Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji traje skoro 15 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro 15 godina i još je u prvostepenoj fazi. Nalaže se nadležnom Privrednom sudu da hitno okonča postupak, ističući nedelotvornost nižestepenih sudova.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1577/2010
28.11.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Predraga Timića iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Predraga Timića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu P. 265/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Privrednom sudu u Leskovcu d a preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u “Službenom glasniku Republike Srbije“.

4. Odbija se zahtev za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Predrag Timić iz Beograda je 10. marta 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bujanovcu u predmetu P. 274/06. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe smatra da je u ovom predmetu povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava na njegovu štetu , njegovo pravo na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava i pravo na imovinu iz člana 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da ova parnica traje već 13 godina i da se još nalazi u fazi prvostepenog odlučivanja. Ističe da parničan postupak nerazumno dugo traje isključivo zbog krivice nižestepenih sudova koji nisu poštovali naloge Vrhovnog suda Srbije date u rešenju Rev. 451/02 od 5. marta 2002. godine. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Leskovcu P. 265/12, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Predrag Timić, ovde podnosilac ustavne žalbe i druga lica su 30. decembra 1997. godine podneli Opštinskom sudu u Bujanovcu tužbu protiv društvenog preduzeća “Jugokop“ iz Bujanovca, radi isplate naknade za nacionalizovane nepokretnosti . Predmet je zaveden pod brojem P. 826/97.

Prvostepeni sud je 31. oktobra 2000. godine doneo presudu P. 826/97, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilaca.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Vranju je presudom Gž. 511/01 od 29. marta 2001. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu.

Odlučujući o reviziji tuženog i zahtevu za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca izjavljen om protiv prvostepene i drugostepene presude, Vrhovni sud Srbije je 5. marta 2002. godine doneo rešenje Rev. 451/02 Gzz. 13/02, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Bujanovcu P. 826/97 od 31. oktobra 2000. godine i presudu Okružnog suda u Vranju Gž. 511/01 od 29. marta 2001. godine, te je vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 194/02. Opštinski sud u Bujanovcu je 5. jula 2005. godine doneo presudu P. 194/02, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilaca i obavezao tuženog da im na ime naknade za nepokretnosti oduzete nacionalizacijom isplati iznos od 6.857.847,18 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 5. maja 2005. godine; u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužilaca preko dosuđenog iznosa; u stavu trećem izreke obavezao tuženog da isplati tužiocima troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Vranju je rešenjem Gž. 518/06 od 6. aprila 2006. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Bujanovcu na ponovni postupak i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je dobio novi broj P. 274/06. Tužioci su proširili tužbu na tužene Repub liku Srbiju i Opštinu Bujanovac i preinačili tužbu, tražeći da im se vrati pravo svojine na nepokretnostima oduzetim u postupku nacionalizacije i da im prvotuženo društveno preduzeće “Jugokop“ iz Bujanovca naknadi materijalnu štetu zbog oštećenja na tim stvarima, postavljajući i eventualni tužbeni zahtev da sud obaveže tužene da mu solidarno isplate naknadu za oduzete nepokretnosti i naknadu materijalne štete zbog izgubljene dobiti .

Nakon formiranja nove mreže sudova, Osnovni sud u Vranju je 22. februara 2010. godine doneo rešenje P. 2498/10 kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i naložio da se predmet ustupi Višem sudu u Vranju, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

U parničnom postupku pred Višim sudom u Vranju, predmet je zaveden pod brojem P. 54/10. Prvostepeni sud je 25. januara 2011. godine doneo rešenje P. 54/10 kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 68/2010 od 4. novembra 2010. godine otvoren stečajni postupak nad prvotuženim društvenim preduzećem “Jugokop“ iz Bujanovca.

Viši sud u Vranju je 30. septembra 2011. godine doneo rešenje P. 54/10, kojim je: u stavu prvom izreke nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari; u stavu drugom izreke se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari; u stavu trećem izreke odlučio da se po pravnosnažnosti rešenja predmet dostavi Privrednom sudu u Leskovcu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu. U obrazloženju prvostepenog rešenja je istaknuto da je Privredni sud u Leskovcu, postupajući po prijavi potraživanja tužilaca, doneo zaključak St. 68/2010 od 31. maja 2011. godine kojim je osporio tužiocima potraživanje i uputio ih na parnicu radi utvrđivanja osporenog potraživanja, te da su se stekli uslovi za nastavak postupka.

U parničnom postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu, predmet je zaveden pod brojem P. 265/12. Prvostepeni sud je 14. marta 2012. godine doneo rešenje P. 265/12, kojim je odbacio tužbu kao neblagovremenu, ističući da su tužioci podneli tužbu za utvrđivanje potraživanja nakon isteka roka od osam dana od dana prijema zaključka stečajnog suda kojim im je osporeno potraživanje, u smislu odredbe člana 117. stav 1. Zakona o stečaju.

Tužioci su 2. aprila 2012. godine podneli prvostepenom sudu predlog za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštanja roka za podnošenje tužbe za utvrđivanje osporenog potraživanja, o kome još nije odlučeno.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta, kao i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima; da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale, te da građani imaju pravo da se obrate međunarodnim institucijama radi zaštite svojih sloboda i prava zajemčenih Ustavom (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, te da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica pokrenuta 30. decembra 1997. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Bujanovcu i da je predmet i dalje u fazi prvostepenog odlučivanja, imajući u vidu da sada stvarno i mesno nadležan Privredni sud u Leskovcu još nije odlučio o predlogu podnosioca za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštanja roka za podnošenje tužbe za utvrđivanje osporenog potraživanja.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ova parnica do sada traje gotovo 15 godina i da j e još u fazi prvostepenog odlučivanja, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, petnaestogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih u konkretnom slučaju nesporno ima, uzimajući pri tome u obzir da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužem trajanju postupka, ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje 15 godina, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Opštinskog suda u Bujanovcu pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe 30. decembra 1997. do 1. januara 2010. godine. S tim u vezi, Ustavni sud je zaključio da se odgovornost navedenog suda za nerazumno dugo trajanje ovog spora u velikoj meri ogleda u tome što su dve prvostepene presude u ovoj pravnoj stvari bile ukinute, što je imalo za posledicu vraćanje predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. Zauzimanje neutemeljenog pravnog stanovišta u ovom predmetu i nepostupanje Opštinskog suda u Bujanovcu po nalozima sudova više instance, po oceni Ustavnog suda, predstavljaju presudne razloge za prekomernu dužinu trajanja parničnog postupka koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava, po kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljni nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu u predmetu „Pavlyulynets protiv Ukrajine“ od 6. septembra 2005. godine).

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno od redbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke .

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu u kome se podnosilac poziva na povredu prava i načela iz člana 21, člana 22, člana 32. sta v 1. i člana 58. Ustava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe prethodna iscrpljenost svih delotvornih pravnih sredstava i da samo u slučaju kada podnosilac izjavljuje žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, postoji izuzetak od supsidijarnog karaktera ovog pravnog sredstva.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da ovaj parnični postupak još nije pravnosnažno okončan , Ustavni sud je utvrdio da nisu iscrpljena sva pravna sredstva za zaštitu povređenih ili uskraćenih prava zajemčenih Ustavom, kao nužan procesni uslov za izjavljivanje ustavne žalbe u navedenom delu. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u t ački 2. izreke naložio Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve neophodne mere, kako bi se parnični postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem roku.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zaključio da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje podnosioca zbog utvrđene povrede navedenog ustavnog prava, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

Pored toga, Ustavni sud je , saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu odbio kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, uzimajući u obzir da ovaj parnični postupak još nije pravnosnažno okončan i da će nadležni sudovi tek odlučiti o tome da li podnosilac ustavne žalbe ima potraživanje prema tuženima, kao u tački 4. izreke.

8. Sledom rečenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni galsnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji traje skoro 15 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti