Povreda prava na pravično suđenje odbacivanjem tužbe zbog nenadležnosti

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava rešenja redovnih sudova kojima je odbačena tužba za utvrđenje prava korišćenja. Sud je utvrdio da je odlučivanje o takvom sporu u nadležnosti redovnog suda, a ne upravnog organa, te je podnosiocu povređeno pravo na pristup sudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milenka Kovačevića iz Kosjerića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milenka Kovačevića i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Požegi P. 2132/11 od 23. februara 2012. godine i rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 994/12 od 17. januara 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Užicu Gž. 994/12 od 17. jan uara 2013. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi koju je podnosilac ustavne žalbe podneo protiv rešenja Osnovnog suda u Požegi P. 2132/11 od 23. februara 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milenko Kovačević iz Kosjerića podneo je, 25. februara 2013. godine, preko punomoćnika Miloša Divnića, advokata iz Kosjerića, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Požegi P. 2132/11 od 23. februara 2012. godine i rešenja Višeg suda u Užicu Gž. 994/12 od 17. januara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je podnosilac podneo tužbu Osnovnom sudu u Požegi radi utvrđenja prava korišćenja na gradskom građevinskom zemljištu; da se prvostepeni parnični sud oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u navedenoj pravnoj stvari, te da je tužbu odbacio, sa obrazloženjem da se pravo korišćenja na gradskom građevinskom zemljištu utvrđuje u upravnom postupku; da Zakon o planiranju i izgradnji reguliše određivanje zemljišta za redovnu upotrebu objekta u posebnim slučajevima, a što nema veze sa utvrđenjem prava korišćenja, koje je traženo u predmetnom parničnom postupku, i koje je u nadležnosti redovnog suda.

Predložio je Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporena rešenja.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac Milenko Kovačević, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Osnovnom sudu u Požegi tužbu protiv tuženog M.D, radi utvrđenja prava korišćenja na spornoj građevinskoj parceli.

Osnovni sud u Požegi se osporenim rešenjem P. 2132/11 od 23. februara 2012. godine oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, te je odbacio tužbu. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno da kako se pravo korišćenja gradskog građevinskog zemljišta utvrđuje u upravnom postupku pred nadležnim organom uprave, to je sud apsolutno nenadležan za postupanje u ovoj pravnoj stvari, pa je , s aglasno članu 16. stav 2. Zakona o parničnom postupku , odlučeno kao u izreci rešenja.

Viši sud u Užicu je osporenim rešenjem Gž. 994/12 od 17. januara 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrdio ožalbeno prvostepeno rešenje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, pored ostalog, navedeno je: da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, i to odredbe čl . 70. i 72. Zakona o planiranju i izgradnji, kojima se predviđa postupak određivanja zemljišta za redovnu upotrebu objekata, što je u nadležnosti jedinice lokalne samouprave; da kako se u upravnom postupku pred nadležnim organom uprave utvrđuje pravo korišćenja gradskog građevinskog zemljišta, to je prvostepeni sud apsolutno nenadležan za postupanje u ovoj pravnoj stvari; da je nesporno da je predmet postupka zahtev za utvrđivanje prava korišćenja gradskog građevinskog zemljišta, a tu činjenicu nije nadležan da utvrđuje sud u parničnom postupku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka (član 1.); da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost i kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi domaći organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciće tužbu (član 16. st. 1. i 2.).

Zakonom o planiranju i izgradnji ("Službeni glasnik RS", br. 72/09, 81/09, 64/10-Odluka US, 24/11, 121/12, 42/13-Odluka US, 50/13-Odluka US, 54/13 - Rešenje US i 98/13 -Odluka US) je propisano: da se zahtev za utvrđivanje zemljišta za redovnu upotrebu objekta i formiranje građevinske parcele podnosi organu jedinice lokalne samouprave nadležnom za imovinsko-pravne odnose u tačno određenim s ituacijama (član 70. stav 3.); da rešenje o utvrđivanju zemljišta za redovnu upotrebu i formiranju građevinske parcele, po sprovedenom postupku, donosi nadležni organ (član 70. stav 9.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancion i (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigl edno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropsk i sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitr erne ili očigledno neosnovane.

U predmetnom parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, tužba podnosioca ustavne žalbe je pravnosnažno odbačena, sa obrazloženjem da je, u smislu čl. 70. i 72. Zakona o planiranju i izgradnji, postupak određivanja zemljišta za redovnu upotrebu objekta u nadležnosti jedinice lokalne samouprave.

Odbacivanjem tužbe, neodlučivanjem o tužbenom zahtevu u meritumu, svakako je dovedeno u pitanje pravo podnosioca na pristup sudu, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Valja naglasiti i da pravo na pristup sudu, iako nije eksplicitno naznačeno prilikom normiranja ustavnog prava na pravično suđenje, čini njegov imanentni i neodvojivi deo, kao nužni uslov da bi se ovo pravo uopšte moglo ostvariti. Ovo zato, jer ako se stranci onemogući raspravljanje i odlučivanje pred sudom o postavljenom zahtevu, svi ostali elementi složenog i višeslojnog prava na pravično suđenje postaju iluzorni i apstraktni, odnosno bespredmetni. Ono što se kao ključno pitanje postavlja u konkretnom slučaju je to da li je odbacivanje tužbe bilo u skladu sa merodavnim pravilima.

Ustavni sud ukazuje na svoju ustaljenu praksu, prema kojoj je redovni sud u parničnom postupku ovlašćen da uredi odnose između nesaglasnih strana kada je sporno pravo korišćenja zemljišta na kome je objekat izgrađen, te da ne postoji proizvoljna primena materijalnog prava kada redovni sud u parničnom postupku utvrđuje pravo tužioca na korišćenje sporne katastarske parcele ( videti Odluku Ustavnog suda Už-1647/2010 od 17. oktobra 2012. godine, na internet stranici: www.ustavni.sud.rs). U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, postavljenim tužbenim zahtevom nije tražio da mu se dodeli zemljište za redovnu upotrebu njegovog objekta, a u kom slučaju bi bile merodavne odredbe člana 70. Zakona o planiranju i izgradnji i za koji spor bi bio nadležan organ jedinice lokalne samouprave, u upravnom postupku, već je tražio da se prema tuženom kao upisanom korisniku označene parcele, utvrdi da je podnosilac korisnik iste, što predstavlja građanskopravni spor, o kome je nadležan da odlučuje sud u parničnom postupku. Stoga, krajnji zaključak Ustav nog suda jeste da se parnični sud u konkretnom slučaj u na ustavnopravno neprihvatljiv način oglasio apsolutno nenadležnim da odlučuje o podnosiočevom postavljenom tužbenom zahtevu , za čije je raspravljanje bio nadležan redovni sud.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Požegi P. 2132/11 od 23. februara 2012. godine i rešenjem Višeg suda u Užicu Gž. 994/12 od 17. januara 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pristup sudu, koje čini element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede ustavnog prava mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Užicu Gž. 994/12 od 17. januara 2013. godine i odredđivanjem da taj sud ponovo odluči o žalbi podnosioca podnetoj protiv osporenog rešenja Osnovnog suda u Požegi P. 2132/11 od 23. februara 2012. godine , pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Podnosilac ustavne žalbe navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava zasniva na identičnim razlozima koje je isticao u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koji su razmatrani u prethodnom delu obrazloženja, zbog čega Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta navedenog ustavnog prava.

8. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na pravično suđenje odbacivanjem tužbe zbog nenadležnosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti