Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi nadležnosti za vršenje roditeljskog prava

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio žalbu, potvrđujući odluke nižih sudova o nenadležnosti domaćeg suda za odlučivanje o roditeljskom pravu. Konstatovano je da je, prema Haškoj konvenciji, nadležan sud države uobičajenog boravišta deteta, u ovom slučaju Austrije, čime nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi D. K. iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2022. godine, doneo je

O D L U K U

 

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. K. izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2064/20 od 21. maja 2020. godine i rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2. 661/19 od 15. januara 2020. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. D. K. iz Sombora je, 26. februara 2020. godine, preko punomoćnika A. M, advokata iz Sombora, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2. 661/19 od 15. januara 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku, prava deteta i prava i dužnosti roditelja, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, čl. 64. i 65. Ustava.

Podneskom od 27. avgusta 2020. godine, naslovljenim kao „ustavna žalba“, podnosilac je osporio i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2064/20 od 21. maja 2020. godine, ističući povredu istih Ustavom zajemčenih prava. Navedeni podnesak je zaveden pod brojem Už-8580/2020. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ova dva predmeta spojio.

Kako u ustavnoj žalbi, tako i u podnesku od 27. avgusta 2020. godine, podnosilac je prava i dužnosti roditelja označio odredbom člana 66. Ustava. Imajući u vidu sadržinu njegovih navoda, kao i to da je pravo čija se povreda ističe u oba podneska praćeno nazivom „prava i dužnosti roditelja“, Ustavni sud konstatuje da je nesumnjivo reč o članu 65. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da se u Republici Srbiji, saglasno Porodičnom zakonu, istovremeno sa odlukom o razvodu braka donosi i odluka o vršenju roditeljskog prava; da s tim u vezi, domaći sud, u konkretnom slučaju, jeste bio nadležan da odluči i o zahtevu za vršenje roditeljskog prava, kako po Zakonu o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, tako i u skladu sa Konvencijom o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece, jer su uslovi koji su njome propisani bili kumulativno ispunjeni; da je zaključak drugostepenog i revizijskog suda da tužena nije dala saglasnost za nadležnost suda Republike Srbije u suprotnosti sa stanjem u spisima predmeta; da je tužena u odgovoru na tužbu postavila zahtev da se podnosilac ustavne žalbe obaveže na plaćanje alimentacije, a njen punomoćnik se na prvom ročištu za glavnu raspravu upustio u raspravljanje i preneo spremnost tužene da se pojavi na raspravi; da je tužena tokom postupka predlagala dokaze i ni u jednom od podnesaka, uključujući i njene žalbe, nije zahtevala da se tužba odbaci zbog nenadležnosti domaćeg suda; da sudovi samo konstatuju da je tužena podnela tužbu za vršenje roditeljskog prava u Republici Austriji; da je od naročite važnosti bilo uspostavljanje saradnje između suda Republike Srbije i suda Republike Austrije, s obzirom na to da je domaći sud već u momentu podnošenja tužbe ocenio da su ispunjeni uslovi za zasnivanje njegove međunarodne nadležnosti, kako po navedenoj Konvenciji, tako i po odredbama domaćeg zakona; da je izostala ocena Vrhovnog kasacionog suda o tome da li je u najboljem interesu maloletnog deteta da se spor za vršenje roditeljskog prava rešava u Austriji; da su protekom vremena nastupile posledice po maloletno dete, koje od oktobra 2018. godine nije imalo kontakt sa ocem.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 3.000.000,00 dinara, zbog kršenja prava roditelja, prava deteta i suđenja u nerazumnom roku, kao i pravo na „naknadu materijalnih troškova“ u iznosu od 600.000,00 dinara.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Somboru P2. 412/19, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 7. maja 2018. godine, u svojstvu tužioca, podneo Osnovnom sudu u Somboru tužbu protiv tužene M. K. iz Sombora, koja se nalazi u Beču, Republika Austrija, radi razvoda braka zaključenog 19. decembra 2013. godine u Somboru i donošenja odluke o vršenju roditeljskog prava nad zajedničkom maloletnom ćerkom, rođenom 3. maja 2014. godine, uz određivanje prebivališta deteta i uređenje ličnih odnosa sa drugim roditeljem. Predložena je privremena mera kojom bi se tužiocu do okončanja spora poverilo samostalno vršenje roditeljskog prava, uz obavezu tužene na predaju maloletnog deteta. Predmet je zaveden pod brojem P2. 240/18.

Tužena je, preko punomoćnika, 22. juna 2018. godine, dostavila podnesak naslovljen kao „replika na tužbu tužioca“, u kome je navela: da je 22. maja 2018. godine austrijskom sudu podnela tužbu za razvod braka, sa zahtevom za samostalno vršenje roditeljskog prava, koja tužiocu još uvek nije uručena; da među parničnim strankama postoji obostrana saglasnost da se brak razvede; da se samostalno vršenje roditeljskog prava poveri njoj, pre svega, jer bi „izmena organizacije života“ krajnje traumatično delovala na maloletno dete; da podržava redovno održavanje kontakta između tužioca i maloletnog deteta, uzimajući u obzir najbolji interes deteta.

Na ročištu održanom 12. jula 2018. godine učinjena je nespornom činjenica da je 1. juna 2018. godine između parničnih stranaka potpisana nagodba pred austrijskim sudom, kojom je, pored ostalog, privremeno uređeno održavanje ličnih odnosa između tužioca i maloletnog deteta u Beču (tačka 5. prema kojoj je tužilac ovlašćen da maloletnu ćerku sredom i petkom uzima iz obdaništa, uz obavezu da je do 19,00 časova vrati osobi od poverenja).

U spisima predmeta se, pored pomenute nagodbe, nalazi i overeni prevod sa nemačkog jezika tužbe za razvod braka i zahteva za samostalno vršenje roditeljskog prava, oba akta od 22. maja 2018. godine, koje je tužena podnela Prvostepenom sudu Jozefštat u Beču.

Osnovni sud u Somboru je 24. avgusta 2018. godine, van ročišta, doneo rešenje o usvajanju privremene mere, kojom je održavanje ličnih odnosa između tužioca i maloletnog deteta uredio do pravnosnažnog okončanja postupka. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da je međunarodna nadležnost suda za odlučivanje o privremenoj meri zasnovana na članu 10. stav 1. tačka a) Konvencije o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece, budući da tužilac ima prebivalište u Republici Srbiji i vrši roditeljsko pravo, te da su oba roditelja prihvatila nadležnost domaćeg suda, koji je nadležan i za razvod braka.

Tužilac je protiv navedenog rešenja izjavio žalbu u dva odvojena podneska (od 10. i 13. septembra 2018. godine), na koju je punomoćnik tužene odgovorio 18. septembra 2018. godine.

Rešenjem Višeg suda u Somboru Gž2. 21/18 od 1. oktobra 2018. godine ukinuto je rešenje o privremenoj meri i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Osnovni sud u Somboru je 2. novembra 2018. godine, van ročišta, doneo rešenje kojim se odbija predlog tužioca za određivanje privremene mere, sa obrazloženjem da će CSR Sombor o vršenju roditeljskog prava moći da se izjasni tek pošto austrijske inistitucije dostave kompletnu procenu majke i deteta, a viđenje oca sa detetom je privremeno uređeno nagodbom od 1. juna 2018. godine, koja je zaključena u Republici Austriji i koja se sprovodi. Još jednom je konstatovano da je međunarodna nadležnost suda za odlučivanje o privremenoj meri zasnovana na članu 10. stav 1. tačka a) Konvencije o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece.

Tužilac je protiv navedenog rešenja izjavio žalbu u dva odvojena podneska (od 14. i 16. novembra 2018. godine), na koje je punomoćnik tužene odgovorio 30. novembra 2018. godine.

Rešenjem Višeg suda u Somboru Gž2. 33/18 od 21. decembra 2018. godine ukinuto je rešenje o odbijanju predloga za određivanje privremene mere.

Tužena je podneskom od 24. januara 2019. godine obavestila sud da ne može da pristupi na zakazano veštačenje, jer je maloletnoj ćerki stranaka isteklo vremensko važenje putne isprave, ukazujući istovremeno da sud u Republici Srbiji, saglasno međunarodnoj konvenciji, nije nadležan da postupa po zahtevu za vršenje roditeljskog prava, već da je to sud Republike Austrije, u kojoj dete ima stalno nastanjenje. Kao dokaz je dostavila drugostepenu odluku austrijskog suda na nemačkom jeziku, kojom je rešeno pitanje međunarodne nadležnosti.

Kabinet za sudsku psihijatriju K. V. je 21. februara 2019. godine dostavio nalaz i mišljenje, koje sadrži samo sudsko-psihijatrijsko i psihološko veštačenje tužioca, uz konstataciju da procena najboljeg interesa deteta i detaljna eksploracija porodičnih odnosa nije moguća bez procene majke i deteta.

Na ročištu održanom 22. februara 2019. godine odlučeno je da se od austrijskih organa zatraži podatak o postupcima koji se u Republici Austriji vode povodom vršenja roditeljskog prava nad maloletnom ćerkom stranaka.

Punomoćnik tužioca je uz podnesak od 1. marta 2019. godine dostavio overeni prevod sa nemačkog jezika drugostepenog rešenja Pokrajinskog suda za građansko-pravne predmete u Beču. Njime je odbijena žalba tužene (u tom postupku tužilje) izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Jozefštadu od 9. oktobra 2018. godine kojim je određen prekid postupka po njenoj tužbi za razvod braka od 22. maja 2018.godine, do okončanja postupka po tužbi za razvod braka od 7. maja 2018. godine, koju je tužilac (u tom postupku tuženi) podneo u Republici Srbiji.

Osnovni sud u Somboru je 4. marta 2019. godine, van ročišta, doneo rešenje kojim se usvaja predlog za određivanje privremene mere, tako što se do pravnosnažnog okončanja spora uređuje način održavanja ličnih odnosa između tužioca i maloletnog deteta stranaka (od 1. do 15. svakog meseca, u neprekidnom trajanju, sa noćenjem, uz obavezu majke da dete preda ocu ispred stana u kojem boravi u Republici Austriji i obavezu oca da po isteku termina vrati dete majci na istom mestu). I u ovom rešenju je konstatovano da je međunarodna nadležnost suda za odlučivanje o privremenoj meri zasnovana na članu 10. stav 1. tačka a) Konvencije o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece.

Tužilac je izjavio žalbu protiv navedenog rešenja u dva odvojena podneska ( od 11. i 13. marta 2019. godine). Pošiljka za tuženu sa rešenjem od 4. marta 2019. godine vraćena je sudu sa naznakom „nije traženo“. Ovu činjenicu potvrdila je i nadležna jedinica Pošte Srbije, koja je postupala po potražnici. Nakon što je tužilac podneskom od 3. juna 2019. godine povukao žalbu, postupajući sudija je konstatovao da je rešenje postalo pravnosnažno 28. juna 2019. godine.

Sud je 12. marta i 11. aprila 2019. godine uputio urgencije Ministarstvu pravde, radi postupanja po zamolnici upućenoj nadležnim institucijama u Republici Austriji.

Na ročištu održanom 13. maja 2019. godine izveden je dokaz saslušanjem predstavnika Kabineta za sudsku psihijatriju Kliničkog centra Vojvodina, nakon čega je glavna rasprava zaključena.

Ministarstvo pravde – Sektor za međunarodnu pravnu pomoć je 14. maja 2019. godine dostavilo odgovor po zamolnici upućenoj austrijskim organima. Sudski tumač za nemački jezik je, na zahtev suda, 9. jula 2019. godine, dostavio overeni prevod dokumentacije koja je priložena uz odgovor Ministarstva pravde.

Među dokumentacijom koja je dostavljena uz odgovor Ministarstva pravde, a čiji prevod je overio sudski tumač za nemački jezik, nalazi se i rešenje Okružnog suda u Jozefštatu, kojim je odbačen prigovor oca deteta D. K, sa prebivalištem u Beču, da se zahtev za samostalno vršenje roditeljskog prava odbije zbog međunarodne nadležnosti i litispendencije. Dostavljeno je i rešenje Pokrajinskog suda za parnične postupke u Beču, kojim je odbijena žalba oca deteta izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Osnovnog suda u Somboru P2. 240/18 od 13. maja 2019. godine, koja je dopunjena rešenjem od 4. juna 2019. godine, razveden je brak između parničnih stranaka i samostalno vršenje roditeljskog prava nad njihovom maloletnom ćerkom je povereno tužiocu, te je tužena obavezana na predaju deteta odmah nakon prijema presude, kao i da doprinosi izdržavanju u iznosu od 13.000,00 dinara mesečno, počev od dana predaje. Takođe, ovom presudom je uređen način održavanja ličnih odnosa između tužene i maloletnog deteta. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, konstatovano da međunarodna nadležnost domaćeg suda proističe iz odredbe člana 66. stav 1. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, čija se sadržina citira.

Tuženoj je presuda uručena 11. juna 2019. godine. Žalbu je, preko novog punomoćnika, podnela 26. juna 2019. godine. Odluka prvostepenog suda o razvodu braka nije pobijana žalbom, te je ista postala pravnosnažna istekom roka za žalbu.

Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž2. 361/19 od 11. jula 2019. godine usvojio žalbu tužene i pobijanu prvostepenu presudu ukinuo u delu odluke o vršenju roditeljskog prava i predaji deteta, obavezi doprinosa u izdržavanju i načinu održavanja ličnih odnosa, te je predmet vraćen na ponovni postupak. Iz obrazloženja ukidajućeg rešenja proizlazi da je Apelacioni sud u Novom Sadu prihvatio žalbene razloge tužene u pogledu propusta prvostepenog suda da činjenično stanje upotpuni sadržinom dokumentacije nadležnih austrijskih organa.

Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P2. 412/19. Punomoćnik tužioca je u podnesku od 29. avgusta 2019. godine istakao da bilo kakva odluka stranog suda ne može isključiti nadležnost domaćeg suda.

CSR Sombor je 18. septembra 2019. godine dostavio procenu roditeljskih kompetencija. Navedeno je, pored ostalog, da je obavljen razgovor i sa majkom deteta u prostorijama tog organa, 10. septembra 2019. godine, koja je ukazala na procedure bečkih institucija povodom vršenja roditeljskog prava, u koje je uključen i tužilac, a takođe, interpretiran je i iskaz tužioca o problemu saradnje sa institucijama u Beču i neprihvatanju njihovih predloga o organizaciji života deteta.

Na ročištu održanom 22. oktobra 2019. godine još jednom je izveden dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke. Tužilac je u svom iskazu, pored ostalog, naveo: da ćerku nije video od 5. oktobra 2018. godine, s tim da su 9. aprila 2019. godine ostvarili jedan petnaestominutni kontakt; da nema nikakvih informacija o tome gde ona živi i koji vrtić pohađa; da na ročište koje je u Austriji zakazano za 28. oktobar 2019. godine neće ići, jer je tamo angažovao punomoćnika; da od austrijskih institucija nije dobio nikakav izveštaj u vezi sa ćerkom. Glavna rasprava je, nakon toga, zaključena.

Osnovni sud u Somboru je doneo presudu P2. 412/19 od 22. oktobra 2019. godine kojom je samostalno vršenje roditeljskog prava nad maloletnom ćerkom stranaka poverio tužiocu, odredivši da će njeno prebivalište biti na adresi tužioca. Tužena je obavezana da maloletnu ćerku preda tužiocu odmah nakon prijema presude, kao i da doprinosi njenom izdržavanju u mesečnom iznosu od 13.000,00 dinara, počev od dana predaje. Uređen je i način održavanja ličnih odnosa između tužene i maloletnog deteta.

U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su tužilac i tužena živeli u porodičnoj zajednici oko četiri godine; da su u toj zajednici dobili ćerku, koja je rođena 3. maja 2014. godine; da su tokom jula 2015. godine odlučili da se presele u Beč, radi ostvarenja boljih uslova za život; da je tužena tamo bila radno angažovana kao konobarica, a dete je pohađalo vrtić, počev od 5. septembra 2016. godine; da tužilac nije bio zaposlen i odvodio je dete u vrtić i odande ga vraćao; da su u Beču iznajmili stan površine 73m2, po ugovoru od 1. jula 2017. godine, na period od tri godine; da je do prekida zajednice došlo 6. maja 2018. godine, kada je tužena sa detetom otputovala iz Srbije u Austriju, tokom posete rodbini; da je narednog dana tužilac podneo tužbu u ovoj pravnoj stvari; da je nakon prekida zajednice života, tužena u Austriji podnela prijavu protiv tužioca za nasilje u porodici, ali je, dopisom od 26. jula 2018. godine, Državno tužilaštvo u Beču obavestilo tužioca da je postupak protiv njega obustavljen; da je tužena u Austriji podnela tužbu za razvod braka i zahtev za samostalno vršenje roditeljskog prava, oba akta od 22. maja 2018. godine, kao i predlog za donošenje privremene mere sa nagodbom, počev od 1. juna 2018. godine; da je tužilac potpisao nagodbu i po istoj se viđenje između njega i ćerke odvijalo sve do 5. oktobra 2018. godine, kada su kontakti prestali; da je postupak u navedenom predmetu okončan prekidom u delu zahteva za razvod braka, do pravnosnažnog okončanja postupka za razvod braka pred Osnovnim sudom u Somboru; da je tužena stalno zaposlena u Austriji i ostvaruje prihod od 1.140 evra, kao i dečiji dodatak u iznosu od 180 evra, te pomoć države na stan od 180 evra, dok je mesečna stanarina 730 evra; da maloletna ćerka redovno posećuje logopeda, a vrtić koji je pohađala od 5. septembra 2016. godine izrazio je mišljenje da je njen razvoj u prethodnoj godini bio jako pozitivan i da je ona izuzetno napredovala, da odrasta kao dvojezično dete i da uz pomoć logopeda pokazuje poboljšanje jezičkih sposobnosti; da tužena i maloletno dete imaju srpsko i mađarsko državljanstvo; da maloletno dete i dalje pohađa vrtić, ali tužena nije želela da se u dokumentaciji navede podatak o vrtiću, kako isti ne bio bio dostupan tužiocu; da je u opservaciji socijalne službe u Beču navedeno da se pozitivna interakcija između majke i ćerke nesumnjivo primećuje, da majka ćerkinu dobrobit stavlja ispred sopstvenih potreba i da stan u kome borave ima adekvatnu veličinu, da je stan pospremljen i čist i da dete ima svoju sobu sa igračkama; da je rukovodstvo vrtića u koji dete ide izjavilo da se dete dobro oseća i da je fazu adaptacije prihvatilo, dok je znanje nemačkog jezika dovoljno za sporazumevanje; da je preporuka austrijskog organa starateljstva da glavno boravište deteta bude kod majke u Beču, što je najbolje za dobrobit deteta, te da se viđanje sa ocem obavlja takođe u Beču; da je tužilac nastanjen u Sombru, u domaćinstvu svoje majke i živi u trosobnom stanu, koji je komforan i primeren potrebama deteta; da je tužilac topao i prihvatajući roditelj i da trenutno ostvaruje primanja između 50.000,00 i 70.000,00 dinara; da od maja 2019. godine živi u Somboru, gde namerava da nastavi život sa detetom; da su njegovi roditeljski kapaciteti dovoljni da prevaziđe probleme koji mogu nastati usled nagle promene sredine od strane deteta; da je spreman da majci omogući viđenje deteta, koliko to bude bilo moguće; da je kapacitete za vršenje roditeljskog prava tužioca sud utvrdio iz mišljenja CSR Sombor i putem veštačenja K. V, koji su saglasni u pozitivnoj oceni roditeljskih kapaciteta tužioca i njegovih stambenih i materijalnih prilika; da je iz izveštaja organa starateljstva u Beču sud utvrdio činjenice koje se odnose na aktuelno stanje životnih uslova u kojima dete boravi sa majkom, činjenice o odnosu između majke i deteta, kao i one koje se tiču boravka deteta u vrtiću.

U obrazloženju presude je dalje navedeno: da međunarodna nadležnost suda proističe iz odredbe člana 66. stav 1. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja; da je u donošenju odluke o vršenju roditeljskog prava sud postupao u skladu sa odredbama člana 3. Konvencije o pravima deteta, kojima je predviđena identična obaveza kao u članu 6. Porodičnog zakona, odnosno, da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesima deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta; da je, pored toga, sud imao u vidu pasivno držanje tužene i neodazivanje pozivima suda i CSR Sombor radi opservacije, te je posebno cenio pravo tužioca i maloletnog deteta na porodični život garantovano odredbom člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda; da je u toku postupka utvrđeno da majka deteta uskraćuje ocu pravo da viđa dete i zaključak je suda da će to činiti i ubuduće, s obzirom na to da bez ikakvog razloga skriva adresu vrtića koji dete pohađa, te iz razloga što je na opservaciju u CSR Sombor pristupila bez deteta; da kako je utvrđeno da dete ne viđa oca više od godinu dana, može se smatrati da tužena postupa protivno interesima deteta, jer se na taj način krše njegova osnovna prava; da sud smatra da tužena postupa i protivno odredbama člana 78. Porodičnog zakona; da sud zaključuje da je tužilac motivisan za brigu o detetu, da poseduje kapacitetet ličnosti i roditeljske veštine da adekvatno prepozna razvojne potrebe deteta i da na njih odgovori, da ima adekvatne smeštajne uslove i podršku porodice, te da je u najboljem interesu maloletnog deteta da samostalno vršenje roditeljskog prava bude povereno ocu, jer isti može adekvatno da odgovori svim obavezama koje proističu iz vršenja roditeljskog prava, a da je postupanje tužene u suprotnosti sa najboljim interesima deteta, jer potpuno samovoljno odvaja dete od oca, čime se krše prava deteta iz člana 61. Porodičnog zakona.

Tužena je, 6. decembra 2019. godine, izjavila žalbu protiv ove prvostepene presude, u kojoj je, pored ostalog, istaknuto da sud nije uzeo u obzir dopis Okružnog suda u Jozefštatu, uz koji je dostavljeno pravnosnažno rešenje o međunarodnoj nadležnosti tog suda u konkretnoj pravnoj stvari, te ukazano da se pred tim sudom vodi postupak za vršenje roditeljskog prava, u kome je obavljeno veštačenje od strane dečijeg psihologa i pribavljeno mišljenje Centra za socijalni rad u Beču (Organa za omladinu i porodicu).

Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenim rešenjem Gž2. 661/19 od 15. januara 2020. godine ukinuo prvostepenu presudu i odbacio tužbu tužioca.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je pobijana odluka doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) u vezi sa članom 16. stav 1. Zakona o parničnom postupku; da je Konvencija o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece, kao potvrđeni međunarodni ugovor, sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuje; da su, prema odredbama člana 5. Konvencije, nadležni da odrede mere za zaštitu ličnosti i imovine deteta, odnosno da odlučuju o vršenju roditeljskog prava, sudski i upravni organi države ugovornice u kojoj dete ima uobičajeno boravište, a ako dete zasnuje uobičajeno boravište u drugoj državi ugovornici, nadležni su organi države novog uobičajenog boravišta, osim u slučaju kada je dete nezakonito odvedeno ili zadržano, u smislu člana 7. Konvencije; da je nezakonito odvođenje deteta ono sa kojim se nije saglasio drugi roditelj, bez obzira na to da li roditelji roditeljsko pravo vrše zajednički ili jedan od njih to čini samostalno; da je u konkretnom slučaju utvrđeno da je do premeštanja deteta u Republiku Austriju došlo u julu 2015. godine, u toku trajanja braka parničnih stranaka, na osnovu njihove zajedničke odluke da se porodično presele zbog boljih uslova života; da dete u Republici Austriji pohađa vrtić od 5. septembra 2016. godine i po prekidu zajednice života između stranaka nastavilo je da živi sa majkom u toj državi; da je, prema tome, promena uobičajenog boravišta deteta bila zakonita, na osnovu sporazuma između roditelja, koji su se u to vreme zajednički starali o detetu; da polazeći od toga da je uobičajeno boravište deteta u Republici Austriji, nadležan za odlučivanje o vršenju roditeljskog prava po merodavnoj konvenciji bio bi sud te države; da imajući u vidu da su u konkretnom slučaju pokrenuta dva sudska postupka za razvod braka i odlučivanje o vršenju roditeljskog prava, domaći sud je, za slučaj da je smatrao da je u boljem položaju da proceni najbolji interes deteta, imao mogućnost da zatraži od austrijskih organa da mu dozvole da zasnuje nadležnost za određivanje mera za zaštitu deteta koje smatra neophodnim ili da uputi stranke da podnesu takav zahtev austrijskim organima, saglasno odredbi člana 9. stav 1. u vezi sa članom 8. stav 2. tačka v) Konvencije; da kako domaći sud nije koristio ovu mogućnost i ne postoji saglasnost tužene da on nastavi postupanje, a po članu 10. stav 2. Konvencije njegova nadležnost da odlučuje o vršenju roditeljskog prava vremenski je limitirana samo dok traje brakorazvodna parnica, donošenjem pravnosnažne odluke o razvodu braka, 13. maja 2019. godine, nadležnost suda Republike Srbije da odlučuje o roditeljskom staranju je prestala; da je zbog navedenog prvostepena presuda ukinuta i tužba odbačena, jer za odlučivanje o vršenju roditeljskog prava nije nadležan sud Republike Srbije.

Tužilac je 13. februara 2020. godine izjavio reviziju, u kojoj su navedeni svi oni razlozi koje sadrži ustavna žalba.

Uz podnesak od 4. juna 2020. godine, tužena je dostavila overeni prevod sa nemačkog jezika rešenja prvostepenog suda u Jozefštatu od 6. maja 2020. godine, kojom se starateljstvo nad maloletnom ćerkom stranaka oduzima od oca D. K, sa trenutnim boravištem u Srbiji, te isto u potpunosti dodeljuje majci M. K, sa prebivalištem u Beču. Majka je obavezana da jednom mesečno obaveštava oca o zdravstvenom stanju, razvoju i interesima deteta, zatim da jednom u tri meseca dostavi sliku deteta, kao i da pohađa najmanje deset jedinica savetovanja o odgoju. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da na raspravu koja je održana 28. oktobra 2019. godine, kada je razmatrano stručno mišljenje, otac deteta nije pristupio, a njegov advokat je naveo da živi u Srbiji i da ne može da dođe; da je februara 2020. godine „ukinuto“ punomoćje od strane oca deteta, od kog trenutka se ocu više ništa ne može dostaviti, jer nije javio svoju adresu u Srbiji; da je o nadležnosti domaćih sudova već pravnosnažno rešeno; da načelno prednost treba dati zajedničkoj roditeljskoj brizi, ali to pretpostavlja da između roditelja postoji određena mera spremnosti za kooperacijom i komunikativni osnov; da kao što je ustanovljeno, to nije slučaj između roditelja u konkretnom slučaju, a i ne očekuje se u skorije vreme; da je zbog prekida kontakta između oca i deteta trenutno isključen „prenos“ roditeljskog prava na oca, a majka je trenutno sposobnija da „unapređuje dobra“ deteta, iako se i kod nje zapažaju veliki deficiti u sposobnosti odgajanja.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rev. 2064/20 od 21. maja 2020. godine odbio kao neosnovanu reviziju tužioca.

U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je korekcija pretpostavke da je u najboljem interesu deteta da se o njegovoj zaštiti odlučuje u državi uobičajenog boravišta izvršena ustanovama ustupanja nadležnosti (čl. 8. i 9. Konvencije) i proširenja nadležnosti povodom brakorazvodnog postupka ili postupka za rastavu braka roditelja deteta (član 10. Konvencije); da ustanova ustupanja nadležnosti omogućava zasnivanje supsidijarne nadležnosti onda kada najbolji interes konkretnog deteta može bolje da proceni inače nenadležan sud, zbog čega mu se prepušta vođenje postupka; da ustupanje nadležnosti može tražiti redovno nadležan sud – sud države uobičajenog boravišta deteta, zatim sud države koji nije nadležan, ako smatra da je pogodniji za odlučivanje, a i same stranke mogu biti upućene na podnošenje odgovarajućeg zahteva; da se specifičnost ove ustanove ogleda u tome što se samo sud države uobičajenog boravišta deteta može odreći svoje nadležnosti, bilo da on predloži ustupanje ili je zamoljen da to dopusti, ali u svakom slučaju se oba suda moraju složiti u pogledu najboljeg interesa određenog deteta; da proširenje nadležnosti za odlučivanje o roditeljskoj odgovornosti prilikom razvoda ili rastave braka roditelja deteta može uslediti ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi – da je proširenje nadležnosti dopušteno po pravu države suda (u kojoj se odlučuje o razvodu braka), da u trenutku pokretanja postupka jedan od roditelja ima uobičajeno boravište u državi suda, da je jedan od roditelja titular roditeljske odgovornosti, da postoji saglasnost roditelja u pogledu proširenja i da je to u najboljem interesu deteta; da se primenom konvencijskih normi dolazi do zaključka o nenadležnosti domaćeg suda da odlučuje o vršenju roditeljskog prava; da maloletno dete stranaka živi u Austriji neprekidno od jula 2015. godine; da ono pohađa vrtić u kome se dobro adaptiralo i uklopilo u grupu, a znanje nemačkog jezika dovoljno mu je za izražavanje i sporazumevanje; da dete živi sa majkom u stanu adekvatne veličine, u kojem ima svoju sobu, a ostvarilo je i pravo na dečiji dodatak; da je tužena stalno zaposlena u Austriji, u koju se preselila na osnovu sporazuma sa tužiocem, radi ostvarenja boljih uslova za život porodice; da stoga maloletno dete ima uobičajeno boravište u Austriji, zbog čega postoji nadležnost suda te države da odlučuje o zaštiti njegove ličnosti, saglasno članu 5. stav 1. Konvencije.

U obrazloženju revizijskog rešenja je dalje navedeno: da u konkretnom slučaju nema mesta ustupanju nadležnosti, jer to nije tražio domaći sud, smatrajući da je pogodniji za odlučivanje o vršenju roditeljskog prava, niti sud države uobičajenog boravišta deteta, pred kojim se vodi postupak po zahtevu tužene za samostalno vršenje roditeljskog prava od 22. maja 2018. godine; da je, štaviše, odlukom tog suda od 16. avgusta 2018. godine odbijen prigovor ovde tužioca o nenadležnosti, a njegovu žalbu je odbio Pokrajinski sud za parnične sporove odlukom od 9. novembra 2018. godine; da je odluka o odbijanju prigovora nenadležnosti doneta s pozivom na Konvenciju, koja je u Austriji na snazi od 1. aprila 2011. godine; da u ovom slučaju nema mesta ni proširenju nadležnosti, u smislu člana 10. Konvencije, jer je podnošenjem zahteva za samostalno vršenje roditeljskog prava sudu države u kojoj se nalazi uobičajeno boravište deteta tužena iskazala nesaglasnost da o tome odlučuje domaći sud u sporu za razvod braka roditelja deteta; da polazeći od toga da su potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da u hijerarhiji imaju prioritet u odnosu na domaće pravne akte, sledi da konvencijsko rešenje o nadležnosti suda uobičajenog boravišta deteta znači da do proširenja nadležnosti u brakorazvodnom sporu za odlučivanje o vršenju roditeljskog prava više ne može doći po službenoj dužnosti, na osnovu člana 226. stav 1. Prodičnog zakona; da su, suprotno navodima revizije, tokom prvostepenog postupka utvrđene činjenice bitne za ocenu uobičajenog boravišta deteta (na osnovu izveštaja austrijskog centra za socijalni rad od 18. februara 2019. godine); da nisu kumulativno ispunjeni uslovi za proširenje nadležnosti, u smislu člana 10. Konvencije, imajući u vidu da se tužena u podnesku od 22. juna 2018. godine, bez obzira na već podnetu tužbu za razvod braka stranom sudu, saglasila sa tužbom koju je tužilac podneo domaćem sudu u delu za razvod braka, ali je svoju nesaglasnost da domaći sud odlučuje o vršenju roditeljskog prava iskazala zahtevom od 22. maja 2018. godine, podnetom stranom sudu, te osporavanjem prigovora nenadležnosti koji je u tom postupku isticao tužilac; da se tužiocu pobijanom odlukom ne uskraćuje ostvarivanje i zaštita roditeljskog prava, s obzirom na to da mu nije onemogućeno učešće u postupku pred austrijskim sudom u kome se odlučuje o vršenju roditeljskog prava.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti (član 64. stav 1.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni, te da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.).

Odredbama Konvencije o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece („Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, broj 20/15), koja je pod okriljem Haške konferencije za međunarodno privatno pravo zaključena u Hagu 19. oktobra 1996. godine, propisano je: da države potpisnice ove konvencije, polazeći od potrebe unapređenja zaštite dece u situacijama sa međunarodnim elementom, u želji da izbegnu sukobe pravnih sistema u materiji nadležnosti, merodavnog prava, priznanja i izvršenja mera za zaštitu dece, svesne značaja međunarodne saradnje u oblasti zaštite dece, potvrđujući da najbolji interes deteta treba da bude od najveće važnosti, konstatujući neophodnost da se izmeni Konvencija od 5. oktobra 1961. godine o nadležnosti organa i merodavnom pravu u materiji zaštite maloletnika, u želji da u tom cilju ustanove zajedničke odredbe, vodeći računa o Konvenciji Ujedinjenih nacija o pravima deteta od 20. novembra 1989. godine, saglasile su se o sledećim odredbama (preambula); da su ciljevi ove Konvencije – a) određivanje države čiji su organi nadležni za preduzimanje mera za zaštitu ličnosti ili imovine deteta, b) određivanje prava koje će ti organi primenjivati u vršenju svoje nadležnosti, v) određivanje merodavnog prava za roditeljsku odgovornost, g) obezbeđivanje priznanja i izvršenja tih mera zaštite u svim državama ugovornicama, d) uspostavljanje saradnje između organa država ugovornica koja je neophodna za ostvarivanje ciljeva Konvencije, da za potrebe ove konvencije, izraz "roditeljska odgovornost" obuhvata roditeljsko pravo, kao i svaki drugi sličan odnos kojim se određuju prava, ovlašćenja i odgovornosti roditelja, staratelja ili drugih zakonskih zastupnika prema ličnosti i imovini deteta (član 1.); da se mere predviđene u članu 1. mogu, između ostalog, odnositi na – a) sticanje, vršenje, prestanak ili ograničenje roditeljske odgovornosti, kao i na njeno prenošenje, b) pravo na staranje, uključujući pravo na staranje o ličnosti deteta i naročito pravo na određivanje boravišta deteta, kao i pravo na viđanje deteta, koje obuhvata i pravo da se dete na određeno vreme odvede van mesta svog uobičajenog boravišta (član 2. tač. a) i b)); da su sudski ili upravni organi države ugovornice u kojoj dete ima uobičajeno boravište nadležni da odrede mere za zaštitu ličnosti i imovine deteta, da ako dete zasnuje uobičajeno boravište u drugoj državi ugovornici, nadležni su organi države novog uobičajenog boravišta deteta, osim u slučaju iz člana 7 (član 5.); da se odvođenje ili zadržavanje deteta smatra nezakonitim – a) ako je time povređeno pravo na staranje, bilo zajedničko ili samostalno, koje pripada licu, ustanovi ili drugom telu, prema pravu države u kojoj je dete imalo uobičajeno boravište neposredno pre odvođenja odnosno zadržavanja i b) ako se u trenutku odvođenja ili zadržavanja to pravo stvarno vršilo, bilo zajednički bilo samostalno, ili bi se vršilo da nije došlo do odvođenja odnosno zadržavanja (član 7. stav 2.); da izuzetno, ako organ države ugovornice nadležan na osnovu čl. 5. ili 6. smatra da bi u konkretnom slučaju organ druge države ugovornice bio u boljem položaju da oceni najbolji interes deteta, može zatražiti od tog drugog organa, neposredno ili uz pomoć centralnog organa te države, da preuzme nadležnost za određivanje mera zaštite koje smatra neophodnim ili prekinuti postupak i uputiti stranke da podnesu takav zahtev organu te druge države, da organ kome je podnet zahtev iz stava 1. ovog člana može preuzeti nadležnost umesto organa nadležnog na osnovu čl. 5. ili 6, ako smatra da je to u najboljem interesu deteta (član 8. st. 1. i 4.); da ako organi države ugovornice navedeni u članu 8. stav 2. smatraju da su u boljem položaju da u konkretnom slučaju procene najbolji interes deteta, mogu zatražiti od nadležnog organa države ugovornice u kojoj dete ima uobičajeno boravište, neposredno ili uz pomoć centralnog organa te države, da im se dozvoli da zasnuju nadležnost za određivanje mera zaštite koje smatraju neophodnim ili uputiti stranke da takav zahtev podnesu organima države ugovornice u kojoj dete ima uobičajeno boravište, da organ koji podnosi zahtev može preuzeti nadležnost umesto organa države ugovornice uobičajenog boravišta deteta samo ako je ovaj drugi organ prihvatio zahtev (član 9. st. 1. i 3.); da bez uticaja na čl. 5 – 9, organi države ugovornice nadležni za razvod, zakonsku rastavu ili poništaj braka roditelja deteta koje ima uobičajeno boravište u drugoj državi ugovornici, mogu, ako im pravo njihove države dozvoljava, odrediti mere za zaštitu ličnosti ili imovine tog deteta – a) ako u trenutku pokretanja postupka jedan od roditelja uobičajeno boravi u toj državi i jedan od njih je titular roditeljske odgovornosti u odnosu na to dete i b) ako su roditelji, odnosno drugo lice koje je titular roditeljske odgovornosti u odnosu na to dete prihvatili nadležnost ovih organa za određivanje mera i ako je takva nadležnost u najboljem interesu deteta, da nadležnost za određivanje mera za zaštitu deteta iz stava 1. ovog člana prestaje čim odluka kojom se usvaja ili odbija zahtev za razvod, zakonsku rastavu ili poništaj braka postane pravnosnažna ili se taj postupak okonča iz drugog razloga (član 10.); da organi države ugovornice nadležni za određivanje mera zaštite ličnosti ili imovine deteta na osnovu čl. 5 – 10. dužni su da se uzdrže od odlučivanja ako su u trenutku pokretanja postupka već bile zatražene slične mere od organa druge države ugovornice, nadležnih na osnovu čl. 5-10, a njihovo razmatranje je još uvek u toku, da se odredba stava 1. ovog člana ne primenjuje ako su se organi kojima je zahtev za određivanje mera prvobitno podnet oglasili nenadležnim (član 13.); da mere određene na osnovu čl. 5 – 10. ostaju na snazi u granicama onoga što je njima predviđeno čak i kada, usled promenjenih okolnosti, više ne postoji osnov na kome je nadležnost bila zasnovana, sve dok ih organi nadležni prema ovoj konvenciji ne izmene, zamene ili ukinu (član 14.); da organi država ugovornica nadležni na osnovu odredaba Glave II primenjuju svoje pravo (član 15. stav 1.); da se mere koje su odredili organi države ugovornice priznaju neposredno na osnovu zakona u svim drugim državama ugovornicama, da se priznanje može odbiti, pored ostalog, ako je meru odredio organ čija nadležnost nije bila zasnovana na odredbama Glave II (član 23. st. 1. i 2. tačka a)). Zakon o potvrđivanju Konvencije o nadležnosti stupio je na snagu 17. novembra 2015. godine, dok je njena primena u Republici Srbiji započela 1. novembra 2016. godine, saglasno odredbi člana 61. stav 2. tačka a) u vezi sa članom 58. stav 3. te Konvencije.

Odredbama Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 15/90 i „Službeni list SRJ“ - Međunarodni ugovori, br. 4/96 i 2/97) je propisano: da je u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja interes deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela (član 3. stav 1.); da države članice preduzimaju sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne i ostale mere za ostvarivanje prava priznatih u ovoj konvenciji, da u vezi sa ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, države članice preduzimaju takve mere maksimalno koristeći svoja raspoloživa sredstva, a gde je to potrebno, u okviru međunarodne saradnje (član 4.).

Odredbom člana 66. stav 1. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja („Službeni list SFRJ“, br. 43/82 i 72/82, „Službeni list SRJ“, broj 46/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 46/06) je propisano da nadležnost suda Savezne Republike Jugoslavije postoji u sporovima o čuvanju, podizanju i vaspitanju dece koja su pod roditeljskim staranjem i kad tuženi nema prebivalište u Saveznoj Republici Jugoslaviji, ako su oba roditelja jugoslovenski državljani.

Zakonom o parničnom postupku „Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18) je propisano: da će sud po službenoj dužnosti da se oglasi nenadležnim, ukine sprovedene radnje u postupku i odbaci tužbu ako u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud Republike Srbije (u daljem tekstu: domaći sud), osim ako nadležnost domaćeg suda zavisi od pristanka tuženog, a tuženi je dao svoj pristanak (član 16. stav 3.); da je domaći sud nadležan za suđenje, ako je njegova nadležnost za spor sa međunarodnim elementom izričito predviđena zakonom ili međunarodnim ugovorom, a ako u zakonu ili međunarodnom ugovoru nema izričite odredbe o nadležnosti domaćeg suda za određenu vrstu sporova, domaći sud je nadležan za suđenje u toj vrsti sporova i ako njegova nadležnost proizlazi iz odredaba zakona o mesnoj nadležnosti domaćeg suda (član 26.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr.zakon i 6/15) je propisano: da porodica uživa posebnu zaštitu države i da svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života (član 2.); da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava (član 7. st. 1. i 2.); da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta (član 61. st. 1. i 2.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, da staranje o detetu obuhvata – čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. st. 1. i 2.); da roditelji roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno kada vode zajednički život (član 75. stav 1.); da jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava (član 77. stav 3.); da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo (član 78. stav 3.); da je sud dužan da presudom u bračnom sporu odluči o vršenju roditeljskog prava (član 226. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ustavne žalbe, kroz tvrdnje o povredi označenih ustavnih prava, suštinski ukazuje na povredu prava na pristup sudu, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Ovim pravom se svakome jemči da pred sud iznese zahtev u vezi svojih „građanskih“ prava i obaveza. Ono ne podrazumeva samo pravo na pokretanje postupka, već i pravo na dobijanje odluke o „građanskim“ pravima i obavezama (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Golder protiv UK, broj predstavke 4451/70, od 21. februara 1975. godine, st. 28 – 36.). Takođe, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, pravo na pristup sudu nije apsolutno, jer države mogu da uvedu ograničenja za potencijalne stranke u postupku koja se tiču dopuštenosti njihovih zahteva, odnosno uslova za obraćanje sudu, budući da države po ovom pitanju uživaju određenu slobodu procene sve dok ta ograničenja teže ostvarenju legitimnog cilja, srazmerna su i nisu do te mere dalekosežna i sveobuhvatna da ugrožavaju samu suštinu prava (videti presudu u predmetu Levages Prestations Service protiv Francuske, od 23. oktobra 1996. godine, broj predstavke 21920/93, stav 40.).

Osporenim rešenjima Vrhovnog kasacionog suda i Apelacionog suda u Novom Sadu, kojima je tužba podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno odbačena zbog međunarodne nenadležnosti domaćeg suda da po njoj postupa, podnosiocu je nesumnjivo ograničeno pravo na pristup sudu.

U oceni ispunjenosti prvog od navedenih uslova za dozvoljenost ograničenja prava na pristup sudu – da li je ograničenje bilo u skladu sa zakonom, Ustavni sud najpre konstatuje da postoje propisi unutrašnjeg prava i pravila međunarodnog prava koja predviđaju određena ograničenja prava na pristup sudu. Odredbama važećeg Zakona o parničnom postupku, koji se primenjivao u konkretnom slučaju, propisane su određene procesne pretpostavke od čijeg postojanja zavisi dopuštenost pokretanja parničnog postupka, a među kojima je i međunarodna nadležnost domaćeg suda. U slučaju nedostatka ove procesne pretpostavke, sud ima ovlašćenje da se oglasi nenadležnim, ukine sprovedene radnje i odbaci tužbu. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da međunarodna nadležnost domaćeg suda podrazumeva postojanje kriterijuma koje određuje zakonodavac, a koji su u prostornoj i funkcionalnoj vezi sa teritorijom dotične države, zbog čega takva država ima interes da njeni pravosudni organi rešavaju sporove koji su obuhvaćeni tim kriterijumima (videti Odluku Ustavnog suda Už-4474/2016 od 3. decembra 2020. godine). U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 26. Zakona o parničnom postupku propisano da je domaći sud nadležan za suđenje kad je njegova nadležnost za spor sa međunarodnim elementom izričito određena zakonom ili međunarodnim ugovorom, a da je domaći sud, ukoliko u zakonu ili međunarodnom ugovoru nema izričite odredbe o nadležnosti domaćeg suda za određenu vrstu sporova, nadležan za suđenje u toj vrsti sporova i kad njegova nadležnost proizlazi iz odredaba zakona o mesnoj nadležnosti domaćeg suda. Kada je reč o domaćem zakonodavstvu, Ustavni sud ukazuje da Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja reguliše kriterijume na osnovu kojih se uspostavlja nadležnost suda Republike Srbije za odlučivanje u sporovima sa međunarodnim elementom, te da se, ukoliko navedeni lex specialis ne sadrži neke posebne odredbe, međunarodna nadležnost domaćeg suda može uspostaviti na osnovu dopunskih kriterijuma koje sadrži Zakon o parničnom postupku, a koji se odnose na mesnu nadležnost suda.

Međutim, domaći propisi nisu relevantni za ocenu međunarodne nadležnosti suda Republike Srbije kada se radi o sporovima sa međunarodnim elementom u kojima je nadležnost izričito određena potvrđenim međunarodnim ugovorom, jer su potvrđeni međunarodni ugovori deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju, a zakoni i drugi opšti akti doneti u Republici Srbiji ne smeju biti u suprotnosti sa njima (član 194. st. 4. i 5. u vezi sa članom 16. stav 2. Ustava). Konkretno, kada je reč o vršenju roditeljskih prava i dužnosti, kao i zaštiti ličnosti i imovine deteta, Republika Srbija je ratifikovala Konvenciju o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece (u daljem tekstu: Konvencija o nadležnosti), čija je primena u domaćem pravnom poretku započela 1. novembra 2016. godine. Republika Austrija, kao konkurentna jurisdikcija u predmetnoj pravnoj stvari, prema podatku koji je Vrhovni kasacioni sud izneo u osporenom revizijskom rešenju, ovaj međunarodni ugovor primenjuje od 1. aprila 2011. godine. Imajući u vidu da Republika Srbija i Republika Austrija nemaju zaključen bilateralni ugovor u navedenoj pravnoj oblasti, Ustavni sud konstatuje da je Konvencija o nadležnosti relevantan procesnopravni izvor za ocenu međunarodne nadležnosti suda u konkretnom slučaju. Predmet regulisanja Konvencije o nadležnosti su, pored ostalog, zaštita ličnosti i imovine deteta, kao i "roditeljska odgovornost", pod kojom se za potrebe Konvencije podrazumeva roditeljsko pravo, kao i svaki drugi sličan odnos kojim se određuju prava, ovlašćenja i odgovornosti roditelja, staratelja ili drugih zakonskih zastupnika prema ličnosti i imovini deteta.

Prema odredbama člana 5. Konvencije o nadležnosti, sudski ili upravni organi države ugovornice u kojoj dete ima uobičajeno boravište nadležni su da odrede mere za zaštitu ličnosti i imovine deteta, s tim da ako dete zasnuje uobičajeno boravište u drugoj državi ugovornici, nadležni su organi države novog uobičajenog boravišta deteta, osim u slučajevima nezakonitog odvođenja ili zadržavanja deteta. Uobičajeno boravište, kao tačka vezivanja za određenu jurisdikciju, nije definisano Konvencijom o nadležnosti, zbog čega se, po shvatanju Suda, mora posmatrati kao autonoman pojam, čija se sadržina utvrđuje u svakom pojedinačnom slučaju. Kada je predmetna pravna stvar u pitanju, Apelacioni sud u Novom Sadu i Vrhovni kasacioni sud su iz činjenica da je maloletno dete stranaka u julu 2015. godine, kada je imalo nešto više od godinu dana, zajedno sa roditeljima, a po njihovom prethodnom dogovoru, preseljeno iz Republike Srbije (Sombor) u Republiku Austriju (Beč), da tamo pohađa vrtić i da je proces adaptacije dobro prihvatilo, uključujući i savladavanje nemačkog jezika, po mišljenju Suda, izveli pouzdan i ustavnopravno prihvatljiv zaključak da je uobičajeno boravište maloletnog deteta u Beču. S tim u vezi, Ustavni sud zaključuje da su, u konkretnom slučaju, bili ispunjeni uslovi za primenu člana 5. stav 1. Konvencije o nadležnosti prilikom određivanja međunarodno nadležnog suda.

Pored navedenog, drugostepeni i revizijski sud su konstatovali da u konkretnom slučaju nije došlo do preuzimanja, niti do ustupanja nadležnosti, u smislu odredaba čl. 8. i 9. Konvencije o nadležnosti.

Što se tiče tzv. atrakcije nadležnosti iz člana 10. Konvencije o nadležnosti, Ustavni sud konstatuje da je reč o procesnopravnom institutu koji se ogleda u tome da sud koji je međunarodno nadležan samo za razvod braka roditelja deteta (međunarodna nadležnost suda Republike Srbije za razvod braka nije osporavana u predmetnoj pravnoj stvari), može odrediti i mere za zaštitu ličnosti ili imovine tog deteta pod uslovima koji moraju biti kumulativno ispunjeni – da to dopušta pravo države tog suda, da u trenutku pokretanja postupka jedan od roditelja uobičajeno boravi u toj državi i da je jedan od njih titular roditeljske odgovornosti u odnosu na to dete, zatim da roditelji prihvate nadležnost za određivanje tih mera, kao i da je takva nadležnost u najboljem interesu deteta. Ustavni sud ima u vidu stanovište Vrhovnog kasacionog suda da tužena nije pristala da sudovi u Repblici Srbiji odlučuju o vršenju roditeljskog prava, samim tim što je austrijskom sudu, 22. maja 2018. godine, podnela zahtev za samostalno vršenje roditeljskog prava, ali nalazi da je pitanje ispunjenosti uslova za atrakciju nadležnosti postalo bespredmetno od momenta kada je brak između parničnih stranaka pravnosnažno razveden (istekom roka za žalbu protiv presude Osnovnog suda u Somboru P2. 240/18 od 13. maja 2019. godine u delu odluke o zahtevu za razvod braka), polazeći od odredbe člana 10. stav 2. Konvencije o nadležnosti, što je pravilno konstatovao Apelacioni sud u Novom Sadu u obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja.

Iz napred iznetog sledi da je ograničenje prava na pristup sudu podnosioca ustavne žalbe bilo „u skladu sa zakonom“, s obzirom na to da je pravnosnažna odluka o međunarodnoj nenadležnosti suda Republike Srbije zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnih odredaba Konvencije o nadležnosti.

Drugo pitanje na koje treba dati odgovor jeste da li je pomenuto ograničenje težilo ostvarenju legitimnog cilja. Polazeći od toga da je predmet konkretnog spora bilo vršenje roditeljskog prava nad maloletnim detetom, a kako Konvencija o nadležnosti kao tačku vezivanja u toj vrsti spora predviđa uobičajeno boravište deteta, Ustavni sud smatra da je legitimni cilj konkretnog ograničenja nedvosmisleno bila zaštita deteta u postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima i interesima. Propisivanje međunarodne nadležnosti suda države ugovornice u kojoj dete ima uobičajeno boravište, po shvatanju Suda, legitimno je utoliko što, po prirodi stvari, taj sud ima najtešnju vezu sa detetom. Najpotpuniju procenu interesa deteta i njegovih potreba može izvršiti sud kome je dete dostupno, a što je nesumnjivo sud mesta u kome dete živi. Taj sud, bez naročitih teškoća, može doći do relevantnih dokaza o životu deteta, tačnije o uslovima u kojima ono živi, a što je još važnije, u prilici je da pribavi mišljenje deteta, bilo neposredno (na raspravi), bilo preko nadležnog organa starateljstva sa kojim ima direktnu komunikaciju. Prema tome, Ustavni sud zaključuje da je postupanje Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda bilo usmereno na postizanje najboljeg interesa maloletnog deteta, što, inače, mora biti od primarnog značaja u svim aktivnostima koje se tiču deteta i zauzima centralno mesto kako u Konvenciji o pravima deteta i Porodičnom zakonu, tako i u samoj Konvenciji o nadležnosti, pa sledi da je pravo na pristup sudu podnosioca ustavne žalbe ograničeno zbog ostvarenja tog legitimnog cilja i s tim u vezi poštovanja odredaba same Konvencije o nadležnosti, kao potvrđenog međunarodnog ugovora koji je deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuje.

Na kraju, u pogledu ispunjenosti trećeg uslova za opravdanost ograničenja prava na pristup sudu, tj. da li je u konkretnom slučaju postojala neophodnost u demokratskom društvu, Ustavni sud ukazuje da treba oceniti da li postoji srazmernost između akta mešanja, tačnije sredstva koje je iskorišćeno za tu svrhu (odbacivanje tužbe zbog međunarodne nenadležnosti domaćeg suda) i legitimnog cilja koji je njime postignut.

Ustavni sud najpre ima u vidu ophođenje podnosioca ustavne žalbe prema postupku za vršenje roditeljskog prava koji je istovremeno pokrenut i vođen pred austrijskim sudom. U razgovoru koji je sa njim obavio CSR Sombor, a čija je sadržina interpretirana u mišljenju od 18. septembra 2019. godine, on je ukazao na problem saradnje sa institucijama u Beču, kao i da ne prihvata tamošnje predloge o organizaciji života deteta. Takođe, u iskazu koji je dao na ročištu održanom 22. oktobra 2019. godine, podnosilac ustavne žalbe je bio izričit da neće ići na raspravu koja je šest dana kasnije bila zakazana pred austrijskim sudom. Iz rešenja austrijskog suda, koje je tužena dostavila uz podnesak od 4. juna 2020. godine, proizlazi da je prisustvo podnosioca ustavne žalbe na navedenom ročištu bilo itekako poželjno, jer se tada raspravljalo o „stručnom mišljenju“. Takođe je u tom rešenju navedeno da je podnosilac ustavne žalbe februara 2020. godine otkazao punomoćje tamošnjem punomoćniku, od kog momenta je austrijski sud izgubio svaki kontakt sa njim kao strankom u postupku. Podnosilac ustavne žalbe i maloletno dete, prema utvrđenom činjeničnom stanju, nisu ostvarili kontakt od 5. oktobra 2018. godine, i pored nagodbe sa tuženom od 1. juna 2018. godine, prema kojoj je imao pravo da se sa maloletnim detetom viđa po utvrđenom modelu. Dakle, zbog neučestvovanja u postupku pred austrijskim sudom, tačnije, odbijanja da uzme aktivno učešće u tom postupku, podnosilac je zapostavio i održavanje odnosa sa maloletnim detetom po izvršnoj sudskoj odluci – nagodbi od 1. juna 2018. godine. Konkretna posledica takvog ponašanja se ogleda u tome što je prvostepeni austrijski sud starateljstvo nad maloletnim detetom „oduzeo“ od podnosioca ustavne žalbe, priznavši mu samo pravo na obaveštenost o zdravstvenom stanju, razvoju i interesima deteta, uz konstataciju da je zbog prekida kontakta između oca i deteta trenutno isključen „prenos“ roditeljskog prava na oca. Opisane okolnosti ukazuju da je podnosilac u postupku pred austrijskim organima imao mogućnost reuspostavljanja i delotvorne zaštite svog roditeljskog prava, koje je kompromitovao prevashodno time što je u periodu od skoro dve godine bio fokusiran isključivo na postupak koji je pokrenuo pred domaćim sudom, a u kome je međunarodna nadležnost sve vreme bila sporna.

Polazeći od toga da je još u tužbi ukazano na postojanje elementa inostranosti u predmetnom sporu, da je tužena u odgovoru na tužbu obavestila domaći sud o zahtevu za vršenje roditeljskog prava koji je podnela austrijskom sudu, a potom istakla i formalni prigovor međunarodne nenadležnosti suda Republike Srbije (podnesak od 24. januara 2019. godine), te da je tokom postupka, preko nadležnih diplomatskih organa, dobijena informacija o tome da se pred austrijskim sudom vodi postupak povodom istovetnog zahteva i da je austrijski sud pravnosnažno rešio pitanje svoje međunarodne nadležnosti, dok je, s druge strane, Osnovni sud u Somboru ocenu o međunarodnoj nadležnosti zasnivao na odrebi člana 66. stav 1. Zakona o reševanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, ne uzimajući u obzir saznanja o postupku pred austrijskim sudom, niti primenjujući Konvenciju o nadležnosti, Ustavni sud zaključuje da je usledila opravdana intervencija Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda kojom je podnosiocu ustavne žalbe ograničeno pravo na pristup domaćem sudu.

Stoga Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju postoji proporcionalni odnos između iskorišćenog sredstva i cilja, odnosno da odlukom o međunarodnoj nenadležnosti domaćeg suda nije prekršeno načelo proporcionalnosti, te da je ograničenje prava podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, u konkretnom slučaju, bilo u skladu sa članom 32. stav 1. Ustava i stavovima Evropskog suda za ljudska prava. Iz toga dalje sledi da osporenim rešenjima Vrhovnog kasacionog suda i Apelacionog suda u Novom Sadu podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

Tvrdnje o povredi prava deteta iz člana 64. Ustava podnosilac ustavne žalbe bliže ne obrazlaže. Pored toga, Ustavni sud podseća da se na povredu prava iz člana 64. Ustava može pozvati samo dete koje smatra da su mu ta prava povređena, odnosno roditelj kao zakonski zastupnik deteta, a ne u svoje ime.

S obzirom na to da je osporenim rešenjima odlučivano isključivo o tome koji je sud međunarodno nadležan za postupanje po zahtevu za vršenje roditeljskog prava, Ustavni sud je utvrdio da se ti akti, ratione materiae, ne mogu dovesti u vezu sa istaknutom povredom prava roditelja iz člana 65. Ustava. U tom kontekstu, Ustavni sud izražava saglasnost sa konstatacijom koju je Vrhovni kasacioni sud izneo u obrazloženju osporenog revizijskog rešenja – da se podnosiocu ustavne žalbe osporenim odlukama ne uskraćuje ostvarivanje i zaštita roditeljskog prava, jer mu time nije onemogućeno učešće u postupku pred austrijskim sudom u kome se odlučuje o vršenju roditeljskog prava.

Ustavni sud je imao u vidu i navod kojim se uzgredno ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ali nalazi da se razlozi navedeni u ustavnoj žalbi mogu dovesti u vezu samo sa osporenim aktima.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

 

IZDVOJENO MIŠLjENjE

SUDIJE DR TIJANE ŠURLAN

 

U odnosu na Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-15763/2021 od 14. jula 2022. godine

            Ratio decidendi iskazan u ovoj Odluci Ustavnog suda izrazito mi je stran, u meri da me je nagnao na preispitivanje granica slobode tumačenja prava.

Sa stanovišta dosadašnjeg ličnog profesionalnog iskustva sudije Ustavnog suda, ovaj predmet izazvao mi je osećanje teskobe i saosećanje sa podnosiocem ustavne žalbe – ocem koji se pred sudovima svoje države Srbije bori za svoje roditeljsko pravo i devojčicom kojoj je inostrani sud oduzeo oca, oca koji pri tom ni jednom svojom radnjom, ni po jednoj pravnoj normi, ne potpada pod kategoriju roditelja kome se može oduzeti pravo na kontakt sa detetom. Nikada pre se nisam suočila sa odlukom suda kojom se ocu, stranom državljaninu daje pravo da jednom u tri meseca vidi svoje dete na fotografiji (!) i bude informisan o zdravstvenom stanju, a detetu, takođe stranom državljaninu, biva trajno oduzeto pravo da svog oca vidi, makar i na fotografiji, da vidi i čuje familiju prezimena koje nosi, detetu kome je oduzeta polovina identiteta. Znajući za ovakvu odluku, u odnosu na naše državljane, Ustavni sud podrži stav domaćih sudova da Srbija nije nadležna i ne učini išta da ovu situaciju stavi u kontekst našeg Ustava, međunarodnih ugovora kojima smo se obavezali i domaćeg prava. Rečima Evropskog suda za ljudska prava - propusti da uradi sve što je u njegovoj moći a što se razumno moglo očekivati kako bi se uzeli u obzir legitimni interesi podnosioca ustavne žalbe da razvije i održi vezu sa svojim detetom i detetov dugoročni identični interes (ESLjP, predmet Popadić protiv Srbije, broj predstavke 7833/12, presuda od 20 septembra 2022. stav 100).

Moja empatija za podnosioca zasnovana je na tumačenju ljudskih prava, na metodološkom pristupu kognitivne empatije koju oni koji se bave ljudskim pravima moraju primenjivati i negovati. Kognitivna empatija utemeljena je na suočavanju sa pogrešnom primenom prava uočljivom u rešenjima Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda, kao i u ovoj Odluci Ustavnog suda. Kakvo bi to pravo moglo da bude da dovede do tako nepravičnog ishoda? Samo ono koje je pogrešno primenjeno i pogrešno protumačeno. A pogrešna primena i pogrešno tumačenje prava dovelo je do ignorisanja države njene obaveze da zaštiti svoje državljane u inostranstvu (član 13. Ustava Republike Srbije), te padom našeg podnosioca ustavne žalbe u ambis između potencijalnih nadležnosti dve države.

Takođe, moje protivljenje ovakvom ishodu postupka pred Ustavnim sudom, zasnovano je i na mom poznavanju metodologije tumačenja međunarodnih ugovora, kako onih iz materije međunarodnog javnog prava, tako i onih iz materije međunarodnog privatnog prava. Ni iz jednog ugla posmatranja ne mogu da razumem ovakvo odricanje od suvereniteta, navijački odnos za nadležnost inostranog suda i negiranje zaštite sopstvenim državljanima pozivanjem na samo jedan međunarodni ugovor, pri tom po mom shvatanju pogrešnim pozivanjem. Svakim međunarodnim ugovorom država se dobrovoljno odriče dela svog suvereniteta, ali prilikom tumačenja obima odricanja od suvereniteta svaka država, kojoj uvek glavni impuls mora biti očuvanje dobrobiti nje same i njenih državljana, to odricanje mora tumačiti restriktivno.

Ovom Odlukom Ustavnog suda država se trajno i nepovratno odrekla nadležnosti da obezbedi svojim državljanima da održe prirodnu i Ustavom zajemčenu vezu oca i deteta i učinila jalovim član 13. i član 65. svog Ustava. Meni ostaje nada da će ovaj čovek pred inostranim sudom ipak imati neko dodatno pravno sredstvo da promeni odluku kojom mu je dete oduzeto i da će dete dobiti pravo da odrasta sa punim kapacitetom svog identiteta.

Međutim, teskoba ostaje pri pomisli na sve buduće slične slučajeve u kojima će ishod biti isti, ukoliko se nastavi sa ovakvim tumačenjem Ustava Republike Srbije i Konvencije o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece (dalje: Konvencija o nadležnosti).

Upravo zbog tih budućih slučajeva pišem ovo izdvojeno mišljenje, kao obavezu prikazivanja mog shvatanja kako se Ustav i navedena Konvencija imaju primenjivati i tumačiti.

Koloplet konkretnog slučaja

Zarad lakšeg razumevanja teksta koji sledi, i pored toga što je u ovoj Odluci Ustavnog suda dat detaljan prikaz toka celokupnog veoma intenzivnog postupka, prikazaću u krupnoj vizuri osnovni okvir ovog slučaja:

1. Oba supružnika su želela da se brak razvede, on pred sudovima svoje države, ona pred sudovima države u kojoj živi, a u koju se preselila iz Srbije;
2. On je prvi podneo tužbu za razvod braka i vršenje roditeljskog prava, ona desetak dana kasnije, podnošenjem dve odvojene tužbe – za razvod braka i starateljstvo nad detetom;
3. Domaći sudovi prvobitno zasnivaju svoju nadležnost, vode postupak u potpunosti, ona u njemu učestvuje, iznoseći pored ostalog i svoj predlog u odnosu na vršenje roditeljskog prava; on ne učestvuje u postupku pred inostranim sudom čvrsto se držeći svoje države pred čijim sudovima postupak teče po meritumu;
4. Inostrani sud odbija da rešava u postupku brakorazvodne parnice, stavom da je nadležan domaći sud, ali postupak za starateljstvo vodi i presuđuje da se ocu dete oduzima usled njegove nezainteresovanosti za dete; stav o nezainteresovanosti oca za dete izveden je iz činjenice njegovog neučestvovanja u tom postupku; inostrani sud predmet starateljstva rešava primenom prava Evropske unije, a ne Konvencije o nadležnosti;
5. Domaći sud brak razvodi, ali o vršenju roditeljskog prava ne odlučuje, stavom da za to nije nadležan, pozivom na Konvenciju o nadležnosti i suprotno Porodičnom zakonu;
6. Ishod postupaka je da je brak razveden presudom domaćeg suda, a dete oduzeto presudom inostranog suda.

Ustavni sud u ovakvoj situaciji, imajući uvid u inostranu odluku kojom je ocu oduzeto dete, odnosno detetu oduzet otac, kaže „sam je kriv“, trebalo je da učestvuje u postupku pred inostranim sudom i tamo bi dobio model viđanja sa svojim detetom. Moj stav suprotno tome je da su domaći sudovi bili nadležni da pored toga što su odlučili o razvodu braka, odluku donesu i o vršenju roditeljskog prava, a što su bili dužni po članu 226. Porodičnog zakona shodno Konvenciji o nadležnosti. Redovni sudovi su, međutim, posle razvoda braka odlučili da za vršenje roditeljskog prava nisu nadležni, svodeći taj aspekt spora iz domena porodičnog prava na pitanje nadležnosti po međunarodnom ugovoru. Dakle, u osporenim pravnim aktima sporno pravno pitanje svedeno je na pitanje persona standi in judicio. Međutim, u postupku pred Ustavnim sudom, ovaj predmet pored razmatranja rezona redovnih sudova o nadležnosti primenom međunarodnog ugovora, morao se ceniti kroz optiku Ustava i ustavom zajemčenih prava na koja se podnosilac poziva, kao i drugih relevantnih međunarodnih ugovora, te domaćih zakona.

Podnosilac ustavne žalbe ispravno je svoj slučaj stavio u kontekst povrede prava na pristup sudu zajemčenog članom 32. Ustava i svojih roditeljskih prava i obaveza koja su mu zajemčena članom 65. Ustava. Takođe, pozvao se i na član 64. Ustava i pravo deteta da zna svoj identitet. Umesto da se Ustavni sud pozabavio svim pravima, razmatranje ustavne žalbe vršeno je samo u kontekstu člana 32. Ustava, ali potpuno otuđeno od suštine člana 32. Ustava - pravičnosti. Ovaj predmet, predmet iz domena roditeljskog prava, Ustavni sud uopšte ne posmatra kroz prizmu člana 65. Ustava, već kaže da se akti osporeni ustavnom žalbom „ne mogu dovesti u vezu sa istaknutom povredom prava roditelja iz člana 65. Ustava“. U odnosu na pravo deteta da očuva svoj identitet, pored Ustava ustanovljenog i Konvencijom o pravima deteta (član 8.), zaključuje da je to pravo „na koje se može pozvati samo dete koje smatra da su mu ta prava povređena, odnosno roditelj kao zakonski zastupnik, a ne u svoje ime“. Takvim pristupom Ustavni sud se stavio u ulogu kontrolora rezona redovnih sudova, potpuno zanemarujući svoju stvarnu ulogu i glavni zadatak – zaštitu Ustava i ustavnog poretka Republike Srbije, te zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih prava, a koja se ima vršiti sveobuhvatnim sagledavanjem slučaja koji mu je iznet na rešavanje.

Okosnica rezona za donošenje osporenih rešenja i Odluke Ustavnog suda je Konvencija o nadležnosti. A šta piše u Konvenciji?

Pravni režim ustanovljen Konvencijom o nadležnosti

Ciljevi Konvencije o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece, na kojima je kreiran pravni režim, definisani su u članu 1 inter alia: a) određenje države čiji su organi nadležni za preduzimanje mera za zaštitu ličnosti ili imovine deteta; b) određivanje prava koje će ti organi primenjivati u vršenju svoje nadležnosti; v) određivanje merodavnog prava za roditeljsku odgovornost; g) (…).

Dakle, prvi korak je da se odredi koja je država nadležna. Drugi korak je određivanje merodavnog prava – država koja je nadležna primenjuje svoje pravo. Kada se odredi koja je država nadležna, i kada je ona koja je nadležna donela odluku primenom svog merodavnog prava, onda se ta odluka priznaje i izvršava u konkurentnoj jurisdikciji, a tokom celog postupka države su obavezane na međusobnu saradnju.

Telos Konvencije je zaštita interesa dece i to one dece koja se nađu u potencijalnim nadležnostima više od jedne jurisdikcije. Upravo da ne bi došlo do paralelnih postupaka i suprotstavljenih odluka prvi i najvažniji zadatak je da se ustanovi koja je od potencijalnih država nadležna, kao i da se uspostavi režim saradnje između država, kojim bi se predupredilo kreiranje paralelnih nadležnosti i potom obezbedila produktivna saradnja za donošenje i sprovođenje odluke.

U odnosu na aspekt ustanovljenja nadležnosti Konvencijom o nadležnosti kreirana su dva režima. Jedan pravni režim kreiran je posredstvom instituta uobičajenog boravišta deteta i predviđa nadležnost sudskog ili upravnog organa države u kojoj dete ima uobičajeno boravište (član 5. Konvencije). Ovaj režim pretpostavlja da je brak već razveden, te da je posle razvoda braka došlo do promene mesta boravka deteta. Drugi pravni režim kreiran je za situacije u kojima se razvodi brak u državi van uobičajenog boravišta deteta, a koje mogu ako im pravo njihove države dozvoljava, u tom istom postupku odrediti mere za zaštitu ličnosti ili imovine deteta (član 10. stav 1. Konvencije). U ovoj drugoj situaciji nadležnost države može se ustanoviti pod uslovima: da u trenutku pokretanja postupka jedan od roditelja uobičajeno boravi u toj državi, da su roditelji prihvatili nadležnost te države i da je ta nadležnost u najboljem interesu deteta. U stavu 2. ovog člana Konvencije stoji i sledeće: „Nadležnost za određivanje mera za zaštitu deteta iz stava 1. ovog člana prestaje čim odluka kojom se usvaja ili odbija zahtev za razvod, zakonsku rastavu ili poništaj braka postane pravnosnažna ili se taj postupak okonča iz drugog razloga“.

Kada se ustanovi nadležnost države primenom člana 10. stav 1. tj. nadležnost koja je vezana za pokrenuti brakorazvodni postupak, tada su organi države koji bi imali nadležnost posredstvom instituta uobičajenog boravišta deteta dužni da se uzdrže od odlučivanja ako su u trenutku pokretanja postupka već bile zatražene slične mere od organa druge države ugovornice, a njihovo razmatranje je još uvek u toku (član 13. stav 1. Konvencije). I dodatno, u stavu 2. ovog člana precizira se da ova obaveza postoji samo ukoliko se organi te države nisu prvobitno oglasili nenadležnim. Član 13. Konvencije o nadležnosti sadrži sasvim uobičajen i dobro poznat putokaz za ponašanje sudovima, poznat svim pravnim sistemima – načelo litispendencije – dok nadležni sud sudi, drugi sud ne može u istom zasnivati svoju nadležnost. Drugim rečima, odredbom člana 13. nije kreiran nov revolucionarni režim, koji bi mogao da dovede do podozrivosti ili zbunjenosti sudije.

Kada se odredi koja je država nadležna, po jednom od ova dva modela, tada ona država koja je nadležna primenjuje svoje pravo (član 15. Konvencije).

U optici predmeta pred Ustavnim sudom, režim kreiran Konvencijom trebalo je razumeti na sledeći način – suprug/otac je pokrenuo brakorazvodnu parnicu sa zahtevom za vršenje roditeljskog prava u Srbiji, supruga/majka je učestvovala u tom postupku i time iskazala prihvatanje nadležnosti suda, nadležnost domaćeg suda je u najboljem interesu deteta (član 10. stav 1. Konvencije). Postupak je trebalo u potpunosti završiti, pred onom jurisdikcijom koja je prvobitno uspostavila jurisdikciju (član 13. Konvencije, stav 1. i 2.), brak razvesti i odlučiti o vršenju roditeljskog prava primenom merodavnog prava Republike Srbije (član 15. Konvencije). Naše pravo je tu jasno: „Sud je dužan da presudom u bračnom sporu odluči o vršenju roditeljskog prava“ (član 226. stav 1. Porodičnog zakona). A na kraju, ukoliko majka nije zadovoljna presudom u odnosu na vršenje roditeljskog prava, ona je potom mogla pokrenuti novi postupak u državi boravka, primenom instituta uobičajenog boravka deteta (član 5. Konvencije) i tako zasnovati novu nadležnost i tražiti novu odluku i nov režim vršenja roditeljskog prava.

Međutim u ovom predmetu došlo je do potpunog izigravanja osnovnog smisla i cilja Konvencije – uspostavljene su paralelne jurisdikcije, nije postojala saradnja između sudova konkurentnih jurisdikcija, a svaka jurisdikcija se upustila u rešavanje samo jednog dela spornog odnosa – jedna je razvela, druga rešila roditeljsko pravo tako što je detetu oduzela oca. Pri tom, inostrani sud je postupao u skladu sa svojim pravom i pravom Evropske unije, a prema kome Konvencija o nadležnosti se neće primeniti, a što je eo ipso dovelo do toga da za njega ne teče litispendencija propisana članom 13. Konvencije o nadležnosti, kao ni odredbe Konvencije koje se odnose na obavezu saradnje konkurentnih jurisdikcija. Domaći sudovi su se pri tom držali samo Konvencije o nadležnosti, po mom shvatanju pogrešnim tumačenjem niza njenih odredaba, suprotno obavezi izričito kreiranoj u članu 226. Porodičnog zakona, i time su doveli do povrede prava i dužnosti roditelja zajemčenih članom 65. Ustava, kao i prava na pristup sudu kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava.

Rezon Ustavnog suda

Osnovno utemeljenje, na kome je Ustavni sud izgradio odbranu rezona prikazanog u rešenjima Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda, kreće se u granicama testa prava na pristup sudu izgrađenog u praksi Evropskog suda za ljudska prava. Pri tom, Ustavni sud taj test preuzima pozivom na presudu Levages Prestations Services protiv Francuske (broj predstavke 21920/93, presuda od 23. oktobra 1996. godine), a ne uzima u obzir test o pravu na pristup sudu koji je Evropski sud prilagodio tumačenju upravo Konvencije o nadležnosti (presude u predmetima Roth protiv Švajcarske, broj predstavke 69444/17 i Plazzi protiv Švajcarske, broj predstavke 44101/18, obe od 8. februara 2022. godine).

Primenom testa Ustavni sud zaključuje da ograničenje prava na pristup sudu jeste postojalo, ali da je ono bilo „u skladu sa zakonom“, da je ono bilo u skladu sa legitimnim ciljem i to najboljim interesom deteta, kao i da je ograničenje prava na pristup sudu bilo proporcionalno, pošto je otac zaštitu svojih prava trebalo da ostvari pred inostranim sudom. Zaključujući svoje rezonovanje Ustavni sud konstatuje „da je usledila opravdana intervencija Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda kojom je podnosiocu ustavne žalbe ograničeno pravo na pristup domaćem sudu“.

Ni sa jednim od navedena tri aspekta razmatranja ne mogu da se složim. Naprotiv, smatram ih pogrešnim i utemeljenim kako na pogrešnom prikazu činjeničnog stanja, tako i na pogrešnoj primeni i tumačenju prava.

Prevashodno – nije postojalo ograničenje prava, nego negiranje prava. Domaći sudovi, kao i Ustavni sud, izričito upućuju oca na inostrani sud, i pored toga što je on domaći državljanin, čije je uobičajeno boravište u Srbiji i po čijoj tužbi su donete meritorne presude u odnosu na koje teče žalbeni i revizijski postupak. On nema nikakve pravne veze sa stranom jurisdikcijom. Njegov brak je sklopljen u Srbiji sa državljankom Srbije, dete mu je rođeno u Srbiji i brak mu je razveden u Srbiji. Njegovo pravo na pristup sudu negirano je time što od domaćih sudova nije dobio odluku o vršenju roditeljskog prava, a na šta je imao pravo po odredbi člana 226. Porodičnog zakona, odnosno kojom je domaći sud bio dužan da ga snabde, a na čiju primenu upućuju i relevantne odredbe Konvencije o nadležnosti.

Prvi element – da li je „ograničenje“ prava na pristup sudu „u skladu sa zakonom“, sveden je na primenu i tumačenje samo Konvencije o nadležnosti. Ustavni sud podržava stav izražen u rešenjima Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda da se u konkretnom slučaju nadležnost imala odrediti primenom pravnog režima Konvencije o nadležnosti kreiranim članom 5. odnosno primenom pravnog instituta uobičajenog boravišta deteta. U odnosu na član 10. Konvencije o nadležnosti sve tri instance zauzimaju stav da u konkretnom slučaju nije primenjiv. Utemeljenje stava o neprimenjivosti člana 10. zasniva se na shvatanju da jedan od tri uslova za uspostavljanje ovog režima nadležnosti, i to drugi uslov – pristanak oba roditelja da se postupak vodi pred konkretnom jurisdikcijom – nije ispunjen. Naime, sve instance slažu se u stavu da samim tim što je supruga/majka podnela tužbe inostranom sudu, izrazila je stav da ne prihvata nadležnost domaćeg suda. Međutim, stav o tome da li je pokrenut postupak ne određuje se ocenom da li je druga strana drugom sudu podnela tužbu. Po našem zakonu parnica počinje da teče dostavljanjem tužbe tuženom (član 203. stav 1. Zakona o parničnom postupku). Već u odnosu na ovo procesno pitanje domaći sud je imao primeniti svoje pravo, pozivom na član 15. Konvencije o nadležnosti. Umesto toga, zauzima se jedan arbitraran stav, a koji pri tom nije utemeljen ni u činjenicama. Treba se suočiti sa činjenicama: Osnovni sud u Somboru je vodio postupak meritorno, uključivši i Centar za socijalni rad, veštaka, komunikaciju sa ambasadom Srbije u Austriji zarad pomoći u prikupljanju podataka od relevantnih institucija u Beču o detetu, u postupku su izdavane privremene mere, supruga/majka u potpunosti je učestvovala u postupku ističući svoj zahtev u odnosu na vršenje roditeljskog prava, meritorna presuda doneta je dva puta, svojim prvim rešenjem po žalbi Apelacioni sud u Novom Sadu rezonovao je u potpunosti kao nadležni sud; formalni prigovor nenadležnosti istaknut je tek u trenutku kada se Apelacioni sud u Novom Sadu po drugi put uključio u postupak, dakle značajno kasnije od trenutka kada je prvobitno uspostavljena nadležnost. Uz sve to, i inostrani sud se sam oglasio nenadležnim za postupak razvoda braka. Činjenično nije tačno da je od početka postupka pred domaćim sudovima nadležnost bila sporna. Prigovor nenadležnosti morao je biti istaknut na samom početku postupka, pre upuštanja u meritum. Upuštanjem u meritum i isticanjem svog zahteva supruga/majka izrazila je prihvatanje nadležnosti domaćeg suda. Time je drugi uslov postavljen u članu 10. Konvencije o nadležnosti ispunjen.

Sve navedene instance pored ovoga, čine još jedan pogrešan korak u tumačenju Konvencije o nadležnosti. Naime, oslonac za svoj rezon o nenadležnosti dodatno pronalaze u stavu 2. člana 10. Konvencije, a prema kome: „Nadležnost za određivanje mera za zaštitu deteta iz stava 1. ovog člana prestaje čim odluka kojom se usvaja ili odbija zahtev za razvod, zakonsku rastavu ili poništaj braka postane pravnosnažna ili se taj postupak okonča iz drugog razloga“.

Međutim, ovaj stav dolazi posle stava 1. člana 10. a koji se odnosi na one države u kojima je pravni režim uređen tako da se zajedno sa razvodom rešava i pitanje vršenja roditeljskog prava, upravo da bi se omogućilo tim državama da svoje postupke okončaju u celosti. Primer ovakve države je upravo naša država, sa režimom uspostavljenim u članu 226. Porodičnog zakona. Pored toga, Konvencija o nadležnosti pokriva stavom 2. člana 10. i one države u kojima su ta dva postupka razdvojena, dva samostalna postupka, a za šta je upravo primer pravni režim konkurentne jurisdikcije u ovom predmetu. Da je ovakvo tumačenje sasvim izvesno ispravno potvrđuje se članom 13. i članom 15. Konvencije o nadležnosti. U članu 13. jasno stoji da kada država uspostavi svoju nadležnost i za određivanje mera zaštite ličnosti ili imovine deteta, druga država je dužna da se uzdrži od odlučivanja do okončanja postupka, pod uslovom da se prva država nije prvobitno oglasila nenadležnom. Potom, članom 15. Konvencije je predviđeno da nadležna država primenjuje svoje pravo, a u našem slučaju to je istovremeno sa odlukom o razvodu braka odlučivanje i o vršenju roditeljskog prava.

Dakle, iz mog ugla sagledavanja ovog slučaja, prvi pogrešan stav je da supruga/majka nije pristala na nadležnost, odnosno neuočavanje da je postupak otpočeo i da je meritorno rešavan. Drugi pogrešan stav je preusmeravanje nadležnosti na režim kreiran u članu 5. Konvencije o nadležnosti, pogrešnom primenom stava 2. člana 10. Konvencije, potpuno odsustvo primene članova 13. i 15. Konvencije i sledstveno tome postupanje potpuno suprotno izričito propisanoj dužnosti suda da presudom u bračnom sporu odluči o vršenju roditeljskog prava (član 226. Porodičnog zakona).

Drugi element – da li je ograničenje težilo ostvarenju legitimnog cilja cenjen je u odnosu na najbolji interes maloletnog deteta. Ustavni sud zaključuje „da je postupanje Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda bilo usmereno na postizanje najboljeg interesa maloletnog deteta, što inače, mora biti od primarnog značaja u svim aktivnostima koje se tiču deteta i zauzima centralno mesto kako u Konvenciji o pravima deteta i Porodičnom zakonu…“. Vrhovni kasacioni sud svoj stav o nadležnosti inostranog suda, a sa stanovišta deteta, gradi na tome da dete živi u drugoj državi od jula 2015. godine, da ima adekvatne stambene uslove, pravo na dečji dodatak, da se lepo uklopilo u vrtić, te da je znanje nemačkog jezika dovoljno za izražavanje i sporazumevanje, ne ulazeći pri tom u sadržinu principa najboljeg interesa deteta.

Šta Konvencija o pravima deteta kaže na temu najboljeg interesa deteta i prava deteta?

Član 3

1. U svim aktivnostima koje se tiču dece, od primarnog značaja su interesi deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela.
2. Države članice se obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonskih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere.

 

Član 7

1. Dete se prijavljuje odmah nakon rođenja i od rođenja ima pravo na ime, pravo na staranje, državljanstvo i ako je to moguće pravo da zna ko su mu roditelji i pravo na njihovo staranje.
2. Države članice obezbeđuju ostvarivanje ovih prava u skladu sa nacionalnim zakonom i svojim obavezama u skladu sa odgovarajućim međunarodnim instrumentima iz ove oblasti, posebno u slučajevima u kojima bi dete inače bilo apatrid.

Član 8

1. Države članice se obavezuju da poštuju pravo deteta na očuvanje svog identiteta, uključujući državljanstvo, ime i porodične veze, kako je to priznato zakonom, bez nezakonitog mešanja. U slučajevima kada je dete nelegalno lišeno nekih ili svih elemenata svog identiteta, države članice pružaju odgovarajuću pomoć i zaštitu kako bi mu što brže bio vraćen identitet.

Član 9

1. Države članice obezbeđuju da nijedno dete ne bude odvojeno od svojih roditelja protiv njihove volje, osim kada nadležni organi na osnovu sudskog uvida odluče u skladu sa odgovarajućim zakonom i procedurama, da je takvo razdvajanje neophodno i u najboljem interesu deteta. Takva odluka može biti neophodna u određenom slučaju, kao npr. ako roditelji zlostavljaju ili zanemaruju dete ili ako žive odvojeno pa se mora doneti odluka o mestu stanovanja deteta.
2. Države članice poštuju pravo deteta koje je odvojeno od jednog ili oba roditelja da održava lične odnose i neposredne kontakte sa oba roditelja na stalnoj osnovi, osim ako je to u suprotnosti sa najboljim interesima deteta.

 

Komitet za prava deteta je u svom Opštem komentaru broj 14 od 29. maja 2013. godine, prilikom razmatranja najboljeg interesa deteta utvrđenog članom 3. Konvencije o pravima deteta, zauzeo stav da su podeljene roditeljske odgovornosti načelno u najboljem interesu deteta, a da prilikom procene najboljeg interesa deteta, sudija mora uzeti u obzir pravo deteta da sačuva svoj odnos sa oba roditelja, zajedno sa ostalim elementima relevantnim za konkretan slučaj (par. 67). Takođe, Komitet naglašava važnost očuvanja porodičnog okruženja, a koje obuhvata očuvanje veza deteta i u odnosu na širu porodicu, kao što su bake i deke, ujaci tj. stričevi, tetke, kao i šira okolina, a što je posebno relevantno u slučajevima kada su roditelji razdvojeni i žive u različitim mestima (par. 70).

Dakle, centralna tema najboljeg interesa deteta je prevashodno da dete odrasta uz brigu i staranje oba roditelja uz očuvanje svog punog identiteta. Ne mogu a da ne primetim da iako jeste lepo što je dete savladalo nemački jezik, isto tako je i neophodno da dete ne zaboravi maternji srpski jezik, a što se izvesno može dogoditi potpunim odvajanjem tako malog deteta od oca i familije po ocu.

Odredbe Porodičnog zakona koje su suprotne rezonu Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda su toliko brojne da mi je nemoguće preneti ih u okvire ovog teksta. Uostalom sve one su razrada onoga što smo zapisali u našem Ustavu, što je crvena linija koja se ne sme preći, a to je da roditelji u odnosu na svoju decu imaju ravnopravne obaveze i prava, a da dete ima pravo da njegovi roditelji o njemu ravnopravno brinu i ravnopravno mu pružaju ljubav i sigurnost u odrastanju.

Moje protivljenje prikazanom rezonu ne ostaje samo u granicama onoga što je navedeno, nego i u odnosu na sve ono što nije navedeno. Ne slažem se sa odustajanjem od uobičajenog metoda rezonovanja Ustavnog suda, a prema kome se utemeljenje rezona nalazi i u sopstvenoj sudskoj praksi, kao i u jurisprudenciji Evropskog suda za ljudska prava. Ustavni sud je u ovom predmetu izgubio iz vida mnogo puta citirani temeljni stav Evropskog suda za ljudska prava u odnosu na član 8. Evropske konvencije da je uživanje roditelja i deteta u zajedničkom društvu osnovni element porodičnog života, čak i kada je došlo do raskida odnosa između roditelja (videti presude Keegan protiv Irske, broj predstavke 16969/90, od 26. maja 1994. godine, stav 50; Monory protiv Rumunije i Mađarske od 5. aprila 2005. godine, predstavka broj 71099/01, stav 70; V.A.M. protiv Srbije od 13. marta 2007. godine, predstavka broj 39177/05, stav 130; Diamante i Pelliccioni protiv San Marina, broj predstavke 32250/08, od 27. septembra 2011. godine, stav 170; Cvetković protiv Srbije, broj predstavke 42707/10, od 7. februara 2017. godine, stav 52).

Ističem i sledeći stav Evropskog suda: „135. Sud primećuje da trenutno postoji širok konsenzus – uključujući i međunarodno pravo – u prilog ideji da u svim odlukama koje se tiču dece, njihovi najbolji interesi moraju biti najvažniji (…). Kao što je navedeno, na primer, u Povelji, „[svako] dete ima pravo da redovno održava lični odnos i direktan kontakt sa oba svoja roditelja, osim ako je to u suprotnosti sa njegovim ili njenim interesima.“ (predmet Neulinger and Shuruk protiv Švajcarske, broj predstavke 41615/07, presuda od 6. jula 2010.)

I konačno, iskazivanje stava da su Apelacioni sud u Novom Sadu i Vrhovni kasacioni sud odlučivali imajući u vidu najbolji interes deteta, upravo govori o tome da ovaj spor nije puki spor o nadležnosti, već spor iz materije porodičnog prava. Ustavni sud, podržavajući stavove Apelacionog suda u Novom Sadu i Vrhovnog kasacionog suda, a imajući uvid u presudu inostranog suda kojom je ocu oduzeto dete, praktično je zauzeo stav da je odrastanje deteta bez oca u najboljem interesu deteta. Ishod je ništa drugo do potpuna negacija odredaba članova 64. i 65. Ustava Republike Srbije, Konvencije o pravima deteta, brojnih odredaba Porodičnog zakona, kao i odustajanje od opšteprihvaćenog usmerenja rezonovanja u predmetima koji se tiču dece.

 Treći element – neophodnost odlučivanja u demokratskom društvu razmatran je kroz ocenu o srazmernosti ograničenja prava i legitimnog cilja koji se tim ograničenjem želeo postići. Ustavni sud zaključuje „da u konkretnom slučaju postoji proporcionalni odnos između iskorišćenog sredstva i cilja, odnosno da odlukom o međunarodnoj nenadležnosti domaćeg suda nije prekršeno načelo proporcionalnosti, te da je ograničenje prava podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, u konkretnom slučaju, bilo u skladu sa članom 32. stav 1. Ustava i stavovima Evropskog suda za ljudska prava“.

Ovaj finalni stav utemeljen je prethodnim obrazlaganjem da je podnosilac „sam kriv“ jer bi imao rešenu situaciju da se podvrgao nadležnosti inostranog suda pred kojim je postupak istovremeno pokrenut, a pri tom bio u zastoju u odnosu na razvod. Celokupan rezon trećeg elementa testa prava na pristup sudu predstavlja svojevrsnu osudu D.K. što se nije podvrgao nadležnosti inostranog suda i što je rešenje svog roditeljskog prava „kompromitovao prevashodno time što je u periodu od skoro dve godine bio fokusiran isključivo na postupak koji je pokrenuo pred domaćim sudom“. Međutim, meritornim postupanjem sudova podnosilac ustavne žalbe dobio je legitimno očekivanje da će njegov tužbeni zahtev u celosti biti presuđen i on do pred sam kraj drugog kruga žalbenog postupka nije imao uopšte osnova da sumnja da se njegov postupak vodi pred nenadležnim sudom, a samim tim ni razlog da paralelno učestvuje u postupku koji je nastavio da teče pred inostranim sudom.

Međutim, ni slobodna procena principa srazmernosti nije lišena pravnog okvira. Ustavom Republike Srbije državljanima Srbije garantovana je zaštita prava i interesa državljana u inostranstvu (član 13). Suprotno tome, ovaj čovek i njegovo dete ne samo da nisu dobili zaštitu, već se legitimno očekivanje da će domaći sud završiti postupak koji uveliko meritorno vodi, dodatno preobratilo u argument protiv pred inostranim sudom, koji ga je okarakterisao kao oca nezainteresovanog za dete.

Argumentujući stav „sam je kriv“ Ustavni sud dodatno prekoreva podnosioca ustavne žalbe što je „zapostavio i održavanje odnosa sa maloletnim detetom po izvršnoj sudskoj odluci – nagodbi od 1. juna 2018 godine“. Pri tom, Ustavni sud ima pun uvid u spise predmeta u kojima se nalaze brojni dokazi njegovih uzaludnih pokušaja da dete vidi u pokušaju da sprovede tu nagodbu i uporno odbijanje supruge/majke da mu to omogući, finalno premeštanjem deteta u drugi vrtić o kome suprug/otac nema ni jednu informaciju. Pored raznorodnog dokaznog materijala u spisima o jalovim pokušajima oca da vidi dete bilo gde, makar i u parku, okolnost upornog opstruiranja majke da se nagodba sprovede vidljiva je u konačnoj presudi inostranog suda kojom je detetu oduzet otac. U toj presudi majci je naloženo da pohađa najmanje 10 časova savetovanja o odgoju, s obzirom na to da nema toleranciju za vezu oca i deteta, te je „hitno potrebno da majka konzumira profesionalnu pomoć u smislu savetovanja o odgoju…“. U toj presudi jasno je istaknuto da je majka sprečavala kontakt deteta sa ocem. S obzirom na to, jasno je da podnosilac ustavne žalbe nije odustao od nagodbe unilateralno, već je bio onemogućen da se ponaša u skladu sa njom. Samim tim, i ovaj argument Ustavnog suda ne stoji.

Na samom kraju razmatranja prava na pristup sudu Ustavni sud izlazi sa još jednim stavom. Naime, Ustavni sud kaže da je Osnovni sud u Somboru svoju nadležnost zasnovao na odredbi člana 66. stav 1. Zakona o rešavanju sukoba sa propisima drugih zemalja, ne primenjujući pri tom Konvenciju o nadležnosti. To nije u potpunosti tačno. Najpre, Osnovni sud u Somboru je u toku prvog prvostepenog postupka izdao rešenje o određivanju privremene mere (24. avgusta 2018. god.) u kome je jasno istaknuto da je u postupku zasnovana međunarodna nadležnost upravo pozivom na član 10. Konvencije o nadležnosti. Posle navođenja odredbe člana 10. Konvencije o nadležnosti Osnovni sud u Somboru zaključuje: „Kako tužitelj ima uobičajeno prebivalište u Srbiji, vrši roditeljsko pravo, a oba roditelja prihvatili su nadležnost suda u Somboru koji je nadležan i za razvod braka stranaka, zaključak suda je da u konkretnoj pravnoj stvari postoji međunarodna nadležnost Osnovnog suda u Somboru za odlučivanje“. Dakle prvi put kada je imao priliku da se izjasni o nadležnosti, sud je to pravilno učinio. Ovako zasnovanu nadležnost potvrdio je i Viši sud u Somboru. Pri tom, tužena nije uložila prigovor o nenadležnosti, te sud nije ni imao prostora da izlazi sa posebnim rešenjem o nadležnosti.

U prvom žalbenom postupku Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž2. 361/19 od 11. jula 2019. godine usvojio žalbu tužene i pobijanu prvostepenu presudu ukinuo u delu odluke o vršenju roditeljskog prava i predaji deteta, obavezi doprinosa u izdržavanju i načinu održavanja ličnih odnosa, te je predmet vraćen na ponovni postupak. Iz obrazloženja ukidajućeg rešenja proizlazi da je Apelacioni sud u Novom Sadu prihvatio žalbene razloge tužene u pogledu propusta prvostepenog suda da činjenično stanje upotpuni sadržinom dokumentacije nadležnih austrijskih organa. Međunarodna nadležnost suda uopšte nije pomenuta, jer nije ni bila sporna, postupak je uveliko tekao, jer je prvobitno bio uspostavljen ispunjenjem tri uslova navedenih u Konvenciji o nadležnosti u članu 10. stav 1.

Pukotina se pojavila naknadno, u drugom žalbenom postupku pred Apelacionim sudom u Novom Sadu, kada je tužena formalno iznela prigovor nenadležnosti. Prvi korak koji je ovaj sud načinio u argumentaciji o nenadležnosti zasniva se na stavu da je prvostepeni sud nadležnost zasnovao po odredbi člana 66. stav 1. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, a da se na konkretan predmet ima primeniti Konvencija o nadležnosti, a koja ranije nije primenjivana. Tačno jeste da je Osnovni sud u Somboru prvobitno međunarodnu nadležnost zasnovao na članu 10. Konvencije o nadležnosti u rešenju o privremenoj meri, a potom je u presudi nadležnost vezao za domaći zakon. Međutim, Apelacioni sud u Novom Sadu umesto da prigovori da je osnov nadležnosti Konvencija o nadležnosti, a ne zakon, ponovi stav istaknut u rešenju o privremenoj meri i nadležnost zadrži u režimu člana 10. stav 1. Konvencije o nadležnosti, potpuno zaokreće pravni osnov nadležnosti, prebacuje se na potpuno drugi režim nadležnosti pozivom na član 5. Konvencije o nadležnosti i daje tumačenje odredaba kojim Srbiji odriče nadležnost za kreiranje režima vršenja roditeljskog prava.

Na samom kraju razmatranja prava na pristup sudu, korisno je osvrnuti se i na to kako je Evropski sud za ljudska prava rezonovao kada je tumačio Konvenciju o nadležnosti i to upravo sa stanovišta prava na pristup sudu, odnosno nadležnosti. Ovaj Sud je pored toga što je najpre istakao svoj uobičajeni test u odnosu na pravo na pristup sudu, dodao da prilikom razmatranja materije u kontekstu Konvencije o nadležnosti, Sud smatra prikladnim razmatranje i pitanja – šta je predmet spora o kome će sud odlučivati, odnosno da li je odluka švajcarskog suda o nenadležnosti srazmerna primarnom cilju, a to je uređenja odnosa roditelja i deteta (presude u predmetima Roth protiv Švajcarske i Plazzi protiv Švajcarske, obe od 8. februara 2022. godine). U oba slučaja Evropski sud je utvrdio povredu prava na pristup sudu, upravo sa težištem da je svođenjem slučaja na spor o nadležnosti podnosiocu predstavke uskraćeno pravo na meritorno razmatranje predmeta spora a to je odnos roditelja i deteta.

U svetlu ovakvog stava Evropskog suda za ljudska prava, a imajući u vidu da Ustavni sud ne samo da svoje rezonovanje po pravilu prilagođava stavovima ovog suda, već je na to i obavezan članom 18. stav 3. Ustava, postaje jasno da Ustavni sud razmatranje prava na pristup sudu nije smeo svesti na persona standi in judicio, već ga je morao razmatrati kroz optiku roditeljskih prava i dužnosti. Ovo tim pre jer je u ustavnoj žalbi istaknuta povreda roditeljskih prava zajemčena članom 65. Ustava, a cela ustavna žalba izgrađena upravo na zahtevu podnosioca ustavne žalbe da dobije pravo da se o svom detetu stara, a koje mu Ustav njegove države garantuje u članu 65. Ustava.

Pored ova dva predmeta Evropskog suda za ljudska prava, nije zgoreg pomenuti i predmet Pjević protiv Rusije (broj predstavke 1764/18, presuda od 19. oktobra 2021) u kome je sličan predmet rešavan upravo u kontekstu prava roditelja, a ne prava na pristup sudu. Okosnica ovog predmeta takođe je borba oca za kontakt sa detetom, pozivom na bilateralni međunarodni ugovor između SSSR i FNRJ o pravnoj pomoći u građanskim, porodičnim i krivičnim stvarima. I u ovom slučaju došlo je do sukoba konkurentnih jurisdikcija, ali je on rešavan kroz razmatranje povrede prava na porodični život, po članu 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava konstatuje: „srpskom sudu su bila potrebna tri kruga postupka i više od šest i po godina da dođe do zaključka da nije nadležan da ispita tužbeni zahtev podnosioca predstavke (…)“ (stav 44). Nalazeći povredu člana 8. Konvencije Sud je u svom zaključku istakao „da ruske vlasti nisu postupile na način sračunat da dopuste da se porodične veze između podnosioca predstavke i njegovog sina normalno razvijaju i nisu ispunile svoju dužnost da pomognu podnosiocu predstavke da obezbedi njegovo pravo, da bude u kontaktu sa svojim sinom“ (stav 48). U tom predmetu Evropski sud je utvrdio povredu prava na porodični život.

Evropski sud je razvio dva potencijalna puta za zaštitu prava roditelja u kontekstu primene međunarodnog ugovora o nadležnosti. Ustavni sud je rešio da ne primeni ni jedan od ta dva. Naprotiv, utvrdio je da se osporeni akti „ne mogu dovesti u vezu sa istaknutom povredom prava roditelja iz člana 65. Ustava“.

Ovaj stav Ustavnog suda smatram pogrešnim do bizarnosti. Spor nije vođen o nadležnosti nego o razvodu braka i vršenju roditeljskog prava. Mogu da razumem da ga redovni sudovi svedu na temu persona standi in judicio, ali Ustavni sud svakako ne sme ostaviti zbog toga nezaštićena prava zajemčena Ustavom. Ostajem sa pitanjem kako je moguće da Evropski sud za ljudska prava u istovrsnom predmetu izađe sa stavom „da ruske vlasti nisu postupile na način sračunat da dopuste da se porodične veze između podnosioca predstavke i njegovog sina normalno razvijaju i nisu ispunile svoju dužnost da pomognu podnosiocu predstavke da obezbedi njegovo pravo, da bude u kontaktu sa svojim sinom“, a Ustavni sud sa stavom da predmet ratione materiae nema veze sa roditeljskim pravom. Kako je moguće da ako se za argumentaciju poteže najbolji interes deteta, Konvencija o pravima deteta i Porodični zakon predmet postaje samo i jedino predmet o nadležnosti? Standard najbolji interes deteta nalazi se u članu 65. Ustava i ovaj predmet morao je biti meritorno razmotren kroz optiku ovog prava koje je zajemčeno svim državljanima Srbije.

Na samom kraju vratila bih se na početnu tezu o metodološkom pristupu tumačenju ljudskih prava u svetlu kognitivne empatije. Rečit je primer predmeta Popadić protiv Srbije (broj predstavke 7833/12) razmatranog pred Evropskim sudom za ljudska prava, a u kome je utvrđena povreda člana 8. Evropske konvencije upravo u domenu borbe jednog oca da viđa svoje dete. Vredi napomenuti da je ovaj predmet za okosnicu imao dužinu trajanja postupka, i konačno razrešenje slučaja tek kada su roditelji sami došli do dogovora, a u kome Ustavni sud nije smatrao da je došlo do povrede prava oca. U finalnom zaključku presude Evropskog suda od 20. septembra 2022. stoji:

„100. Imajući u vidu ove nalaze i bez potcenjivanja osetljivosti pitanja dobrobiti deteta u mladom i ranjivom uzrastu, posebno na samom početku ovog predmeta, Sud nije uveren, kako je Vlada tvrdila, da je odlučivanje o pravu na kontakt podnosioca predstavke, koje je trajalo oko četiri godine na dva nivoa nadležnosti, bilo neophodno da bi se dobili objektivni elementi predmeta i prihvatljiva s obzirom na iznete razloge za to (…). Štaviše, domaći organi su nekoliko godina propuštali da urade sve što je u njihovoj moći a što se od njih razumno moglo očekivati kako bi uzeli u obzir legitimni interes podnosioca predstavke da razvije i održi vezu sa svojim detetom i detetov lični dugoročni interes sa istim tim efektom (…), ne pozivajući se u praksi na bilo kakve izuzetne okolnosti koje bi obimniji raspored kontakata učinile nepoželjnim ili na drugi način u suprotnosti sa najboljim interesima deteta.“

Dalju argumentaciju o povredi prava i obaveza roditelja zajemčenih članom 65. Ustava, kao i razmatranje da je u najboljem interesu deteta da odrasta uz potporu oba roditelja, smatram potpuno izlišnim, usled očiglednosti da je ova odredba Ustava povređena odnosno ishoda u kome je podnosiocu ustavne žalbe oduzeto dete, a detetu oduzet otac.

*

* *

Ostaje moja intimna dilema da li bih se ovako silovito protivila ovakvoj Odluci Ustavnog suda da je presuda inostranog suda ipak dala režim kontakata oca i deteta. Međutim, suočavajući se sa finalnim ishodom, ne mogu da ne konstatujem da pravo ne samo da mora biti pravično, već pravo mora biti i humano.

Ovaj slučaj pokazuje svu fragilnost prava, nesavršenost alata primenjivanja i tumačenja prava, i posebno klizav teren na kome se nalaze prava kada se umeša element inostranosti. U državama Evropske unije Briselski pravilnik derogira primenu Konvencije o nadležnosti, ukoliko dete ima uobičajeno boravište u nekoj od država članica Evropske unije (osim u Danskoj). Utoliko je opreznost sudova naše države u primeni ovog međunarodnog ugovora važnija, a zaštita interesa i prava naših državljana u inostranstvu neophodnija.

 

 

 

Dr Tijana Šurlan,

sudija Ustavnog suda

 

Slični dokumenti

• Gž2 614/2023: Odluka o ukidanju presude u sporu o vršenju roditeljskog prava zbog međunarodne nadležnosti
• Gž2 26/2023: Odluka o nadležnosti srpskog suda, razvodu braka i poveravanju deteta
• Rev 11921/2024: Nenadležnost domaćeg suda u sporu o vršenju roditeljskog prava
• Rev 2064/2020: Odluka Vrhovnog kasacionog suda o nadležnosti u sporu o vršenju roditeljskog prava
• Už 3484/2021: Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u porodičnom sporu
• Rev 775/2024: Presuda Vrhovnog suda o odbijanju revizije u porodičnom sporu