Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku zbog neaktivnosti suda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Sud je ocenio da je parnični postupak, koji je trajao dve godine i tri meseca, nerazumno dugo trajao zbog dvogodišnje neaktivnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Svetislava Jovanovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Svetislava Jovanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 778/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Svetislav Jovanović iz Beograda je 25. avgusta 2008. godine, preko punomoćnika Tatjane Todorović, advokata iz Kragujevca, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 778/08, i zbog povrede prava na pravično suđenje i imovinu iz člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, kao i prava zajemčenog članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako se odredbom člana 13. Evropske konvencije garantuju prava koja jemči i Ustav Republike Srbije u odredbi člana 36. stav 2, to Ustavni sud postojanje eventualne povrede označenog prava ispituje u odnosu na Ustav.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac 22. juna 2008. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Kragujevcu, radi duga; da navedeni sud, po podnetoj tužbi, nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu, te je podnosilac, podnescima od 5. maja i 1. oktobra 2008. godine i 6. aprila i 12. avgusta 2009. godine, urgirano da sud što pre zakaže ročište.

Kako do podnošenja ustavne žalbe nadležni sud nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu, podnosilac ustavne žalbe predlaže da Ustavni sud usvoji žalbu i utvrdi da su mu u postupku pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 778/08 povređena navedena prava, garantovana Ustavom i Evropskom konvencijom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Kragujevcu P. 778/08 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 26. februara 2008. godine, preko punomoćnika, podneo tužbu Opštinskom sudu u Kragujevcu protiv tuženog M. M. iz Kragujevcua, radi duga. Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 778/08. Prvostepeni sud je čak sedam puta pokušavao da dostavi tuženom tužbu na odgovor (dopisima od 27. marta, 7. maja, 8. avgusta, 27. oktobra i 16. decembra 2008. godine, 30. decembra 2009. godine i 23. februara 2010. godine). Već prilikom prvog slanja dopisa na povratnici koja je vraćena sudu 28. marta 2008. godine je navedeno da se tuženi odselio u selo Kukojevac, a na kojoj adresi je i primio dopis suda, kojim mu se tužba dostavlja na odgovor, 5. marta 2010. godine, posle dve godine od dana podnošenja tužbe.

Kako sud nije zakazivao ročište za glavnu raspravu, tužilac je čak četiri puta urgirao da sud zakaže ročište (podnescima od 5. maja i 1. oktobra 2008. godine i 6. aprila i 12. avgusta 2009. godine).

Predmetu je posle 1. januara 2010. godine dodeljen novi broj P. 1221/10, a prvo ročište za glavnu raspravu je održano 12. marta 2010. godine pred Osnovnim sudom u Kragujevcu. Na ročištu je rešenjem utvrđena vrednost predmeta spora i sud je odredio da se sprovede dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i predloženih svedoka.

Na sledećem ročištu, održanom 28. maja 2010. godine, punomoćnik tužioca je predložio sudsko poravnanje, kojim se obavezuje tuženi M. M. iz Kragujevca da tužiocu Svetislavu Jovanoviću iz Beograda na ime duga za pružene advokatske usluge u predmetima prethodno zavedenim kod Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 195/04 i Četvrtog opštinskog suda u Beogradu I. 16899/06, isplati 10% od naplaćenog potraživanja u navedenom predmetu izvršenja, kao i troškove navedenog parničnog i izvršnog postupka i to po dinamici naplate (od svake eventualno delimične isplate 10%), u roku od 8 dana od naplate, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Na istom ročištu prvostepeni sud je rešenjem konstatovao: da se prihvata predloženo poravnanje; da isto nije u suprotnosti sa članom 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku; da je poravnanje pročitano punomoćniku tužioca i tuženom, pa pošto ih je sud upozorio na pravne posledice zaključenog poravnanja, isti su izjavili da su razumeli sadržinu poravnanja; da takvo poravnanje predstavlja izraz njihove volje; da je poravnanjem rešen predmet ovog spora i da su poravnanje bez primedbi potpisali punomoćnik tužioca i tuženi. Po primerak poravnanja je uručen punomoćniku tužioca i tuženom, što je potvrđeno njihovim potpisivanjem zapisnika.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravo sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

Za ocenu navoda podnosioca ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), kojima je bilo propisano: da sud neće dozvoliti raspolaganja koja su suprotna prinudnim propisima, javnom poretku i pravilima morala (član 3. stav 3.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, naročito povrede prava na koje se podnosilac ustavne žalbe formalno pozvao i ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosilac ustavne žalbe u suštini žali na nepostupanje Opštinskog suda u Kragujevcu po tužbi koju je podneo 26. februara 2008. godine, odnosno na povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetu P. 778/07 Opštinskog suda u Kragujevcu

Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak započeo 26. februara 2008. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kragujevcu, da je do momenta podnošenja ustavne žalbe postupak trajao godinu i po dana, a da sud nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu. Predmetni postupak je okončan sudskim poravnanjem u predmetu Osnovnog suda u Kragujevcu P. 1221/10 od 28. maja 2010. godine i ukupno je trajao dve godine i tri meseca.

Navedeno trajanje parničnog postupka bi moglo, samo po sebi, da ukazuje da je postupak okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je zaključio da u parničnom predmetu nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala naročito obiman i dugotrajan dokazni postupak, jer su stranke već na drugom ročištu pred prvostepenim sudom zaključile poravnanje.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao legitiman interes da postupajući sud u razumnom roku odluči o osnovanosti njegovog tužbenog zahteva.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da svojim ponašanjem nije doprineo trajanju postupka. Naprotiv, podnosilac ustavne žalbe je čak četiri puta urgirao sudu da zakaže ročište za glavnu raspravu (podnescima od 5. maja i 1. oktobra 2008. godine i 6. aprila i 12. avgusta 2009. godine).

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom sporu konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da postupak nije vođen prema načelima i odredbama Zakona o parničnom postupku koja nalažu preduzimanje odgovarajućih procesnih radnji, koncentraciju dokaza i ekonomičnost postupka.

Nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Kragujevcu se ogleda u tome što nije dostavio tuženom tužbu na odgovor u roku od dve godine. Navedeni sud je čak šest puta slao tuženom dopis na pogrešnu adresu, iako je nakon prvog slanja dopisa imao saznanje da se tuženi odselio na drugu adresu, na kojoj je 5. marta 2010. godine, posle dve godine od podnošenja tužbe, primio dopis suda kojim mu je tužba dostavljena na odgovor.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti pravovremeno postupanje sudova bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku pred Opštinskim sudom u Kragujevcu u predmetu P. 778/08.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 111/09), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio Odluku kao u izreci, u prvom delu.

6. Polazeći od toga da ustavna žalba bez obzira na pozivanje na povredu „prava na pravično suđenje“, „prava na imovinu“ i „prava na delotvorno pravno sredstvo“, ne sadrži nikakve ustavnopravne razloge za postojanje eventualne povrede označenih Ustavom garantovanih prava, a imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku zbog neaktivnosti suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti