Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Krivični postupak je okončan nastupanjem apsolutne zastarelosti nakon četiri ukidanja prvostepene presude, što ukazuje na nedelotvorno postupanje sudova. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Novice Cvetkovića iz sela Lipovica, Vlasotince, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Novice Cvetkovića i utvrđuje se da je u krivičnom postupku koji je vođan pred Opštinskim sudom u Vlasotincu u predmetu K. 74/09 (a kasnije pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu K. 40/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Novica Cvetković iz sela Lipovica, Vlasotince, podneo je Ustavnom sudu 11. marta 201 0. godine ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u krivičnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sud om u Vlasotincu K. 74/09 ( a kasnije pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu K. 40/10).

Podnosilac ustavne žalbe, pored ostalog, navodi: da je krivični postupak koji je protiv njega vođen pred Opštinskim sudom u Vlasotincu započeo 1. novembra 2005. godine; da je Opštinski sud u Vlasotincu doneo četiri prvostepene presude i da su sve četiri presude ukinute od strane Okružnog suda u Leskovcu „zbog nezakonitog rada i nesavesnog pretresanja predmeta“; da je zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja Osnovni sud u Leskovcu 8. februara 2010. godine doneo presudu kojom se optužba odbija. Podnosilac ustavne žalbe iz navedenog zaključuje da je zbog nesavesnog „pretresanja“ predmeta od strane Opštinskog suda u Vlasotincu došlo do nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja i donošenja presude kojom se optužba odbija, što ukazuje da suđenje nije okončano u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku i utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu K. 40/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe vođen je krivični postupak pred Opštinskim sudom u Vlasotincu, sada Osnovnim sudom u Leskovcu, zbog krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 195. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, koji je pravnosnažno okončan.

Krivični postupak je pokrenut 1. novembra 2005. godine ponošenjem optužnog predloga Opštinskog javnog tužilaštva u Vlasotincu Kt. 156/05, preciziranog 12. septembra 2006. godine.

Opštinski sud u Vlasotincu je 10. oktobra 2006. godine doneo presudu K. 184/05 kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim i izrečena mu je uslovna osuda.

Okružni sud u Leskovcu je 25. aprila 2007. godine doneo rešenje Kž. 272/07 kojim je ukinuo presudu Opštinskog sud a u Vlasotincu K. 184/05 od 10. oktobra 2006. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje i odlučivanje.

Predmet je nakon prijema u Opštinski sud u Vlasotincu dobio novi broj K. 95/07.

Opštinski sud u Vlasotincu je 29. januara 2008. godine doneo presudu K. 95/07 kojom je podnosilac ustavne žalbe ponovo oglašen krivim i izrečena mu je uslovna osuda.

Okružni sud u Leskovicu je 17. marta 2008. godine, u postupku po žalbi, doneo rešenje Kž. 170/08 kojim je ukinuo presudu Opštinski sud u Vlasotincu K. 95/07 od 29. januara 2008. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje i odlučivanje, ali drugom sudiji.

Predmet je nakon prijema u Opštinski sud u Vlasotincu dobio novi broj K. 65/08.

Opštinski sud u Vlasotincu je 26. juna 2008. godine doneo presudu K. 65/08 kojom je podnosilac ustavne žalbe oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo koje mu je optužnim predlogom stavljeno na teret, jer „nije dokazano da je okrivljeni izvršio krivično delo za koje je optužen“.

Okružni sud u Leskovcu je ponovo ukinuo prvostepenu presudu Opštinskog sud u Vlasotincu K. 65/08 od 26. juna 2008. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje i odlučivanje.

Predmet je nakon prijema u Opštinski sud u Vlasotincu dobio novi broj K. 74/09.

Opštinski sud u Vlasotincu je 3. juna 2009. godine u žalbenom postupku doneo presudu K. 74/09 kojom je podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim i izrečena mu je uslovna osuda.

Okružni sud u Leskovcu je 15. jula 200 9. godine doneo rešenje Kž. 622/09 kojim je ukinuo presudu Opštinsk og sud a u Vlasotincu K. 74/09 od 3. juna 200 9. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje i odlučivanje.

Osnovni sud u Leskovcu je predmet Opštinskog suda u Vlasotincu K. 74/09 dobio u nadležnost 20. januara 2010. godine i zaveo ga pod brojem K. 40/10.

Postupajući sudija Osnovnog suda u Leskovcu je 8. februara 2010. godine doneo presudu kojom je prema podnosiocu ustavne žalbe odbijena optužba za krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 195. stav 3. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Presuda je postala pravnosnažna 28. februara 2010. godine.

4. Odredbom člana 32. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 1. novembra 2005. godine, kada je optužnim predlogom nadležnog tužioca krivični postupak pokrenut, pa do 28. februara 2010. godine, kada je postala pravnosnažna presuda Osnovnog suda u Leskovcu K. 40/10 od 8. februara 2010. godine kojom je prema podnosiocu ustavne žalbe odbijena optužba zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao nešto više od četiri godine i da je pravnosnažno okončan donošenjem presude kojom se optužba odbija usled nastupanja apsolutne zastare krivičnog gonjenja.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka pored vremena trajanja postupka utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je predmet optužbe u osporenom krivičn om postup ku razmatran četiri puta pred dve sudske instance. Stoga Sud ne može zaključiti da su nadležni sudovi bili neaktivni u ovom predmetu. Štaviše, Ustavni sud konstatuje da su u pojedinim prilikama prvostepeni i drugostepeni sud veoma brzo odlučivali o predmetu optužbe. Međutim, vraćanje predmeta na ponovno suđenje uzrokovalo je odlaganje postupka i, u krajnjem ishodu, dovelo do nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja i donošenja presude kojom se optužba odbija. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“, s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi. Takođe, ponavljanje naloga drugostepenog suda u okviru jednog postupka, može ukazati na ozbiljne nedostatke u pravosudnom sistemu (videti, pored ostalih, presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetuima „Wierciszewska protiv Poljske“, broj 41431/98 od 25. novembra 2003. godine, stav 46. i „Parizov protiv Makedonije“, broj 14258/03 od 7. februara 2008. godine, stav 58.).

Imajući u vidu prethodno navedeno, kao i to da je Ustavni sud utvrdio da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo dužem trajanju postupka, već mu je, naprotiv, bilo u interesu da se postupak što pre okonča kako bi se utvrdilo da li jeste izvršio krivično delo koje mu je stavljeno na teret, posebno imajući u vidu da je tokom postupka doneta i oslobađajuća presuda, te da je predmet optužbe u konkretnom slučaju bilo krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja, za koje se, saglasno Zakoniku o krivičnom postupku, vodi skraćeni krivični postupak, Ustavni sud je ocenio da se trajanje postupka koji je okončan nastupanjem apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, može pripisati isključivo nedelotvornom postupanju nadležnih sud ova.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredb i člana 89. s tav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te odlučio kao u tački 1. izreke. 6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra , u dinarskoj protivrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja i smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Sledom iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević