Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za vraćanje zemljišta koji traje preko 30 godina. Utvrđena je odgovornost upravnih organa i dosuđena naknada nematerijalne štete podnosiocima u iznosu od po 750 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Tijana Šurlan i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S .(1), K. C, M . T . i A . B, svih iz Bačkog Petrovca, D . S .(2) i B . S, oboje iz Novog Sada, V . S . iz Finske Republike i J . S . iz Slovačke Republike , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. januara 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. S .(1), K. C, A . B, D . S .(2), B. S, V . S . i J . S . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Komisijom za vraćanje zemljišta opštine Bački Petrovac u predmetu broj 46-25/1-2021 (ranije broj 46-35/72-91-04) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. s tav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo D. S .(1), K. C , A. B, D . S .(2), B. S, V . S . i J . S . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 750 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se ustavna žalba M. T . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodi pred Komisijom za vraćanje zemljišta opštine Bački Petrovac u predmetu broj 46-25/1-2021 (ranije broj 46-35/72-91-04).

5. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S .(1), K. C, M . T . i A . B, svi iz Bačkog Petrovca, D . S .(2) i B . S, oboje iz Novog Sada, V . S . iz Finske Republike i J . S . iz Slovačke Republike , preko punomoćnika B. N . i M . J , advokata iz Novog Sada, podneli su Ustavnom sudu, 18. novembra 2021. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodi u predmetu broj 46-35/72-91-04 Komisije za vraćanje zemljišta opštine Bački Petrovac.

U ustavnoj žalb i se navodi da je zahtev za vraćanje zemljišta oduzetog od J. S .(2) podnet prvostepenom organu 17. aprila 1991. godine i da do podnošenja ustavne žalbe predmetni postupak nije pravnosnažno okončan.

Ustavnom žalbom se traži od Ustavn og sud a da utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo na naknadu materijalne štete u visini troškova za sastav ustavne žalbe, te nematerijalne štete u iznosu od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, svakom od podnosilaca.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije , ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena dru ga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvid om u ustavnu žalbu i dostavljenu dokumentaciju, kao i spise predmeta broj 46-25/1-2021 (ranije broj 46-35/72-91-04) Komisije za vraćanje zemljišta opštine Bački Petrovac, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

J. S (1), J. S (2), P. S, O . S . i D . S .(1) podneli su Komisiji za vraćanje zemljišta opštine Bački Petrovac (dalje u tekstu: prvostepeni organ), neutvrđenog datuma 1991. godine, zahtev za vraćanje zemljišta oduzetog od J . S (2).

Delimičnim rešenjem prvostepenog organa broj 46-35/72-91-04 od 28. jula 1993. godine utvrđeno je da su katastarske parcele označen e u rešenju otkupljene u domaćinstvu J . S .(2) po Zakonu o poljoprivrednom zemljišnom fondu opštenarodne imovine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama, a na osnovu rešenja Sresk e komisije za zemljišni fond za Srez novosadski od 9. jula 1953. godine kao vlasništvo Đ . S . i A . S, uknjiženo u korist društvene svojine . Istim rešenjem, na osnovu člana 6. Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda (dalje u tekstu: Zakon), obavezani su DD „P.“ Bački Petrovac i DP „I.“ Kisač da pravnim sledbenicima ranijih sopstvenika vrate u vlasništvo drugo odgovarajuće zemljište označeno u rešenju, a postupak je nastavljen u odnosu na zemljište koje koristi DTD. Navedeno delimično rešenje je poništeno rešenjem Ministarstva finansija od 31. avgusta 1995. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovno odlučivanje.

Prvostepeni organ je delimičnim rešenjem od 26. maja 2011. godine utvrdio da je predmetno zemljište uknjiženo u korist društvene svojine i obaveza o privredno društvo „P .“ a.d. Bački Petrovac i „I.“ Novi Sad da pravnim sledbenicima ranijih sopstvenika vrate u vlasništvo drugo odgovarajuće zemljište označeno u rešenju, a postupak je nastavljen u odnosu na zemljište koje koristi DTD. Protiv navedenog rešenja privredno društvo „P.“ a.d. Bački Petrovac je izjavilo žalbu 16. juna 2011. godine.

U zapisniku sa ročišta održanog 10. maja 2012. godine konstatovano je da su preminuli podnosioci zahteva J. S .(1) (kao i njegov pravni sledbenik D . S .), D. S .(1) i P . S . i da su njihovi pravni sledbenici podnosioci ustavne žalbe, a podnositeljka M . T . je izjavila da svoj deo koji se odnosi na predmetno zemljište ustupa A. B, prema njihovom međusobnom dogovoru.

Delimičnim rešenjem prvostepenog organa od 10. maja 2013. godine utvrđeno je da je predmetno zemljište uknjiženo u korist društvene svojine i obavezano Ministarstvo poljoprivrede kao sadašnji držalac da A . B . (zakonskom nasledniku O. S .) vrati u vlasništvo drugo odgovarajuće zemljište označeno u rešenju. Rešenjem je određeno da se postupak nastavlja u odnosu na zemljište koje kao „poslednji vlasnik zemljišta društvene svojine“ koriste privredno društvo „P .“ a.d. Bački Petrovac i DTD i da nisu ispunjeni uslovi za donošenje konačne odluke u pogledu obaveze u odnosu na ostale pravne sledbenike. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno 29. maja 2013. godine.

Rešenjem prvostepenog organa od 6. juna 2014. godine utvrđeno je da je predmetno zemljište uknjiženo u korist društvene svojine (tačka 1. dispozitiva) i da se podnosiocima ustavne žalbe D . S .(2), J. S, B . S, V . S, A . B, D . S .(1) i K . C . vrati u vlasništvo „isto ili drugo odgovarajuće zemljište, te se obavezuje sadašnji držalac zemljišta koje se vraća“ da isto preda u posed pravnim sledbenicima u roku označenom u rešenju. U obrazloženju rešenja je konstatovano da je M. T . svoj deo koji se odnosi na predmetno zemljište ustupila A . B. Navedeno rešenje je u postupku po žalbi Državnog pravobranilaštva – Odeljenje u Novom Sadu poništeno rešenjem Ministarstva finansija od 15. oktobra 2014. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovno odlučivanje.

Odlučujući o žalbi podnosioca ustavne žalbe D. S .(1) izjavljenoj 26. avgusta 2016. godine zbog „ćutanja uprave“, Ministarstvo finansija je rešenjima od 14. marta i 5. oktobra 2017. godine naložilo prvostepenom organ u da po rešenju tog ministarstva od 15. oktobra 2014. godine sprovede postupak i donese rešenje u roku označenom u rešenju.

Podnosilac ustavne žalbe D. S .(1) je 7. septembra 2017. godine podneo Upravnom sudu tužbu zbog „ćutanja uprave“, a rešenjem Upravnog suda U. 13555/17 od 6. decembra 2018. godine naloženo je tužiocu da se izjasni da li je zadovoljan novodonetim rešenjem Ministarstva finansija od 5. oktobra 2017. godine. Podnosilac je proširio tužbu na navedeno rešenje ministarstva, tražeći da Upravni sud naloži tom ministarstvu da donese odluku u predmetnoj upravnoj stvari.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 13555/17 od 22. marta 2019. godine uvažena je tužba podnosioca D. S (1), poništeno rešenje Ministarstva finansija od 5. oktobra 2017. godine i predmet vraćen tom organu na ponovno odlučivanje.

Ministarstvo finansija je u izvršenju navedene presude donelo rešenje od 10. juna 2019. godine, kojim je ponovo naložilo prvostepenom organu da po rešenju tog ministarstva od 15. oktobra 2014. godine sprovede postupak i donese rešenje u roku označenom u rešenju.

Podnosilac ustavne žalbe D. S .(1) je 25. oktobra 2019. godine podneo tužbu Upravnom sudu radi utvrđenja da je tuženi ponovio svoj raniji akt koji je već poništen presudom i tražio donošenje presude u sporu pune jurisdikcije.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 17415/19 od 13. maja 2021. godine uvažena je tužba podnosioca D. S .(1), poništeno rešenje Ministarstva finansija od 10. juna 2019. godine i predmet vraćen tom organu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je naveo da nisu ispunjeni uslovi iz člana 43. Zakona o upravnim sporovima za odlučivanje u sporu pune jurisdikcije.

Prvostepeni organ je 10. juna 2021. godine doneo zaključak o obnavljanju spisa predmeta i konstatovao da u spisima, pored ostalog, postoje rešenja tog organa br. 46-35/43-91-04 od 16. decembra 1997. godine, 46-35/77-91-04 od 27. juna 1996. godine i 46-35/72-91-04 od 11. februara 2015. godine (navedena rešenja su doneta u postupku po zahtevu drugih lica za vraćanje drugog zemljišta), kao i rešenje Ministarstva finansija od 15. avgusta 2016. godine. Takođe je zaključeno da se pozovu stranke da dostave svu dokumentaciju kojom raspolažu. Zaključkom od 27. septembra 2021. godine obnovljeni spisi predmeta označeni su brojem 46-25/1-2021.

Ministarstvo finansija je dopisom od 5. jula 2021. godine naložilo prvostepenom organu da u roku od 15 dana donese odgovarajuću odluku o predmetnom zahtevu.

Prvostepeni organ je 25. maja 2022. godine doneo zaključak o određivanju veštačenja u ovoj pravnoj stvari u cilju identifikacije oduzetog zemljišta i određivanja njegove tržišne vrednosti.

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede – Uprava za poljoprivredno zemljište je u dopisu upućenom prvostepenom organu 10. jula 2023. godine istaklo da to ministarstvo ne može biti obavezano na plaćanje troškova veštačenja i da je prvostepeni organ odredio veštačenje, iako u svom sastavu ima lica odgovarajuće struke, pa je dužan sam da snosi troškove veštačenja.

Do dostavljanja spisa Ustavnom sudu 19. oktobra 2023. godine nije bilo drugog postupanja u ovom predmetu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda po predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Članom 13. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list FNRJ“, broj 52/56, „Službeni list SFRJ“, br. 10/65, 18/65, 4/77, 11/78, 32/78, 9/86 i 47/86 i „Službeni list SRJ“, broj 24/94) bilo je propisano da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja.

Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) je u članu 14. predvideo obavezu brzog i efikasnog vođenja postupka, a o dredbama navedenog zakona je, takođe, bilo propisano: da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najkasnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najkasnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen (član 208. stav 2.) ; da ako je žalbu izjavila stranka zato što prvostepeni organ nije doneo rešenje u propisanom roku, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ saopšti razloge zbog kojih rešenje nije doneseno u roku, pa ako nađe da rešenje nije doneseno u roku iz opravdanih razloga, ili zbog krivice stranke, odrediće prvostepenom organu rok za donošenje rešenja, koji ne može biti duži od jednog meseca, a ako razlozi zbog kojih rešenje nije doneseno u roku nisu opravdani, drugostepeni organ će tražiti da mu prvostepeni organ dostavi spise predmeta (član 236. stav 1.); da a ko drugostepeni organ može rešiti upravnu stvar prema spisima predmeta, doneće svoje rešenje, a ako ne može, sam će sprovesti postupak i svojim rešenjem rešiti upravnu stvar, a izuzetno, ako drugostepeni organ nađe da će postupak brže i ekonomičnije sprovesti prvostepeni organ, naložiće da to učini i da mu prikupljene podatke dostavi u određenom roku, posle čega će sam rešiti upravnu stvar (član 236. stav 2. ).

Važeći Zakon o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18) sadrži suštinski iste odredbe u članu 9. stav 2, članu 145. stav 3. i članu 171. stav 3, a odredbom člana 173. stav 3. je predviđena obaveza drugostepenog organa da sam odluči o upravnoj stvari, ako prvostepeni organ ponovo ne izda rešenje u roku koji mu je određen.

Odredbama člana 24. stav 1. Zakona o upravnim sporovima („Službeni list SRJ“, broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da ako drugostepeni organ nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po ponovljenom traženju, stranka može pokrenuti upravni spor kao da joj je žalba odbijena (stav 1.); da ako prvostepeni organ protiv čijeg akta je dozvoljena žalba nije u roku od 60 dana ili u zakonom određenom kraćem roku doneo rešenje po zahtevu, stranka ima pravo da podnese zahtev drugostepenom organu, kao i da protiv rešenja drugostepenog organa stranka može pokrenuti upravni spor, a može ga i pod uslovima iz stava 1. ovog člana pokrenuti i ako ovaj organ ne donese rešenje (stav 3.). Suštinski iste sadržine su odredb e člana 15. i člana 19. stav 1. važećeg Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku usled dugog trajanja osporenog upravnog postupka koji se vodi pred Komisijom za vraćanje zemljišta opštine Bački Petrovac, po zahtevu njihovih pravnih prethodnika za vraćanje zemljišta podnetom 1991. godine.

Ispitujući osnovanost ustavne žalbe izjavljene zbog povrede označenog prava iz član a 32. stav 1. Ustava, Sud najpre konstatuje da se građanima Republike Srbije ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje, jemče i ustavnosudska zaštita ovih prava i sloboda obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, Sud je stao na stanovište da se prilikom ocene da li se postupak u konkretnom slučaju vodi u okviru razumnog roka ili ne, mora uzeti u obzir i stanje na dan stupanja na snagu Ustava. Ovaj sud je , s tim u vezi, utvrdio da je predmetni postupak za vraćanje zemljišta započeo 1991. godine, podnošenjem zahteva pravnih prethodnika podnosilaca ustavne žalbe, da su podnosioci ustavne žalbe stupili u postupak 2012. godine i da on još nije okončan.

Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da osporeni postupak traje 32 godin e ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanj a organa i suda koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da su se u predmetnom upravnom postupku postav ila relativno složena činjenična pitanja, te da je K omisija bila dužna da ustanovi ko je obveznik vraćanja zemljišta, te da li postoji mogućnost davanja ili obezbeđivanja drugog, po površini i kvalitetu odgovarajućeg zemljišta.

Ispitujući značaj predmeta postupka za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da oni imaju značajan pravni i materijalni interes da im se vrati zemljište koje je pre donošenja Zakona o poljoprivrednom zemljišnom fondu opštenarodne imovine i dodeljivanju zemlje poljoprivrednim organizacijama bilo u vlasništvu njihovog pravnog prethodnika.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa koji vode predmetni postupak, Ustavni sud nalazi da je prvostepeni organ odgovoran zbog neaktivnosti u najvećem delu postupka, ali naglašava da drugostepeni organ u upravnom postupku ima znatna ovlašćenja kojima može onemogućiti odugovlačenje postupka od strane prvostepenog organa. Ovaj sud je, s tim u vezi, utvrdio da drugostepeni organ ta ovlašćenja nije koristio, već je, odlučujući po žalbi podnetoj zbog „ćutanja administracije“, doneo tri rešenj a kojim a je prvostepenom organu naložio sprovođenje postupka i donošenje rešenja, ali po proteku ostavljenih rokova nije sam reši o upravnu stvar , u skladu sa navedenim odredbama Zakona o opštem upravnom postupku. Takođe, Upravni sud je o tužbama podnosioca podnetim zbog nedonošenja rešenja prvostepenog i drugostepenog organa odlučivao ukupno tri godine i dva meseca, iako je predmetni upravni postupak tada trajao nepunih 30 godina.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrd io da su podnosioci ustavne žalbe stupili u osporeni postupak 2012. godine i da nepune dve godine nisu podneli žalbu zbog nepostupanja prvostepenog organa po zahtevu, iako delimičnim rešenjem od 10. maja 2013. godine nije odlučeno o vraćanju zemljišta podnosiocima, već samo A. B. Podnosioci su, takođe, posle godinu dana i osam meseci podneli žalbu zbog nedonošenja odluke u ponovnom postupku nakon poništavanja rešenja prvostepenog organa od 6. juna 2014. godine. Ustavni sud je, međutim, ocenio da ni naknadno podneta pravna sredstva kojima je podnosilac ustavne žalbe D . S .(1) pokušao da izdejstvuje donošenje odluke prvostepenog organa u ponovnom postupku, u konkretnom slučaju, nisu bila delotvorna, jer drugostepeni organ nije sam rešio predmetnu upravnu stvar, nakon proteka roka ostavljenom prvostepenom organu da donese rešenje.

Ustavni sud je, polazeći od navedenog, ocenio da navedeni doprinos podnosilaca ustavne žalbe trajanju postupka ne može uticati na odluku ovog suda o postojanju istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23 ), usvojio ustavnu žalbu D . S .(1), K. C, A . B, D . S .(2), B. S, V . S . i J . S , odlučujući kao u tački 1. izreke, dok je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi povreda prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu smatra posledicom istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, pa nije posebno ispitivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava zajemčenih odredbama čl. 36. i 58. Ustava.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe D . S .(1), K. C, A . B, D . S .(2), B. S, V . S . i J . S . zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 750 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Odlučujući o visini nematerijalne štete koju su pretrpe li ovi podnosioci ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete , a takođe je imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskladio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. Ocenjujući dopuštenost ustavne žalbe M. T . izjavljene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji se vodi pred Komisijom za vraćanje zemljišta opštine Bački Petrovac u predmetu broj 46-25/1-2021 (ranije broj 46-35/72-91-04), Sud je konstatovao da je ova podnositeljka na ročištu održanom pred prvostepenim organom 10. maja 2012. godine izjavila da svoj deo koji se odnosi na predmetno zemljište ustupa podnositeljki ustavne žalbe A . B, čime se odrekla prava koja bi imala kao pravni sledbenik jednog od podnosilaca zahteva u tom postupku. Navedena izjava je konstatovana i u rešenju prvostepenog organa od 6. juna 2014. godine, kojim je odlučeno o pravu ostalih podnosilaca ustavne žalbe na vraćanje predmetnog zemljišta.

Iz navedene odredbe člana 170. Ustava, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da je izjavljuje lice o čijim pravima i obavezama je odlučivano pojedinačnim aktom koji se osporava ustavnom žalbom, odnosno lice prema kome je preduzeta osporena radnja.

Imajući u vidu da se u osporenom postupku ne odlučuje o pravima ili obavezama podnositeljke M. T , Ustavni sud je ocenio da ona nije aktivno legitimisana za podnošenje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u tom postupku. Ustavni sud je, stoga, u tački 4. izreke ustavnu žalbu ove podnositeljke odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Ustavni sud je konstatovao da se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete odnosi na naknadu troškova za sastav ustavne žalbe . Sud, s tim u vezi, podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2 022. godine, stav 83.), Sud je, takođe, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 5. izreke.

9. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti