Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv rešenja o pritvoru

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o produženju pritvora. Ocenjeno je da su razlozi za pritvor, posebno opasnost od bekstva, bili relevantni i dovoljno obrazloženi, te da prava podnosioca nisu povređena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1582/2009
14.07.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Edipa Eljeskovića iz Ribarića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 14. jula 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Edipa Eljeskovića izjavljena protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.P. 282/09 od 6. avgusta 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje Kž. II o.k. 209/09 od 14. avgusta 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Edip Eljesković iz Ribarića podneo je Ustavnom sudu 27. avgusta 2009. godine, preko punomoćnika mr Nemanje R. Jolovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Kv.P. 282/09 od 6. avgusta 2009. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje Kž. II o.k. 209/09 od 14. avgusta 2009. godine, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl. 19. i 21, člana 30. stav 1, člana 31. st. 1. i 2. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe navodi:

- da je optužnicom Okružnog javnog tužilaštva-Specijalnog tužilaštva Kt.S. 18/06 od 28. maja 2007. godine optuženo 28 lica, a da je podnosiocu ustavne žalbe stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 1. Krivičnog zakonika i krivičnog dela krijumčarenje iz člana 230. stav 2. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakonika, sve u produženom trajanju u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika;

- da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu-Posebno odeljenje Ki.P. 64/06 od 1. decembra 2006. godine, na osnovu odredaba člana 142. stav 2. tač. 2) i 3) ZKP, a da mu je od 15. decembra 2008. godine produžavan i na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 1) ZKP;

- da je na glavnom pretresu 25. juna 2009. godine odbrana stavila predlog za ukidanje pritvora prema podnosiocu, odnosno zamenu pritvora jemstvom i da je pretresno veće Okružnog suda u Beogradu istog dana donelo rešenje K.P. 15/07 kojim je otklonilo pritvorski osnov iz tačke 3) člana 142. stav 2. ZKP, dok je pritvor u odnosu na zakonski osnov iz člana 142. stav 2. tačka 1) ZKP zamenilo jemstvom, te prema podnosiocu ukinulo pritvor i da je istim rešenjem ukinut pritvor, odnosno zamenjen jemstvom i u odnosu na optuženog D.R.;

- da je Vrhovni sud Srbije-Posebno odeljenje svojim rešenjem Kž. II o.k. 166/09 od 6. jula 2009. godine ukinuo navedeno rešenje i predmet vratio na ponovno odlučivanje i u odnosu na podnosioca ustavne žalbe i u odnosu na optuženog D.R.;

- da Okružni sud u Beogradu-Posebno odeljenje nije ponovo odlučivalo o ponuđenomjemstvu od 25. juna 2009. godine, te da je branilac podnosioca stavio novi predlog za jemstvo 13. jula 2009. godine, kao i da je 31. jula 2009. godine prema optuženomD.R. pritvor ukinut, iz čega podnosilac zaključuje da je diskriminisan;

- da je 6. avgusta 2009. godine Okružni sud u Beogradu-Posebno odeljenje doneo osporeno rešenje o produženju pritvora prema podnosiocu, koje je osporenim rešenjem Vrhovni sud Srbije-Posebno odeljenje potvrdio, a da nije odlučio o jemstvu;

- da se kao razlog za produženje pritvora prema podnosiocu navodi opasnost od bekstva, a da su ti navodi stalno isti i apstraktni;

- da se od 28 optuženih lica u ovom postupku samo optuženi V.L. i podnosilac ustavne žalbe nalaze u pritvoru, da je V.L. označen kao organizator kriminalne grupe, da su svi članovi organizovane grupe koji su bili u pritvoru pušteni na slobodu, dok je podnosilac, iako nije ni organizator, niti član kriminalne grupe, još uvek u pritvoru.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporena rešenja i objavi odluku u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Okružnog suda u Beogradu I Su. 1/09-407 od 24. decembra 2009. godine, te je utvrdio sledeće činjenice od značaja za odlučivanje:

A) Činjenice i okolnosti vezane za krivični postupak

Pred Okružnim sudom u Beogradu-Posebno odeljenje (u daljem tekstu: Okružni sud) u predmetu K.P. 15/07, u vreme podnošenja ustavne žalbe, vodio se krivični postupak protiv podnosioca i još 27 optuženih lica, po optužnici Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu-Specijalno tužilaštvo Kt.S. 18/06 od 28. maja 2007. godine i Kt.S. 17/07 od 11. marta 2008. godine, koji je bio u fazi glavnog pretresa.

Podnosiocu ustavne žalbe je stavljeno na teret produženo krivično delo davanje mita iz člana 368. stav 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika, koje se sastoji iz 11 krivičnopravnih radnji izvršenja i produženo krivično delo krijumčarenje iz člana 230. stav 2. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 61. Krivičnog zakonika, koje se sastoji iz 114 krivičnopravnih radnji izvršenja.

Prvostepeni krivični postupak je okončan donošenjem presude Višeg suda u Beogradu-Posebno odeljenje K.Po1. 88/10, koja je javno objavljena 29. marta 2011. godine.

B) Činjenice i okolnosti vezane za pritvor i jemstvo

Podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru od 28. novembra 2006. godine do oktobra 2009. godine, kada je po pravnosnažnosti rešenja Okružnog suda u Beogradu K.P. 15/07 od 6. oktobra 2009. godine o prihvatanju jemstva i nakon upisa hipoteke na nepokretnostima i polaganju gotovog novca, podnosilac pušten iz pritvora.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki.P. 64/06 od 1. decembra 2006. godine, na osnovu odredaba člana 142. stav 2. tač. 2) i 3) tada važećeg ZKP.

Pritvor je podnosiocu ustavne žalbe produžavan tokom istražnog postupka i nakon podizanja optužnice na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tač. 2) i 3) ZKP.

Nakon 15. decembra 2008. godine, pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan i na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 1) ZKP, iz razloga što je na glavnom pretresu održanom 11. decembra 2008. godine brat podnosioca ustavne žalbe, nakon što je saslušan u svojstvu svedoka, izjavio: „Jednostavno čekam da mi brat izađe i da bežimo odavde“, dok je pritvorski osnov iz člana 142. stav 2. tačka 2) ZKP ukinut.

Podnosilac ustavne žalbe je u dva navrata predlagao da se pritvor zameni jemstvom, koji predlozi su pravnosnažno odbijeni 6. marta 2009. godine i 3. aprila 2009. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je ponovo 25. juna 2009. godine stavio predlog za jemstvo, koje je rešenjem sudećeg veća K.P. 15/07 od 25. juna 2009. godine prihvaćeno. Vrhovni sud Srbije je 6. jula 2009. godine rešenjem Kž. II o.k. 166/09 ukinuo navedeno prvostepeno rešenje, zbog povrede člana 137. ZKP.

Podnosilac ustavne žalbe je 13. jula 2009. godine stavio nov predlog za jemstvo.

Osporenim rešenjem vanpretresnog veća Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 282/09 od 6. avgusta 2009. godine, pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tač. 1) ZKP, dok, po nalaženju veća, više nisu postojali zakonski razlozi za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru iz člana 142. stav 2. tačka 3) ZKP.

U osporenom rešenju Okružni sud u Beogradu je, obrazlažući razloge za produženje pritvora iz člana 142. stav 2. tačka 1) ZKP prema podnosiocu ustavne žalbe naveo: „da prema navodima u spisima predmeta navedeni optuženi je uspostavljao kontakte sa većim brojem lica kako u Srbiji tako i iz inostranstva, te sa vozačima kamiona koji se bave međunarodnim transportom, pa s tim u vezi da ima mesto prebivališta u mestu Ribarići koje se nalazi na administrativnoj granici Srbije i Autonomne pokrajne Kosovo i Metohija, kao i da je na glavnom pretresu održanom dana 11. decembra 2008. godine brat ovog optuženog O.E, koji je saslušan u svojstvu svedoka, izjavio da samo čeka da mu brat bude pušten iz pritvora kako bi zajedno napustili zemlju, te da sve napred navedene okolnosti ukazuju na opasnost da bi optuženi Edip Eljesković mogao pobeći“.

Obrazlažući zbog čega nadalje ne stoje razlozi za produženje pritvora iz člana 142. stav 2. tačka 3) ZKP prema podnosiocu ustavne žalbe, Okružni sud u Beogradu je u osporenom rešenju naveo: „da više ne postoje okolnosti koje bi, kao osobite, ukazivale da će ovaj optuženi ukoliko se nađe na slobodi ponoviti izvršenje krivičnog dela. Kada se ima u vidu da je optuženi Edip Eljesković u dosadašnjem toku postupka izneo svoju odbranu, zatim fazu u kojoj se ovaj krivični postupak nalazi, vreme koje je navedeni optuženi proveo u pritvoru, počev od 28. novembra 2006. godine pa nadalje, činjenicu da nije označen kao član zločinačkog udruženja koje je organizovao optuženi V.L. koji se nalazi u pritvoru, niti druge grupe koja je u funkciji organizovanog kriminala, te da je optuženi osuđivan zbog izvršenja krivičnog dela nedozvoljena trgovina iz člana 147. Krivičnog zakona Republike Srbije pre više od deset godina, na novčanu kaznu, sud nalazi da je pomenuti osnov za pritvor protekom vremena izgubio na značaju i intenzitetu, posebno kada se ima u vidu protek vremena od momenta izvršenja predmetnih krivičnih dela, te da se osnovi za produženje pritvora ne mogu podrazumevati tokom celog trajanja krivinog postupka, već podležu stalnoj analizi i kontroli suda prema svakom okrivljenom pojedinačno. Prilikom odluke, veće je imalo u vidu i navode predloga branioca ovog optuženog od 25. juna 2009. godine i 3. avgusta 2009. godine, pa je našlo da su isti delimično osnovani , te je otklonilo zakonski osnov iz člana 142. stav 2. tačka 3) ZKP“.

Branilac podnosioca ustavne žalbe je protiv osporenog rešenja Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 282/09 od 6. avgusta 2009. godine izjavio žalbu.

Vrhovni sud Srbije-Posebno odeljenje je 14. avgusta 2009. godine doneo osporeno rešenje Kž. II o.k. 209/09 kojim je odbio kao neosnovanu žalbu branioca podnosioca ustavne žalbe, navodeći, pored ostalog, da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je produžio pritvor optuženom Edipu Eljeskoviću po osnovu iz člana 142. stav 2. tačka 1) ZKP, iz razloga datih u ožalbenom rešenju, zbog čega je njegovo zadržavanje opravdano u cilju obezbeđenja njegovog prisustva i nesmetanog vođenja daljeg krivičnog postupka.

Okružni sud u Beogradu je 11. septembra 2009. godine rešenjem K.P. 15/07 prihvatio ponuđeno jemstvo za podnosioca, ali je Vrhovni sud Srbije-Posebno odeljenje rešenjem Kž. II o.k. 244/09 od 25. septembra 2009. godine ukinuo prvostepeno rešenje.

Okružni sud u Beogradu je potom 6. oktobra 2009. godine doneo novo rešenje o prihvatanju jemstva (K.P. 15/07) koje je potvrđeno rešenjem Vrhovnog suda Srbije-Posebno odeljenje, te je po upisu hipoteke i polaganju novca u sudski depozit, podnosilac ustavne žalbe pušten na slobodu.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava (član 19.); da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta i da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da, pored ostalog, trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora i da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. st. 1. i 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. (član 32. stav 1.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 i 20/09) (u daljem tekstu: ZKP), koji je važio u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo je propisano: da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće potrebno vreme (član 16. stav 3.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. stav 1. do 3.).

Odredbama člana 142. stav 2. tačka 1) ZKP je bilo propisano da ako postoji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo, a ne postoje uslovi za pritvor iz stava 1. ovog člana, u cilju nesmetanog vođenja krivičnog postupka, pritvor se protiv tog lica može odrediti: ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.

Jemstvo je bilo uređeno odredbama čl. 137. do 140. ZKP. Odredbom člana 137. ZKP je bilo propisano da okrivljeni koji treba da bude stavljen u pritvor i okrivljeni koji je već stavljen u pritvor samo zbog postojanja okolnosti koje ukazuju da će pobeći ili iz razloga propisanih u članu 142. stav 2. tačka 4. ovog zakonika može se ostaviti na slobodi, odnosno može se pustiti na slobodu ako on lično ili ko drugi za njega pruži jemstvo da do kraja krivičnog postupka neće pobeći, a sam okrivljeni obeća da se neće kriti i da bez odobrenja neće napustiti svoje boravište. Članom 140. ZKP bilo je propisano da, pored ostalog, posle podignute optužnice, rešenje o jemstvu donosi predsednik veća, a na glavnom pretresu veće (stav 1.) i da se rešenje kojim se određuje jemstvo i rešenje kojim se jemstvo ukida donosi po pribavljenom mišljenju javnog tužioca, ako se postupak vodi po njegovom zahtevu (stav 2.).

Ostalim odredbama ZKP koje su od značaja za odlučivanje bilo je propisano: da posle predaje optužnice sudu, do završetka glavnog pretresa, pritvor se može, po pribavljenom mišljenju javnog tužioca, kad se postupak vodi po njegovom zahtevu, odrediti ili ukinuti samo rešenjem veća, da je veće dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, da žalba na rešenje iz st. 1. i 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja i da protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena (član 146. st. 1. do 4.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno i da rešavajući o žalbi, sud može rešenjem odbaciti žalbu kao neblagovremenu ili kao nedozvoljenu, odbiti žalbu kao neosnovanu, ili uvažiti žalbu i rešenje preinačiti ili ukinuti, i po potrebi, predmet uputiti na ponovno odlučivanje (član 401. st. 1. i 3.).

5. U odnosu na istaknute povrede prava iz člana 30. stav 1. i člana 31. st. 1. i 2. Ustava i citiranih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, Sud je utvrdio da osporenim rešenjima Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 282/09 od 6. avgusta 2009. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž. II o.k. 209/09 od 14. avgusta 2009. godine nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na koja se pozvao.

Odredbama člana 30. stav 1. Ustava i člana 141. stav 1. i člana 142. stav 2. ZKP, utvrđeni su sledeći uslovi za određivanje pritvora prema nekom licu: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo, da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, kao i da pritvor može biti određen samo na osnovu odluke suda.

Ustavni sud je u Odluci Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine izneo stav da se odredbe člana 30. Ustava odnose na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor predhodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru, te da sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka, čime se iscrpljuje neposredno dejstvo odredbe člana 30. Ustava po pitanju pritvora kao krivično-procesnog instituta, dok se u daljem toku krivičnog postupka više ne odlučuje o određivanju pritvora prema već pritvorenom licu, već se jedino odlučuje o produženju ili ukidanju pritvora, do koga dolazi kada se za to steknu propisani uslovi.

Sledom navedenog, Sud nalazi da je neosnovano pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava zajemčenog članom 30. stav 1. Ustava, već da za ocenu navoda ustavne žalbe mogu biti relevantne samo odredbe člana 31. st. 1. i 2. Ustava. Ovim ustavnim odredbama utvrđeno je, pored ostalog, da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora i da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom. Ustavni sud je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opavdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Osporenim rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kv.P. 282/09 od 6. avgusta 2009. godine, koje je potvrđeno osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Kž. II o.k. 209/09 od 14. avgusta 2009. godine, pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, koja propisuje da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako, pored ostalog, „postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva“. Postojanje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva sudovi cene u svakom pojedinom slučaju, polazeći od konkretnih činjenica vezanih za okrivljenog, što treba da dovede do zaključka o ispunjenosti navedenog zakonskog razloga za određivanje ili produženje pritvora.

U konkretnom slučaju, osporena rešenja o produženju pritvora su doneta u postupku sprovedenom u skladu sa zakonom, zasnovana su na zakonom propisanim razlozima zbog kojih se može produžiti pritvor i dati su detaljni i individualizovani razlozi za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru. Nadležni sudovi su u osporenim rešenjima obrazložili postojanje navedenog razloga za produženje pritvora podnosioca ustavne žalbe. Postojanje okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva, po ovom osnovu je, po oceni Ustavnog suda, jasno i dovoljno obrazloženo, pored ostalog, i time da je na glavnom pretresu održanom dana 11. decembra 2008. godine brat podnosioca ustavne žalbe izjavio da samo čeka da mu brat bude pušten iz pritvora kako bi zajedno napustili zemlju. Po oceni Ustavnog suda, dati razlozi su relevantni i dovoljni i nisu posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da je krivični postupak, koji se u konkretnom slučaju vodio protiv podnosioca ustavne žalbe pred Okružnim sudom u Beogradu, veoma složen, kako zbog brojnosti optuženih (28 lica) i brojnosti krivičnih dela, tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koja je nadležni prvostepeni sud raspravljao i ocenjivao i na osnovu kojih je potom doneo prvostepenu odluku. Najzad, Sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i da je nadležni sud, kada je utvrdio da su prestali svi zakonski osnovi za dalje zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru, pritvor ukinuo i on je pušten na slobodu, iako je u tom trenutku postupak protiv njega bio još uvek u fazi glavnog pretresa.

Ustavni sud je posebno cenio i navod podnosioca ustavne žalbe da je prema drugim optuženima pritvor ukinut, a da je prema njemu pritvor produžen iako nije ni organizator, niti član kriminalne grupe, ali je mišljenja da ova okolnost nije od značaja za drugačiju odluku Suda. Ovo stoga što se razlozi za produženje pritvora odnose na objektivne i subjektivne okolnosti i činjenica da se ostala optužena lica više ne nalaze, ili se uopšte nisu nalazila u pritvoru, nikako ne znači da je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe povređeno Ustavom zajemčeno načelo zabrane diskriminacije. U konkretnom slučaju se radi o fakultativnom pritvorskom osnovu iz tadašnjeg člana 142. stav 2. tačka 1) ZKP, pri čemu nadležno krivično veće suda odlučuje o opravdanosti produženja pritvora prema svakom od okrivljenih pojedinačno, primenjujući princip individualizacije ove procesne mere u skladu sa objektivnim, ali i subjektivnim okolnostima vezanim za ličnost konkretnog okrivljenog lica. To podrazumeva da sva pritvorena lica ne moraju da provedu u pritvoru isti vremenski period, te da ukidanje pritvora prema jednom ili više okrivljenih ne dovodi automatski do puštanja na slobodu svih saokrivljenih u istom krivičnom predmetu.

Takođe, ni navodi podnosioca da Okružni sud u Beogradu nije ponovo odlučio o jemstvu od 25. juna 2009. godine nakon što je Vrhovni sud Srbije ukinuo prvostepeno rešenje o prihvatanju jemstva, nije od uticaja na drugačije odlučivanje u ovoj pravnoj stvari. Ovo iz dva razloga razloga. Prvo, jer krivično vanpretresno veće Okružnog suda u Beogradu, koje je donelo osporeno rešenje o produženju pritvora Kv.P. 282/09 od 6. avgusta 2009. godine, nije ni bilo ovlašćeno da donese rešenje o jemstvu, budući da je odredbom člana 140. stav 1. ZKP, bilo propisano da posle podignute optužnice, rešenje o jemstvu donosi predsednik veća, a na glavnom pretresu veće. Drugo, jer se saglasno članu 137. ZKP, okrivljeni koji je već stavljen u pritvor može pustiti na slobodu ako on lično ili ko drugi za njega pruži jemstvo, samo zbog postojanja okolnosti koje ukazuju da će pobeći ili iz razloga propisanih u članu 142. stav 2. tačka 4. ZKP. Budući da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžavan i na osnovu odredbe člana 142. stav 2. tačka 3) ZKP, a da je navedeni pritvorski osnov ukinut upravo 6. avgusta 2009. godine donošenjem osporenog rešenja Okružnog suda u Beogradu, to do 6. avgusta 2009. godine podnosiocu ustavne žalbe pritvor nije ni mogao biti zamenjen jemstvom, jer je postojao i drugi zakonski osnov za njegovo dalje zadržavanje u pritvoru, po osnovu koga prema ZKP, pritvor nije moguće zameniti jemstvom. Upravo je iz navedenog razloga Vrhovni sud Srbije ranije doneto rešenje o prihvatanju jemstva ukinuo. Ustavni sud je imao u vidu i činjenicu da je pritvor, čim su se stekli Zakonikom propisanih uslova za prihvatanje jemstva, prema podnosiocu ustavne žalbe ukinut i da je pušten na slobodu (u oktobru 2009. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim rešenjima naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je zadržavanje podnosioca u pritvoru bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka, kao i da je krivični postupak vođen sa potrebnom hitnošću i utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima nisu povređena prava iz člana 30. stav 1. i člana 31. st. 1. i 2. Ustava.

6. Povodom istaknute povrede načela zabrane diskriminacije i načela svrhe ustavnih jemstava, Ustavni sud ukazuje da odredbe člana 21. i 19. Ustava ne sadrže garancije nijednog određenog ljudskog prava ili slobode, već predstavljaju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sve Ustavom zajemčene ljudske i manjinske slobode i prava, iz čega sledi da do povrede načela zabrane diskriminacije može doći samo u vezi sa povredom nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Stoga je povreda načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava akcesorne prirode, kao i svrha ustavnih jemstava iz člana 19. Ustava. Pošto je Ustavni sud prethodno ocenio da osporenim aktima podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno nijedno od zajemčenih prava koje je u ustavnoj žalbi istakao, to nema osnova ni za tvrdnje podnosioca da je osporenim aktima po bilo kom osnovu diskriminisan, niti da je došlo do povrede svrhe ustavnih jemstava.

7. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je nakon ustavnopravne ocene sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovanoj na praksi Suda, kao i na praksi i kriterijumima međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, utvrdio da u konkretnom slučaju nije došlo do povrede navedenih prava.

Naime, razumna dužina trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi ne samo od vremenskog trajanja postupka, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od složenosti predmeta, ponašanja podnosioca ustavne žalbe i ostalih učesnika u postupku, postupanja nadležnih organa vlasti, kao i od važnosti predmeta za podnosioca ustavne žalbe. Pravilna ocena da li je dužina jednog postupka razumna ili ne, može se doneti samo ako se u svakom konkretnom slučaju trajanje postupka sagleda i u odnosu na navedene činioce.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je protiv podnosioca ustavne žalbe zahtev za sprovođenje istrage Okružnom sudu u Beogradu - Posebnom odeljenju, nadležni javni tužilac podneo u decembru 2006. godine i da je krivični postupak pokrenut donošenjem rešenja o sprovođenju istrage, koje je doneto takođe decembra 2006. godine. Nakon šestomesečne istrage, 28. maja 2007. godine podignuta je optužnica. Krivični postupak se vodio pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu K.P. 15/07 protiv ukupno 28 optuženih lica, po dve spojene optužnice Specijalnog tužilaštva, zbog postojanja osnovane sumnje da su optuženi izvršili veći broj krivičnih dela, a da se samo podnosiocu ustavne žalbe na teret stavlja ukupno 125 radnji izvršenja krivičnih dela. Prvostepeni krivični postupak, nakon 1. januara 2010. godine, nastavljen je pred Višim sudom u Beogradu i okončan je donošenjem presude K.Po1. 88/10 koja je javno objavljena 29. marta 2011. godine.

Povodom navoda podnosioca ustavne žalbe „da se glavni pretres drži suprotno dinamici propisanoj u članu 334. stav 1. ZKP“, kao i „da je pretres prekidan više puta“, Ustavni sud konstatuje da se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe vodio pred Posebnim odeljenjem Okružnog suda u Beogradu i da su se suđenja odvijala u centralnoj sudnici Posebnog odeljenja, koja jedina može da primi toliki broj okrivljenih, branilaca i drugih učesnika u postupku. Istovremeno, ova sudnica se koristi i za suđenja u drugim postupcima Posebnog odeljenja i Veća za ratne zločine Višeg suda u Beogradu koja se odvijaju i u prepodnevnim i poslepodnevnim časovima. Polazeći od iznetog, te činjenice da se krivični postupak u predmetu K.P. 15/07 vodio protiv 28 lica, po dve optužnice, zbog osnovane sumnje da su optuženi izvršili veliki broj krivičnih dela, kao i da je prvostepeni krivični postupak okončan, Ustavni sud ocenjuje da je nadležni sud postupao efikasno.

Imajući u vidu da je krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe u trenutku podnošenja ustavne žalbe trajao dve godine i skoro devet meseci, da se radi o izuzetno složenom postupku kako zbog brojnosti optuženih i brojnosti krivičnih dela za koja postoji osnovana sumnja da su ih optuženi izvršili, tako i zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koja je nadležni sud raspravljao i ocenjivao i na osnovu kojih je potom doneo odluku, da je glavni pretres zakazivan u najkraćem mogućem roku, Ustavni sud je našao da se, uz uvažavanje značaja koji je za podnosioca ustavne žalbe imalo okončanje ovog krivičnog postupka u što kraćem roku, dosadašnje postupanje suda, u okolnostima ovog konkretnog slučaja, ne može oceniti kao neažurno, te da nisu povređena njegova prava garantovana odredbama člana 32. stav 1. Ustava.

8. Sledom navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

Na osnovu člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe protiv rešenja o pritvoru

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti