Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa pravom na invalidsku penziju

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu, utvrdivši da podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje. Nadležni organi su pravilno primenili zakon kada su odbili zahtev za prevođenje privremene naknade u invalidsku penziju, jer pravo pripada samo korisnicima sa utvrđenom II i III kategorijom invalidnosti, a ne i onima sa utvrđenom opasnošću od nastanka invalidnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-159/2009
18.11.2010.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Bore Milenkovića iz sela Kalimance, opština Vladičin Han, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. novembra 2010. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Bore Milenkovića izjavljena protiv rešenja Direkcije Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje 02/1 broj 500072 od 17. jula 2007. godine, presude Okružnog suda u Vranju U. 46/07 od 8. jula 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 171/07 od 28. maja 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Bora Milenković iz sela Kalimance, opština Vladičin Han, je 31. januara 2009. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Direkcije Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje 02/1 broj 500072 od 17. jula 2007. godine, presude Okružnog suda u Vranju U. 46/07 od 8. jula 2007. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Uvp. II 171/07 od 28. maja 2008. godine.

U ustavnoj žalbi su detaljno opisani postupci u kojima su doneti osporeni akti i navedeno je: da su nadležni organi u upravom postupku pogrešno primenili materijalno pravo odlučujući po zahtevu podnosioca ustavne žalbe; da su postupajući sudovi u upravnom sporu povredili zakon na štetu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe; da je „jedino i ispravno tumačenje da je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažnim rešenjem Filijale fonda u Vranju ostao korisnik III kategorije invalidnosti i korisnik svih prava koja mu pripadaju po osnovu te utvrđene i priznate kategorije invalidnosti“, kao i da je „podnosilac ustavne žalbe iz iskustva stečenog na svom slučaju – duboko ubeđen da je Okružni sud u Vranju i Vrhovni sud Srbije presudio na osnovu izveštaja Direkcije Republičkog fonda PIO zaposlenih u Beogradu, a ne direktnom primenom pozitivnih zakonskih propisa koji regulišu tu materiju“.

2. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe utvrđeno je da ustavna žalba ne sadrži sve podatke neophodne za vođenje postupka, saglasno odredbi člana 85. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), jer nije sadržala naznaku ljudskog ili manjinskog prava ili slobode zajemčene Ustavom za koje podnosilac smatra da je povređeno, oznaku odredbe Ustava kojom se to pravo, odnosno sloboda jemči, kao i razloge žalbe i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje tog prava.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), dopisom od 2 juna 2009. godine, obavestio podnosioca o nedostacima koji onemogućavaju postupanje Ustavnog suda po podnetoj ustavnoj žalbi i naložio mu da, u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, uredi i dopuni ustavnu žalbu na način propisan odredbama člana 85. Zakona o Ustavnom sudu.

Postupajući po nalogu Suda, podnosilac ustavne žalbe je 17. juna 2009. godine dostavio Ustavnom sudu podnesak u kome je naveo da mu je tokom ranijih postupaka povodom kojih je izjavljena ustavna žalba, povređeno ustavno pravo na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava, jer je došlo do pogrešne primene i tumačenja zakona, kao i pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, jer su državni i pravosudni organi koji su odlučivali pogrešno primenjivali odredbe zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, te da u svemu ostaje pri navodima ustavne žalbe.

3. Prema članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je podnosiocu ustavne žalbe u postupku odlučivanja o njegovim pravima i obavezama povređeno ili uskraćeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i na osnovu dokaza priloženih uz nju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosiocu ustavne žalbe je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala Fonda u Vranju, broj 182-2-3-D.br.12858 od 16. marta 2001. godine utvrđeno postojanje opasnosti od nastanka invalidnosti počev od 16. februara 2001. godine. Rešenjem stečajnog veća Trgovinskog suda u Leskovcu ST. 888/2003 od 26. novembra 2003. godine, nad tadašnjim poslodavcem podnosioca ustavne žalbe je otvoren stečajni postupak, te je i podnosiocu rešenjem poslodavca u stečaju broj 1803 od 26. novembra 2003. godine, prestao radni odnos. Rešenjem Republičkog zavoda za tržište rada, Filijala Vranje, broj 04-01808-01/03-0800 od 6. januara 2004. godine, priznato je pravo podnosiocu ustavne žalbe na novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti, u trajanju od 12 meseci od dana prestanka osiguranja.

Povodom zahteva podnosioca ustavne žalbe od 14. decembra 2004. godine da mu se, saglasno odredbi člana 223. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, broj 34/03), a u vezi člana 225. tog zakona, „prevede“ privremena naknada u invalidsku penziju, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, Filijala u Vranju je doneo rešenje broj 182-D-12858 od 25. marta 2005. godine, kojim nije priznao podnosiocu pravo na invalidsku penziju, jer za to nisu ispunjeni zakonski uslovi. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da se primenom člana 225. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, invalidska penzija iz člana 223. ovog zakona određuje korisniku prava po osnovu II i III kategorije invalidnosti – preostale radne sposobnosti, koji je to pravo ostvario do stupanja na snagu ovog zakona, te da „citiranim članom ... ovo pravo ne pripada korisnicima prava na novčanu naknadu po osnovu opasnosti od nastanka invaliditeta“.

Odlučujući o žalbi podnosioca, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Direkcija, je rešenjem 02/1 broj 500072 od 25. maja 2005. godine odbio žalbu podnosioca. U obrazloženju rešenja je navedeno da je pravilno postupio prvostepeni organ kada žaliocu nije priznao pravo na invalidsku penziju u skladu sa članom 225. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, s obzirom da korisnicima prava na novčanu naknadu po osnovu opasnosti od nastanka invalidnosti, saglasno navedenoj odredbi Zakona, ne pripada pravo na invalidsku penziju.

Podnosilac ustavne žalbe je tužbom Okružnom sudu u Vranju tražio poništaj navedenog drugostepenog rešenja. Okružni sud u Vranju je, s obzirom na to da donosilac osporenog akta ni posle dve urgencije suda nije dostavio spise koji se odnose na taj upravni predmet, postupajući u smislu odredbe člana 31. stav 3. Zakona o upravnim sporovima, a na osnovu odredbe člana 41. tog zakona, presudom U. 26/05 od 10. maja 2006. godine, uvažio tužbu i poništio pobijano rešenje.

U ponovnom drugostepenom upravnom postupku, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Direkcija, je osporenim rešenjem 02/1 broj 500072 od 17. jula 2007. godine odbio žalbu podnosioca, navodeći iste razloge za svoju odluku kao i u rešenju koje je poništeno u upravnom sporu.

Okružni sud u Vranju je, odlučujući o tužbi podnosioca kojom je traženo da se poništi navedeno rešenje Direkcije Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, 8. novembra 2007. godine doneo osporenu presudu U. 46/07, kojom je tužba podnosioca odbijena. U obrazloženju ove presude je navedeno da su, po oceni postupajućeg suda, pravilno zaključili organi u upravnom postupku da se pravo na invalidsku penziju u smislu odredbe člana 225. tada važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju može priznati samo onim osiguranicima koji su po propisima koji su važili pre stupanja na snagu ovog zakona ostvarili pravo po osnovu II i III kategorije invalidnosti - preostale radne sposobnosti, ukoliko su ispunjeni i ostali uslovi propisani u toj odredbi. Dalje je navedeno da tužilac ne može u smislu odredbe člana 225. navedenog zakona da ostvari pravo na invalidsku penziju, jer nije do dana stupanja na snagu tada važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ostvario prava po osnovu II i III kategorije invalidnosti - preostale radne sposobnosti, budući da je kod tužioca utvrđena opasnost od nastanka invalidnosti, a ne i invalidnost navedenih kategorija.

Odlučujući o zahtevu za vanredno preispitivanje pravnosnažne sudske presude Okružnog suda u Vranju U. 46/07 od 8. novembra 2007. godine, Vrhovni sud Srbije je na sednici održanoj 28. maja 2008. godine doneo osporenu presudu Uvp.II 171/07, kojom je odbio ovaj zahtev podnosioca ustavne žalbe. U obrazloženju te presude je navedeno da je Vrhovni sud Srbije našao da je pravilno shvatanje Okružnog suda u Vranju da je osporeno rešenje pravilno i na zakonu zasnovano, jer podnosilac nije do dana stupanja na snagu tada važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ostvario pravo na naknadu po osnovu II i III kategorije invalidnosti, odnosno preostale radne sposobnosti, budući da je kod njega utvrđena opasnost od nastanka invalidnosti, a ne invalidnost, a s obzirom na to da je odredbom člana 223. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju propisano da se prevođenje privremene naknade u invalidsku penziju vrši korisniku prava na privremenu naknadu po osnovu II i III kategorije invalidnosti, odnosno preostale radne sposobnosti koji nije zaposlen. Navedeno je i da je sud cenio i sve navode koji se iznose u podnetom zahtevu za preispitivanje pravnosnažne presude okružnog suda, ali je našao da ti navodi nisu osnovani i da ne mogu dovesti do drugačije ocene zakonitosti osporenog rešenja.

5. Ustavni sud najpre konstatuje da se odredbom člana 70. Ustava ne uređuje sadržinu nekog od građanskih prava i sloboda, već samo utvrđuje da se penzijsko osiguranje uređuje zakonom, kao i da se Republika Srbija stara o ekonomskoj sigurnosti penzionera.

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, na čiju se povredu podnosilac poziva, od značaja su sledeće odredbe zakona kojima je uređena ili bila uređena oblast penzijskog i invalidskog osiguranja:

Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09 i 107/09) propisano je: da se korisniku prava na privremenu naknadu po osnovu II i III kategorije invalidnosti, odnosno preostale radne sposobnosti, koji nije zaposlen, vrši prevođenje privremene naknade u invalidsku penziju, u iznosu od 50% invalidske penzije određene u skladu sa odredbama ovog zakona (član 223. stav 1.); da korisnik prava na naknadu zbog rada sa skraćenim radnim vremenom (II kategorije invalidnosti), naknade zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu (III kategorije invalidnosti), naknade po osnovu preostale radne sposobnosti, naknade po osnovu raspoređivanja na drugi odgovarajući posao i opasnosti od nastanka invalidnosti koji je zaposlen, zadržava iznos naknade koju koristi na dan stupanja na snagu ovog zakona, s tim što ona ne može biti veća od 50% iznosa prosečne zarade po zaposlenom u Republici u 2002. godini koji objavljuje organ nadležan za poslove statistike (član 224. stav 1.); da se korisniku prava po osnovu II i III kategorije invalidnosti, preostale radne sposobnosti, koji je to pravo ostvario do dana stupanja na snagu ovog zakona, a kome nezavisno od njegove volje prestane svojstvo osiguranika, određuje invalidska penzija iz člana 223. ovog zakona, po proteku vremena za koje mu pripada pravo na novčanu naknadu u skladu sa propisima o zapošljavanju (član 225.).

Odredbom člana 45. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 27/92, 82/92, 53/93, 67/93, 48/94, 28/95 i 12/96) bilo je propisano da se osiguranik kod koga nastane invalidnost razvrstava u kategorije invalidnosti: u I kategoriju invalidnosti - osiguranik kod koga postoji gubitak radne sposobnosti; u II kategoriju invalidnosti - osiguranik kod koga postoji preostala radna sposobnost za obavljanje svog posla ili drugog odgovarajućeg posla, najmanje sa polovinom punog radnog vremena; u III kategoriju invalidnosti - osiguranik kod koga postoji preostala radna sposobnost za obavljanje drugog odgovarajućeg posla sa punim radnim vremenom.

Odredbom člana 21. Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja ("Službeni list SRJ", br. 30/96, 58/98), koji je važio u vreme donošenja rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih kojim je podnosiocu utvrđena opasnost od nastanka invalidnosti, bilo je propisano, između ostalog, da su, u smislu ovog zakona, prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja: 1) za slučaj starosti - pravo na starosnu penziju; 2) za slučaj invalidnosti - pravo na invalidsku penziju, pravo na prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju, pravo na raspoređivanje, odnosno zaposlenje na drugom odgovarajućem poslu s punim radnim vremenom, pravo na novčane naknade u vezi sa korišenjem prava na prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju i raspoređivanje, odnosno zaposlenje na drugom odgovarajućem poslu; 3) za slučaj opasnosti od nastanka invalidnosti - pravo na prekvalifikaciju ili dokvalifikaciju i pravo na raspoređivanje na drugi odgovarajući posao s punim radnim vremenom.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja („Službeni list SRJ", broj 70/01), koji je stupio na snagu 1. januara 2002. godine, odredbom člana 3. stav 2, brisana je tačka 3) člana 21. osnovnog teksta Zakona.

Odredbom člana 18. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 52/96, 46/98, 29/01 i 80/02), koji je takođe važio u vreme donošenja pomenutog rešenja o utvrđivanju opasnosti od nastanka invalidnosti kod podnosioca, bilo je propisano da je privremena naknada - novčana naknada zarade, koja pripada osiguraniku s preostalom radnom sposobnošću, za vreme od dana nastanka invalidnosti do dana raspoređivanja, odnosno zaposlenja na drugom odgovarajućem poslu i od dana završene prekvalifikacije ili dokvalifikacije do dana raspoređivanja, odnosno zaposlenja na drugom odgovarajućem poslu.

6. U pogledu navoda ustavne žalbe o povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac, nezadovoljan ishodom postupaka u kojima su donete osporene odluke, osporava primenu materijalnog prava u tim postupcima. Ustavni sud i u ovoj ustavnosudskoj stvari konstatuje da je ocena pravilnosti primenjenog materijalnog prava, pre svega, u nadležnosti redovnih sudova, koji tu kontrolu vrše u zakonom propisanom postupku. Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a u kome je odlučivano o pravu ili obavezi podnosioca, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda i da li je primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Stoga je Ustavni sud najpre ispitao da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, u kome su donete osporene odluke, u celini bio pravičan na način na koji to garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava.

Ocenjujući razloge ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da su organi koji su postupali u upravnom postupku, kao i sudovi koji su postupali u upravnom sporu, nakon sprovedenog postupka, utvrdili da je zahtev podnosioca za prevođenje privremene naknade za slučaj nezaposlenosti u invalidsku penziju neosnovan, dajući, pri tome, za svoje stavove jasne i precizne zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog materijalnog prava. Prema oceni Ustavnog suda, osporene odluke ne sadrže elemente koji bi ukazivali na to da je primenjeno nemerodavno materijalno pravo, ili da su relevantni materijalni propisi primenjeni proizvoljno ili nepravično na štetu podnosioca ustavne žalbe. Naime, podnosiocu ustavne žalbe je rešenjem nadležnog organa bila utvrđena opasnost od nastanka invalidnosti počev od 16. februara 2001. godine, kao jednog od slučaja za sticanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, saglasno odredbi člana 21. Zakona osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja iz 1996. godine, koji je važio u vreme donošenja navedenog rešenja. Međutim, odredbom člana 223. važećeg Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, na koju se poziva i podnosilac ustavne žalbe, propisano je da se korisniku prava na privremenu naknadu po osnovu II i III kategorije invalidnosti, odnosno preostale radne sposobnosti, koji nije zaposlen, vrši prevođenje privremene naknade u invalidsku penziju. Privremena naknada je, saglasno odredbi člana 18. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 1996. godine, novčana naknada zarade, koja pripada osiguraniku s preostalom radnom sposobnošću, za vreme od dana nastanka invalidnosti do dana raspoređivanja, odnosno zaposlenja na drugom odgovarajućem poslu i od dana završene prekvalifikacije ili dokvalifikacije do dana raspoređivanja, odnosno zaposlenja na drugom odgovarajućem poslu. Dakle, po oceni Ustavnog suda, iz navedene odredbe člana 223. sada važećeg Zakona sledi da korisnici invalidske penzije mogu postati ona lica koja su koristila prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja za slučaj utvrđene invalidnosti, ali ne i za slučaj opasnosti od nastanka invalidnosti.

Takođe prema oceni Ustavnog suda, nisu osnovani navodi podnosioca u ustavnoj žalbi da se utvrđivanje postojanja opasnosti od nastanka invalidnosti smatra utvrđivanjem III kategorije invalidnosti. Ovo stoga što su, saglasno zakonima koji su uređivali oblast penzijskog i invalidskog osiguranja, opasnost od nastanka invalidnosti i invalidnost dve različite kategorije, gde su se u prvom slučaju obezbeđivala određena prava zaposlenom kada je utvrđeno da prilikom obavljanja njegovog posla može nastupiti invalidnost, a u drugom - prava koja zaposlenom pripadaju kada je invalidnost već nastupila.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da su postupci u kojima su donete odluke koje se osporavaju ustavnom žalbom vođeni na način kojim je podnosiocu ustavne žalbe bilo obezbeđeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.

7. Na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odbijanje ustavne žalbe u vezi sa pravom na invalidsku penziju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti