Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 22 godine. Delovi žalbe koji se odnose na pravično suđenje i imovinska prava su odbačeni kao neosnovani.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J . iz I, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 312/08 povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J . iz I . podneo je 8. aprila 2011. godine, preko punomoćnika S . K, advokata iz K, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Ivanjici P. 312/08 od 10. aprila 2009. godine, presude Okružnog suda u Užicu Gž. 1441/09 od 31. avgusta 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1975/10 od 2. februara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 312/08.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo: da je 1988. godine podneo Opštinskom sudu u Ivanjici (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog preduzeća „P.“ iz I; da je presudom Opštinskog suda P. 312/08 od 10. aprila 2009. godine usvojen njegov tužbeni zahtev; da mu na dosuđeni iznos „sudovi Republike Srbije nisu priznali ni dinar na ime kamata kao plodova novca za period od 22 godine, počev od 1987. godine kada je tuženi trebalo da mu plati, pa do 2009. godine, kada su sudovi konačno odlučivali“, zbog čega smatra da su sudovi pogrešno primenili odredbe čl. 277. i 278. Zakona o obligacionim odnosima; da mu je osporenim odlukama umanjena imovina „za iznos kamata koje mu po Zakonu pripadaju“.

U dopuni ustavne žalbe od 9. aprila 2013. godine podnosilac je istakao zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i za troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 1218/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Ivanjici P. 312/08), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, podneo je 1. septembra 1988. godine Opštinskom sudu tužbu protiv tuženog S. „S . P .“ - RO „T. U .“ – OOUR „I.“ iz I, kojom je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime izvršenih radova plati određeni novčani iznos. Po tužbi je formiran predmet P. 735/88.

Na ročištu održanom 16. februara 1989. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka građevinske struke. Podneskom od 11. aprila iste godine tužilac je urgirao sprovođenje veštačenja. Spisi predmeta su u maju te godine dostavljeni veštaku S. M. iz U. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu tek 15. februara 1996. godine. Nakon toga, ročišta zakazana za 23. april 1996. godine i 16. jun 1997. godine nisu održana zbog nedolaska tuženog, te je ročište održano 22. jula 1997. godine.

Podneskom od 22. avgusta 1997. godine tužilac je izvršio subjektivno preinačenje tužbe i kao tužene označio preduzeće „P.“ DD iz I. i predzeće „P .“ iz U. Naredno ročište je održano 1. juna 1998. godine.

Na ročištu održanom 15. decembra 1998. godine rešenjem je ponovo određeno sprovođenje građevinskog veštačenja. Opštinski sud je dopisom od 15. oktobra 2001. godine naložio prvotuženom da omogući veštaku uvid u dokumentaciju neophodnu za izvođenje veštačenja. Sud je ponovio nalog 7. februara 2002. godine. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 6. avgusta 2002. godine. Ročište je, nakon toga, održano 24. januara 2003. godine, kada je doneto rešenje da se obavi ekonomsko – finansijsko veštačenje. Veštak R. J. iz G. je nalaz i mišljenje dostavio 15. avgusta 2003. godine. Sledeće ročište je održano 22. marta 2004. godine.

Tužilac je podneskom od 24. avgusta 2004. godine precizirao tužbeni zahtev u skladu sa nalazom veštaka.

Rešenjem Opštinskog suda P. 735/88 od 26. maja 2004. godine određeno je da se obavi novo građevinsko veštačenje, preko Gradskog zavoda za veštačenje iz Beograda. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 10. februara 2005. godine.

Glavna rasprava je zaključena 28. februara 2007. godine, a ponovo otvorena 17. aprila iste godine radi dopune postupka.

Postupajući po nalogu suda, tužilac je 2. avgusta 2007. godine precizirao visinu tužbenog zahteva.

Opštinski sud je presudom P. 642/07 od 22. novembra 2007. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Postupajući po žalbi tužioca, Okružni sud u Užicu je rešenjem Gž. 482/08 od 9. juna 2008. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P. 642/07 od 22. novembra 2007. godine i predmet vratio na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku prvo ročište je održano 14. oktobra 2008. godine. U predmetu je ponovo izvršeno veštačenje na okolnost visine tužbenog zahteva a nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu u februaru 2009. godine.

Osporenom presudom Opštinskog suda P. 312/08 od 10. aprila 2009. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezani tuženi da mu na ime izvršenih radova na putu I. – G, putu P . – K . i putu L . R . – L, te izrade rugola solidarno isplate iznos od 416.443,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počevši od 30. juna 2007. godine pa do isplate. U stavu drugom izreke ove presude odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu solidarno isplate iznos od 3.123.364,60 dinara preko iznosa dosuđenog u stavu prvom izreke, a u stavu trećem izreke obavezani su tuženi da tužiocu na ime naknade troškova postupka isplate određeni novčani iznos.

Okružni sud u Užicu je osporenom presudom Gž. 1411/09 od 31. avgusta 2009. godine, u stavu prvom izreke, potvrdio presudu Opštinskog suda P. 312/08 od 10. aprila 2009. godine u stavu prvom izreke kojim su obavezani tuženi da tužiocu solidarno isplate iznos od 416.443,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počevši od 20. februara 2009. godine pa do isplate. U stavu drugom izreke ove drugostepene presude preinačena je navedena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obavežu tuženi da mu na dosuđeni iznos isplate zakonsku zateznu kamatu za period od 30. juna 2007. godine do 20. februara 2009. godine. U obrazloženju iste presude je, pored ostalog navedeno: da je tužilac na osnovu usmenog sporazuma sa direktorom OUR „I.“, kao podizvođač, izvršio određene radove; da je tužiocu delimično izvršena isplata naknade za izvedene radove; da je tužiocu neisplaćeni deo izvedenih radova dosuđen po cenama na dan veštačenja, te da mu stoga pripada kamata počev od dana veštačenja, a ne od 30. juna 2007. godine, kako je tužilac opredelio zahtev za kamatu, te je u pogledu odluke o kamati materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 1975/10 od 2. februara 2011. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Užicu Gž. 1411/09 od 31. avgusta 2009. godine. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno: da se prema odredbi člana 189. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima visina naknade štete određuje prema cenama u vreme presuđenja, jer se na taj način saglasno odredbi člana 190. istog zakona naknada štete dosuđuje u iznosu koji je potreban da se materijalna situacija oštećenog dovede u ono stanje u kom bi se nalazila da nije bilo inflacije; da bi obavezivanjem tuženog da plati zateznu kamatu od momenta dospeća neisplaćenog iznosa došlo do dvostruke revalorizacije novčanog potraživanja, te bi na taj način oštećeni dobio veću vrednost nego što predstavlja manjak u njegovoj imovini, što bi bilo suprotno članu 190. navedenog zakona. Navedenu revizijsku presudu punomoćnik tužioca je primio 23. marta 2011. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak čije se trajanje osporava, započeo podnošenjem tužbe Opštinskom sudu 1. septembra 1988. godine, a da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1975/10 od 2. februara 2011. godine. Navedeno trajanje postupka od preko 22 godine nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke, u postupku, ponašanje sudova koji vode postupke i priroda odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, trajanje sudskog postupka od preko 22 godine, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da određena veštačenja nisu obavljena u periodu od februara 1989. godine do februara 1996. godine, te od decembra 1998. godine do oktobra 2001. godine, i da u tom periodu nadležni sud nije nalagao veštaku da dostavi nalaz i mišljenje, niti preduzimao druge mere da se dokaz veštačenjem izvede u primerenom roku. Takođe, prva meritorna odluka (P. 642/07 od 22. novembra 2007. godine) u ovom postupku doneta je tek nakon skoro 19 godina od podnošenja tužbe.

S druge strane, Ustavni sud ocenjuje da je u periodima neaktivnosti suda, kada su se spisi predmeta nalazili kod veštaka, i podnosilac ustavne žalbe bio pasivan, s obzirom na to da je samo jedanput urgirao sprovođenje veštačenja i nastavak postupka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 312/08 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu u tači 1. izreke usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US).

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava, zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava od strane Okružnog suda u Užicu i Vrhovnog kasacionog suda, i to samo u odnosu na odluku o kamati. Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu primene materijalnog prava. Međutim, u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud može ispiivati da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih prava usled proizvoljne ili arbitrerne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da su drugostepeni i revizijski sud dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje za svoje odluke, kojima je tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, priznato pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos naknade štete od dana veštačenja, zbog toga što bi obavezivanjem tuženog da plati zateznu kamatu od momenta dospeća neisplaćenog novčanog iznosa došlo do dvostruke revalorizacije novčanog potraživanja, te bi na taj način oštećeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, dobio veću vrednost nego što predstavlja manjak u njegovoj imovini.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da su očigledno neosnovani navodi ustavne žalbe da su osporenim presudama Okružnog suda u Užicu Gž. 1411/09 od 31. avgusta 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1975/10 od 2. februara 2011. godine povređena označena ustavna prava podnosioca, pa je u tom delu ustavnu žalbu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu.

6. Podnosilac ustavne žalbe je zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i troškove postupka pred Ustavnim sudom istakao tek u dopuni ustavne žalbe od 9. aprila 2013. godine. S tim u vezi, Ustavni sud napominje da su navedeni zahtevi za naknadu štete podnet po isteku roka od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 99/11), koji je stupio na snagu 4. januara 2012. godine i koji je izričito predvideo da Ustavni sud odlukom kojom usvaja ustavnu žalbu odlučuje i o zahtevu za naknadu štete, kada je takav zahtev postavljen (član 89. Zakona). Na osnovu navedenog, Sud je primenom člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine, a na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio zahtev za naknadu materijalne štete kao neblagovremen (videti, pored drugih, Odluku Už-3594/2010 od 4. aprila 2013. godine).

7. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti