od strane sudije i da sudija ne može biti lišen slobode u postupku pokrenutom zbog krivičnog dela učinjenog u obavljanju sudijske funkcije bez odobrenja Visokog saveta sudstva (član 151. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“, br. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 i 46/06), koji se primenjivao na sporni odnos, bilo je propisano: da sudija nikome nije odgovoran za mišljenje ili glas dat u vršenju sudijske dužnosti (član 5. stav 1.); da za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim i nepravilnim radom odgovara Republika Srbija (član 6. stav 1.).

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je imao u vidu da pravo na pravično suđenje predstavlja kompleksno pravo koje u sebi sadrži niz prava koja strankama treba da obezbede procesne garancije da postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama, u celini posmatrano, bude pravičan - pravo na pristup sudu, pravo da o pravima i obavezama stranke odlučuje nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravo na pravičnu i javnu raspravu, pravo na suđenje u razumnom roku, pravo na jednakost procesnih sredstava, pravo na obrazloženu sudsku odluku, itd.

Razmatrajući suštinu i obim prava na pristup sudu, Ustavni sud konstatuje da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome garantuje, pored ostalog, pravo na pokretanje postupka pred sudom i pravo na konačno rešenje spora, tj. na odluku suda o građanskim pravima i obavezama lica koje je pokrenulo parnični postupak. Međutim, navedeno ustavno pravo, samo po sebi, nije apsolutno i neograničeno pravo. Imajući u vidu da prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći da je Evropski sud za ljudska prava ustanovio Ashingdane načela (videti presudu u predmetu Ashingdane protiv Ujedinjenog Kraljevstva od 28. maja 1985. godine), po kojima svaka država može propisima ograničiti pravo na pristup sudu, ali tako da propisane mere ne obezvrede samu suštinu navedenog prava i da teže legitimnom cilju zbog kojeg su ustanovljene, odnosno da postoji odnos proporcionalnosti između „korišćenih sredstava i cilja kojem se teži“. S tim u vezi, i u Republici Srbiji postoje Ustavom i zakonom propisana ograničenja prava na pristup sudu, pa je Ustavni sud ispitivao da li su u konkretnom slučaju propisane mere ugrozile suštinu navedenog prava podnosioca ustavne žalbe i da li je njima prekršeno načelo proporcionalnosti.

Naime, odredbe člana 151. stav 1. Ustava i člana 5. stav 1. Zakona o sudijama predviđaju imunitet sudija od odgovornosti za mišljenje ili glas dat u vršenju sudijske dužnosti, pa je, samim tim, građanima ograničen pristup sudu u smislu podnošenja tužbe protiv sudije u vezi iznetog mišljenja ili donošenja sudske odluke. Polazeći od kriterijuma utvrđenih praksom Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je ocenio da uspostavljanjem imuniteta sudija od građanske odgovornosti za štetu pričinjenu u vršenju njihove funkcije, nije ugrožena suština prava podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu u pogledu zaštite građanskih prava koja je pokušao da ostvari u ovoj pravnoj stvari. Naime, odredbom člana 6. stav 1. Zakona o sudijama je propisana deliktna odgovornost Republike Srbije za nepravilan i nezakonit rad sudija, pa je, po oceni Ustavnog suda, u pravnom sistemu Republike Srbije obezbeđena mogućnost svim fizičkim i pravnim licima, koja smatraju da su nesavesnim ili pogrešnim delovanjem sudija oštećeni u konkretnim sudskim postupcima, da ostvare sudsku zaštitu eventualno povređenih subjektivnih prava. Dalje, Ustavni sud nalazi da ova vrsta ograničenja prava na pristup sudu podnosioca ustavne žalbe sadrži legitiman cilj kome teži, a to je očuvanje nezavisnosti suda i sudija kao nosilaca pravosudne funkcije. Takođe, po stanovištu Ustavnog suda, ovakvom vrstom ograničenja pristupa sudu je postignut odnos proporcionalnosti između korišćenih sredstava i cilja kome se teži. Naime, u sistemu podele vlasti, nezavisnost sudije kao nosioca sudijske funkcije od bilo kog drugog oblika vlasti predstavlja jedan od osnovnih principa nezavisnog sudstva. Ustavnim garantovanjem prava imuniteta se obezbeđuje dodatna zaštita nezavisnosti sudija, jer sudijski imunitet obuhvata slobodu mišljenja i glasanja u presuđivanju (materijalnopravni imunitet) i zaštitu od pritvaranja i vođenja krivičnog ili drugih postupaka bez odobrenja Visokog saveta sudstva (procesnopravni imunitet). Da bi sudija postupao nezavisno i nepristrasno, njegova funkcija mora biti Ustavom garantovana, a sudijsko mesto ne sme biti podložno političkim i drugim pritiscima, niti ugroženo reakcijama na sudske odluke. Dakle, sudijski imunitet nije uspostavljen samo radi zaštite sudske vlasti od izvršne i zakonodavne vlasti, već i radi zaštite sudija od neposrednih učesnika sudskih postupaka. Samim tim, Ustavni sud smatra da su navedene mere ograničenja prava na pristup sudu dovoljne da se obezbede svi uslovi da sudija nepristrasno postupa u konkretnim sudskim predmetima i da donosi odluke koje su zasnovane na pravilnoj primeni materijalnog i procesnog prava, oslobađajući ga neposrednih i posrednih pritisaka i uticaja, čime se i postiže glavni cilj – nezavisnost sudstva. Stoga su ustavna i zakonska ograničenja prava na pristup sudu podnosioca ustavne žalbe u pogledu zabrane podnošenja tužbe protiv sudija radi naknade štete nastale u obavljanju sudijske funkcije, po oceni Ustavnog suda, u skladu sa pomenutim Ashingdane načelima. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjima nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje.

Pored toga, Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi dali jasne, dovoljne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada su našli da je tužba podnosioca ustavne žalbe nedozvoljena. Po oceni Ustavnog suda, osporena rešenja su zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog i procesnog prava, a prvostepeni i drugostepeni sud su obrazložili svoje pravno stanovište u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je odlučivanje sudova bilo posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjima, u konkretnom slučaju, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

6. U pogledu istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi označenog prava ne mogu prihvatiti kao osnovani. Ovo stoga što je preduslov povrede navedenog prava različito postupanje nadležnih organa u istim činjeničnim i pravnim situacijama. U konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe nije dostavio nijedan dokaz u prilog različitog postupanja sudova.
Ocenjujući povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao ustavno i zakonsko pravo na podnošenje žalbe protiv rešenja Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8131/08 od 27. novembra 2008. godine, koje je iskoristio i na osnovu koga je doneto osporeno rešenje Okružnog suda u Beogradu Gž. 5622/09 od 19. maja 2009. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava.

Ispitujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za tvrdnju da je osporenim odlukama podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu u celini, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odbijanje ustavne žalbe u sporu za naknadu štete protiv sudija

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti