Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 19 godina. Podnosiocu žalbe dosuđuje se naknada nematerijalne štete od 1.400 evra zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 973/92.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ iz Novog Sada je podnela 12. marta 2010. godine, preko punomoćnika Čedomira R. Nikolića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 973/92.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da predmetni parnični postupak traje od 12. februara 1992. godine, da je postupak pred prvostepenim sudom trajao punih petnaest godina, osam meseci i 17 dana do donošenja prvostepene presude, protiv koje je izjavljena žalba; da je žalbeni postupak započet pred Okružnim sudom u Novom Sadu 13. februara 2008. godine pod brojem Gž. 768/08 i da još uvek traje pred Apelacionim sudom u Novom Sadu pod brojem Gž. 715/10. Predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 973/92 povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku i da mu se utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 14046/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 12. februara 1992. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog T. Ž, radi raskida ugovora.

Pripremno ročište je održano 25. marta 1992. godine i na istom je punomoćnik tužioca predložio da se odredi spajanje ove parnice P. 973/92 sa parnicama P. 975/92 i P. 976/92 iz razloga ekonomičnosti.

Na ročištu održanom 20. maja 1992. godine punomoćnik tužioca je predložio da se spis predmeta P. 973/92 spoji sa parnicom P. 602/92.

Na ročištu održanom 3. jula 1992. godine u parnici P. 602/92, sud je rešenjem odredio spajanje parnica P. 602/92 sa P. 973/92, 974/92, 976/92 i 980/92, tako što će se dalji postupak voditi pod poslovnim brojem P. 602/92. Na istom ročištu sud je odlučio da o građevinskom veštačenju reši posebnim rešenjem.

Nakon donošenja rešenja o spajanju parnica po proteku jedne godine i devet meseci je održano ročište 19. januara 1994. godine na kome je punomoćniku tuženog-protivtužioca, tužiocu u parnici P. 973/92, ostavljen rok od 15 dana u kome bi predložio ličnost sudskog veštaka građevinske struke sa spiska sudskih veštaka u Rumi .

Po proteku dve godine i osam meseci Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 602/92 od 11. septembra 1996. godine obavezao punomoćnika tužilaca da odmah, a najkasnije u roku od osam dana predloži ličnost sudskog veštaka, kao i rešenjem od 13. januara 1997. godine.

Na ročištu održanom 18. juna 1997. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka finansijske struke, a rešenjem sa ročišta održanog 24. septembra 1997. godine je obavezan tuženi-protivtužilac da uplati predujam na ime troškova veštačenja. Nalaz i mišljenje sudskog veštaka je dostavljen sudu 4. decembra 1998. godine.

Na ročištu održanom 9. oktobra 2000. godine je određeno izvođenje dokaza finansijskim veštačenjem, a sledeće ročište zakazano za 16. novembar 2001. godine nije održano, zbog neurednog pozivanja tužioca-protivtuženog. Na ročištu održanom 13. decembra 2001. godine je određeno mirovanje postupka.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 14. marta 2002. godine predložio nastavak postupka, a rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu od 29. aprila 2002. godine je određen nastavak postupka. Nalaz i mišljenje sudkog veštaka dostavljen je sudu 17. juna 2002. godine, a na ročištu održanom 21. oktobra 2002. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 602/92 od 4. aprila 2003. godine ponovno je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko drugog sudskog veštaka finansijske struke, a nalaz i mišljenje sudskog veštaka su dostavljen i 19. januara 2004. godine.

Nakon toga su održana ročišta 19. aprila 2004. godine i 11. oktobra 2004. godine. Ročište zakazano za 31. januar 2005. godine nije održano zbog nepristupanja tuženih. Na ročištu održanom 28. februara 2005. godine sud je doneo rešenje da će u odnosu na delimičnu presudu odlučiti pismeno, a za preostali deo tužbenog i protivtužbenog zahteva će pismenim putem zakazati ročište. Rešenjem istog suda od 14. marta 2005. godine je ponovo otvorena glavna rasprava, radi dopune dokaznog postupka, a rešenjem od istog datuma je utvrđeno da se radi o sporu koji treba da sudi sudija pojedinac i da će se postupak nastaviti po pravnosnažnosti rešenja.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 602/92 od 13. jula 2006. godine je određen zastoj postupka u ovoj pravnoj stvari i konstatovano je da će postupak biti nastavljen po zauzimanju stava Vrhovnog suda Srbije u postupku za rešavanje spornog pravnog pitanja.

Tuženi-protivtužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 2. avgusta 2006. godine predložio nastavak postupka, nakon čega je održano ročište zakazano za 20. decembar 2006. godine.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 602/92 od 20. decembra 2006. godine odredio razdvajanje iz spisa predmeta P. 602/92, spisa predmeta P. 973/92, P. 974/92, P. 976/92 i spisa predmeta P. 980/92 i sve za navedene izdvojene parnične predmete formirao posebne predmete suda.

Po razdvajanju drugih predmeta, spis predmeta koji je nosio broj P. 973/92 je dobio novi broj P. 9509/06 i održana su ročišta 20. februara 2007. godine i 13. aprila 2007. godine na kome je određeno dopunsko finansijsko veštačenje. Dopunski nalaza i mišljenje je dostavljen sudu 28. maja 2007. godine.

Nakon toga, nije održano ročište zakazano za 1. jun 2007. godine, a punomoćnicima stranaka je naloženo da se pismeno izjasne na dopunski nalaz i mišljenje sudskog veštaka od 28. maja 2007. godine, što je ponovljeno i rešenjem od 18. juna 2007. godine.

Na ročištu održanom 12. septembra 2007. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka i naloženo je sudskom veštaku da dopuni svoj nalaz, a rešenjem suda od 25. septembra 2007. godine je naloženo punomoćnicima stranaka da se pismeno izjasne na dopunski nalaz sudskog veštaka od 24. septembra 2007. godine.

Na ročištu održanom 29. oktobra 2007. godine je, po saslušanju sudskog veštaka, zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9509/06 od 29. oktobra 2007. godine je, u stavu prvom izreke , usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno je da je raskinut ugovor o udruživanju sredstava za izgradnju stana broj 01-687/1-7991 od 24. maja 1991. godine, pa je obavezan tuženi da tužiocu preda u posed slobodan od lica i stvari dvosoban stan broj 5 sa nusprostorijama na prvom spratu zgrade broj 137 u ulici Atanasija Stojkovića u Rumi, površine 71,64m2 sagrađen , na parceli broj 1984 upisan , u ZK UL broj 151/13 , KO Ruma. Stavom drugim izreke ove presude je konstatovano da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 715/10 od 23. juna 2010. godine vratio spis predmeta P. 9509/06 Osnovnom sudu u Novom Sadu, radi potpisivanja izvornika presude od strane postupajućeg sudije.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9167/10 od 16. septembra 2010. godine je, u stavu jedan, usvojena žalba tuženog i preinačena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9509/06 od 29. oktobra 2007. godine u pobijanom delu (stav prvi i drugi izrke) , tako što je odbijen primarni tužbeni zahtev u celosti i usvajen eventualni tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.645.651,93 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. juna 2007. godine do isplate, dok je stavom drugim izreke konstatovano da svaka stranka snosi svoje troškove žalbenog postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9167/10 od 18. novembra 2010. godine je odbijen kao neosnovan predlog tuženog za ispravku presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9167/10 od 16. septembra 2010. godine.

Odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti tuženog, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Gzz. 314/11 od 6. jula 2011. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9167/10 od 16. septembra 2010. godine.

Spis predmeta je arhiviran 18. jula 2012. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku "Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98, 3/02) bilo je propisano : da je su d dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će sud izvesti dokaz veštačenjem kad je radi utvrđivanja ili razjašnjenja neke činjenice potrebno stručno znanje kojim sud ne raspolaže (član 250.); da veštačenje vrše veštaci koje određuje parnični sud, a da pre nego što odredi koja će lica uzeti za veštake sud će o tome saslušati stranke, a u hitnim slučajevima sud može odrediti veštaka iako prethodno stranke nisu saslušane, a na mesto određenog veštaka sud može uvek odrediti drugog veštaka (član 251. stav 1, 2. i 4.); da sud može kazniti novčano do 30.000 novih dinara veštaka koji ne dođe na ročište iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 255. stav 1.); da će sud odrediti da li će veštak izneti svoj nalaz i mišljenje samo usmeno na raspravi ili će ih podneti i pismeno pre rasprave i da će sud odrediti rok za pismeno podnošenje nalaza i mišljenja (član 260. stav 1.); da je u toku pripremanja glavne rasprave do ročišta za glavnu raspravu, predsednik veća ovlašćen da odlučuje - o stupanju prethodnika u parnicu, o učešću umešača, o obezbeđenju dokaza, o preinačenju tužbe, o troškovima postupka u slučaju povlačenja tužbe, o prekidu ili mirovanju postupka, o privremenim merama obezbeđenja, o spajanju parnica, o razdvajanju postupka, o određivanju sudskih rokova ili njihovom produženju, o zakazivanju ročišta ili njihovom odlaganju, o povraćaju u pređašnje stanje zbog propuštanja roka ili ročišta, o oslobođenju stranke od plaćanja troškova postupka, o obezbeđenju parničnih troškova, o polaganju predujma na ime troškova za preduzimanje pojedinih radnji u postupku, o postavljanju privremenog zastupnika, o dostavljanju sudskih pismena, o merama za ispravljanje podnesaka, o urednosti punomoćja kao i o svim pitanjima koja se tiču upravljanja postupkom (član 278. stav 1.); da kad veće smatra da je predmet raspravljen tako da se može doneti odluka, predsednik veća saopštiće da je glavna rasprava zaključena i posle toga će se veće povući na većanje i glasanje radi donošenja odluke (član 304. stav 1.); da veće može u toku većanja i glasanja odlučiti da se zaključena glavna rasprava ponovo otvori ako je to potrebno radi dopune postupka ili razjašnjenja pojedinih važnijih pitanja (član 305.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11) je propisano da s tranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da izvornik presude potpisuje predsednik veća (član 341. stav 2.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 12. februara 1992. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 9167/10 od 16. septembra 2010. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak traje devetnaest godina i pet meseci do odlučivanja Vrhovnog kasacionog suda o zahtevu za zaštitu zakonitosti tuženog, što samo po sebi ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati trajanje postupka od osamnaest godina i sedam meseci.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, kao tužilac, u određenoj meri doprineo dugom trajanju parničnog postupka. Naime, nakon ročišta održanog 19. januara 1994. godine, punomoćniku tužioca je ostavljen rok za označavanje ličnosti sudskog veštaka sa spiska sudskih veštaka u Rumi, a prvostepeni sud je ponovio naloge tužiocu rešenjima od 11. septembra 1996. godine i 13. januara 1997. godine, ali punomoćnik tužioca nije postupio po rešenjima suda. Po donošenju rešenja o izvođenju dokaza veštačenjem od 18. juna 1997. godine, tužiocu je i na ročištu od 24. septembra 1997. godine, kao i na prethodnom ponovo naloženo da uplati predujam na ime troškova veštačenja, pa je imajući u vidu da je tužilac znatno kasnije postupio po rešenju suda, nalaz i mišljenje sudskog veštaka dostavljen tek nakon jedne godine i šest meseci od donošenja rešenja o izvođenju dokaza veštačenjem. Pored toga, prvostepeni sud je punomoćniku tužioca, više puta nalagao da se izjasni na dopunski nalaz i mišljenje sudskog veštaka od 28. maja 2007. godine , i to rešenjima od 1. juna 2007. godine i 18. juna 2007. godine.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da prvostepeni sud u periodu od 3. jula 1992. godine do 19. januara 1994. godine, po donošenju rešenja o spajanju parnica, nije preduzimao nikakve radnje godinu dana i devet meseci. Nakon ročišta održanog 19. januara 1994. godine, na kome je naloženo punomoćniku tužioca da označi ličnost sudskog veštaka, prvostepeni sud je rešenjima od 11. septembra 1996. godine i 13. januara 1997. godine obavezivao punomoćnika tužioca da postupi po nalogu koji je prvi put dao gotovo tri godine pre toga. Naime, odredbom člana 251. stav 1. Zakona o parničnom postupku bilo je propisano da će sud pre nego što odredi koja će lica uzeti za veštake o tome saslušati stranke, međutim, imajući u vidu pasivno ponašanje punomoćnika tužioca, sud je mogao u hitnim slučajevima i sam odrediti veštaka, iako prethodno nisu saslušane stranke. Osim toga, prvostepeni sud je u parnici P. 602/92, glavnu raspravu zaključenu 28. februara 2005. godine, ponovo otvorio radi dopune dokaznog postupka, rešenjem od 14. marta 2005. godine. Rešenjem od istog datuma je nakon trinaest godina utvrđeno da se radi o sporu koji treba da sudi sudija pojedinac, nakon čega je po pravnosnažnosti takvog rešenja odredio zastoj u postupku do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije u postupku za rešavanje spornog pravnog pitanja. Nakon pet meseci od određivanja zastoja u parnici P. 602/92, sud je rešenjem donetim posle ročišta održanog 20. decembra 2006. godine, nakon četrnaest godina od podnošenja tužbe razdvojio iz spisa predmeta P. 602/92 i spis predmeta P. 973/92, posle čega je formiran poseban predmet P. 9509/10. U postupku odlučivanja o žalbi tuženog, drugostepeni sud je rešenjem Gž. 715/10 od 23. juna 2010. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnog nedostatka, odnosno potpisivanja izvornika presude od strane postupajućeg sudije.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) , ustavnu žalbu usvojio u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti