Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina i okončan prekidom. Sud dodeljuje podnosiocu naknadu nematerijalne štete od 1.200 evra, a ostale navode žalbe odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić , dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milana Todorovića iz Velike Plan e, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. oktobra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milana Todorovića i utvrđuje da je u parničnom post upku koji je vođen pred O pštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu broj P. 370/98 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milan Todorović iz Velike Plane je 27. avgusta 2009. godine preko punomoćnika Momira Bogosavljevića, advokata iz Velike Plane, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parnič nom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 370/98 . Podnosilac ustavne žalbe se pozvao i na povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi i dopunama ustavne žalbe je navedeno: da je podnosilac Opštinskom sudu u Velikoj Plani podneo tužbu protiv tuženog - GP „Sveta Mladenović“ iz Velike Plane, radi duga; da je prvostepeni sud donosio dve delimične presude; da je u fazi odlučivanja o žalbi protiv druge po redu delimične presude, nad tuženim otvoren stečajni postupak, pa je prvostepeni sud, po službenoj dužnosti prekinuo parnični postupak; da je nakon toga, po traženju tužioca, sud dozvolio nas tavak postupka i spise predmeta prosledio drugostepenom sudu, koji je ukinuo delimičnu presudu i vratio spise predmeta prvostepenom sudu na ponovni postupak, ali je u međuvremenu nad dužnikom zaključen stečajni postupak, dužnik je brisan i z registra za privredne subjekte , te je prvostepeni sud, po sili zakona, ponovo prekinuo postupak, a rešenje o prekidu postupka je potvrdio i Viši sud u Smederevu .

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji žalbu, utvrdi povredu označenih Ustavim garantovanih prava, kao i pravo na naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 111/09 ) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 370/98 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, kao tužilac, 25. marta 1998. godine podneo Opštinskom sudu u Velikoj Plani tužbu protiv tuženog – GP „Sveta Mladenović“ iz Velike Plane, radi duga. Tužbenim zahtevom je traženo da sud sud obaveže tuženog da mu na ime duga, zbog neizvršene ugovorne obaveze, plati opredeljeni novčani iznos u dinarima , sa za konskom zateznom kamatom.

Predmet je u sudskom upisniku zaveden pod brojem P. 370/98.

Tužba je dostavljena tuženom na odgovor, a pripremno ročište je, pred sudom, održano 4. maja 1998. godine. Tada je tužilac preinačio tužbeni zahtev u pogledu iznosa koji je tražio na ime naknade štete, s tim da će taj iznos precizirati po obavljenom veštačenju, koje je predložio.

Do donošenja delimične presude P. 370/98 od 27. jula 2002. godine, prvostepeni sud je zakazao 21 ročište za raspravu (15. juna, 16. jula, 13. avgusta, 15. oktobra, 12. novembra 1998. godine, 17. juna i 21. septembra 1999. godine, 10. januara , 22. februara, 10. jula, 9. novembra i 28. novembra 2000, 22. januara, 12. marta, 12. aprila, 14. juna, 20. jula, 28. oktobra i 28. novembra 2001. godine, 23. maja i 27. jula 2002. godine), od kojih je odloženo pet ročišta, zbog sprečenosti postupajućeg sudije i neuredne dostave poziva za ročište strankama. Na ročištima koja su održana sud je sprovodio dokazni postupak veštačenjem, uvidom u priloženu dokumentaciju, saslušanjem stranaka i predloženih svedoka.

Navedenom delimičnom presudom je: u stavu prvom izreke, obavezan tuženi da tužiocu, na ime dospele štete, plati određeni novčani iznos , sa pripad ajućom zateznom kamatom, a stavom drugim izreke je određeno da će o preostalom delu tužbenog zahteva, kako je bliže navedeno u izreci, biti odlučeno po pravnosnažnosti ove delimične presude; u stavu trećem izreke je navedeno da će o troškovima spora biti odlučeno po pravnosnažnosti delimične presude, a u stavu četvrtom je odbijen tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa, na ime dospele štete.

Žalbu su protiv prvostepene delimične presude izjavili tužilac i tuženi.

Okružni sud u Smederevu je, rešavajući o podnetoj žalbi, rešenjem Gž. 1205/2002 od 27. decembra 2002. godine, ukinuo delimičnu presudu Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 370/98 od 27. juna 2002. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno da se u žalbi tužioca osnovano ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Spisi predmeta su 27. januara 2003. godine vraćeni prvostepenom sudu na dalji postupak, koji je održao ročišta od 25. marta i 29. maja 2003. godine. Na drugom navedenom ročištu tužilac je postavio tužbeni zahtev kojim je traži o poništaj sporazuma koji je zaključio sa tuženim, od 24. septembra 1997. godine, i pri tome je istakao i eventualni tužbeni zahtev, da ukoliko sud smatra da nema uslova za poništaj tužilac traži da se navedeni sporazum raskine , saglasno članu 125. Zakona o obligacionim odnosima. Pored toga, tužilac je tražio i naknadu štete u visini izgubljene tržišne zakupnine za spornu poslovnu prostoriju koju je tužilac zakupio, zbog neizvršenja ili neurednog izvršenja ugovorne obaveze od strane tuženog. Sud je doneo rešenje da je rasprava završena i da će odluka biti doneta u zakonskom roku.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 370/98 od 29. maja 2003. godine u stavu prvom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražio da se utvrdi da je ništav sporazum sačinjen izmađu tužioca i tuženog – GP „Sveta Mladenović“ iz Velike Plane, na zapisniku od 24. septembra 1997. godine vansudskim putem, usled prevare od strane tuženog i zablude na strani tužioca, te da isti ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo, a što bi tuženi bio dužan da trpi. U stavu drugom je navedeno da će o preostalom delu tu žbenog zahteva biti odlučeno po pravnosnažnosti ove delimične presude. Presuda je dostavljena parničnim strankama posle pet meseci, krajem oktobra i početkom novembra 2003. godine.

Protiv navedene presude žalbu je 6. novembra 2003. godine izjavio tužilac.

Nakon dostavljanja rešenja Trgovinskog suda u Požarevcu St. 18/03 od 23. septembra 2003. godine kojim je otvoren stečajni postupak nad tuženim GP „Sveta Mladenović“ , sa sedištem u Velikoj Plani, Opštinski sud u Velikoj Plani je doneo rešenje P. 370/98 od 8. decembra 2003. godine da se prekida pos tupak u ovoj parnici jer su nastupile posledice otvaranja stečajnog postupka, jer su ispunjeni uslovi iz člana 212. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku, pa je odlučeno kao u izreci rešenja.

Podnescima od 17. maja 2004. godine, 23. novembra 2005. godine i 26. januara 2006. godine tužilac je urgirao sudu da nastavi postupak i prosledi spise predmeta nadležnom sudu na odlučivanje po žalbi koju je izjavio protiv prvostepene delimične presude Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 370/98 od 29. maja 2003. godine. Tužilac je u podnescima naveo da je prijavio svoje potraživanje u stečajnom postupku pred Trgovinskim sudom u Požarevcu St. 18/03, ali je ono osporeno i dostavio je rešenje Trgovinskog suda u Požarevcu St. 18/03-06 od 9. decembra 2003. godine kojim je upućen da pokrene postupak pred nadležnim sudom radi utvrđivanja osporenog potraživanja, čime je praktično vraćen na parnični postupak.

Opštinski sud u Velikoj Plani je rešenjem P. 370/98 od 23. novembra 2005. godine nastavio postupak u ovoj parnici počev od 17. maja 2004. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da je uvidom u rešenje Trgovinskog suda u Požarevcu St. 18/03 sud utvrdio da je stečajnom dužniku određen stečajni upravnik i da su ispunjeni uslovi da se postupak nastavi, shodno članu 217. Zakona o parničnom postupku.

Spisi predmeta su posle četiri meseca, 20. marta 2006. godine dostavljeni Okružnom sudu u Smederevu, na odlučivanje o žalbi koju je izjavio tužilac protiv prvostepene delimične presude P. 370/98 od 29. maja 2003. godine.

Posle godinu dana i osam meseci , rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 502/06 od 21. novembra 2007. godine spisi predmeta P. 370/98 su vraćeni O pštinskom sudu u Smederevu, bez odluke o žalbi. U obrazloženju rešenja je navedeno da je Okružni sud utvrdio da nisu ispunjeni uslovi za donošenje odluke o žalbi, zbog procesnog nedostatka. Naime, utvrđeno je da žalba tužioca nije potpisana, pa su spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu, a potrebno je bilo i da se ispita da li su poslednji doneti sudski akti – delimična presuda, rešenje o prekidu postupka i rešenje o nastavku postupka uredno dostavljeni tuženom, odnosno licu ovlašćenom za prijem pošte.

Opštinski sud u Smederevu je 13. februara 2008. godine, pošto je izvršio potrebne provere, ponovo prosledio spise predmeta P. 370/98 Okružnom sudu na odlučiv anje o žalbi.

Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž. 2029/2010 od 24. marta 2010. godine kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 370/98 od 29. maja 2003. godine u stavu prvom izreke i predmet vratio Osnovnom sudu u Smederevu – Sudskoj jedinici u Velikoj Plani na ponovno suđenje. U obrazloženju je, pored ostalog , navedeno da presuda ne sadrži jasne i potpune razloge o bitnim činjenicama za odlučivanje o kumulativno postavljenim tužbenim zahtevima , u smislu ispitivanja sadržine materijalno-pravnog odnosa i postojanja procesnih pretpostavki za odlučivanje, na način kao u stavu prvom izreke pobijane presude. Naime, tužilac je istakao osnovni i eventualni tužbeni zahtev, a pored toga je istakao i zahtev za naknadu štete. Specifičnost odlučivanja po eventualno kumuliranim tužbenim zahtevima je u tome što se postupak po jednom od zahteva ne može odvojiti od postupka po drugom. Redosled odlučivanja o kumulir anim zahtevima određuje tužilac, tako što jedan tužbeni zahtev ističe kao osnovni, a drugi kao eventualni. Zbog toga sud prvo ispituje osnovanost onog zahteva koji je prioritetno istaknut i kad zaključi da je taj zahtev osnovan donosi presudu kojom ga usvaja. U tom slučaju ne odlučuje o drugom (eventualnom) tužbenom zahtevu. Ako utvrdi da prvi (osnovni) tužbeni zahtev nije osnovan, ispunjeni su zakonski uslovi za odlučivanje o drugom (eventualnom) tužbenom zahtevu. U tom slučaju sud ne donosi odmah odluku o neosnovanosti prvog tužbenog zahteva, već utvrđuje osnovanost i drugog zahteva i is tom presudom odlučuje o svim zahtevima. K ako je u konkretnom slučaju prvostepeni sud odbio prvi – osnovni tužbeni zahtev, a da nije odlučio o drugom – eventualno postavljenom tužbenom zahtevu, proizilazi da je time počinio navedenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka, jer delimična presuda kod eventualnog kumuliranog tužbenog zahteva ne može se doneti.

Spisi predmeta vraćeni su 6. maja 2010. godine prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, nakon dvanaest godina od dana podnošenja tužbe, 25. marta 1998. godine.

Na ročištu održanom 15. septembra 2010. godine Osnovni sud u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani je doneo rešenje P. 200/2010 kojim je prekinut postupak u pravnoj stvari tužioca protiv tuženika na osnovu člana 214. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku. U obrazloženju rešenja je navedeno da je nad tuženim preduzećem zaključen stečajni postupak, da tuženi više ne postoji kao pravni subjekat, te da je brisan iz registra za privredne subjekte.

Protiv navedenog rešenja tužilac je izjavio žalbu.

Viši sud u Smederevu je rešenjem Gž. 802/2010 od 11. novembra 2010. godine vratio spise predmeta P. 200/2010 prvostepenom sudu, bez odluke o izjavljenoj žalbi. U obrazloženju rešenja je navedeno da u spisima predmeta nema dokaza o urednoj dostavi ožalbenog rešenja punomoćniku tužioca, pa se ne može ispitati blagovremenost izjavljene žalbe.

Prvostepeni sud je utvrdio da je žalba blagovremena, a Viši sud u Smederevu je, rešenjem Gž. 93/2011 od 9. marta 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu punomoćnika tužioca i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Smederevu – Sud ska jedinica u Velikoj Plani P. 200/2010 od 15. septembra 2010. godine . U obrazloženju rešenja je navedeno da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je doneo ožalbeno rešenje koje je deklarativnog karaktera, jer prekid postupka nastupa po sili zakona, u smislu člana 214. stav 1. Tačka 4) Zakona o parničnom postupku , i za svoju odluku dao jasne i potpune razloge koje u potpunosti prihvata i drugostepeni sud , čime je praktično okončan predmetni parnični postupak.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za ocenu navoda podnosioca ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91, "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02 i "Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), kojima je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da se postupak prekida kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (član 214. stav 1. tačka 5); da postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u članu 214. tač. 1-5. ovog zakona nastaviće se kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine (član 217. stav 1.); da u jednoj tužbi tužilac može istaći više zahteva protiv istog tuženog kad su svi zahtevi povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom. Ako zahtevi nisu povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom, oni se mogu istaći u jednoj tužbi protiv istog tuženog samo kad je isti sud stvarno nadležan za svaki od ovih zahteva i kad je za sve zahteve određena ista vrsta postupka, kai o da tužilac može dva ili više tužbenih zahteva u međusobnoj vezi istaći u jednoj tužbi, i tako da sud usvoji sledeći od tih zahteva ako nađe da onaj koji je ispred njega istaknut nije osnovan (član 191. st. 1. i 2.); da presuda mora pismeno da se izradi u roku od osam dana od donošenja, a u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još petnaest dana (član 341. stav 1.).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koji započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, počev od 25. marta 1998. godine.

Ustavni sud je uvidom u spise predmetnog parničnog postupka konstatovao da je parnični postupak započeo 25. marta 199 8. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Velikoj Plani i da je, po si li zakona okončan rešenjem Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 200/2010 od 15. septembra 2010. godine, što znači da je postupak ukupno trajao dvanaest godina, pet meseci i 20 dana.

Navedeno trajanje parničnog postupka koji je vođen pred dve sudske instance, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, pri utvrđivanju razumnog vremenskog trajanja sudskog postupka, mora se poći od činjenice da postupak zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u određenom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu vremenskog trajanja sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom predmetu nije bilo tako složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. Naime, tužilac je istakao osno vni i eventualni tužbeni zahtev i sud je trebalo da odluči o kumulativno postavljenim tužbenim zahtevima u smislu ispitivanja sadržine materijalno – pravnog odnosa i postojanja procesnih pretpostavki za odlučivanje, a kako je navedeno u obrazloženju rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2029/2010 od 24. marta 2010. godine.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao legitiman interes da postupajući sud u razumnom roku odluči o osnovanosti njegovog tužbenog zahteva.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je prisustvovao ročištima za glavnu raspravu, da je izvršavao naloge suda u smislu plaćanja troškova veštačenja, da je imao a ktivno učešće u postupku i da svojim ponašanjem nije doprineo trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom sporu konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju svrsishodne radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da postupak pred nadležnim sudovima, nije vođen prema načelima i odredbama Zakona o parničnom postupku.

Naime, prvostepeni sud nije poštovao zakonski rok za pismenu izradu presude, pa je tako pismeni otpravak delimične presude P. 370/98 od 29. maja 2003. godine dostavio strankama posle pet meseci, krajem oktobra i početkom novembra 2003. godine. Navedeni sud je nakon četiri meseca, nakon što je rešenjem P. 370/98 od 23. novembra 2005. godine dozvolio nastavak postupka, prosledio spise predmeta Okružnom sudu u Smederevu na odlučivanje o žalbi koja je bila izjavljena protiv delimične presude Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 370/98 od 29. maja 2003. godine. Okružni sud u Smederevu je nakon godinu dana i osam meseci po dostavljanju spisa predmeta na odlučivanje o žalbi, rešenjem Gž. 502/06 od 21. novembra 2007. godine vratio spise predmeta P. 370/98 Opštinsko m sudu u Velikoj Plani, bez odluke o žalbi, zbog procesnog nedostatka.

Uzimajući u obzir navedeno, a imajući u vidu i razloge koje je naveo Apelacioni sud u obrazloženju rešenja Gž. 2029/2010 od 24. marta 2010. godine i činjenicu da je Opštinski sud pre otvaranja stečajnog postupka rešenjem Trgovinskog suda u Požarevcu St. 18/03 od 23. septembra 2003. godine doneo dve delimične presude P. 370/98 od 27. jula 2002. godine i 29. maja 2003. godine, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u pre dmetu P. 370/98.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 111/09), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno značaj koji je predmet spora imao za podnosioca ustavne žalbe, njegov doprinos i ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog i neadekvatnog postupanja suda .

7. U vezi navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je u sprovedenom sudskom postupku povređeno pravo n a imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i pravo na jednaku sudsku zaštitu iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije naveo nijedan us tavnopravni razlog kojim bi potkrepio tvrdnju o povredi označenih Ustavom garantovanih prava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom su du, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Slu žbeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti