Ustavna žalba zbog odbijanja naknade štete usled povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavne žalbe i poništio presude kojima su odbijeni zahtevi za naknadu imovinske štete zbog dugotrajnog stečajnog postupka. Sud je ponovio stav da kod nenaplativih potraživanja prema društvenim preduzećima postoji pretpostavljena uzročnost i objektivna odgovornost države.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Vladan Petrov i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama S . I . iz sela Kozare, kod Leskovca, i S . J . iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. juna 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. I . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 105/17 od 7. decembra 2017. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 105/17 od 7. decembra 2017. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnositeljke ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 63/17 od 3. avgusta 2017. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba S. J . i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 343/18 od 8. maja 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

4. Poništava se presuda Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 343/18 od 8. maja 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 150/17 od 11. januara 2018. godine.

5. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe S . I . za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. I . iz sela Kozare kod Leskovca je , 8. februara 2018. godine, preko punomoćnika S . N, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 105/17 od 7. decembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka ustavne žalbe je istakla i povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu St. 95/10.

S. J . iz Leskovca je 15. maja 2018. godine, preko punomoćnika S . N, advokata iz Leskovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 343/18 od 8. maja 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povredu prava na imovinu iz člana 58. Ustava u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu St. 95/10.

U ustavnim žalbama je, pored ostalog, navedeno: da su rešenjima Privrednog suda u Leskovcu usvojeni prigovori podnosilaca ustavnih žalbi radi ubrzavanja predmetnog stečajnog postupka, a u kome su im utvrđena potraživanja iz radnog odnosa; da su podnosioci ustavnih žalbi, nakon što im je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, podneli tužbe protiv Republike Srbije radi naknade imovinske štete; da je Viši sud u Leskovcu osporenim presudama pravnosnažno odbio kao neosnovane tužbene zahteve podnosilaca ustavnih žalbi, nalazeći da podnosioci nisu dokazali da postoji uzročno – posledična veza između radnji tužene i štete koju su oni pretrpeli; da su osporene presude u suprotnosti sa praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj se usled povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupcima naplate potraživanja iz radnog odnosa prema društvenim preduzećima zadire u pravo na mirno uživanje imovine. Podnosioci ustavnih žalbi su predložili da Ustavni sud poništi osporene presude, kao i da im utvrdi pravo na naknadu materijalne štete, dok je podnositeljka S . I . postavila i zahtev za naknadu troškova za sastavljanje ustavne žalbe.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), navedene ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavnih žalbi povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavne žalbe, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Rešenjima Privrednog suda u Leskovcu R4 st. 285/16 od 26. maja 2016. godine i 298/16 od 30. maja 2016. godine su usvojeni prigovori predlagača, ovde podnosilaca ustavnih žalbi, radi ubrzavanja postupka, pa im je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 95/10, a nad stečajnim dužnikom ZZ „G.“ u stečaju Grdelica. Podnosiocima ustavnih žalbi su u predmetnom stečajnom postupku priznata potraživanja iz radnog odnosa.

Osporenim presudama Višeg suda u Leskovcu Gžrr. 105/17 od 7. decembra 2017. godine i Gžrr. 343/18 od 8. maja 2018. godine pravnosnažno su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca, ovde podnosilaca ustavnih žalbi, kojim su tražili da im tužena Republika Srbija naknadi imovinsku štetu nastalu povredom prava na suđenje u razumnom roku. U obrazloženju osporenih drugostepenih presuda je navedeno da tužioci pogrešno smatraju da je za usvajanje tužbenih zahteva dovoljno samo postojanje odluke o utvrđivanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, odnosno da u konkretnom slučaju tužioci nisu dokazali postojanje uzročne veze između kršenja prava na suđenje u razumnom roku i nastale štete.

4. Kada je reč o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u vezi sa pravnosnažnim odbijanjem tužbenog zahteva podnosioca za naknadu imovinske štete, Ustavni sud konstatuje da se navodi o povredi označenog ustavnog prava zasnivaju na tvrdnji da je uzročno-posledična veza, za koju Viši sud u Leskovcu smatra da nije dokazana, potvrđena u praksi Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnosilaca, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine, a koji se primenjuju i u konkretnom slučaju.

U pomenutoj Odluci, Ustavni sud je podsetio na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koju je i sam prihvatio kroz svoje odluke, u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom i pravom na naknadu materijalne štete. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da su, u međuvremenu, nadležni sudovi u svojim odlukama zauzeli isto pravno stanovište u vezi sa pitanjem odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete, pozivajući se upravo na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, kao i na Zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, koji je usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine zaključio da je sama činjenica da je sudskom odlukom utvrđeno da neko lice zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnog suda nije u mogućnosti da u razumnom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, prema dužniku, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, dovoljna da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. Drugim rečima, pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, jeste prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom, odnosno stečajnom postupku. U tom kontekstu, Ustavni sud je naglasio da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije za štetu važi pretpostavka uzročnosti, tako da oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze na čemu je insistirao Viši sud u Leskovcu prilikom donošenja osporenih presuda, već se ona pretpostavlja.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud napominje da je u parnici radi naknade imovinske (materijalne) štete nastale povredom prava na suđenje u razumnom roku neophodno utvrditi da li je dužnik potraživanja iz radnog odnosa preduzeće koje je u trenutku nastanka potraživanja imalo pretežan društveni, odnosno državni kapital. Ovo iz razloga što je navedena okolnost prema iznetim stavovima Ustavnog suda dovoljna za utvrđenje odgovornosti države za naknadu imovinske štete, jer u tom slučaju važi pretpostavka uzročnosti. Iz sadržine osporenih presuda proizlazi da se postupajući sudovi prilikom odlučivanja o tužbenim zahtevima podnosilaca ustavnih žalbi nisu bavili pitanjem statusa stečajnog dužnika ZZ „G.“ u stečaju Grdelica.

Pored toga, Ustavni sud je primetio da je Viši sud u Leskovcu osporenom presudom Gžrr. 105/17 od 7. decembra 2017. godine potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući prećutno pravni stav Osnovnog suda u Leskovcu prema kome podnositeljka S . I . nije dokazala da je pretrpela imovinsku štetu u traženom iznosu, s obzirom na to da stečajni postupak još uvek nije okončan i da od konačnog ishoda tog predmeta zavisi činjenica da li je podnositeljka usled povrede prava na suđenje u razumnom roku pretrpela imovinsku štetu. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da navedena okolnost (da li je stečajni postupak u momentu odlučivanja parničnih sudova i dalje bio u toku) nije od značaja za odlučivanje o zahtevu za naknadu imovinske štete u situaciji kada je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku podnositeljke ustavne žalbe zbog propusta stečajnog suda da u razumnom roku namiri njena potraživanja. Ovakvo pravno stanovište redovnih sudova je u suprotnosti sa iznetim pravnim stavovima i praksi Ustavnog suda i Evropskog suda, ali i samoj svrsi Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku koja upravo podrazumeva zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku. Uzimajući u obzir da se tužba za naknadu imovinske štete, u skladu sa članom 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, može podneti u roku od jedne godine od sticanja prava na pravično zadovoljenje, postoji mogućnost da ova tužba bude podneta i nakon okončanja stečajnog postupka u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja koje se odnose na razvoj postupka kolektivnog namirenja stečajnih poverilaca. Međutim, Ustavni sud ukazuje da se u praksi najčešće dešava da se tužba za naknadu imovinske štete podnese za vreme trajanja stečajnog postupka, jer stranka kojoj je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku mora poštovati prekluzivni rok predviđen pomenutom zakonskom odredbom ako pretenduje na uspeh u parničnom postupku. Stoga Ustavni smatra da je ustavnopravno neprihvatljiv zaključak postupajućih sudova da se ne može smatrati da postoji imovinska šteta ukoliko je stečajni postupak i dalje u toku.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je osporenim presudama povređeno pravo podnosilaca ustavnih žalbi na pravično suđenje, pa je usvojio ustavne žalbe u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23), odlučujući kao u prvom delu tač. 1. i 3. izreke.

5. Po oceni Ustavnog suda, posledice učinjene povrede prava su, u konkretnom slučaju, takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenih presuda i određivanjem da Viši sud u Leskovcu donese nove odluke o žalbama podnosilaca ustavnih žalbi izjavljenim protiv presuda Osnovnog suda u Leskovcu Prr1. 63/17 od 3. avgusta 2017. godine i Prr1. 150/17 od 11. januara 2018. godine. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tač. 2. i 4. izreke.

Što se tiče ustavnih žalbi u delovima u kojima je istaknuta povreda prava na imovinu u navedenom stečajnom postupku i zahteva za naknadu materijalne štete koju su podnosioci vezali za povredu tog ustavnog prava, Ustavni sud i u ovoj ustavnopravnoj stvari podseća na svoju praksu prema kojoj se, u parničnom postupku radi naknade imovinske (materijalne štete) izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, ostvaruje zaštita prava zajemčenog odredbama člana 58. Ustava. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da su u ovom ustavnosudskom predmetu poništene osporene presude, zbog čega će u redovnom sudskom postupku ponovo odlučivati o tužbenim zahtevima podnosilaca ustavnih žalbi radi naknade imovinske štete, Ustavni sud je ocenio da su ustavne žalbe u ovim delovima preuranjene. Stoga je Ustavni sud odbacio ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tač. 1. i 3. izreke.

6. U pogledu zahteva podnositeljke ustavne žalbe S . I . za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu je ocenjeno da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 5. izreke.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu navode podnosioca ustavne žalbe S. J . da su prenisko dosuđeni iznosi na ime novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ali ih nije posebno cenio, uzimajući u obzir da ovaj podnosilac nije ustavnom žalbom izričito osporio presude kojima je odlučivano o tom tužbenom zahtevu, a koje su prema njegovim navodima donete u parničnom postupku koji se posebno vodio.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Ustavna žalba zbog odbijanja naknade štete usled povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti