Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu zbog neizvršenja pravnosnažne presude protiv preduzeća sa većinskim državnim kapitalom. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu materijalne štete u visini dosuđenog iznosa.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1570/2015
03.11.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bosa Nenadić , Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slavča Stoičkova iz Bosilegrada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slavča Stoičkova i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 137/14 povređeno pravo na imovinu, iz člana 58. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini opredeljenoj rešenjem Osnovnog suda u Vranju I. 137/14 od 6. februara 2014. godine. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slavčo Stoičkov iz Bosilegrada podne o je Ustavnom sudu, 27. februara 2015. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, kao i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 137/14.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno daje neizvršenjem rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Vranju I. 137/14 od 6. februara 2014. godine, donetog na osnovu pravnosnažne i izvršne presude zbog propuštanja Opštinskog suda u Bosilegradu P1. 300/07 od 14. aprila 2008. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, kao deo prava na pravično suđenje i pravo na imovinu. Predloženo je da Ustavni sud naloži „nadležnim državnim organima da sprovedu rešenje o izvršenju radi ostvarenja novčanog potraživanja". Zahtev za naknadu nematerijalne štete nije istaknut.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosi lac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju I. 137/14 i dopis Narodne banke Srbije broj 1H/2-3 81674/2/16 od 12. oktobra 2016. godine, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu izvrš og pover ioca, podneo je 15. januara 2014. godine Osnovnom sudu u Vranju predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika „Jumko“ AD iz Vranja, i to plenidbom novčanih sredstava izvršnog dužnika i njihovim prenosom na račun izvršnog poverioca. Predlog je podnet na osnovu pravnosnažne i izvršne presude zbog propuštanja Opštinskog suda u Bosilegradu P1. 300/07 od 14. aprila 200 8. godine, kojom je obavezan tuženi „Jumko“ AD iz Vranja da tuži ocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na osnovu sporazuma o regulisanju međusobnih prava i obaveza po osnovu rada od 1 6. decembra 2003. godine isplati iznos od 69.882,75 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Osnovni sud u Vranju je rešenjem I. 137/14 od 6. februara 2014. godine usvojio predlog za izvršenje i naložio Narodnoj banci Srbije - Odeljenju za prinudnu naplatu Kragujevac (u daljem tekstu: Narodna banka) da sprovede rešenje o izvršenju. Rešenje je 14. februara 2014. godine dostavljeno Narodnoj banci.

Osnovni sud u Vranju je, po uplati takse od strane izvršnog dužnika 3. marta 2014. godine doneo zaključak kojim je konstatovao da je u „predmetu I. 137/14 izvršenje provedeno i da predmet treba razvesti kao rešen", kao i zaključak u kome je konstatovano da je predmet završen i da ga treba arhivirati. U spisima predmeta ne postoji izrađena odluka o zaključenju izvršnog postupka, niti dokaz da je takva odluka dostavljena podnosi ocu ustavne žalbe, kao izvršnom poveri ocu.

Dopisom Narodne banke broj IH/2-381674/2/16 od 12. oktobra 2016. godine Ustavni sud je obavešten da je rešenje Osnovnog suda u Vranju I. 137/14 od 6. februara 2014. godine primljeno u Narodnoj banci Srbije - Odeljenje za prijem, kontrolu i unos osnova i naloga u Kragujevcu 14. februara 2014. godine, ali da do 12. oktobra 2016. godine nije izvršeno zbog nedostatka sredstava na tekućim računima izvršnog dužnika.

4. Analizirajući navode ustavne žalbe u delu kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. Ustava zbog nesprovođenja rešenja o izvršenju u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 137/14, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine, doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u Odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja, na način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede „prava na suđenje u razumnom roku" i povrede „prava na mirno uživanje imovine", naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domaćim presudama.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust suda da namiri potraživanje podnosioca ustavne žalbe utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom, a protiv dužnika „Jumko“ AD iz Vranja koji ima pretežan državni kapital, u konkretnom slučaju predstavlja povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno sudskom odlukom (sličan stav izražen je i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog u stečajnom postupku, a koji nije isplaćen podnosiocu (videti Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine). Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je , na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. utvrdio pravo podnosi oca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa opredeljenog rešenjem Osnovnog suda u Vranju I. 137/14 od 6. februara 2014. godine. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Ustavni sud ukazuje da bi nedosuđivanje naknade materijalne štete podnosiocu ustavne žalbe bilo u direktnoj suprotnosti i sa odredbom člana 60. stav 4. Ustava, kojom je proklamovana neotuđivost prava iz radnog odnosa koju je podnosi lac pokuša o na prinudan način da ostvari u predmetnom izvršnom postupku. Ustavni sud takođe ukazuje da je u predmetu Premović protiv Srbije (broj predstavke 61920/09) Evropski sud za ljudska prava izrazio stav da odgovorna država mora da obezbedi izvršenje pravnosnažnih domaćih presuda donetih u korist podnosioca predstavki, i to iz sopstvenih sredstava, iznosa dosuđenih navedenim presudama, umanjenih za eventualno već isplaćene iznose.

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je izvršni postupak čije se trajanje osporava, započet podnošenjem predloga za izvršenje 15. januara 2014. godine, a okončan donošenjem zaključka Osnovnog suda u Vranju I. 137/14 od 30. marta 2014. godine, formalno trajao dva i po meseca. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da se, bez obzira na to što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje postupka koji se osporava ustavnom žalbom objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava (sličan stav izražen je i u Odluci Ustavnog suda Už-7912/2014 od 9. juna 2016. godine).

Polazeći od izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Sledstveno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 426 stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti