Utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku deeksproprijacije

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji traje preko 20 godina i dosudio naknadu nematerijalne štete. Postupak se odnosi na poništaj rešenja o eksproprijaciji.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković , članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi Jelice Petrović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Jelice Petrović i utvrđuje da je u postupku koji se vodi pred Odeljenjem za imovinsko-pravne, urbanističko-građevinske i stambene poslove i građevinsku inspekciju – Odsek za imovinsko-pravne poslove gradske opštine L azarevac u predmetu broj 465-90/91-II povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se upravni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelica Petrović iz Beograda, preko punomoćnika Aleksandra Bosijokovića, advokata iz Beograda, podnela je 13. januara 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku označenom u izreci, kao i zbog povrede prava na ljudsko dostojanstvo, nepovredivost fizičkog i psihičkog integritet a, na pravno sredstvo i imovinu , zajemčenih čl. 23 . i 25, članom 36. stav 2. i članom 58. Ustava.

U ustavnoj žalb i se, pored ostalog, navodi : da je podnositeljka 11. marta 1991. godine nadležnom organu uprave podnela zahtev za poništaj pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji nepokretnosti na katastarskoj parceli 931 , KO L azarevac, zbog toga što na predmetnoj nepokretnosti nisu izvedeni znatni radovi u periodu od tri godine; da je rešenjem broj 465-90/91 od 28. juna 1991. godine odbijen zahtev podnositeljke za
deeksproprijaciju, kao i njena žalba izjavljena protiv tog rešenja; da je Okružni sud u Beogradu presudom U. 1845/91 od 11.3.1992. god ine
uvažio tužbu i poništi o pobijano drugostepeno rešenje; da je u izvršenju navedene presude rešenjem Ministarstva finansija poništeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak, ali da Opština Lazarevac nije postupala po nalogu drugostepenog organa.

U ustavnoj žalbi se dalje navodi: da je podnositeljka 3. novembra 1993. godine upu tila zahtev Opštini Lazarevac da odluči o njenom zahtevu, te da se zbog nepostupanja Opštine Lazarevac obratila Gradu Beogradu 9. januara 1998. godine; da je 20. juna 2002. godine doneto rešenje
kojim se usvaja zahtev podnositeljke i da je to rešenje potvrđeno u drugostepenom postupku, ali je Vrhovni sud Srbije presudom U. 934 04 od 21. aprila 2005. godine uvažio tužbu opštine Lazarevac i poništ io drugostepeno rešenje; da je u ponovnom postupku Ministarstvo finansija donelo rešenje broj 465-02-00233/2002-07 od 22. decembra 2005. godine , kojim je poništ eno prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak , ali da nakon toga Opština Lazarevac nije preduzimala nikakve radnje.

Podnositeljka u dopuni ustavne žalbe navodi: da se „u sled postojanja pritisaka, a i ranijeg negativnog iskustva sa efikasnošću “ prvostepenog organa, nije obraćala drugostepenom upravnom organu sa zahtevom da Opštini Lazarevac naloži donošenje rešenja; da iz navedenih razloga nije imala na raspolaganju delotvorni pravni lek za zaštitu svojih prava, te da je odugovlačenjem predmetog postupka onemogućena da ostvari povraćaj imovine koja je u vlasništvo države prešla radi zadovoljenja opšteg interesa, ali koja nikada nije upotrebljena prema nameni zbog koje je eksproprisana; da je „konačno prihvaćen“ njen zahtev za postupanje od 14. maja 2010. godine upućen Gradu Beogradu, nakon čega je gradska opština Lazarevac rešenjem broj 465-90/91-II-2 od 13. septembra 2010. godine ponovo poništila pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji.

Podnositeljka ustavne žalbe traži da Ustavni sud utvrdi da su joj usled trajanja predmetnog upravnog postupka povređena označena ustavna prava i dosudi joj naknadu materijalne i nematerijalne štete koju je pretrpela od podnošenja zahteva za eksproprijaciju , te da naloži nadležnim organima da okončaju predmetni postupak.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno vanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u priloženu dokumentaciju i spise predmeta Odeljenja za imovinsko-pravne, urbanističko-građevinske i stambene poslove i građevinsku inspekciju – Odsek za imovinsko-pravne poslove gradske opštine Lazarevac broj 465-90/91-II, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 11. marta 1991. godine podnela zahtev Odeljenju za imovinsko-pravne, urbanističko-građevinske i stambene poslove i građevinsku inspekciju – Odsek za imovinsko-pravne poslove opštine Lazarevac (dalje u tekstu: prvostepeni organ ) za poništaj pravnosnažnog rešenja o eksproprijaciji nepokretnosti na katastarskoj parceli 931, KO Lazarevac, zbog toga što na predmetnoj nepokretnosti nisu izvedeni znatni radovi u periodu od tri godine .

Prvostepeni organ je rešenjem broj 465-90/91 od 28. juna 1991. godine odbio zahtev podnositeljke za deeksproprijaciju, a njena žalba izjavljena protiv tog rešenja odbijena je rešenjem Gradskog sekretarijata za finansije broj 465-146/91 od 14. avgusta 1992. godine.

Okružni sud u Beogradu je presudom U. 1845/91 od 1 3. marta 1992. god ine uvažio tužbu podnositeljke i poništio pobijano drugostepeno rešenje, s obzirom na to da spisima predmeta nije bilo priloženo rešenje o eksprop rijaciji, pa se nije sa sigurnošću mogla oceniti zakonitost rešenja tuženog organa. U izvršenju navedene presude Ministarstvo finansija je donelo rešenje broj 165-410 od 4. maja 1992. godine , kojim j e poništeno rešenje prvostepenog organa i predmet vraćen na ponovni postupak .

Postupajući po nalogu Ministarstva finansija , prvostepeni organ j e, nakon sprovedenih rasprava i izvedenog veštačenja, rešenjem od 20. juna 2002. godine usvojio zahtev podnositeljke, a novo rešenje potvrđeno je u drugostepenom postupku.

Odlučujući o tužbi opštine Lazarevac, Vrhovni sud Srbije je presudom U. 934/04 od 21. aprila 2005. godine uvažio tužbu i poništ io rešenje Ministarstva finansija broj 465-02-00233/2002-07 od 23. januara 2004. godine. Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju navedene presude ocenio: da o zahtevu podnositeljke treba odlučiti primenom odredaba Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 40/84...15/90), jer je postupak za poništaj rešenja o eksproprijaciji pokrenut u vreme važenja tog zakona; da je odredbom člana 39. stav 3. navedenog zakona bilo propisano da će se na zahtev sopstvenika eksproprisane nepokretnosti poništiti rešenje o eksproprijaciji, ako u roku od tri godine od pravnosnažnosti tog rešenja nisu izvršeni znatniji radovi na objektu, osim u slučaju eksproprijacije kompleksa zemljišta; da je stoga u ponovnom postupku potrebno dopuniti nalaz veštaka u pogledu činjenice da li predmetna katastarska parcela predstavlja kompleks zemljišta sa susednim parcelama.

Ministarstvo finansija je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije donelo rešenje broj 465-02-00233/2002-07 od 22. decembra 2005. godine , kojim je poništ eno prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak .

Prvostepeni organ je , nakon izvedenog dopunskog veštačenja, rešenjem broj 465-90/91-II-2 od 13. septembra 2010. godine drugi put usvojio zahtev podnositeljke, poništio pravnos nažno rešenje o eksproprijaciji predmetne nepokretnosti i odredio da će imovinsko-pravne odnose između korisnika eksproprijacije i sopstvenika nepokretnosti u slučaju spora rešavati nadležni sud. U obrazloženju ovog prvostepenog rešenja je navedeno: da je u međuvremenu došlo do prenamene zemljišta, da je odredbom člana 36. stav 3. Zakona o eksproprijaciji propisano da će se na zahtev korisnika eksproprijacije poništit i ili izmeniti pravnosnažno rešenje o eksproprijaciji, ako korisnik eksproprijacije u roku od tri godine od pravnosnažnosti odluke o naknadi , odnosno od zaključenja sporazuma o naknadi nije izvršio znatnije radove na objektu radi čije izgradnje je eksproprijacija izvršena ; da predmetna katastarska parcela ne pripada parcelama koje su proglašene za gradsko građevinsko zemljište; da je podnositeljki ustavne žalbe pravnosnažnim rešenjem Opštinskog suda u Lazarevcu određena naknada za ekspropri sanu imovinu.

Rešenjem Ministarstva finansija broj 465-02-00233/2002-07 od 2. septembra 2011. godine uvažene su žalbe Gradske opštine Lazarevac i Grada Beograda i poništeno pobijano rešenje. Ministarstvo finansija je u obrazloženju navedenog rešenja ocenilo da je prvostepeni organ doneo pravilnu odluku, jer je u postupku utvrđeno da predmetna katastarska parcela ne predstavlja kompleks zemljišta sa susednim parcelama, ali da je o zahtevu podnositeljke trebalo odlučiti primenom odred aba Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 40/84...15/90), koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva podnositeljke, a ne primenom važećeg Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“, br. 53/95, 23/01 i 20/09).

U ponovnom postupku done to je rešenje broj 465-420/2011 od 19. aprila 2012. godine, kojim je treći put poništeno pravnosnažno rešenje o ekspropri jaciji predmetne nepokretnosti. Prvostepeni organ je dopisom od 29. oktobra 2012. godine obavestio Ustavni sud da je opština Lazarevac protiv navedenog rešenja izjavila žalbu i da se preostali spisi predmeta nalaze u Ministarstvu finansija, radi odlučivanja o podnetoj žalbi.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je lj udsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (č lan 25. stav 1. ); da je fizički i psihički integritet nepovrediv (član 25. stav 1.); d a svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ", br. 33/97, 31/01 i 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), da je organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće po zahtevu stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, kao i da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi (član 208.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, u kom slučaju je drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje, protiv koga stranka ima pravo na žalbu (član 232. stav 2.); da će se na predmete čije je rešavanje započeto pre stupanja na snagu ovog zakona primenjivati odredbe ovog zakona, ako postupak nije konačno završen (član 290.). Odredbama člana 291. navedenog z akona utvrđeno je da stupanjem na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni list FNRJ“, broj 52/56, „Službeni list SFRJ“, br. 10/65, 18/65, 4/77, 11/78, 32/78, 9/86 i 47/86 i „Službeni list SRJ“, broj 24/94).

Odredbom člana 13. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list FNRJ “, broj 52/56, „Službeni list SFRJ“, br. 10/65, 18/65, 4/77, 11/78, 32/78, 9/86 i 47/86 i „Službeni list SRJ“, broj 24/94), koji je važio u vreme pokretanja postupka, bilo je propisano da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja.

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je nedelotvornim postupanjem upravnih organa u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava . Ocenjujući ove navode podnositeljke sa stanovišta označenog prava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu broj 465-90/91-II Odeljenja za imovinsko-pravne, urbanističko-građevinske i stambene poslove i građevinsku inspekciju – Odsek za imovinsko-pravne poslove gradske opštine Lazarevac, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka, koji je pokrenut 11. marta 1991. godine, podnošenjem zahteva za poništaj rešenja o eksproprijaciji, a koji još nije okončan .

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog postupka, Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da postupak nije okončan ni posle 22 godin e od pokretanja , ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja pod nosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje konkretnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja , te da je prvostepeni organ bio dužan da utvrdi da li su na eksproprisanoj nepokretnosti izvedeni znatni radovi u roku određenom zakono m i da li predmetna katastarska parcela predstavlja kompleks zemljišta sa susednim parcelama.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da ona ima značajan pravni i materijalni interes da joj se vrati eksproprisana imovina.

Ustavni sud je iz priložene dokumentacije i spisa predmeta prvostepenog organa utvrdio da je prevashodni uzrok nedopustivo dugog trajanja predmetnog postupka propuštanje prvostepenog organa da u ponovnom postupku izvede dopunsko veštačenje, radi utvrđenja činjenice da li predmetna katastarska parcela predstavlja kompleks zemljišta sa susednim parcelama. Ustavni sud, takođe, nalazi da je Ministarstvo finansija nepotrebno produžilo postupak time što je rešenjem broj 465-02-00233/2002-07 od 2. septembra 2011. godine poništilo prvostepeno rešenje, pozivajući se na odredbu člana 232. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. Naime, drugostepeni organ je, odlučujući o žalbama gradske opštine Lazarevac i grada Beograda, našao da je prvostepena odluka pravilna, ali da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe trebalo usvojiti primenom odred aba Zakona o eksproprijaciji koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva podnositeljke, a ne važećeg zakona. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se pozivom na odredbu 232. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku prvostepeno rešenje poništava i predmet vraća prvostepenom organu na ponovni postupak, u situaciji kada drugostepeni organ ni sam, ni preko drugog organa, nije u mogućnosti da otkloni nedostatke u prvostepenom rešenju, niti da meritorno reši upravnu stvar. Polazeći od toga da upotpunjavanje postupka, odnosno otklanjanje uočenih nedostataka, ne mora dovesti do drukčijeg rešenja upravne stvari, a imajući u vidu da je Ministarstvo finansija ocenilo pravilnom odluku kojom se usvaja zahtev podnositeljke, Ustavni sud smatra da je taj organ, saglasno članu 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku, mogao sam da otkloniti nedostatke postupka koji je vođen pred prvostepenim organom i donese konačno rešenje.

Imajući u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok u mnogome zavisi od ponašanja stranke u tom postupku, Ustavni sud je posebno ispitivao da li je podnositeljka ustavne žalbe svojim nečinjenjem doprinela predugom trajanju predmetnog postupka. Ustavni sud je iz navoda ustavne žalbe utvrdio da podnositeljka, nakon donošenja drugostepenog rešenja od 4. maja 1992. godine , nije blagovremeno uputila zahtev Opštini Lazarevac da u ponovnom postupku odluči o njenom zahtevu , niti je iskoristila pravo na žalbu drugostepenom organu zbog ćutanja uprave, već se nakon pet i po godina obratila Gradu Beogradu zbog nepostupanja prvostepenog organa. Takođe, iz navoda ustavne žalbe proizlazi da podnositeljka ni u periodu od 2006. godine do polovine 2010. godine nije koristila navedeno pravno sredstvo za ubrzanje postupka. Polazeći od toga da je podnositeljka ustavne žalbe propustila da iskoristi sredstva za ubrzanje postupka, Ustavni sud je našao da su neosnovani njeni navodi da nije imala na raspolaganju delotvorni prav ni lek za zaštitu svojih prava.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da u postupku u kome posle 2 2 godin e još nije pravnosnažno odlučeno o zahtevu, određeni doprinos podnositeljke ustavne žalbe ne mo že predstavljati prihvatljivo opravdanje za pogrešno i nedelot vorno postupanje organa koji vode postupak .

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji se vodi pred Odeljenjem za imovinsko-pravne, urbanističko-građevinske i stambene poslove i građevinsku inspekciju – Odsek za imovinsko-pravne poslove gradske opštine Lazarevac u predmetu broj 465-90/91-II, odlučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi teljki ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe la podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i doprinos podnositeljke ustavne žalbe njegovom trajanju. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja nadležnih organa . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je , takođe, imao u vidu praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak pred Odeljenjem za imovinsko-pravne, urbanističko-građevinske i stambene poslove i građevinsku inspekciju – Odsek za imovinsko-pravne poslove gradske opštine Lazarevac u predmetu broj 465-90/91-II okončao u najkraćem roku.

8. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na ljudsko dostojanstvo, nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i na pravno sredstvo, Ustavni sud je našao da podnosi teljka nije navela ustavnopravno prihvatljive razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede označenih prava. U pogledu istaknut e povred e prava na imovinu zajemčenog odredb ama člana 58. Ustava, Ustavni sud ukazuje da navedeno ustavno pravo podnositeljki ustavne žalbe može eventualno biti povređeno ili uskraćeno tek odlukom nadležnog organa kojom se predmetni upravni postupak okončava, zbog čega je Ustavni sud utvrdio da je u ovom delu ustavna žalba preuranjena, jer je predmetni upravni postupak još uvek u toku.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu ža lbu u delu u kojem je podnositeljka traži la da joj se utvrdi povreda prava zajemčenih čl . 23. i 25, članom 36. stav 2. i članom 58. Ustava, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1, člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević