Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravnu sigurnost. Različito postupanje Apelacionog suda u Beogradu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, u pogledu početka roka zastarelosti potraživanja naknade štete, narušilo je pravnu sigurnost podnosioca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-15779/2023
17.10.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća u postupku po ustavnoj žalbi Đ. F. iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. oktobra 2024. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Đ. F. i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Šapcu Gžrr. 228/21 od 28. oktobra 2021. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo Đ. F. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos isplaćen po osnovu presude Višeg suda u Šapcu Gžrr. 228/21 od 28. oktobra 2021. godine, kao i za ostale iznose koji su podnosiocu ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Valjevu u predmetu St. 63/10. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Đ. F. iz Loznice podneo je Ustavnom sudu, 19. novembra 2021. godine, preko punomoćnika Tihomira Ognjanovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Šapcu Gžrr. 228/21 od 28. oktobra 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na naknadu štete i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 35. stav 2. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

 

Ustavnom žalbom se ističe da je novčani iznos dosuđen osporenom presudom kao novčano obeštećenje zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku izuzetno mali, imajući u vidu da podnosilac već 12 godina pokušava da u predmetnom postupku namiri svoja potraživanja iz radnog odnosa. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete i na naknadu troškova za sastav ustavne žalbe, u opredeljenim iznosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Valjevu R4 St. 1193/20 od 7. oktobra 2020. godine usvojen je prigovor predlagača, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je utvrđeno da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se kod tog suda vodi nad stečajnim dužnikom H. V. AD – H. DOO LOZNICA- u stečaju u predmetu St. 63/10, a u kome su mu priznata potraživanja iz radnog odnosa.

U postupku po tužbi podnosioca ustavne žalbe radi novčanog obeštećenja zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom stečajnom postupku, osporenom presudom Višeg suda u Šapcu Gžrr. 228/21 od 28. oktobra 2021. godine pravnosnažno je delimično usvojen njegov tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena Republika Srbija da mu isplati iznos od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je deo njegovog tužbenog zahteva preko dosuđenog iznosa, a do potraživanog iznosa od 1.800 evra, sa zakonskom zateznom kamatom, odbijen kao neosnovan.

4. Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Šapcu Gžrr. 228/21 od 28. oktobra 2021. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navodi podnosioca o učinjenoj povredi označenog ustavnog prava zasnivaju na tome da je visina novčanog obeštećenja koja mu je dosuđena zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku nedovoljna i nepravična, odnosno da nije adekvatna.

U vezi sa osnovanošću ovih navoda i tvrdnji podnosioca, a koji se odnose na osporenu presudu, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine, a koji se primenjuju u konkretnom slučaju.

Ustavni sud nalazi da su u konkretnom slučaju od značaja stavovi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine).

Naime, Evropski sud se u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije prvi put izjašnjavao o tome da li je visina naknade neimovinske štete koja je, na osnovu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, dosuđena od strane „redovnih“ sudova, zbog neizvršenja/kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljna i adekvatna. Razmatrajući prigovor gubitka statusa „žrtve“ Evropski sud je primetio da je iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra koji su domaći sudovi dosudili podnositeljki predstavke, niži od iznosa koje Evropski sud dosuđuje u sličnim predmetima, ali je naglasio da se pitanje adekvatnosti dosuđenog iznosa naknade mora ceniti u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost naknade koja se ocenjuje u kontekstu životnog standarda u određenoj državi, kao i činjenicu da će u okviru nacionalnog sistema ova naknada u principu biti dosuđena i isplaćena brže i ranije nego da o tome odlučuje Evropski sud (stav 23.). Zaključujući da se dosuđeni iznos naknade nematerijalne štete od 800 evra može smatrati dovoljnim i adekvatnim za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da je, posledično, podnositeljka predstavke izgubila status „žrtve“ u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Evropski sud je odbacio predstavku.

Ustavni sud nalazi da se, u situaciji kada se ustavnom žalbom, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, osporava presuda kojom je podnosiocu pravnosnažno dosuđeno novčano obeštećenje za neimovinsku štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku, a koja je utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoja pravnosnažno dosuđena potraživanja iz radnog odnosa od poslodavca – dužnika koji je preduzeće sa isključivim ili većinskim društvenim ili državnim kapitalom, istaknuta povreda zajemčenog prava mora ispitivati primenom stavova Evropskog suda izraženih u odluci Stanković protiv Srbije. U tom smislu, u ovom ustavnosudskom predmetu ocena dosuđene visine naknade neimovinske štete nema karakter instancionog postupanja Ustavnog suda, već predstavlja mehanizam kojim se obezbeđuje da se zajemčena prava tumače u skladu sa praksom Evropskog suda kao međunarodne institucije koja nadzire njihovo sprovođenje. Ustavni sud ističe da je u cilju usklađivanja svoje prakse sa jedinstvenim pristupom Evropskog suda u rešavanju ovog spornog pitanja, na sednici održanoj 4. juna 2020. godine, doneo Odluku Už-277/2017 (objavljena na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs i u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 104/20), kojom je usvojio ustavne žalbe M. K, D. M. i S.J. i utvrdio da je podnosiocima osporenim rešenjima, kojima im je, primenom odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, dosuđena naknada na ime nematerijalne štete, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer dosuđena visina ne predstavlja dovoljnu i adekvatnu naknadu za pretrpljenu povredu prava na suđenje u razumnom roku, te se ne može smatrati da su njenim dosuđivanjem podnosioci izgubili status „žrtve“. Istom odlukom podnosiocima je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti, umanjenom za iznose koji su im već isplaćeni po istom osnovu.

Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, a s obzirom na to da je podnosiocu ustavne žalbe povreda prava na suđenje u razumnom roku utvrđena zbog nemogućnosti da u primerenom roku naplati svoje potraživanje od stečajnog dužnika koji je privredno društvo sa državnim ili društvenim kapitalom, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu osporenom presudom Višeg suda u Šapcu Gžrr. 228/21 od 28. oktobra 2021. godine, kojom mu je na ime novčanog obeštećenja za nematerijalnu štetu koja je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Valjevu St. 63/10, pravosnažno dosuđen iznos od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti, povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava, Ustavni sud se takođe poziva na obrazloženje Odluke Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine.

Ustavni sud je ocenio da je utvrđivanje prava podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u visini koju Evropski sud smatra dovoljnom i adekvatnom novčanom satisfakcijom zbog nemogućnosti naplate potraživanja u razumnom roku najdelotvorniji način otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za iznos isplaćen po osnovu presude Višeg suda u Šapcu Gžrr. 228/21 od 28. oktobra 2021. godine, kao i za sve ostale iznose koji su podnosiocu ustavne žalbe eventualno već isplaćeni po osnovu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Valjevu u predmetu St. 63/10. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Imajući u vidu da je podnosiocu utvrđena povreda prava na pravično suđenje i utvrđeno mu je pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud nalazi da je bespredmetno razmatranje ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava zajemčenih članom 35. stav 2. i članom 36. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

 

8. S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Slični dokumenti

• Už 15775/2021: Povreda prava na pravično suđenje Ž. P. zbog nedovoljnog obeštećenja
• Už 13682/2021: Povreda prava na pravično suđenje usled nedovoljnog iznosa novčanog obeštećenja
• Už 7182/2021: Usklađivanje naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku
• Už 7447/2022: Usvajanje ustavne žalbe zbog nedovoljne naknade štete za povredu prava na suđenje u razumnom roku
• Už 17541/2021: Neadekvatna visina naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku
• Už 11494/2021: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje
• Už 693/2023: Odluka Ustavnog suda o visini naknade za povredu prava na suđenje u razumnom roku