Odluka Ustavnog suda o povredi roditeljskih prava zbog nedelotvornog izvršnog postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava roditelja iz člana 65. Ustava. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog izuzetno dugog i nedelotvornog izvršnog postupka radi održavanja kontakta sa detetom, koji je trajao preko 12 godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. L. iz Ljiga, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. juna 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. L. i utvrđuje da su u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Mionici u predmetu I. 5576/10 podnosiocu ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo I. L. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 4.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. L. iz Ljiga podneo je Ustavnom sudu, 15. novembra 2021. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava roditelja iz člana 65. Ustava u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Mionici u predmetu I. 5576/10, kao i protiv rešenja Osnovnog suda u Mionici I. 5576/10 od 7. oktobra 2021. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je izvršni postupak radi održavanja kontakta između deteta i roditelja, ovde podnosioca, započet u maju 2009. godine, a okončan osporenim rešenjem Osnovnog suda u Mionici I. 5576/10 od 7. oktobra 2021. godine, kojim je obustavljen; da podnosilac za sve vreme trajanja postupka nije ostavrio kontakt sa detetom, a razlog tome jeste nedelotvorno postupanje izvršnog suda, koji je na sve moguće načine pružao podršku majci deteta – izvršnom dužniku; da su na opisani način podnosiocu nesumnjivo povređena prava roditelja, a kako osporenim rešenjem nije omogućeno izjavljivanje odgovarajućeg pravnog leka, povređena su mu i prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeni akt, kao i da podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede roditeljskih prava u iznosu od 10.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise izvršnog predmeta Osnovnog suda u Mionici I. 5576/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 21. maja 2009. godine, u svojstvu izvršnog poverioca, podneo Opštinskom sudu u Ljigu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika J. I. iz Dića kod Ljiga, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude istog suda P2. 41/07 od 25. decembra 2008. godine, radi prinudnog izvršenja odluke o načinu održavanja ličnih odnosa sa maloletnim sinom, rođenim 5. avgusta 2005. godine (svakog prvog i trećeg vikenda u mesecu, tako što dete preuzima subotom u 12,00 časova u dvorištu kuće njegove majke u Dićima kod Ljiga, gde ga vraća u nedelju u 17,00 časova). Kao sredstvo izvršenja predloženo je oduzimanje deteta od izvršnog dužnika i predajom izvršnom poveriocu, uz pretnju izricanja novčanih kazni izvršnom dužniku. Izvršni poverilac je u predlogu, pored ostalog, naveo da dete nije uspeo da preuzme 4. i 18. aprila 2009. godine, jer ga je prvog puta majka odvela od kuće, a drugi put je između njih došlo do svađe.

Predlog je delimično usvojen rešenjem o izvršenju I. 3/09 od 22. maja 2009. godine, utoliko što je izvršni dužnik obavezana da dete preda izvršnom poveriocu u roku od tri dana, uz izricanje novčane kazne u iznosu od 25.000 dinara, koja će biti izvršena ukoliko ne postupi po nalogu suda.

Izvršni dužnik je 1. juna 2009. godine izjavila žalbu, u kojoj je, pored ostalog, navela da nije dala povod za pokretanje izvršnog postupka, kao i da izvršnom poveriocu nije mnogo stalo do toga da ima redovne kontakte sa detetom. U odgovoru na žalbu od 8. juna 2009. godine, izvršni poverilac je istakao da je protiv izvršnog dužnika podnet optužni predlog zbog krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica, a u posebnom podnesku od istog dana obavestio je sud da dete dva dana ranije, kada je trebalo da ga preuzme, nije pronašao u kući majke.

Postupajući sudija je zaključkom od 19. juna 2009. godine naložio sudskom izvršitelju da narednog dana izađe na lice mesta i konstatuje da li izvršni dužnik postupa po izvršnoj ispravi. Sudski izvršitelj je zapisnički konstatovao da se navedenog datuma izvršni poverilac nije pojavio radi preuzimanja deteta.

Dana 14. jula 2009. godine održano je ročište radi raspravljanja o žalbi izvršnog dužnika, u smislu člana 18. stav 3. Zakona o izvršnom postupku. Na tom ročištu su, pored stranaka, saslušani i neki od članova njihovih porodica.

Spisi izvršnog predmeta su odmah zatim prosleđeni Okružnom sudu u Valjevu, koji je rešenjem Gž. 1047/09 od 24. jula 2009. godine odbio žalbu izvršnog dužnika i rešenje o izvršenju potvrdio u celini. U obrazloženju navedenog rešenja, drugostepeni sud je, pored ostalog, istakao da izvršni poverilac nijednom nije ostvario kontakt sa detetom, a da izvršni dužnik ne preduzima adekvatne mere kako bi do toga došlo.

Po prijemu spisa iz drugostepenog suda, izvršni sudija je rešenjem od 11. avgusta 2008. godine odredio prinudno izvršenje novčane kazne u iznosu od 25.000 dinara, koje je dostavljeno poslodavcu izvršnog dužnika. Ovo rešenje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Valjevu Gž. 1270/09 od 17. septembra 2009. godine.

Nakon prijema rešenja o novčanom kažnjavanju, izvršni dužnik je u podnesku od 31. avgusta 2009. godine zataržila izlazak sudskog izvršitelja na lice mesta, kako bi se konstatovalo da li se i kako izvršava obaveza predaje deteta izvršnom poveriocu, imajući u vidu da se on 15. avgusta 2009. godine nije pojavio. Sudski izvršitelj je tri puta za redom izlazio na lice mesta. Na zapisniku od 5. septembra 2009. godine konstatovao je da izvršni poverilac toga dana nije došao da preuzme dete, a na onom od 19. septembra 2009. godine da dete nije htelo da pođe sa izvršnim poveriocem, što je bio slučaj i 7. novembra 2009. godine, s tim da je tada uneto u zapisnik i to da majka nije uradila ništa kako bi dete krenulo sa ocem, niti je delovalo da je dete spremno za predaju.

Rešenjem od 9. novembra 2009. godine izvršnom dužniku je izrečena novčana kazna u iznosu od 35.000 dinara, te je odmah određena i prinudna naplata tog iznosa. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, konstatovano da izvršni dužnik samo „teatralno“ priprema dete za predaju izvršnom poveriocu. Ovo rešenje je potvrđeno rešenjem Okružnog suda u Valjevu Gž. 1623/09 od 4. decembra 2009. godine.

Podneskom od 7. decembra 2009. godine, izvršni poverilac je obavestio sud da izvršni dužnik, dana 5. decembra 2009. godine, nije pripremila dete za predaju. Predložio je dalje novčano kažnjavanje, uz ukazivanje sudu da ta vrsta sankcionisanja izvršnog dužnika očigledno nema efekta. Podneskom koji je sudu dostavljen dan kasnije, izvršni dužnik je istakla da izvršni poverilac dolazi po dete bez jasne namere da ga preuzme, iz kog razloga je predložila da se na mestu predaje nađe i postupajući sudija.

Nakon 1. januara 2010. godine, predmet je prešao u nadležnost Osnovnog suda u Valjevu – Sudska jedinica u Ljigu. Najpre je zaveden pod brojem I. 15/10, a nedugo zatim, bez jasno određenog razloga, izvršena je presignacija i predmetu je dodeljen broj I. 5576/10.

U podnescima od 18. i 19. marta 2010. godine, izvršni poverilac je, pored ostalog, istakao da više neće odlaziti u domaćinstvo izvršnog dužnika radi preuzimanja deteta, jer se time ništa ne postiže. Predložio je da se dete prinudno oduzme od izvršnog dužnika. Podneskom od 31. januara 2011. godine obavestio je sud da je izvršni dužnik presudom Osnovnog suda u Valjevu K. 1096/10 od 12. maja 2010. godine uslovno osuđena zbog izvršenja krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica, kao i da je ta presuda postala pravnosnažna.

Dana 11. marta 2011. godine održano je ročište na kome je odlučeno da se u postupak uključi nadležni organ starateljstva – Centar za socijalni rad zajednički za opštine Ljig, Lajkovac i Mionicu (u daljem tekstu CSR Ljig).

U izveštaju od 8. aprila 2011. godine, CSR Ljig je obavestio sud da su se stranke pred njim sporazumele da se dete viđa sa ocem u prostorijama organa starateljstva tri srede za redom, a da četvrtu sredu provede u domaćinstvu kod oca, pa da se nakon toga viđenje nastavi po izvršnoj ispravi.

Izvršni poverilac je u podnesku od 16. maja 2011. godine naveo da izvršni dužnik nije postupila po dogovoru sačinjenom kod organa starateljstva. CSR Ljig je u izveštaju od 19. maja 2011. godine istakao da izvršni dužnik očigledno ne želi da uradi bilo šta što bi omogućilo uspostavljanje odnosa između deteta i izvršnog poverioca, dok na njegovoj strani nema nikakvih smetnji, jer iskazuje pozitivan stav i motivaciju za viđenje sa detetom.

Sud je u narednom periodu zakazao tri ročišta – 10. juna i 15. i 19. jula 2011. godine. Prva dva su odložena, jer izvršni dužnik oba puta nije dovela dete, dok su na trećem, koje je održano, pored deteta, bili prisutni i članovi stručnog tima CSR Ljig (socijalni radnik, psiholog i pedagog). Tada je dogovoreno da izvršni dužnik dovede dete u prostorije CSR Ljig, kako bi se sačinio odgovarajući plan intervencije.

U izveštaju od 24. avgusta 2011. godine, CSR Ljig je naveo da dete izričito odbija komunikaciju sa ocem i da organ starateljstva ne može da ponudi odgovarajuće rešenje za prevazilaženje takve situacije. Predloženo je da se u postupak uključi neka druga merodavna institucija.

Na ročištu održanom 2. septembra 2011. godine određeno je medicinsko veštačenje, preko dečijeg psihologa, o mogućnostima za upostavljanje kontakta između oca i deteta. Sudski veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 18. novembra 2011. godine. Predložen je način reuspostavljanja odnosa, kao i dinamika tog procesa, kroz kontakte koji bi se najpre odvijali u prostorijama organa starateljstva.

Usledili su izveštaji CSR Ljig od 27. januara i 28. marta 2012. godine, u kojima su opisana viđenja i pokušaji uspostavljanja odnosa između oca i deteta. Nijedan od tih pokušaja nije bio uspešan, a svaki je put prisutan momenat da se dete ne odvaja od majke i da ga ona uopšte ne motiviše na saradnju kako sa ocem, tako ni sa radnicima CSR Ljig. Predloženo je da se u postupak uključi Institut za mentalno zdravlje.

Izvršni sudija je u nastavku održao pet ročišta, na kojima su vršene konsultacije sa stručnim timom CSR Ljig.

Dopisom od 12. februara 2013. godine, sud je CSR Ljig uputio zahtev za posredovanje u porodičnim odnosima, kako bi se izbegle krajnje mere – visoke novčane kazne za izvršnog dužnika i upućivanje roditelja u Institut za mentalno zdravlje.

Izveštajem od 19. aprila 2013. godine, CSR Ljig je obavestio sud o pokušajima viđenja između oca i deteta koji su se dogodili u međuvremenu. Istaknuto je da je dete samo jednom bilo prisutno, a da se na ostalim susretima nije insistiralo na njegovom prisustvu, jer za to nije bilo svrhe. Predloženo je da se na izvršnog poverioca utiče tako da on prevaziđe konflikt sa izvršnim dužnikom i njenom porodicom, te da kontakte sa detetom pokuša da uspostavi u domaćinstvu izvršnog dužnika, kao sredini koja je detetu bliska i poznata.

Usledila je potpuna neaktivnost suda sve do 28. oktobra 2015. godine, kada je CSR Ljig upućen dopis da se izjasni o daljem toku postupka. Predmet je u međuvremenu, tačnije, 1. januara 2014. godine, prešao u nadležnost Osnovnog suda u Mionici.

Izvršni poverilac je podneskom od 17. novembra 2015. godine obavestio sud da u međuvremenu nije uspeo da ostvari kontakt sa detetom, jer je to dodatno otežano činjenicom da se njihovi susreti odvijaju u kući izvršnog dužnika, gde se nalazi i njena porodica. Predloženo je da se u postupak uključi škola koju dete pohađa.

Dopisom od 16. januara 2016. godine, izvršni sudija je zatražio od CSR Ljig da nastavi sa posredovanjem u porodičnim odnosima u ovom predmetu. CSR Ljig je u izveštaju od 17. marta 2016. godine istakao da je za 25. april 2016. godine zakazano viđenje u kući izvršnog dužnika. U izveštaju povodom tog događaja, koji je sudu dostavljen 11. maja 2016. godine, CSR Ljig je naveo da planirani susret nije dao željeni rezultat, ali da je izvršni poverilac evidentno prevazišao konflikt sa izvršnim dužnikom i njenom porodicom, zbog čega se više ne može dovesti u pitanje njegova želja i motivisanost za viđanje sa detetom, koju mu je izvršni dužnik sve vreme trajanja postupka osporavala.

Sud je rešenjem od 16. maja 2016. godine izrekao novčanu kaznu izvršnom dužniku u iznosu od 55.000 dinara, a potom i u iznosu od 200.000 dinara, rešenjem od 16. januara 2017. godine. Oba rešenja su potvrđena od strane tročlanog veća Osnovnog suda u Mionici – rešenjima Ipv (I). 27/16 od 2. juna 2016. godine i Ipv (I). 3/17 od 20. februara 2017. godine.

Rešenjem Osnovnog suda Mionici R4I. 9/16 od 30. januara 2017. godine utvrđeno je da je izvršnom poveriocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u predmetnom izvršnom postupku.

Zaključkom od 12. maja 2017. godine određeno je da se izvršenje sprovede prindunim oduzimanjem deteta, u saradnji sa psihologom organa starateljstva. CSR Ljig je dopisom od 26. maja 2017. godine obavestio sud da nema zaposlenog psihologa, iz kog razloga ne može da uzme učešće u sprovođenju izvršenja. Rešenjem od 29. maja 2017. godine odloženo je izvršenje dok CSR Ljig ne angažuje psihologa.

Na ročištu održanom 8. juna 2018. godine zakazano je viđenje deteta sa izvršnim poveriocem u prostorijama CSR Ljig, i to za 18. jun 2018. godine. U izveštaju od 20. juna 2018. godine, CSR Ljig je obavestio sud da do pomenutog viđenja nije došlo, iznoseći zaključak da za sve vreme trajanja postupka nije postignut bilo kakav rezultat, jer dete ne održava redovne kontakte sa izvršnim poveriocem, kao ni sa njegovom porodicom.

Na ročištu održanom 11. jula 2018. godine ponovo je određeno medicinsko veštačenje, preko istog specijaliste i na iste okolnosti kao i 2011. godine. Dečiji psiholog je u svom nalazu i mišljenju od 28. novembra 2018. godine predložio postepeno uspostavljanje kontakta između oca i deteta, tako što bi se u domaćinstvu majke viđali subotom u periodu od 19,00 do 21,00 čas, uz nastavak porodičnog savetovanja pred CSR Ljig, koji je u međuvremenu angažovao porodičnog terapeuta.

CSR Ljig je u izveštaju od 28. decembra 2018. godine obavestio sud o pokušaju viđenja koje je bilo zakazano dan ranije u prostorijama tog organa. Ukazano je da se dečak ubrzo naljutio, te da je izašao iz prostorije u kojoj je viđenje trebalo da bude održano, dok ga je majka, iako zamoljena da napusti zgradu organa starateljstva, čekala pred vratima te prostorije.

Na ročištu održanom 29. januara 2019. godine, sud je naložio CSR Ljig da u narednom periodu organizuje najmanje dva susreta mesečno u svojim prostorijama, te da o svakom od tih susreta dostavi izveštaj sudu. Pored toga, na ročištu održanom 4. marta 2019. godine, odlučeno je i da se susreti između oca i deteta odvijaju na način koji je predložio dečiji psiholog.

U periodu do okončanja postupka, CSR Ljig je dostavio ukupno šest izveštaja o susretima između deteta i izvršnog poverioca. U izveštajima je uglavnom isticana nemogućnost da se dete privoli na uspostavljanje kontakta sa ocem (ne progovara ni reč, ne odgovara na postavljena pitanja, sve vreme gleda u mobilni telefon, demonstrativno napušta prostorije organa starateljstva). U jednom od tih izveštaja citirano je i obaveštenje koje je izvršni poverilac dostavio CSR Ljig, a tiče se viđanja koja se odvijaju u kući izvršnog dužnika. Navedeno je da ona uopšte ne služe svrsi, jer se komunikacija sa detetom uopšte ne ostvaruje, pri čemu izvršni dužnik ne pruža bilo kakvu podršku da do toga dođe. O svemu tome je izvršni poverilac obavestio i postupajućeg sudiju, podneskom od 24. aprila 2019. godine, u kome je detaljno opisao jedan od tih susreta.

Rešenjem od 24. maja 2019. godine, koje je delimično izmenjeno rešenjem od 31. jula 2019. godine, izvršnom dužniku je još jednom izrečena novčana kazna u iznosu od 200.000 dinara, koja će biti izvršena ukoliko ne omogući viđenje između deteta i izvršnog poverioca u svom domaćinstvu. Veće Osnovnog suda u Mionici je rešenjem Ipv (I). 17/19 od 21. oktobra 2019. godine ukinulo navedenu odluku, nalazeći da u spisima ne postoji sporazum stranaka o drugačijem modelu viđenja, već samo onaj koji je sadržan u izvršnoj ispravi. Sud je rešenjem od 1. februara 2021. godine odlučio na isti način, pozivajući se na mišljenje dečijeg psihologa koji je u ovom predmetu veštačio. O prigovoru izvršnog dužnika izjavljenom protiv navedenog rešenja nije odlučeno.

Podnescima od 22. marta i 16. jula 2021. godine, izvršni dužnik je obavestila sud da je presudom Osnovnog suda u Mionici P2. 43/19 od 12. februara 2021. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 302/21 od 10. juna 2021. godine, pravnosnažno izmenjen model viđenja između izvršnog poverioca i deteta, tako što je određeno da će se njihovi susreti odvijati subotom, u kući izvršnog dužnika, u periodu između 14,00 i 16,00 časova.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Mionici I. 5576/10 od 7. oktobra 2021. godine, koje je punomoćniku izvršnog poverioca dostavljeno 15. oktobra 2021. godine, obustavljen je postupak u ovoj pravnoj stvari i ukinute su sve sprovedene izvršne radnje, primenom odredbe člana 76. stav 1. tačka 1) Zakona o izvršenju i obezbeđenju. U pravnoj pouci je navedeno da prigovor nije dozvoljen.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu i da su u tome ravnopravni, te da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (član 65.).

Odredbama Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 15/90 i „Službeni list SRJ“ - Međunarodni ugovori, br. 4/96 i 2/97) (u daljem tekstu: Konvencija o pravima deteta) je propisano: da je u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja interes deteta bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela (član 3. stav 1.); da države članice preduzimaju sve odgovarajuće zakonodavne, administrativne i ostale mere za ostvarivanje prava priznatih u ovoj konvenciji, da u vezi sa ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, države članice preduzimaju takve mere maksimalno koristeći svoja raspoloživa sredstva, a gde je to potrebno, u okviru međunarodne saradnje (član 4.); da države članice poštuju pravo deteta koje je odvojeno od jednog ili oba roditelja da održava lične odnose i neposredne kontakte sa oba roditelja na stalnoj osnovi, osim ako je to u suprotnosti sa najboljim interesima deteta (član 9. stav 3.); da države članice obezbeđuju detetu koje je sposobno da formira svoje sopstveno mišljenje pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja o svim pitanjima koja se tiču deteta, s tim što se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu sa godinama života i zrelošću deteta, da se u tu svrhu, detetu posebno daje prilika da bude saslušano u svim sudskim i administrativnim postupcima koji se odnose na njega, bilo neposredno ili preko zastupnika ili odgovarajućeg organa, na način koji je u skladu sa proceduralnim pravilima nacionalnog zakona (član 12.); da će države članice uložiti sve napore kako bi se uvažavalo načelo da oba roditelja imaju zajedničku odgovornost u podizanju i razvoju deteta, da roditelji ili, u zavisnosti od slučaja, zakoniti staratelji imaju glavnu odgovornost za podizanje i razvoj deteta, a interesi deteta su njihova osnovna briga (član 18. stav 1.).

U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja je i član 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) kojim je utvrđeno: da svako ima pravo na poštovanje svog privatnog i porodičnog života, doma i prepiske (stav 1.); da se javne vlasti neće mešati u vršenje ovog prava sem ako to nije u skladu sa zakonom i neophodno u demokratskom društvu u interesu nacionalne bezbednosti, javne bezbednosti ili ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, zaštite zdravlja ili morala, ili radi zaštite prava i sloboda drugih (stav 2.).

Odredbom člana 5. stav 1. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjivao u vreme pokretanja predmetnog izvršnog postupka, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno. Odredbama člana 224. istog zakona bilo je propisano: da prilikom sprovođenja izvršenja (odluka iz oblasti porodičnog prava) sud posebno vodi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta (stav 1.); da će sud rešenjem o izvršenju ostaviti izvršnom dužniku rok od tri dana od dana dostavljanja rešenja da preda dete roditelju ili drugom licu, odnosno organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje, pod pretnjom izricanja novčane kazne (stav 2.); da se novčana kazna izriče i njeno izvršenje sprovodi prema odredbama ovog zakona o izvršenju radnje koju može izvršiti samo izvršni dužnik (stav 3.); da ako se izvršenje nije moglo sprovesti izricanjem i izvršenjem odluke o novčanoj kazni, izvršenje će se sprovesti oduzimanjem deteta od lica kod koga se dete nalazi i predajom deteta roditelju odnosno drugom licu ili organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje (stav 4.); da oduzimanje i predaju deteta iz stava 4. ovoga člana može obaviti samo sudija u saradnji sa psihologom organa starateljstva, škole, porodičnog savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima (stav 5.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS", br. 31/11, 99/11, 18/13 – Odluka US, 55/14 i 139/14), koji je počeo da se primenjuje 17. septembra 2011. godine, uključujući i postupke u kojima je do tada započeto sprovođenje izvršenja, bilo je propisano: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da sud obustavlja izvršenje ako je izvršna isprava pravnosnažno, odnosno konačno ukinuta, preinačena, poništena ili stavljena van snage (član 76. stav 1. tačka 1)); da se na osnovu odluke suda o vršenju roditeljskog prava može odrediti i sprovesti izvršenje radi predaje deteta, bez obzira da li je tom odlukom naložena predaja deteta, da ako u odluci suda stranci protiv koje se sprovodi izvršni postupak nije naložena predaja deteta, sud će rešenjem o izvršenju izdati ovakav nalog i odrediti rok za predaju deteta ili će naložiti da se dete preda odmah (član 226. st. 1. i 2.); da će prilikom sprovođenja izvršenja sud posebno voditi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta, da izuzetno, sud može zakazati ročište, ako je to u najboljem interesu deteta (član 227.); da će sud, nakon što proceni okolnosti slučaja, odrediti izvršenje oduzimanjem deteta, izricanjem novčane kazne ili izricanjem zatvora licu koje protivno nalogu suda odbija da preda dete ili preduzima radnje u cilju otežavanja ili onemogućavanja sprovođenja izvršenja (član 228. stav 1.); da će sud rešenje o izvršenju dostaviti i nadležnom organu starateljstva ispred kojeg će u postupku izvršenja učestvovati stručnjak organa starateljstva, a ako je neophodno učešće psihologa, škole, porodičnog savetovališta ili druge specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima dostaviće i njima poziv da učestvuju u izvršenju, da je psiholog dužan da odmah po prijemu poziva izvrši planiranje neophodnih aktivnosti i da prikupi podatke o činjenicama od značaja za izvršenje, pregledanjem spisa ili na drugi pogodan način, da je psiholog dužan da obavesti sud o preduzetim aktivnostima i da dostavi mišljenje o najpodobnijem sredstvu izvršenja iz člana 228. stav 1. ovog zakona, da je psiholog dužan da se u toku celog postupka stara o zaštiti najboljeg interesa deteta i da pruži blagovremenu i potpunu podršku detetu, roditelju ili licu kojem je dete predato (član 230.); da se u postupcima izvršenja radi održavanja ličnih odnosa sa detetom shodno primenjuju odredbe čl. 229. do 232. ovog zakona (član 234.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr.zakon i 6/15) je propisano: da porodica uživa posebnu zaštitu države i da svako ima pravo na poštovanje svog porodičnog života (član 2.); da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava (član 7. st. 1. i 2.); da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta (član 61. st. 1. i 2.); da dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja, da se mišljenju deteta mora posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta, da dete koje je navršilo 10. godinu života može slobodno i neposredno izraziti svoje mišljenje u svakom sudskom i upravnom postupku u kome se odlučuje o njegovim pravima (član 65. st. 1, 3. i 4.); da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da roditelji imaju pravo i dužnost da se staraju o detetu, da staranje o detetu obuhvata – čuvanje, podizanje, vaspitavanje, obrazovanje, zastupanje, izdržavanje te upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (član 68. st. 1. i 2.); da roditelji roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno kada vode zajednički život (član 75. stav 1.); da jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava (član 77. stav 3.); da roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdržava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo (član 78. stav 3.).

5. Navodima ustavne žalbe se najpre ukazuje na to da za sve vreme trajanja osporenog izvršnog postupka nije omogućeno održavanje ličnih odnosa između podnosioca i njegovog maloletnog sina, saglasno izvršnoj ispravi. Odgovornost za to, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, snosi isključivo sud koji nije preduzeo adekvatne mere kako bi do toga došlo. Ustavni sud konstatuje da su ovakvi navodi, ratione materiae, spojivi sa sadržinom prava koja Ustav garantuje roditeljima. Naime, prava roditelja iz člana 65. stav 1. Ustava izvedena su iz njihovih Ustavom utvrđenih dužnosti da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, zbog čega roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Preduslov da roditelj vrši svoje ustavne dužnosti prema deci i ostvari svoje Ustavom zajemčeno pravo, ukoliko roditeljskog prava nije lišen na način propisan zakonom, jeste da mu se omogući neposredan kontakt i uspostavljanje fizičkog i emocionalnog odnosa sa detetom. Osim toga, stavovi Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) u pogledu primene člana 8. Evropske konvencije, kojim je garantovano pravo na poštovanje porodičnog života, upućuju na to da međusobni kontakt roditelja i deteta predstavlja suštinski element porodičnog života (videti presude u predmetima W. protiv Ujedinjenog kraljevstva, broj predstavke 9749/82, od 8. jula 1987. godine, stav 59, Monory protiv Rumunije i Mađarske, broj predstavke 71099/01, od 5. aprila 2005. godine, stav 70, VAM protiv Srbije, broj predstavke 39177/05, od 13. marta 2007. godine, stav 130. i Cvetković protiv Srbije, broj predstavke 42707/10, od 7. februara 2017. godine, stav 52.). Konačno, ESLjP je, kao i Ustavni sud, stanovišta da garancije sadržane u pravu na poštovanje porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije podrazumevaju i pozitivnu obavezu države da u sferi vršenja roditeljskog prava preduzme sve mere kako bi se roditelji ponovo spojili sa decom, odnosno obavezu da, uz uvažavanje posebnih okolnosti svakog konkretnog slučaja, takva spajanja omoguće, pored ostalog, i u razumnom roku (videti presudu u citiranom predmetu VAM protiv Srbije, st. 132. i 133, kao i Odluke Ustavnog suda Už-5261/2010 od 12. jula 2012. godine i Už-3721/2011 od 21. maja 2014. godine).

Praksa ESLjP dalje ukazuje da obaveza nacionalnih organa da preduzmu mere kako bi olakšali kontakt roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo sa decom nije apsolutna (presude u predmetima Hokkanen protiv Finske, broj predstavke 25159/94, od 23. septembra 1994. godine, stav 58. i Grujić protiv Srbije, predstavka broj 203/07, od 3. jula 2018. godine, stav 63.). Za kontakt koji nije moguće odmah obezbediti potrebno je preduzeti pripremne mere. Priroda i obim takve pripreme zavisi od okolnosti svakog slučaja, ali razumevanje i saradnja svih zainteresovanih strana je bitan element. Iako nacionalni organi moraju učiniti sve da olakšaju takvu saradnju, svaka obaveza primene prinude u ovoj oblasti mora biti ograničena, jer se interesi, kao i prava i slobode svih zainteresovanih lica, moraju uzeti u obzir, a naročito najbolji interesi deteta. Kada kontakt sa roditeljem može da ugrozi te interese, nacionalni organi moraju da ostvare pravičnu ravnotežu između istih. U takvim sitiacijama, od ključnog je značaja da li su nacionalni organi preduzeli sve neophodne korake kako bi olakšali kontakt koji se razumno može očekivati u okolnostima svakog konkretnog slučaja (videti presude u predmetima Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, broj predstavke 31679/96, od 25. januara 2000. godine, stav 94, citiranom VAM protiv Srbije, stav 133. i Veljkov protiv Srbije, broj 23087/07, od 19. aprila 2011. godine, stav 95.). Nedostatak saradnje između roditelja koji su razdvojeni nije okolnost koja, sama po sebi, može osloboditi nacionalne organe pozitivnih obaveza prema članu 8. Evropske konvencije. Nadležni organi su dužni da preduzmu mere koje bi pomirile suprotstavljene interese stranaka, imajući u vidu najvažnije interese deteta, pri čemu svaka obaveza primene sile ili prinude mora biti ograničena (videti presudu u predmetu G.B. protiv Litvanije, broj predstavke 36137/13, od 19. januara 2016. godine, stav 93.).

Adekvatnost preduzetih mera treba ceniti i sa aspekta brzine njihove primene, imajući u vidu da protek vremena može izazvati nepopravljive posledice za odnos između deteta i roditelja sa kojim ono ne živi. Suština takvog zahteva jeste da zaštiti pojedinca od bilo koje vrste štete koja bi mogla nastati usled proteka vremena (videti presudu u citiranom predmetu Ignaccolo-Zenide protiv Rumunije, st. 102. i 106.). Verovatnoća da će doći do ponovnog spajanja roditelja sa detetom postepeno se smanjuje i konačno nestaje ukoliko roditelj i dete nisu u mogućnosti da se uopšte viđaju ili to čine toliko retko da postane izvesno da do njihovog prirodnog zbližavanja neće doći (videti presudu u predmetu Ribić protiv Hrvatske, broj predstavke 27148/12, od 2. aprila 2015. godine, stav 99.).

Istovremeno, član 8. Evropske konvencije zahteva i aktivnu ulogu roditelja u postupcima koji se tiču dece s ciljem postizanja zaštite njihovih interesa. U situaciji u kojoj se zahteva izvršenje sudske odluke, ponašanje roditelja koji je tražio izvršenje takođe mora biti razmotreno, imajući u vidu da predstavlja jednako važan faktor kao i postupanje samog suda (videti presude u predmetima Fuşcă protiv Rumunije, broj predstavke 34630/07, od 13. jula 2010. godine, stav 38. i Cristescu protiv Rumunije, broj predstavke 13589/07, od 10. januara 2012. godine, stav 59.).

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud najpre konstatuje da je osporeni izvršni postupak započet 21. maja 2009. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Opštinskom sudu u Ljigu, i da je okončan osporenim rešenjem Osnovnog suda u Mionici I. 5576/10 od 7. oktobra 2021. godine, koje je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe dostavljeno 15. oktobra 2021. godine. Dakle, osporeni izvršni postupak je ukupno trajao 12,5 godina.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je pravnosnažna i izvršna presuda, kojom je podnosiocu ustavne žalbe utvrđeno pravo da sa svojim detetom održava redovne kontakte, ostala neizvršena za sve vreme trajanja osporenog izvršnog postupka. Susreti koji su tokom postupka zabeleženi, po shvatanju Ustavnog suda, nisu imali karakter održavanja ličnih odnosa kojim se ostvaruje porodični život, u smislu gore citiranih stavova iz prakse ESLjP, već su isključivo imali za cilj pokušaj da se između podnosioca ustavne žalbe i deteta uspostavi kontakt, za koji je već u prvoj polovini osporenog izvršnog postupka bilo i više nego jasno da suštinski ne postoji. Sud je, tokom postupka, pet puta izvršnom dužniku izrekao novčanu kaznu. Iz spisa predmeta proizlazi da su izrečene novčane kazne većinski naplaćene preko poslodavca izvršnog dužnika. Izvršenje oduzimanjem deteta, uz asistenciju nadležnog organa starateljstva, određeno je samo jednom, i to u maju 2017. godine, iako je podnosilac ustavne žalbe još tokom marta 2010. godine ukazivao u svojim podnescima da novčano kažnjavanje izvršnog dužnika ne daje rezultate i da je nužno preći na oduzimanje deteta. Sprovođenje izvršenja oduzimanjem deteta nije čak ni pokušano, jer je CSR Ljig obavestio sud da u tom trenutku nema zaposlenog psihologa, što je bio povod za odlaganje izvršenja. Ovlašćenje da izvršnom dužniku izrekne kaznu zatvora, nakon što je započela primena Zakona o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, sud nijednom nije iskoristio. Ustavni sud, takođe, ima u vidu da je CSR Ljig, kao nadležni organ starateljstva, uključen u postupak skoro dve godine nakon donošenja rešenja o izvršenju, a u tom istom periodu, postupajlući sudija nijednom nije izašao na mesto gde se po izvršnoj ispravi vršila predaja deteta, već je u više navrata tamo upućivao sudskog izvršitelja, koji po Zakonu o izvršnom postupku iz 2004. godine, kao i po Zakonu o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, nije imao nikakvih ovlašćenja u ovoj vrsti izvršnog postupka. Iako je CSR Ljig odmah na početku svog rada jasno istakao da zbog specifičnosti porodičnih odnosa ne može da ponudi odgovarajuće rešenje za prevazilaženje nastale situacije, predloživši da se u postupak uključi neka druga merodavna institucija (izveštaj od 24. avgusta 2011. godine), sud je sve vreme trajanja postupka bio oslonjen na stručnu podršku isključivo tog organa, ukoliko se izuzme angažovanje dečijeg psihologa, koji je dva puta veštačio na okolnost mogućnosti uspostavljanja kontakta između podnosioca ustavne žalbe i deteta. Štaviše, izvršni sudija je CSR Ljig isključivo angažovao i za posredovanje u porodičnim odnosima, za koju svrhu je imao zakonska ovlašćenja da pozove psihologa, školu, porodično savetovalište ili drugu specijalizovanu ustanovu. Ne sme se zanemariti ni period potpune neaktivnosti izvršnog suda u trajanju od dve i po godine, za koje vreme, prema navodima podnosioca ustavne žalbe, on nije uspeo da ostvari kontakt sa detetom. Kao jasan pokazatelj da je vođenje izvršnog postupka, u celini posmatrano, bilo nedelotvorno, može poslužiti izveštaj CSR Ljig od 20. juna 2018. godine, koji sadrži neku vrstu priznanja neuspeha nadležnih organa, jer se navodi da dete još uvek ne održava redovne kontakte sa podnosiocem ustavne žalbe, kao ni sa njegovom porodicom.

Imajući u vidu sve napred izneto, a uvažavajući naročiti značaj koji je predmetni postupak imao za podnosioca ustavne žalbe kao roditelja, za kojeg, iz utvrđenih činjenica i okolnosti, proizlazi da svojim ponašanjem nije ugrožavao sprovođenje izvršenja, što potvrđuju i izveštaji CSR Ljig od 19. maja 2011. i 11. maja 2016. godine, u kojima se govori o njegovom jasno izraženom pozitivnom stavu i motivisanosti za viđenje sa detetom, kao i da je pred nadležnim sudom usvojen njegov zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da su nedelotvornim postupanjem izvršnog suda i organa starateljstva, podnosiocu ustavne žalbe povređena prava roditelja iz člana 65. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu u tom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 4.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je posebno imao u vidu period razdvojenosti sa detetom, što je za podnosioca ustavne žalbe nesumnjivo predstavljalo stalni izvor uznemirenosti, a evidentno ima za posledicu i trajno narušen odnos između roditelja i deteta. Ustavni sud je takođe uzeo u obzir i praksu Suda i ESLjP u sličnim slučajevima (videti, pored ostalih, presudu u predmetu Kostić protiv Srbije, broj predstavke 31530/20, od 11. juna 2024. godine, paragraf 17.), ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

7. Kada je reč o osporenom rešenju Osnovnog suda u Mionici, Ustavni sud konstatuje da je njime suštinski odlučivano o pravu podnosioca ustavne žalbe kao izvršnog poverioca. U pouci o pravnom sredstvu je navedeno da prigovor nije dozvoljen. Zakon o izvršenju i obezbeđenju iz 2011. godine, koji se u konkretnom slučaju primenjivao, nije predviđao formu akta kojim se postupak obustavlja. Kako kod okončanja izvršnog postupka obustavljanjem prigovor nije bio naveden kao dozvoljen pravni lek, iz odredbe člana 399. stav 1. Zakona o parničnom („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), koji se shodno primenjuje u postupku izvršenja, a kojom je predviđeno da je protiv rešenja prvostepenog suda dozvoljena žalba ako zakon nije drugačije propisao, proizlazi da se protiv rešenja kojim se obustavlja izvršni postupak može podneti prigovor, za čije izjavljivanje izvršni poverilac, po oceni Ustavnog suda, ima pravni interes (videti rešenje Už-8166/2012 od 23. januara 2014. godine).

Polazeći od prava stranke koje se jemči članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud smatra da kada se u izvršnom postupku odlučuje, kao u konkretnom slučaju, o pravima i obavezama stranaka, one imaju pravo na pravni lek, odnosno pravo na prigovor. S tim u vezi, podnosiocu ustavne žalbe, kao izvršnom poveriocu, pripada pravo na izjavljivanje prigovora veću prvostepenog suda, iako o tome nije bio poučen od strane donosioca osporenog rešenja.

Ustavni sud je, imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije iskoristio pravno sredstvo za zaštitu svojih prava – prigovor u izvršnom postupku, a da se ustavna žalba može izjaviti samo pod uslovom da su iscrpljena sva dozvoljena pravna sredstva, odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Nesporno je da podnosilac ustavne žalbe nije poučen o mogućnosti izjavljivanja pravnog leka, ali je Ustavni sud mišljenja da on, suštinski, nije trpeo štetne posledice zbog pogrešne pouke o pravnom leku. S tim u vezi, Ustavni sud smatra necelishodnim ostavljanje mogućnosti naknadnog izjavljivanja prigovora protiv osporenog rešenja Osnovnog suda u Mionici. Naime, osporeni izvršni postupak je obustavljen, jer je pravnosnažno izmenjen model viđenja između podnosioca ustavne žalbe i deteta, tako što je određeno da će se njihovi susreti odvijati subotom, u kući majke – izvršnog dužnika, u periodu između 14,00 i 16,00 časova. Polazeći od toga da su se više od dve godine unazad, tačnije, nakon ročišta održanog 4. marta 2019. godine, susreti između podnosioca ustavne žalbe i deteta odvijali na način kako je to predložio dečiji psiholog u svom veštačenju, tj. u domaćinstvu majke, subotom, u periodu od 19,00 do 21,00 čas, sledi da se izmenom izvršne isprave činjenična i pravna situacija podnosioca ustavne žalbe, a koja je u vezi sa daljim pokušajima za uspostavljanje kontakta sa detetom, nije bitno promenila. Pored toga, Ustavni sud ima u vidu i da je u međuvremenu, tačnije, 5. avgusta 2023. godine, dete stranaka postalo punoletno, čime je, po sili zakona, prestalo njihovo roditeljsko pravo, a samim tim, prestalo je i pravno dejstvo svake izvršne isprave kojom je to pravo bilo uređeno.

8. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi roditeljskih prava zbog nedelotvornog izvršnog postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti