Povreda prava na imovinu zbog kašnjenja u namirenju potraživanja

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu Z. J. utvrdivši povredu prava na imovinu u stečaju preduzeća „J.“ iz Bujanovca. Naložena je isplata priznatih potraživanja iz radnog odnosa na teret budžeta Republike Srbije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z. J. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z. J. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, iz člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 68/10.

2. Utvrđuje se pravo Z. J. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 68/10, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Z. J. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu Prr1. 31/21.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. J. iz Beograda je, 19. februara 2021. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Vranja, na osnovu člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), podneo Prvom osnovnom sudu u Beogradu tužbu protiv Republike Srbije –Privrednog suda u Leskovcu, radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbom člana 16. stav 4. istog zakona propisano da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom, Prvi osnovni sud u Beogradu je dostavio 4. decembra 2023. godine ovaj predmet Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

Podnosilac je u predmetnoj tužbi, koja se u smislu citiranih odredaba Zakona ima smatrati ustavnom žalbom (u daljem tekstu: ustavna žalba), istakao da je u spornom stečajnom postupku podneo prijavu potraživanja iz radnog odnosa, koja su mu u tom postupku priznata još 2011. godine, ali koja nije naplatio u spornom stečajnom postupku. Iz tog razloga je podneo prigovor radi ubrzavanja postupka, koji je usvojen rešenjem nadležnog suda.

Podnosilac je tužbom zahtevao da mu bude dosuđena naknada materijalne štete u iznosu priznatih potraživanja sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja, pa do kanačne isplate. Takođe, podnosilac je zahtevao naknadu troškova postupka.

Podneskom od 26. decembra 2023. godine podnosilac je, preko istog punomoćnika, istakao i povredu prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu Prr1. 31/21, s obzirom na to da se radi o parničnom postupku koji traje od 2021. godine, a da sud nije preduzimao sve zakonom predviđene radnje da postupak efikasno okonča. Tražio je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra zbog povrede ovog prava u navedenom parničnom postupku, te ponovio da traži imovinsku štetu koju je i tužbom tražio, te troškova parničnog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti prtiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i spise predmeta nadležnog suda, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 68/10 od 4. novembra 2010. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom DP „J.“ Bujanovac.

Zaključkom Privrednog suda u Leskovcu St. 68/10 od 31. maja 2011. godine utvrđeno je potraživanje poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4.St. 993/20 od 26. februara 2020. godine usvojen je prigovor podnosioca ustavne žalbe i utvrđeno je da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se kod tog suda vodi nad stečajnim dužnikom DP „J.“ Bujanovac - u stečaju, u predmetu St. 68/10, a u kome je podnosilac prijavio svoja potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, koja su mu u tom postupku priznata. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno 18. marta 2020. godine.

Stečajni dužnik DP „J.“ Bujanovac - u stečaju je preduzeće sa društvenim kapitalom.

Parnični postupak pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod brojem Prr1. 31/21, po tužbi tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 68/10, započet je 19. februara 2021. godine. Uz tužbu nije dostavljeno rešenje Privrednog suda u Leskovcu R4.St. 993/20 od 26. februara 2020. godine, kao ni Zaključak Privrednog suda u Leskovcu St. 68/10 od 31. maja 2011. godine.

U toku prvostepenog postupka, do ustupanja predmeta Ustavnom sudu, nakon izmena Zakona o zaštiti prava na suđenje u razmnom roku, bilo je zakazano šest ročišta, od kojih su tri održana. Nakon održanog pripremnog ročišta 29. septembra 2021. godinnje, sud je 1. novembra 2021. godine pribavio spise Privrednog suda u Leskovcu R4.St. 993/20 i izjašnjenje stečajnog upravnika od 29. decembra 2021. godine, te zakazao naredno ročište za 11. april 2022. godine, a nakon preciziranja tužbenog zahteva tužioca, sa naknadnom ispravkom, te izjašnjenja zakonskog zastupnika tužene, zatraženo je dodatno izjašnjenje stečajnog upravnika.

Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, kao sudom prve instance, tri zakazana ročišta nisu održana, iz sledećih razloga: najpre, ročište od 11. aprila 2022. godine, zato što punomoćnik tužioca nije dostavio sudu zameničko punomoćje za zastupanje i zato što je tražio da mu se ostavi rok da precizira tužbeni zahtev. Iako je naredno ročište sud zakazao za 13. septembar 2022. godine, ni ono nije održano jer je podnesak punomoćnika tužioca, kojim ispravlja precizirani tužbeni zahtev, 2. septembra 2022. godine primljen u sud. Pritom, stoji da je punomoćnik tužioca je svoj precizirani tužbeni zahtev dostavio sudu 21. jula 2022. godine (predat pošti 15. jula 2022. godine), sa zakašnjenjem, s obzirom na to da je prošlo tri meseca od traženja da mu se ostavi rok za preciziranje. I „precizirani tužbeni zahtev“ je bio neuredan, pa je, zatim, novim podneskom od 31. avgusta 2022. godine (koji je primljen u sud 2. septembra 2022. godine) ispravio, prethodno, precizirani tužbeni zahtev, pravilno označivši ime tužioca (s tim da grešku u pravilnom navođenju JMBG nije ispravio ni u parničnom, a kasnije ni i ustavnosudskom postupku). Razlog za neodržavanje trećeg ročišta je nedostavljanje izjašnjenja stečajnog upravnika, pa je sledeće zakazano za 31. januar 2024. godine.

Rešenjem od 1. decembra 2023. godine je otkazano ročište zakazano za 31. januar 2024. godine, imajući u vidu izmene i dopune Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, te su istog dana upućeni dopisi tužiocu i zastupniku tužene da se predmet dostavlja Ustavnom sudu na dalji postupak. Nema dokaza kada je tužiocu uručen ovaj dopis. Ustavnom sudu je 4. decembra 2023. godine ovaj predmet pod brojem Prr1. 31/21 ustupljen na dalji postupak i odlučivanje.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njime predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredbe člana 31. stav 1. ovog zakona proizlazi da se zaštita prava na imovinu u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije, sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbu člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužba podnosioca, koja je podneta nadležnom sudu radi naknade materijalne štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, smatra ustavnom žalbom.

Saglasno tome, Ustavni sud je u ovoj ustavnosudskoj stvari odlučivao o tome da li je podnosiocu povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenih potraživanja iz radnog odnosa prema preduzeću sa društvenim kapitalom, kao i o zahtevu podnosioca za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenih potraživanja u spornom stečajnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione personae za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110-111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine, dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja, te da je pravnosnažnim rešenjem nadležnog privrednog suda usvojen prigovor podnosioca i utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u spornom stečajnom postupku, u kome je podnosilac prijavio svoja potraživanja iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, a koja su mu u tom postupku priznata, ali nisu namirena.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Leskovcu da obezbedi namirenje potraživanja podnosioca koje potiče iz radnog odnosa u stečajnom postupku u predmetu St. 68/10, prema stečajnom dužniku sa društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava podnosioca na imovinu iz člana 58. Ustava (Videti Odluku Už-14718/2023 od 8. februara 2024. godine). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu podnosioca, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 68/10, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Kako je podnosilac istakao i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate, Ustavni sud s tim u vezi ukazuje na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) koji se tiču zahteva za obračunavanje i isplatu zakonske zatezne kamate za period trajanja stečajnog postupka. Naime, u navedenoj presudi je konstatovano da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo, te je stoga zaključeno da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. U tom kontekstu, Evropski sud je dalje izneo da se, iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

7. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, a povodom istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Prr1. 31/21 Prvog osnovnog suda u Beogradu, utvrdio da je ovaj parnični postupak, u prvoj instanci, čije se trajanje osporava ustavnom žalbom trajao dve godine i skoro deset meseci, gledajući od dana podnošenja tužbe do ustupanja predmeta Ustavnom sudu na dalje postupanje.

Ustavni sud nalazi da se trajanje ove faze parničnog postupka, vođenog pred prvostepenim sudom, ne može smatrati nerazumno dugim, posebno ako se ima u vidu da je trajanju postupka doprineo i sam podnosilac, odnosno tužilac i njegov punomoćnik, svojim ponašanjem koji nisu u skladu sa procesnim obavezama ove parnične strane, jer je podnošenjem tužbe bez svih dokaza, nedostavljanjem ili neblagovremenim dostavljanjem podnesaka i punomoćja, doprineo odugovlačenju postupka, kao i tome da dva zakazana ročišta ne budu održana.

Polazeći od prethodno utvrđenog, Ustavni sud je imajući u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda, ocenio da, bez obzira što je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od okolnosti svakog konkretnog slučaja, trajanje ove faze postupka koje se osporava ustavnom žalbom se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, kao očigledno neosnovanu, kao u tački 3. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova parničnog postupka koji je pred nadležnim sudom vođen do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji je nakon toga ustupljen na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužba podnosioca u smislu citiranih izmena zakona smatra ustavnom žalbom, Ustavni sud je zahtev podnosioca za naknadu troškova parničnog postupka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je pred ovim sudom u toku veliki broj postupaka po ustupljenim predmetima – ustavnim žalbama podnosilaca sa zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zbog kašnjenja u naplati potraživanja prema preduzećima sa većinskim državnim/društvenim vlasništvom, a koji se nalaze u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i koji su podnosili posebne, pojedinačne ustavne žalbe preko istih advokata, pri čemu su i ove ustavne žalbe dodatno veštački fragmentisane tako što su podnošene posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete, a posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Ustavni sud smatra da ovakav način fragmentisanja postupaka ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.) .

Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnosioca ustavne žalbe, koji će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu bili opravdani, niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na imovinu zbog kašnjenja u namirenju potraživanja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti