Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje zbog neujednačene prakse Okružnog suda u Beogradu. Donošenje različitih odluka u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama narušava načelo pravne sigurnosti i predstavlja povredu ustavnog prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dušana Nikolića iz Raške, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. februara 2011. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Dušana Nikolića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu GžI. 3644/07 od 29. aprila 2009. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Dušan Nikolić iz Raške je 25. avgusta 2009. godine, preko punomoćnika Milana Stanića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo blagovremenu i dopuštenu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Beogradu GžI. 3644/07 od 29. aprila 2009. godine. Ustavna žalba je izjavljena zbog povrede načela zabrane diskriminacije, povrede prava na pravično suđenje i povrede prava na rad, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je na osnovu Informacije u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, Vlada Republike Srbije donela Zaključak 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, kojim su obavezana sva Ministarstva i posebne organizacije da se pridržavaju preporuka sadržanih u Informaciji u kojoj je navedeno da su zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika Srbija i javnim preduzećima, čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, zadržali status zaposlenih i ostvaruju pravo na platu, odnosno zaradu ili naknadu plate u skladu sa zaključcima Jugoslovenskog komiteta za saradnju sa Civilnom misijom Ujedinjenih Nacija od 24. januara 2000. godine i 29. maja 2000. godine. Dalje je naveo da je Informacijom takođe propisano da takav status podrazumeva da zaposleni koji žive i rade na područiju Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija primaju platu, odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%.

Podnosilac je istakao da je zaposlen kao policajac u Policijskoj upravi za Kosovsku Mitrovicu, da živi na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija i da mu pripada zarada uvećana za 100%, ali da mu navedeno uvećanje od 100% nije isplaćivano, te da je iz tog razloga 9. februara 2006. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu radi isplate neisplaćene zarade, ali je njegov tužbeni zahtev odbijen presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1093/06 od 15. januara 2007. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu GžI. 3644/07 od 29. aprila 2009. godine. Podnosilac dalje ističe da je diskriminisan u svom pravu da dođe do pravične odluke, jer su u drugim pravnosnažno okončanim postupcima vođenim pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu usvojeni tužbeni zahtevi njegovih kolega, a reč je o istom činjeničnom i pravnom osnovu. Iz navedenih razloga podnosilac predlaže da Ustavni sud odredi pravičnu naknadu štete koja mu je pričinjena u visini manje isplaćene zarade, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, manje uplaćenih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje i troškova prvostepenog i drugostepenog postupka, kao i troškova postupka po ustavnoj žalbi po advokatskoj tarifi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbama člana 21. Ustava je utvrđeno: da su pred Ustavom i zakonom svi su jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 60. Ustava je utvrđeno: da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.); da svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.); da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sve radna mesta (stav 3.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (stav 4.); kao i da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu uvida u priložene dokaze uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 1093/06 od 15. januara 2007. godine kojom je odbio kao neosnovan precizirani tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tužena Rapublika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova, da mu na ime duga zbog manje isplaćene zarade za period od 1. januara 2003. godine po do 30. novembra 2003. godine, isplati iznos naveden u izreci prvostepene presude, sve sa zateznom kamatom počev od 9. februara 2006. godine, kao dana podnošenja tužbe, pa do isplate, kao i da Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih na osnovicu od 86.916,33 dinara u njegovu korist i da mu naknadi troškove parničnog postupka. U obrazloženju presude se navodi da je prema nesporno utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku tužilac bio radnik Sekretarijata unutrašnjih poslova Kosovska Mitrovica sve do 1. decembra 2003. godine, kada je rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije RJB 01/2 broj 112-4/2003 od 14. novembra 2003. godine raspoređen na radno mesto saobraćajnog policajca u Raškoj, Sekretarijat unutrašnjih poslova Kraljevo. Prvostepeni sud je našao da je tužiocu obračunata i isplaćena plata za utuženi period, odnosno period po preciziranom tužbenom zahtevu počev od 1. januara 2003. godine pa do 30. novembra 2003. godine, i da su uplaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje na osnovicu za obračun plate, a sve u skladu sa članom 1. Pravilnika o posebnim naknadama radnicima u Ministarstvu unutrašnjih poslova na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. Istaknuto je da tužilac ne može da kumulira pravo iz pravne norme Pravilnika o posebnim naknadama radnicima Ministarstva unutrašnjih poslova sa područja Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija sa pravom koje proizilazi iz Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, prema kome oni zaposleni koji žive i rade na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija primaju platu u odnosu na zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%, s obzirom da se ova pravna norma primenjuje u odnosu na one radne sredine gde odredbama zakona i opšteg akta nije drugačije određeno.

Nezadovoljan presudom, tužilac je protiv navedene presude izjavio žalbu Okružnom sudu u Beogradu.

Rešavajući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu GžI. 3644/07 od 29. aprila 2009. godine, kojom je potvrdio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovanu žalbu tužioca. U obrazloženju drugostepene presude je, između ostalog, navedeno da je tuženi obračunao i isplatio platu tužiocu sa posebnim pravom na naknadu u skladu sa članom 1. Pravilnika o posebnim naknadama radnicima u Ministarstvu unutrašnjih poslova na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, te da tužilac nema pravo na uvećanje plate za 100% u konkretnom slučaju razlike do 100% u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine, s obzirom da je navedeni Pravilnik posebni propis koji derogira opšti propis za ovu radnu sredinu. Pravilnik o posebnim naknadama radnicima Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije donet je na osnovu tada važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima („Službeni glasnik“, br. 40/91...106/03), a donošenjem Zakona o policiji nije prestao da važi navedeni Pravilnik i upravo iz tog razloga je isključena primena Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine u toj radnoj sredini, kao opšteg propisa. Polazeći od citiranih odredaba Pravilnika, drugostepeni sud je istakao da je Pravilnikom utvrđena naknada koja polazi od istih materijalnih pretpostavki kao i naznačeni Zaključkak. Kako je tužilac ostvario pravo na tu naknadu na osnovu Pravilnika, što je i bio cilj ovih normi zbog posebnih uslova rada (jer je tužilac živeo i radio na Kosovu i Metohiji), pravilno je, prema oceni Okružnog suda u Beogradu, prvostepeni sud zaključio da nema mesta primeni Zaključka Vlade Republike Srbije. Zaključak se primenjuje u odnosu na one radne sredine gde prema zakonu i opštem aktu nije drugačije određeno, jer bi u suprotnom to imalo za posledicu da iz istog činjeničnog osnova zaposleni dva puta ostvari uvećanje plate.

4. U toku ovog postupka pred Ustavnim sudom, Evropski sud za ljudska prava je 5. oktobra 2010. godine objavio presudu u predmetu Rakić i drugi protiv Srbije, broj predstavke 47460/07. Predmet je formiran povodom 30 pojedinačnih predstavki aplikanata - zaposlenih kao policajaca u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije, koji žive i rade na teritoriji Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. Aplikanti su vodili parnične postupke protiv Ministarstva unutrašnjih poslova pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu u kojima su tražili isplatu razlike između dobijenog povećanja plata i onog koje je Vlada odobrila, kao i uplatu pripadajućih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje. Prema utvrđenom činjeničnom stanju u navedenoj presudi Evropskog suda, određeni podnosioci predstavki su „imali uspeha“ kod Prvog opštinskog suda u Beogradu, ali su svi podnosioci predstavki bili neuspešni u žalbenom postupku pred Okružnim sudom u Beogradu, koji je u obrazloženjima presuda utvrdio, između ostalog, da su važeći domaći propisi sadržani u odluci Ministarstva unutrašnjih poslova usvojenoj 31. januara 2000. godine. Međutim, u sedamdeset tri druge presude, usvojene između 25. januara 2006. godine i 1. oktobra 2008. godine, Okružni sud u Beogradu je presudio u korist tužilaca, uprkos činjenici da su njihovi zahtevi zasnovani na istim činjenicama i odnosili su se na ista pravna pitanja. U obrazloženju presuda u tim drugim predmetima, Okružni sud je utvrdio da su, između ostalog, plate tužilaca morale da se isplaćuju u skladu sa odlukama Vlade Srbije od 24. januara 2000. godine i/ili 17. jula 2003. godine. Dalje je navedeno da su od sedamdeset tri presude, u pedeset slučajeva tuženi uložili revizije Vrhovnom sudu Srbije. U preostala dvadeset tri slučaja, međutim, tuženi nisu uložili te žalbe, zbog nemogućnosti da to učine usled nedovoljne visine novčanog cenzusa tužbenog zahteva. Odlučujući o revizijama, Vrhovni sud je presudio protiv tužilaca, iako sa donekle drugačijim obrazloženjem u poređenju sa obrazloženjem Okružnog suda u Beogradu. Vrhovni sud je posebno utvrdio, između ostalog, da odluka Vlade od 17. jula 2003. godine nije bila direktno primenjiva. Građansko odeljenje Vrhovnog suda je u međuvremenu, 23. septembra 2008. godine, održalo sastanak na kome je trebalo da se reši pitanje odlučivanja u svim predmetima kao što su predmeti podnosilaca predstavki. U zapisniku sa ovog sastanka, konstatovano je, između ostalog, da je u dva predmeta evidentirana 2008. godine, gde su razmatrane revizije, Vrhovni sud zapravo potvrdio odluke nižih sudova donete u korist tužilaca (Rev II 429/08 i Rev 623/08). Međutim, ovaj sastanak je na kraju odložen da bi se sačekao ishod predmeta koji je pokrenut pred Ustavnim sudom Srbije u vezi sa razmatranjem ustavnosti Zaključka Vlade usvojenog 17. jula 2003. godine. Ustavni sud je 16. aprila 2010. godine utvrdio da je sporni akt neustavan. Evropski sud je navedenom presudom utvrdio da je došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije kada je našao „da iako se određena odstupanja u tumačenju mogu prihvatiti kao sastavni deo svakog pravosudnog sistema koji je, baš kao i srpski, zasnovan na mreži sudećih i apelacionih sudova koji imaju nadležnost nad određenom teritorijom, u slučajevima podnosilaca predstavki suprotna tumačenja proistekla su iz iste sudske nadležnosti, tj. Okružnog suda u Beogradu, i podrazumevala su dosledno presuđivanje zahteva podnetih od strane mnogih lica u istim situacijama (videti presudu u predmetu Vinčić i drugi protiv Srbije, stav 56; videti, takođe, mutatis mutandis, Tudor Tudor protiv Rumunije, broj 21911/03, stav 29, 24. mart 2009. godine). Dalje je navedeno da je sve to stvorilo stanje trajne neizvesnosti, koje je zauzvrat moralo umanjiti poverenje javnosti u pravosuđe, pri čemu je to poverenje, jasno, jedna od osnovnih komponenti države zasnovane na vladavini prava.

5. Polazeći od navedenog, za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe sledećih propisa:

Odredbama člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je propisano da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni, kao i da se izvršenje pravnosnažnih pojedinačnih akata donetih na osnovu propisa koji se više ne mogu primenjivati ne može ni dozvoliti ni sprovesti, a ukoliko je izvršenje započeto da će se ono obustaviti.

Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 broj 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine u stavu 1. tačke 1. prihvaćena je Informacija u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je sastavni deo Zaključka. Informacijom u pogledu statusa određenih organa, organizacija i službi sa područja AP Kosovo i Metohija, koja je prema tački 1. osporenog Zaključka, sastavni deo Zaključka, u cilju rešavanja pitanja "radno-pravnog statusa zaposlenih u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i lokalna samouprava i javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija koja su bila zaposlena, a koja bez svoje krivice ne rade i ne ostvaruju prihod po drugom osnovu, privremeno do donošenja odgovarajućih zakona, uredi(ti)... (na sledeći način)...:

1. Iznos plate ili zarade, odnosno naknade koju primaju zaposleni u državnim organima, pokrajinskim organima, organima lokalne samouprave, javnim preduzećima čiji je osnivač Republika i javnim preduzećima čiji je osnivač lokalna samouprava sa područja AP Kosovo i Metohija, a koja obavljaju registrovanu delatnost na području osnivača, kao zaposleni u javnim službama sa područja AP Kosovo i Metohija, izmeniće se tako da:

- zaposleni koji žive i rade na području AP Kosovo i Metohija primaju platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom uvećanu za 100%,

- zaposleni koji žive na području uže Srbije, a rade na području AP Kosovo i Metohija, primaju platu odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom, uvećanu za 25%,

- zaposleni koji žive i rade van područja AP Kosovo i Metohija primaju platu, odnosno zaradu u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom za obavljanje poslova na koje su raspoređeni,

- zaposleni koji žive na području AP Kosovo i Metohija a ne rade, primaju naknadu plate, odnosno zarade u visini minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom za period januar-jun 2003, uvećanu za 30%,

- zaposleni koji žive van područja AP Kosovo i Metohija a ne rade, primaju naknadu plate, odnosno zarade u visini minimalne zarade utvrđene u skladu sa zakonom za period januar-jun 2003. godine.

Uvećanje plate, odnosno zarade iz alineje 1. ove tačke obračunava se na iznos plate, odnosno zarade koji se dobija na osnovu koeficijenta i osnovica utvrđene u skladu sa zakonom, odnosno kolektivnim ugovorom".

6. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih sudova u Beogradu, posebno Okružnog suda u Beogradu, koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite presude, sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda. S tim u vezi, videti i obrazloženje presude Evropskog suda u predmetu Rakić i drugi protiv Srbije, stav 43.

Ipak, Ustavni sud je kao nesporno utvrdio da je tužbeni zahtev podnosioca pravnosnažno odbijen, dok je u nekoliko istovetnih postupaka koji su se vodili pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu i Okružnim sudom u Beogradu, kao drugostepenim sudom, ujedno i sudom poslednje instance, Okružni sud u Beogradu usvojio tužbene zahteve drugih tužilaca - kolega podnosioca ustavne žalbe, bez obzira na činjenicu što su njihovi zahtevi bili zasnovani na istim činjenicama i odnosili su se na identična pravna pitanja. U obrazloženjima tih presuda je, između ostalog, istaknuto da su zarade tužilaca morale biti isplaćivane u skladu sa odlukama Vlade Srbije od 24. januara 2000. godine i/ili 17. jula 2003. godine (presude Okružnog suda u Beogradu - Gž.I 3179/07 od 4. jula 2007. godine, Gž.I 17/07 od 14. februara 2007. godine, Gž.I 1749/07 od 11. aprila 2007. godine, Gž.I 3073/07 od 4. jula 2007. godine, Gž.I 816/07 od 17. januara 2008. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneo različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na identičnom činjeničnom stanju i spornom pravnom pitanju i da je na taj način podnosioca ustavne žalbe, kao tužioca, odbijajući njegov tužbeni zahtev, doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji je istovrsni tužbeni zahtev usvojen. Kako je Okružni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, donosio različite presude koje su za posledicu imale to da je tužbeni zahtev nekih tužilaca radi isplate neisplaćenog dela zarade pravnosnažno usvojen, bilo potvrđivanjem prvostepene presude ili njenim preinačavanjem, dok je u konkretnom slučaju istovrsni tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe, postavljen prema istom tuženom, pravnosnažno odbijen kao neosnovan, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa navedenog suda u pogledu zaštite prava na naknadu zarade suprotna ustavnom principu pravne sigurnosti. Stoga je Ustavni sud, polazeći od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ocenio da je različitom ocenom Okružnog suda u Beogradu datom povodom iste činjenične situacije i istog pravnog pitanja povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da je ovakva ocena u skladu i sa ocenom Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Rakić i drugi protiv Srbije.

U vezi prethodne ocene, Ustavni sud ukazuje da je ovakav stav zauzeo i u predmetu Už-143/2007 kada je, pored ostalog, utvrdio povredu prava na pravnu sigurnost, kao sastavnog elementa prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava. U ovom predmetu Ustavni sud je utvrdio da su Opštinski i Okružni sud u Novom Pazaru u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneli različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva i na taj način podnositeljku ustavne žalbe doveli u neravnopravan položaj u pružanju sudske zaštite njenog prava na naknadu zarade u odnosu na lice čiji je tužbeni zahtev usvojen. U vezi sa različitim postupanjem sudova videti, pored ostalih, i Odluku Ustavnog suda Už-1147/2008 od 3. juna 2010. godine.

7. Ustavni sud je ocenio da sama činjenica da je isti sud - Okružni sud u Beogradu, povodom iste činjenične i pravne situacije donosio različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, te da ta okolnost samo po sebi predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

8. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje i povrede prava na rad sa stanovišta navoda ustavne žalbe, Ustavni sud, ukazuje da je Odlukom Ustavnog suda IU–412/2003 od 16. aprila 2010. godine utvrđeno da odredbe Zaključka Vlade Republike Srbije na koje se poziva podnosilac ustavne žalbe, nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. S obzirom na to da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan pre objavljivanja navedene Odluke, te da podnosilac ustavne žalbe povrede Ustavom zajemčenih prava izvodi iz činjenice da je ostao uskraćen za isplatu iznosa zarade koja je utvrđena navedenim Zaključkom Vlade od 17. jula 2003. godine, Ustavni sud smatra da bi razmatranje žalbe u ovom delu bilo bespredmetno, imajući u vidu odredbe člana 60. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

Takođe, ocenjujući povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje da je osporenim aktima podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi bilo kakvi dokazi u tom smislu, iako je Okružni sud u Beogradu u identičnim situacijama različito postupao i time povredio Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje. Dakle, Ustavni sud nije utvrdio da je zbog nekog ličnog svojstva podnosiocu povređeno navedeno pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Ustavni sud je ocenio, budući da podnosilac ustavne žalbe nije podneo zahtev za naknadu nematerijalne štete u smislu člana 89. st. 2. do 3. Zakona o Ustavnom sudu, da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku i njeno objavljivanje u "Službenom glasniku Republike Srbije", dovoljno da se postigne adekvatna i pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe, pa je odlučio kao u tački 2. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona.

10. Ustavni sud je, na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević