Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 31 godinu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak radi utvrđenja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju trajao je 31 godinu, što je nerazumno dugo. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Katarina Manojlović Andrić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Ivice Stankovića iz Batajnice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ivice Stankovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 6168/90, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 51829/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ivica Stanković iz Batajnice je 11 . marta 2010. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2340/07.

Podnosilac ustavne žalbe je nave o: da je tužbu radi utvrđi vanja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju podne o njegov pravni prethodnik još 16. oktobra 1981. godine i da postupak još uvek nije okončan ; da je pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu bilo zakazano 74 ročišta za glavnu raspravu od kojih je 40 ročišta bilo održano dok 34 ročišta nisu bila održana; da je više puta prvostepeni sud presuđivao u njegovu korist dok je drugostepeni sud svaki put prvostepene presude ukidao i predmet vraćao na ponovno suđenje. Zahteva da Ustavni sud naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da okonča parnični postupak koji traje više od 28 godina i traži naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 6168/90 a zatim Prvog osnovnog sud a u Beogradu P. 51829/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Đorđe Stanković, deda podnosioca ustavne žalbe, je 16 . oktobra 1981. godine podneo tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih J.S. i V.S, radi utvrđivanja ništavosti ugovora o doživotnom izdržavanju zaključen og između tužioca i tuženih . Predmet je dobio broj P. 3815/81. Imajući u vidu da je tužilac u međuvremenu preminuo, na njegovo mesto u parnicu su stupili njegovi sinovi Vidosav Stanković, otac podnosioca ustavne žalbe i Vukašin Stanković.

Pred Četvrtim opštinskom sudom u Beogradu bilo je održano 13 ročišta za glavnu raspravu dok 12 ročišta nije bilo održano i to : tri ročišta jer na strani tuženih niko nije došao, četiri zbog nedostatka procesnih uslova, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva zbog sprečenosti predsednika veća, jedno zbog nedolaska tužioca.

Tokom postupka tužilac Vukašin Stanković je odustao od tužbenog zahteva tako da je kao tužilac u parnici ostao samo Vidosav Stanković, otac podnosioca ustavne žalbe.

Na ročištima su izvođeni dokazi saslušanjem većeg broja svedoka kao i parničnih stranaka i veštačenjem od strane lekara specijaliste za internu medicinu i kardiologiju.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3815/81 od 1. marta 1989. godine usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno je da je ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen između pok. tužioca Đorđa Stankovića i tuženih ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo i obavez ani s u tuženi da isplate tužiocu parnične troškove.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 9041/90 od 4. decembra 1990. godine uvažena je žalba tuženih, ukinuta je presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3815/81 od 1. marta 1989. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak.

Zatim je u nastavku postupka pred prvostepenim sudom bilo održano 18 ročišta za glavnu raspravu dok 13 ročišta nije održano i to : jedno zbog nedolaska tuženih, jedno zbog bolesti postupajućeg sudije , tri iz procesnih razloga, pet zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva jer na strani tuženih niko nije došao , jedno zbog nedolaska tužioca.

U međuvremenu je drugotužena preminula, te su na njeno mesto u parnicu stupil i njen i zakonski naslednici ćerka V.S. i suprug Ž. S. a tužilac uredio tužbu tako što je označio kao drugo tužene naveden a lica.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 6168/90 od 15. januara 2002. godine usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno je da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju i da ne proizvodi pravno dejstvo i obavez ani su tuženi da nadoknade tužiocu parnične troškove.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2972/03 od 3. aprila 2003. godine odlučujući o žalbi tuženih ukinuta je presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 6168/90 od 15. j anuara 2002. godine i predmet je vrać en prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Zatim je u nastavku postupka pred prvostepenim sudom održano četiri ročišta za glavnu raspravu.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2039/03 od 21. juna 2004. godine ponovo je usvojen tužbeni zahtev a tuženi su obavezani da naknade tužiocu troškove postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 2219/05 od 1. juna 2005. godine odlučujući o žalbi tuženih ukinuta je presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2039/03 od 21. juna 2004. godine i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

Zatim je postupak prekinut 15. marta 2006. godine zbog smrti tužioca, i to do okončanja ostavinskog postupka iza pok. Vidosava Stankovića. Po okončanju ostavinskog postupka 19. juna 2006. godine kao zakonski naslednik pok. tužioca je određen njegov sin Ivica Stanković , ovde podnosilac ustavne žalbe, koji je podneskom od 15. septembra 2006. godine traži o nastavak postupka . Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 3951/05 od 6. novembra 2006. godine nastavljen je postupak u ovoj pravnoj stvari.

Zatim je 29. maja 2007. godine prekinut postupak zbog smrti tuženog Ž. S, i na njegovo mesto je kao tužena stupila V. S. koja je istovremeno bila i d rugotužena. Rešenjem P. 740/07 od 7. juna 2007. godine nastavljen je postupak u ovoj pravnoj stvari.

Zatim je pred prvostepenim sudom bilo održano devet ročišta za glavnu raspravu na kojima su saslušavani svedoci, parnične stranke i izvođeno veštačenje od strane veštaka neuropsihijatra . Pet ročišta nije bilo održano i to četiri zbog nedostatka procesnih uslova a jedno zbog štrajka zaposlenih.

Uspostavljanjem nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini predmet je dobio broj P. 51829/10 i u nadležnosti je Prvog osnovnog suda u Beogradu.

Posle podnošenja ustavne žalbe utvrđeno je da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51829/10 od 17. decembra 2010. godine usvojen tužbeni zahtev i u stavu prvom izreke utvrđeno da je ništav ugovor o doživotnom izdržavanju, a u stavu drugom izreke obavez a je tužena da tužiocu naknadi parnične troškove.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4379/11 od 7. marta 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 51829/10 od 17. decembra 2010. godine. Dakle, postupak je pravnosnažno okončan donošenjem drugostepene presude
7. marta 2012. godine.

U spisima predmeta postoji zahtev tužene od 25. jula 2012. godine za ponavljanje postupka.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrastan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Takođe, i odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji je stupio na snagu 22. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili ugroženih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 25 godin a, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 16. oktobra 1981. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja 7. marta 2012. godine.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe su osnovni kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Analizirajući dužinu trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni postupak trajao 31 godinu, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumog roka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u ovom predmetu, Ustavni sud je našao da nadležni sudovi nisu preduzeli sve mere i radnje na koje su po zakonu bili obavezni kako bi se postupak završio u razumnom roku.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene presude prošlo je osam godina, drugostepeni sud je odlučio posle godinu dana kada je predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, zatim je posle dve godine doneta nova prvostepena presuda , da bi posle godinu dana ponovo drugostepeni sud ukinuo presudu i predmet vratio na ponovni postupak, treća prvostepena presuda doneta je posle godinu dana a nova drugostepena presuda kojom je ponovo ukinuta prvostepena presuda posle godinu dana, šest meseci je postupak bio prekinut zbog smrti parnične stran ke i 15. septembra 2006. godine podnosilac ustavne žalbe je stupio u parnicu. U 2010. godini kada je predmet u nadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu doneta je četvrta prvostepena presuda posle 11 meseci da bi drugostepeni sud pravnosnažno okončao postupak posle dve godine. Dakle, postupak je okončan posle 31 godine , što predstavlja nerazumno dug period trajanja parničnog postupka kako po praksi Ustavnog suda tako i po merilima i kriterijuma međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava. Takođe, i višestruko ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda je doprinelo dužini trajanja ovog postupka. Iako se navedeni parnični postupak može okarakterisati kao predmet relativne složenosti zbog velikog broja činjenica koje su bile sporne među parničnim strankama, kao i zbog potrebe njihovog dokazivanja, po oceni Suda , ni te oko lnosti ne mogu biti opravdanje za tajanje parničnog postupka od 31 godine .

Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini postupka, jer se uredno odaz vao pozivima suda i nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja , a i predmet spora je bio značajan za podnosioca imajući u vidu sam predmet tužbenog zahteva .

6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom r oku iz člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu vodio u predmetu P. 6168/90 a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 51829/10, te je usvojio ustavnu žalbu na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu u tački 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 500 evra, obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpe o podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka , kao i vreme stupanja u parnicu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpe o isključivo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9), Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević