Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu policijskih službenika, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku pred MUP-om. Zbog neefikasnosti i dugog trajanja postupka, podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Škulić , Lidija Đukić, dr Vladan Petrov i Miroslav Nikolić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi G. A , Z. K, I . I, M . P, Mi . P, M . J, M . T . i Z . P, svih iz Loznice, M . M . iz Krupnja, R . L . iz N . Sela kod Loznice , D. M . iz L . Polja kod Loznice , M. M . i V . P, ob ojice iz B . Koviljače kod Loznice , Ž. T . iz sela C . kod Loznice, M . F . iz V . Lešnice kod Loznice, M. P . iz G . kod Loznice, B. V , D . R . i M . B , svih iz D. kod Loznice, B. K . iz sela K . kod Loznice i N . N . iz sela B, opština Mali Zvornik, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. aprila 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G . A, Z . K, I . I, M . P, Mi . P, M . J, M . T , Z . P, M . M, R . L, D . M, M . M , Ž . T, M . F, M. P, B. V, D . R , M . B, B . K . i N . N . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-2804/20 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba tih podnosilaca odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba V. P . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-2804/20.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. A . iz Loznice, V. P . iz B . Koviljače kod Loznice i ostala lica navedena u uvodu i tački 1. izreke podneli su Ustavnom sudu, 8 . februara 2018. godine, preko punomoćnika Jasmine Mihailović, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 19. marta 2019. godine, kao i 9. januara, 2. juna i 10. decembra 2020. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Sr bije, „u postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-8/13, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01-183/2013-01, Upravnim sudom u predmetima U. 29825/10, U. 9235/13 i U. 7227/17 (2013) i Ustavnim sudom u predmetu Už-1994/2015 , kao i u postupku koji je u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe vođen pred Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01-17/2018-01“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom ža lbom osporava trajanje postupka koji je vođen do donošenja presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9235/13 od 20. februara 2015. godine, kojom je isti bio pravnosnažno okončan, postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-1994/2015 i postup ka koji se vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-1994/2015 od 2. marta 2017. godine.

U ustavnoj žalbi i njenim dopunama je detaljno opisan tok upravnog postupka koji se vodi povodom zahteva podnosilaca od 22. avgusta 2008. godine, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta postupka, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca. Istaknuto je da prvostepeni organ ne postupa po nalozima drugostepenog organa, da drugostepeni organ neće sam da sprovede postupak i reši stvar, iako je po zakonu to morao da uradi, kao i da Upravni sud odbija da sam reši stvar u sporu pune jurisdikcije i vraća predmet na upravni postupak.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje postupka i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je , u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu broj 120-2804/20 i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njene dopune, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

3.1. Podnosioci ustavne žalbe iz tačke 1. izreke ( u daljem tekstu: podnosioci ustavne žalbe), R. P . i drugi policijski službenici su 8. septembra 2006. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava u Šapcu (u daljem tekstu: prvostepeni organ) podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog rada , rada noću i na dane državnih i verskih praznika, koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine do podnošenja zahteva .

Postupak koji je pokrenut i vođen povodom navedenog zahteva bio je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9235/13 od 20. februara 2015. godine, kojom je odbijena tužba podnosilaca ustavne žalbe i ostalih podnosilaca zahteva.

R. P, koji je imao svojstvo jedne od stranaka u pravnosnažno okončanom postupku, podneo je 18. marta 2015. godine protiv označene presude ustavnu žalbu, koja je Odlukom Ustavnog suda Už-1994/2015 od 2. marta 2017. godine usvojena, te je utvrđeno da je tom presudom povređeno pravo podnosioca navedene ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, poništena osporena presuda, određeno da isti sud donese novu odluku o tužbi podnetoj protiv rešenja Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepenog organa) broj 120-01-183/2013-01 od 26 . aprila 2008. godine, kao i da Odluka ima dejstvo prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac R. P, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu. Navedena odluk a Ustavnog suda dostavljena je 10. maja 2017. godine Upravnom sudu.

3.2. Postupajući u izvršenju Odluke Ustavnog suda, Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu je, na sednici održanoj 4. septembra 2017. godine, doneo presudu U. 7227/17 (2013), kojom je uvažio tužbu podnosilaca ustavne žalbe , poništio drugostepeno rešenje od 26. aprila 2013. godine i predmet vratio tuženom organu na ponovno odlučivanje.

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda, doneo rešenje broj 120-01-704/2017-01 od 6. oktobra 2017. godine, kojim je usvojio žalbu podnosilaca, poništ io prvostepeno rešenje od 27. marta 2013. godine i predmet vratio prvostepenom organu na ponovni postupak.

U daljem toku postupka, rešenja prvostepenog organa broj 120-7364/17 od 15. novembra 2017. godine, broj 120-1330/18 od 19. februara 2018. godine, broj 120-4180/18 od 4. juna 2018. godine, broj 120-6157/18 od 7. septembra 2018. godine, broj 120-8185/18 od 12 . decembra 2018. godine, broj 120-2349/19 od 5. aprila 2019. godine, broj 120-4784/19 od 19. avgusta 2019. godine, broj 120-6495/19 od 22. novembra 2019. godine, broj 120-1035/20 od 21. februara 2020. godine i broj 120-2 804/20 od 18. juna 2020. godine poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-1 7/2018-01 od 23. januara 2018. godine, broj 120-01-910/2018-01 od 23. aprila 2018. godine, broj 120-01-1165/2018-01 od 30. jula 2018. godine, broj 120-01-1291/2018-01 od 31. oktobra 2018. godine, broj 120-01-903/2019-01 od 14. februara 2019. godine, broj 120-01-2295/2019-01 od 26. jula 2019. godine, broj 120-01-2623/2019-01 od 24. oktobra 2019. godine, broj 120-01-28/2020-01 od 15. januara 2020. godine, broj 120-01- 227/2020-01 od 15. maja 2020. godine i broj 120-01-386/2020-01 od 10. avgusta 2020. godine, kojima su usvojene žalbe podnosilaca i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-618/2020-01 od 27. novembra 2020. godine usvojena je žalba podnosilaca zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u izvršenju drugostepenog rešenja od 10. avgusta 2020. godine i naloženo prvostepenom organu da najkasnije u roku od 15 dana donese odgovarajuće rešenje i o tome obavesti drugostepeni organ.

3.3. Iz zahteva povodom koga se vodi osporeni postupak i donetih akata proizlazi da podnosilac ustavne žalbe V. P . nije bio stranka u tom postupku.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 – a utentično tumačenje) propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka (član 145. stav 3.); da stranka ima pravo na žalbu ako rešenje nije izdato u zakonom određenom roku (član 151. stav 3.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim reše njem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijem a predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.).

5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da upravni postupak koji je bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 18. marta 2015. godine povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-1994/2015 od 2. marta 2017. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Stoga je Ustavni sud, u konkretnom slučaju, meritorno cenio samo period od dostavljanja Odluke Ustavnog suda Už-1994/2015 od 2. marta 2017. godine Upravnom sudu, odnosno od 10. maja 2017. godine. Saglasno svojoj dosadašnjoj praksi, Ustavni sud je u okviru navedenog perioda, koji traje tri godine i devet meseci, upravni postupak i upravni spor, posmatrao kao jedinstvenu celinu.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i što se postupak vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda .

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u Odluci Ustavnog suda Už-1994/2015 od 2. marta 2017. godine, zasnovanoj na pravnim shvatanjima ovog suda izraženim u odlukama Už-1530/2008 od 21. januara 2010. godine, Už-3827/2012 od 12. decembra 2012. i Už-9147/2012 od 7. marta 2013. godine. Iz navedenih odluka Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima ustavne žalbe za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu od 8. septembra 2003. godine do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ , broj 34/01), dok bi podnosiocima za period od 1. jula do 8. septembra 2006. godine pripadalo pravo na uvećanje plate u skladu sa Zakonom o platama u drža vnim organima i javnim službama ukoliko bi se utvrdilo da im koeficijent za obračun plate nije uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike.

Ispitujući postupanje nadležnog suda i upravnih organa, Ustavni sud je najpre našao da je Upravni sud, u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-1994/2015 od 2. marta 2017. godine, u primerenom roku doneo presudu od 4. septembra 2017. godine. Međutim , Ustavni sud je konstatovao da je u nastavku postupka doneto čak 12 drugostepenih i deset prvostepenih rešenja upravnih organa, sa gotovo identičnim obrazloženjima. Iz toga se jasno može uočiti da posmatrani postupak obeležava kontinuirano vraćanje predmeta na ponovno rešavanje prvostepenom organu, koji ne postupa po pri medbama iz drugostepenih rešenja . U takvim okolnostima, drugostepeni organ je propustio da dopuni postupak i otkloni nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar , u smislu odredbe člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske, predstavka broj 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Pri tome, žalba i tužba zbog „ćutanja uprave“ koje stoje na raspolaganju stranci nisu namenjene za ispravljanje tog nedostatka upravnog postupka, te podnosioci ustavne žalbe nisu mogli doprineti da osporeni postupak u kome se izvršava O dluka Ustavnog suda kraće traje, osim u periodu u kome prvostepeni organ nije doneo novo rešenje u izvršenju drugostepenog rešenja od 10. avgusta 2020. godine, kada su i podneli žalbu zbog „ćutanja uprave“ .

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) , usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe iz tačke 1. izreke zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja upravnog postupka, neefikasno postupanje upravnih organa, životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije, od 19. septembra 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (predstavka broj 19322/18) , koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka .

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

8. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka pokrenutog povodom zahteva podnosilaca od 8. septembra 2006. godine, koji je pravnosnažno okončan donošenjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9235/13 od 20. februara 2015. godine, Ustavni sud je konstatovao da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda z ajemčena Ustavom.

Ustavni sud je konstatovao da je presuda Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 9235/13 od 20. februara 2015. godine svakako dostavljena punomoćniku podnosilaca ustavne žalbe pre 18. marta 2015. godine, kada je protiv navedene presude podneta ustavna žalba u predmetu Už-1994/2015.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je ova ustavna žalba izjavljena 8. februara 2018. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-1994/2015, Ustavni sud ukazuje na to da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda do kojih je došlo aktima i radnjama državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, što, po prirodi stvari, isključuje mogućnost da se ustavnom žalbom osporavaju akti ili radnje Ustavnog suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena, zbog čega ju je odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Razmatrajući ustavnu žalbu u odnosu na podnosioca V. P, Ustavni sud je konstatovao da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da je izjavljuje lice o čijim pravima i obavezama je odlučivano pojedinačnim aktom koji se osporava ustavnom žalbom, odnosno lice prema kome je preduzeta osporena radnja.

Ustavni sud je iz zahteva povodom koga se vodi osporeni postupak i donetih akata utvrdio da podnosilac ustavne žalbe V. P . nije bio stranka u tom postupku . Stoga je Ustavni sud ocenio da navedeni podnosilac nije aktivno legitimisan za podnošenje ustavne žalbe, te ju je odbacio, saglasno o dredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 4. izreke.

11. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti