Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji traje preko 15 godina. Sud nalaže okončanje postupka u najkraćem roku i dosuđuje naknadu nematerijalne štete, dok zahtev o povredi prava na imovinu odbacuje kao preuranjen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, u postupku po ustavnoj žalbi S. M. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M. i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu I. 99/10 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Osnovnom sudu u Kragujevcu da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak u predmetu iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M. iz K. je, preko punomoćnika Z. P, advokata iz K, 26. februara 201 3. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu I. 99/10. Podnosilac se pozvao i na član 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) i član 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnosilac smatra da su mu navedena ustavna prava povređena zbog toga što njegovo potraživanje ni posle četrnaest godina nije naplaćeno u celosti, iako se više puta obraćao sudu pismenim urgencijama tražeći da se izvršenje sprovede. Od Ustavnog suda je tražio da utvrdi da su mu povređena označena ustavna prava. Takođe je istakao opredeljene zahteve za naknadu nematerijalne i materijalne štete, pri čemu je zahtev za naknadu materijalne štete opredelio u visini iznosa nenaplaćenog potraživanja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu I. 99/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kragujevcu I. 114/99), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom zbog izostanka Opštinskog suda u Kragujevcu P. 3903/96 od 22. oktobra 1996. godine obavezan je tuženi R . R. da tužiocu S. M, ovde podnosiocu ustavne žalbe, na ime sticanja bez osnova isplati 5.360,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 12. avgusta 1996. godine pa do isplate i troškove parničnog postupka.

Na osnovu pomenute pravnosnažne i izvršne presude, podnosilac ustavne žalbe je u svojstvu izvršnog poverioca 21. januara 1999. godine podneo Opštinskom sudu u Kragujevcu predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika R. R, radi prinudne naplate navedenog novčanog iznosa. Predložio je da se izvršenje sprovede popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari dužnika.

Opštinski sud u Kragujevcu je 27. januara 1999. godine doneo rešenje I. 114/99 kojim je usvojio predloženo izvršenje. Rešenje o izvršenju je uručeno izvršnom dužniku 8. marta 1999. godine.

U toku postupka, sudski izvršitelj je devet puta izlazio na lice mesta radi sprovođenja izvršenja. Prilikom prvog izlaska na lice mesta 28. februara 2000. godine od dužnika je naplaćeno 5.250,00 dinara, a narednog puta 24. maja 2005. godine od dužnika je naplaćeno 4.100,00 dinara. Navedeni novčani iznosi predati su poveriocu i na zapisnicima o naplati je konstatovano da je izvršenje delimično sprovedeno. Sudski izvršitelj je na lice mesta ponovo izašao 15. juna 2009. godine i tada je na zapisniku konstatovano da dužnik nije dozvolio sprovođenje izvršnih radnji i da je potrebna asistencija policije. Na zapisnicima o popisu i proceni od 29. oktobra i 3. novembra 2010. godine konstatovano je da je dužnik izjavio da će pokušati da izmiri dug. Dužnikove pokretne stvari su popisane 15. novembra 2010. godine i tom prilikom dužnik je izjavio da njegov dug prema poveriocu iznosi 285.000,00 dinara. Od dužnika je 30. novembra 2010. godine i 13. aprila 2011. godine naplaćeno još ukupno 18.000,00 dinara. Izvršenje je poslednji put pokušano 14. avgusta 2013. godine , kada dužnik nije zatečen kod kuće. Tom prilikom je k onstatovano da dužnikova supruga nije dozvolila sprovođenje izvršenja i da je zbog toga potrebna asistencija policije.

U spisima predmeta nema podataka o tome da se poverilac obraćao sudu.

4. Odredbama Ustava , na čiju povredu ukazuje podnosi lac ustavne žalbe , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Kako se odredbe člana 6. Evropske konvencije i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud je povrede prava ispitivao u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 20/78, 6/82, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93 i 24/94), koji je bio na snazi u vreme pokretanja postupka, bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 10. stav 1.); da će službeno lice pre nego što pristupi popisu predati dužniku rešenje o izvršenju i pozvaće ga da plati iznos za koji je određeno izvršenje zajedno sa kamatom i troškovima (član 73. stav 1.).

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/2000) bilo je propisano: da je sud u postupku izvršenja i obezbeđenja dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.); da je službeno lice ovlašćeno da udalji lice koje ometa sprovođenje izvršenja, a po potrebi i da zatraži pomoć od nadležnog organa unutrašnjih poslova (član 47. stav 1.); da se izvršenje na pokretnim stvarima sprovodi popisom i procenom stvari, prodajom stvari i namirenjem poverioca iz iznosa dobijenog prodajom (član 66. stav 1.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 i 109/13 - Odluka US) propisano je: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od pet radnih dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije propisano (član 7. stav 2.); da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona (član 358. stav 1.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 21. januara 1999. godine i da do danas, nakon petnaest godina još uvek nije okončan, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da izvršni postupak karakteriše načelo hitnosti (Comingersoll S.A protiv Portugalije 35382/97, stav 23., ESLjP 2000-IV), što je bilo propisano kako ranije važećim Zakonom o izvršnom postupku koji je bio na snazi u vreme pokretanja postupka , tako i sada važećim Zakonom o izvršenju i obezbeđenju. Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog neprimereno dugom trajanju predmetnog postupka je neažurno postupanje izvršnog suda koji nije postupao u skladu sa navedenim načelom i preduzimao izvršne radnje u propisanim rokovima kako bi se postupak izvršenja efikasno sproveo i okonča o, bez nepotrebnog odugovlačenja. Za ovakvu ocenu dovoljna je sama činjenica da je sud izvršne radnje u cilju sprovođenja izvršenja preduzimao u razmacima od po nekoliko godina, što je dovelo do toga da dužnikove pokretne stvari, nakon što je dva puta u periodu od pet godina isplatio određene novčane iznose na ime duga prema poveriocu, budu popisane jedanaest godina posle donošenja rešenja o izvršenju.

S obzirom na izneto, Ustavni sud smatra da nema potrebe da se upušta u dalju analizu činilaca koji utiču na ocenu vremenskog trajanja sudskog postupka i koji određuju da li je taj postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je izuzetno neefikasnim postupanjem izvršnog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u delu u kojem se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke, a u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere da se postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatom po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visine nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, pre svega dužinu trajanja konkretnog postupka koji karakteriše načelo hitnosti, ali i visinu potraživanja povodom koje se vodi predmetni postupak.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

8. U pogledu navoda podnosioca da mu je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je zahtev podnosioca da mu se utvrdi povreda navedenog Ustavom zajemčenog prava preuranjen, jer predmetni izvršni postupak još uvek nije okončan.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kojem je istaknuta povreda prava na imovinu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Imajući u vidu prednju ocenu o preuranjenosti podnosiočevog zahteva kojim je tražio da se utvrdi da mu je povređeno pravo na imovinu, Ustavni sud je našao da je i zahtev za naknadu materijalne štete takođe preuranjen, pa je isti odbacio, rešavajući kao u tački 4. izreke.

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti