Odbačena ustavna žalba kao neblagovremena zbog proteka zakonskog roka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu Đura Rajkovića izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu. Žalba je podneta nakon isteka zakonom propisanog roka od 30 dana od dana dostavljanja osporenog akta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Zejaka iz Bijelog Polja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Zejaka i utvrđuje da je u upravnom sporu koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 5119/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Odluka će se objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Goran Zejak iz Bijelog Polja je 25. avgusta 2009. godine, preko punomoćnika Milisava Kurmazovića, advokata iz Užica, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 5119/08 od 8. aprila 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava, prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da Vrhovni sud Srbije u osporenoj odluci uopšte nije razmatrao navod tužbe da u upravnom postupku-upravnom sporu potražuje štetu u visini plate od 30. aprila 2004. godine do 11. novembra 2006. godine, a shodno članu 172. Zakona o obligacionim odnosima. Dalje navodi da za činjenično stanje koje je „navodno“ utvrđeno u upravnom postupku nema dokaza, niti se sud na iste poziva, da je zaista došlo do ukidanja jedinice, a posebno da se stanje u službi nije moglo rešiti na drugi način. Takođe navodi da Vrhovni sud Srbije u osporenoj odluci nije razmatrao navod tužbe da mu nije ponuđeno bilo kakvo drugo radno mesto, kada su mnogi drugi profesionalni vojnici dobijali dužnosti u garnizonima u Užicu, Požegi, Valjevu, Raški, Podgorici, Kraljevu, a što prema mišljenju podnosiocu predstavlja vid šikane, jer je on bio u Bijelom Polju.

Podnosilac ustavne žalbe stoga smatra da je ovakvom odlukom Vrhovnog suda Srbije povređeno njegovo Ustavom zajemčeno prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je od dana podnošenja tužbe 28. septembra 2005. godine, proteklo tri godine i 11 meseci. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi presudu Vrhovnog suda Srbije U. 5119/08 od 8. aprila 2009. godine, rešenje Vojne pošte 1099 Beograd Int. broj 695-2 od 5. avgusta 2005. godine i naredbu komandanta 525. pozadinske baze broj 825-1 od 15. marta 2005. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno­va­no­sti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje­govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije U. 5119/08 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Komandant 525. pozadinske baze je 15. marta 2005. godine doneo naredbu broj 825-01 kojom je prestala profesionalna vojna služba desetaru po ugovoru Goranu Zejaku, ovde podnosiocu ustavne žalbe, zbog ukidanja jedinice. Podnosilac ustavne žalbe je 28. marta 2005. godine podneo žalbu protiv naredbe komandanta 525. pozadinske baze broj 825-1 od 15. marta 2005. godine.

Rešenjem Vojne pošte 1099 Beograd Int. broj 695-2 od 5. avgusta 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da imajući u vidu odredbu člana 108. stav 2. tačka 7. Zakona o Vojsci Jugoslavije, kao i činjenicu da je imenovanom prestala profesionalna vojna služba usled organizacijsko-formacijskih promena (ukidanje jedinice), a da mu nije iz objektivnih razloga od strane Komande 525. pozadinske baze, njegova profesionalna vojna služba po ugovoru mogla biti rešena na drugi način, to su se u svemu ispunili materijalno-pravni uslovi da mu služba u Vojsci Jugoslavije prestane i pre ugovorenog roka; da pitanje eventualno pretrpljene štete po osnovu neispunjenja ugovornih obaveza jedne od ugovornih strana, a na koje se poziva imenovani u svojoj žalbi, predmet je redovnog sudskog postupka, a ne upravnog postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je 30. septembra 2005. godine podneo Sudu Srbije i Crne Gore tužbu protiv rešenja Vojne pošte 1099 Beograd Int. broj 695-2 od 5. avgusta 2005. godine. Predmet je zaveden pod brojem Us. 1147/2005.

Predsednik veća u predmetu Vrhovnog suda Srbije Uscg. 1417/06 je dostavnom naredbom od 10. jula 2008. godine naložio pisarnici suda da se iz predmeta Uscg. 1417/06 izdvoji tužba podnosioca ustavne žalbe, koja se greškom našla u ovom predmetu, te da se formira novi predmet U/08. Predmet po tužbi podnosioca je zaveden pod brojem U. 5119/08.

Predsednik veća u predmetu U. 5119/08 je dopisom od 10. novembra 2008. godine i urgencijama 19. januara i 20. februara 2009. godine zahtevao od tuženog drugostepenog organa da dostavi odgovor na tužbu, kao i spise predmeta.

Tuženi organ je 9. marta 2009. godine dostavio Vrhovnom sudu Srbije odgovor na tužbu, kao i spise predmeta.

Vrhovni sud Srbije je 8. aprila 2009. godine doneo osporenu presudu U. 5119/08 kojom je odbio tužbu. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno da Vrhovni sud Srbije nalazi da je tuženi organ na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, u postupku u kome nije bilo povrede pravila i za svoju odluku je dao razloge, koje jao dovoljne i na zakonu zasnovane, u svemu prihvata ovaj sud.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, a da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbom člana 108. stav 2. tačka 7. Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG, broj 7/05“), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o prestanku profesionalne službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da profesionalnom vojniku primljenom u službu u Vojsci na određeno vreme, služba prestaje i pre isteka ugovorenog roka u slučaju organizacijskih promena ili ukidanja jedinice – ustanove u kojoj je na službi po ugovoru, a stanje u službi se ne može rešiti na drugi način.

Odredbom člana 41. stav 4. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je bio na snazi za vreme trajanja upravnog spora, bilo je propisano da će presudom kojom se osporeni upravni akt poništava sud odlučiti i o zahtevu tužioca za povraćaj stvari, odnosno za naknadu štete, ako utvrđeno činjenično stanje pruža pouzdan osnov za to, a da će u protivnom, sud uputiti tužioca da svoj zahtev ostvaruje u parnici.

5. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da vreme koje treba uzeti u obzir pri odlučivanju o povredi navedenog prava teče od 30. septembra 2005. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Sudu Srbije i Crne Gore protiv rešenja Vojne pošte 1099 Beograd Int. broj 695-2 od 5. avgusta 2005. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni spor po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja upravnog spora.

Kada je reč o dužini predmetnog upravnog spora , Ustavni sud je utvrdio da je on trajao tri godine i šest meseci.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da se u osporenom postupku nisu postavila složena činjenična i pravna pitanja.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je stvar bila od egzistencijalnog značaja za podnosioca, jer se radilo o upravnom sporu, koji je za predmet imao poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac nije doprineo dugom trajanju postupka.

Ispitujući postupanje sudskih organa koji su rešavali u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova prevashodno doprinelo ovako dugom trajanju postupka.

Ustavni sud je, najpre, ocenio da je nepostupanje Suda Srbije i Crne Gore prouzrokovalo određeno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, Ustavni sud nalazi da je Sud Srbije i Crne Gore primio tužbu podnosioca ustavne žalbe 30. septembra 2005. godine, ali nije preduzeo nijednu radnju u postupku do prestanka svog rada 8. juna 2006. godine.

Ustavni sud konstatuje da je 8. juna 2006. godine Vlada Republike Srbije donela Uredbu o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara („Službeni glasnik RS“, br. 49/06 i 63/06). U članu 2. stav 1. tačka 5) navedene Uredbe konstatovano je da je prestao sa radom Sud Srbije i Crne Gore kao institucija bivše državne zajednice Srbija i Crna Gore, a odredbom člana 4. stav 1. iste Uredbe propisano je da predmete Suda Srbije i Crne Gore kojima se ocenjuje zakonitost upravnih akata preuzima Vrhovni sud Srbije. Na osnovu ove Uredbe, Vrhovni sud Srbije je preuzeo nerešene upravne predmete Suda Srbije i Crne Gore 21. decembra 2006. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su postojali objektivni razlozi za nepostupanje sudskih organa u ovom upravnom sporu u periodu od 8. juna 2006. godine do 21. decembra 2006. godine.

Ustavni sud je, međutim, ocenio da postoji odgovornost suda za kašnjenje u daljem toku postupka. Naime, tužba podnosioca ustavne žalbe koja je u Sudu Srbije i Crne Gore bila zavedena pod brojem Us. 1147/2005, pogrešno je bila uložena u predmet Vrhovnog suda Srbije Uscg. 1417/06. Stoga je predsednik veća u predmetu Vrhovnog suda Srbije Uscg. 1417/06, dostavnom naredbom od 10. jula 2008. godine naložio pisarnici suda da se iz predmeta Uscg. 1417/06 izdvoji tužba podnosioca ustavne žalbe, te da se formira novi predmet. Nakon što je predmet podnosioca ustavne žalbe dobio novi broj U. 5119/08, predsednik veća je 10. novembra 2008. godine dostavio tužbu podnosioca na odgovor tuženom organu, uz nalog da dostavi spise predmeta. Ustavni sud naglašava da je tužba podnosioca ustavne žalbe dostavljena tuženom organu na odgovor tek nakon više od tri godine od njenog podnošenja. Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 8. aprila 2009. godine doneo osporenu presudu U. 5119/08, ali je pismeni otpravak presude uručen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe tek 31. jula 2009. godine, dakle nakon više od tri meseca od održavanja sednice veća.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Mada su postojali određeni objektivni razlozi za produžavanje trajanje ovog postupka, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedolotvorno postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari prevashodno dovelo do toga da upravni spor u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca, traje tri godine i šest meseci. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

6. Navod o povredi prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, podnosilac ustavne žalbe zasniva na tome da sud nije razmatrao njegov zahtev za naknadu štete koji je istaknut u tužbi. Saglasno odredbi člana 41. stav 4. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima, presudom kojom se osporeni upravni akt poništava, sud će odlučiti i o zahtevu tužioca za naknadu štete, pod uslovom da činjenično stanje pruža pouzdan osnov za to. Imajući u vidu da je Vrhovni sud Srbije osporenom presudom odbio tužbu podnosioca, Ustavni sud nalazi da je i zahtev za naknadu štete u upravnom sporu time postao bespredmetan. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaz da je Vrhovni sud Srbije u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupao na drugačiji način, što je neophodan preduslov za utvrđivanje povrede navedenog Ustavom zajemčenog prava.

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije pružio nijedan dokaz koji bi ukazivao da mu je učinjena povreda načela zabrane diskriminacije.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da mu je povređeno načelo sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je u ostalom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari objavljivanjem ove Odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Zejaka iz Bijelog Polja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Zejaka i utvrđuje da je u upravnom sporu koji se vodio pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetu U. 5119/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Odluka će se objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Zejak iz Bijelog Polja je 25. avgusta 2009. godine, preko punomoćnika Milisava Kurmazovića, advokata iz Užica, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije U. 5119/08 od 8. aprila 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije, načela sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava, prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da Vrhovni sud Srbije u osporenoj odluci uopšte nije razmatrao navod tužbe da u upravnom postupku-upravnom sporu potražuje štetu u visini plate od 30. aprila 2004. godine do 11. novembra 2006. godine, a shodno članu 172. Zakona o obligacionim odnosima. Dalje navodi da za činjenično stanje koje je „navodno“ utvrđeno u upravnom postupku nema dokaza, niti se sud na iste poziva, da je zaista došlo do ukidanja jedinice, a posebno da se stanje u službi nije moglo rešiti na drugi način. Takođe navodi da Vrhovni sud Srbije u osporenoj odluci nije razmatrao navod tužbe da mu nije ponuđeno bilo kakvo drugo radno mesto, kada su mnogi drugi profesionalni vojnici dobijali dužnosti u garnizonima u Užicu, Požegi, Valjevu, Raški, Podgorici, Kraljevu, a što prema mišljenju podnosiocu predstavlja vid šikane, jer je on bio u Bijelom Polju.

Podnosilac ustavne žalbe stoga smatra da je ovakvom odlukom Vrhovnog suda Srbije povređeno njegovo Ustavom zajemčeno prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, jer je od dana podnošenja tužbe 28. septembra 2005. godine, proteklo tri godine i 11 meseci. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi presudu Vrhovnog suda Srbije U. 5119/08 od 8. aprila 2009. godine, rešenje Vojne pošte 1099 Beograd Int. broj 695-2 od 5. avgusta 2005. godine i naredbu komandanta 525. pozadinske baze broj 825-1 od 15. marta 2005. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno­va­no­sti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje­govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog suda Srbije U. 5119/08 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Komandant 525. pozadinske baze je 15. marta 2005. godine doneo naredbu broj 825-01 kojom je prestala profesionalna vojna služba desetaru po ugovoru Goranu Zejaku, ovde podnosiocu ustavne žalbe, zbog ukidanja jedinice. Podnosilac ustavne žalbe je 28. marta 2005. godine podneo žalbu protiv naredbe komandanta 525. pozadinske baze broj 825-1 od 15. marta 2005. godine.

Rešenjem Vojne pošte 1099 Beograd Int. broj 695-2 od 5. avgusta 2005. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: da imajući u vidu odredbu člana 108. stav 2. tačka 7. Zakona o Vojsci Jugoslavije, kao i činjenicu da je imenovanom prestala profesionalna vojna služba usled organizacijsko-formacijskih promena (ukidanje jedinice), a da mu nije iz objektivnih razloga od strane Komande 525. pozadinske baze, njegova profesionalna vojna služba po ugovoru mogla biti rešena na drugi način, to su se u svemu ispunili materijalno-pravni uslovi da mu služba u Vojsci Jugoslavije prestane i pre ugovorenog roka; da pitanje eventualno pretrpljene štete po osnovu neispunjenja ugovornih obaveza jedne od ugovornih strana, a na koje se poziva imenovani u svojoj žalbi, predmet je redovnog sudskog postupka, a ne upravnog postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je 30. septembra 2005. godine podneo Sudu Srbije i Crne Gore tužbu protiv rešenja Vojne pošte 1099 Beograd Int. broj 695-2 od 5. avgusta 2005. godine. Predmet je zaveden pod brojem Us. 1147/2005.

Predsednik veća u predmetu Vrhovnog suda Srbije Uscg. 1417/06 je dostavnom naredbom od 10. jula 2008. godine naložio pisarnici suda da se iz predmeta Uscg. 1417/06 izdvoji tužba podnosioca ustavne žalbe, koja se greškom našla u ovom predmetu, te da se formira novi predmet U/08. Predmet po tužbi podnosioca je zaveden pod brojem U. 5119/08.

Predsednik veća u predmetu U. 5119/08 je dopisom od 10. novembra 2008. godine i urgencijama 19. januara i 20. februara 2009. godine zahtevao od tuženog drugostepenog organa da dostavi odgovor na tužbu, kao i spise predmeta.

Tuženi organ je 9. marta 2009. godine dostavio Vrhovnom sudu Srbije odgovor na tužbu, kao i spise predmeta.

Vrhovni sud Srbije je 8. aprila 2009. godine doneo osporenu presudu U. 5119/08 kojom je odbio tužbu. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno da Vrhovni sud Srbije nalazi da je tuženi organ na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo, u postupku u kome nije bilo povrede pravila i za svoju odluku je dao razloge, koje jao dovoljne i na zakonu zasnovane, u svemu prihvata ovaj sud.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, a da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su i sledeće odredbe zakona:

Odredbom člana 108. stav 2. tačka 7. Zakona o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG, broj 7/05“), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o prestanku profesionalne službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano da profesionalnom vojniku primljenom u službu u Vojsci na određeno vreme, služba prestaje i pre isteka ugovorenog roka u slučaju organizacijskih promena ili ukidanja jedinice – ustanove u kojoj je na službi po ugovoru, a stanje u službi se ne može rešiti na drugi način.

Odredbom člana 41. stav 4. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je bio na snazi za vreme trajanja upravnog spora, bilo je propisano da će presudom kojom se osporeni upravni akt poništava sud odlučiti i o zahtevu tužioca za povraćaj stvari, odnosno za naknadu štete, ako utvrđeno činjenično stanje pruža pouzdan osnov za to, a da će u protivnom, sud uputiti tužioca da svoj zahtev ostvaruje u parnici.

5. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da vreme koje treba uzeti u obzir pri odlučivanju o povredi navedenog prava teče od 30. septembra 2005. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu Sudu Srbije i Crne Gore protiv rešenja Vojne pošte 1099 Beograd Int. broj 695-2 od 5. avgusta 2005. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da upravni spor po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja upravnog spora.

Kada je reč o dužini predmetnog upravnog spora , Ustavni sud je utvrdio da je on trajao tri godine i šest meseci.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, ponašanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da se u osporenom postupku nisu postavila složena činjenična i pravna pitanja.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je stvar bila od egzistencijalnog značaja za podnosioca, jer se radilo o upravnom sporu, koji je za predmet imao poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da podnosilac nije doprineo dugom trajanju postupka.

Ispitujući postupanje sudskih organa koji su rešavali u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je pogrešno i nedelotvorno postupanje sudova prevashodno doprinelo ovako dugom trajanju postupka.

Ustavni sud je, najpre, ocenio da je nepostupanje Suda Srbije i Crne Gore prouzrokovalo određeno kašnjenje u ovom predmetu. Naime, Ustavni sud nalazi da je Sud Srbije i Crne Gore primio tužbu podnosioca ustavne žalbe 30. septembra 2005. godine, ali nije preduzeo nijednu radnju u postupku do prestanka svog rada 8. juna 2006. godine.

Ustavni sud konstatuje da je 8. juna 2006. godine Vlada Republike Srbije donela Uredbu o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara („Službeni glasnik RS“, br. 49/06 i 63/06). U članu 2. stav 1. tačka 5) navedene Uredbe konstatovano je da je prestao sa radom Sud Srbije i Crne Gore kao institucija bivše državne zajednice Srbija i Crna Gore, a odredbom člana 4. stav 1. iste Uredbe propisano je da predmete Suda Srbije i Crne Gore kojima se ocenjuje zakonitost upravnih akata preuzima Vrhovni sud Srbije. Na osnovu ove Uredbe, Vrhovni sud Srbije je preuzeo nerešene upravne predmete Suda Srbije i Crne Gore 21. decembra 2006. godine. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su postojali objektivni razlozi za nepostupanje sudskih organa u ovom upravnom sporu u periodu od 8. juna 2006. godine do 21. decembra 2006. godine.

Ustavni sud je, međutim, ocenio da postoji odgovornost suda za kašnjenje u daljem toku postupka. Naime, tužba podnosioca ustavne žalbe koja je u Sudu Srbije i Crne Gore bila zavedena pod brojem Us. 1147/2005, pogrešno je bila uložena u predmet Vrhovnog suda Srbije Uscg. 1417/06. Stoga je predsednik veća u predmetu Vrhovnog suda Srbije Uscg. 1417/06, dostavnom naredbom od 10. jula 2008. godine naložio pisarnici suda da se iz predmeta Uscg. 1417/06 izdvoji tužba podnosioca ustavne žalbe, te da se formira novi predmet. Nakon što je predmet podnosioca ustavne žalbe dobio novi broj U. 5119/08, predsednik veća je 10. novembra 2008. godine dostavio tužbu podnosioca na odgovor tuženom organu, uz nalog da dostavi spise predmeta. Ustavni sud naglašava da je tužba podnosioca ustavne žalbe dostavljena tuženom organu na odgovor tek nakon više od tri godine od njenog podnošenja. Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 8. aprila 2009. godine doneo osporenu presudu U. 5119/08, ali je pismeni otpravak presude uručen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe tek 31. jula 2009. godine, dakle nakon više od tri meseca od održavanja sednice veća.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Mada su postojali određeni objektivni razlozi za produžavanje trajanje ovog postupka, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedolotvorno postupanje sudova u ovoj pravnoj stvari prevashodno dovelo do toga da upravni spor u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca, traje tri godine i šest meseci. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

6. Navod o povredi prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava, podnosilac ustavne žalbe zasniva na tome da sud nije razmatrao njegov zahtev za naknadu štete koji je istaknut u tužbi. Saglasno odredbi člana 41. stav 4. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima, presudom kojom se osporeni upravni akt poništava, sud će odlučiti i o zahtevu tužioca za naknadu štete, pod uslovom da činjenično stanje pruža pouzdan osnov za to. Imajući u vidu da je Vrhovni sud Srbije osporenom presudom odbio tužbu podnosioca, Ustavni sud nalazi da je i zahtev za naknadu štete u upravnom sporu time postao bespredmetan. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije pružio dokaz da je Vrhovni sud Srbije u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji postupao na drugačiji način, što je neophodan preduslov za utvrđivanje povrede navedenog Ustavom zajemčenog prava.

U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije pružio nijedan dokaz koji bi ukazivao da mu je učinjena povreda načela zabrane diskriminacije.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge koji bi ukazivali da mu je povređeno načelo sudske zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. stav 1. Ustava.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je u ostalom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari objavljivanjem ove Odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić