Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 11 godina, a koji je sedam godina bio u prekidu bez osnova. Nalaže se nadležnim sudovima da postupak okončaju u najkraćem roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milevke Lazikić iz Vrnjačke Banje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milevke Lazikić i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 562/99 (kasnije predmet Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 405/10) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se nadležnim sudovima da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milevka Lazikić iz Vrnjačke Banje je 15. marta 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 562/99 (kasnije predmet Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 405/10).

U ustavnoj žalbi podnositeljka je, između ostalog, navela da predmetni parnični postupak nije okončan ni posle 11 godina, te smatra da je zbog toga šikanirana, pa predlaže Ustavnom sudu da utvrdi povredu njenog označenog Ustavom zajemčenog prava. Dopunom ustavne žalbe od 3. maja 2012. godine podnositeljka je tražila da joj se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000 dinara zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07, 99/11 i 18/13-US ) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 405/10, kao i drugu dostavljenu i prikupljenu dokumentaciju, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnositeljke ustavne žalbe i protiv njenog supruga S.L, kao tuženih, M.M. je, kao tužilja, podnela Opštinskom sudu u Velikoj Plani 25. marta 1998. godine tužbu, kojom je tražila da sud raskine ugovor o doživotnom izdržavanju, zaključen 1993. godine između tužilje i njenog sada pokojnog supruga, sa jedne strane kao primalaca izdržavanja, i tuženih, sa druge strane kao davalaca izdržavanja. Tužilja je postavila i eventualni tužbeni zahtev, kojim je tražila da sud utvrdi da je predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju ništav, jer je u pitanju fiktivan pravni posao. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 369/98.

Opštinski sud u Velikoj Plani je, nakon dva održana ročišta, doneo presudu P. 369/98 od 2. juna 1998. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev i raskinuo predmetni ugovor u odnosu na tužilju, ali je odbio tužbeni zahtev da se taj ugovor raskine u odnosu na njenog pokojnog supruga. Takođe, odbijen je i eventualni tužbeni zahtev tužilje.

Okružni sud u Smederevu je, odlučujući o žalbama parničnih stranaka, doneo presudu Gž. 1087/98 od 15. septembra 1998. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim su odbijeni tužbeni zahtev i eventualni tužbeni zahtev tužilje, dok je označenu prvostepenu presudu preinačio u usvajajućem delu, tako što je odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se raskine ugovor doživotnom izdržavanju u odnosu na tužilju, kao i u delu u kome je odlučeno o troškovima postupka.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev.982/99 od 9. juna 1999. godine, uvažena je revizija tužilje, te je ukinuta presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 369/98 od 2. juna 1998. godine i presuda Okružnog suda u Smederevu Gž. 1087/98 od 15. septembra 1998. godine, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 562/99. Opštinski sud u Velikoj Plani, nakon tri održana ročišta, na kojima je izveo dokaz saslušanjem tuženog, kao i saslušanjem određenog broja svedoka, doneo rešenje P. 562/99 od 23. decembra 1999. godine, kojim je prekinuo postupak u ovom sporu do okončanja postupak u predmetu tog suda K. 358/99, koji se vodio protiv tuženog S.L. Protiv ovog rešenja tužilja je izjavila žalbu, koja je, rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 412/00 od 12. aprila 2000. godine odbijena kao neosnovana, te je potvrđeno navedeno prvostepeno rešenje. Označeni krivični postupak obustavljen je rešenjem Opštinskog suda u Velikoj Plani od 26. marta 2001. godine, koje je postalo pravnosnažno 6. aprila 2001. godine.

U međuvremenu tužilja je preminula. Njen sin M.I. je, kao naslednik tužilje, dopisom od 4. decembra 2006. godine, predložio da se prekinuti postupak nastavi. Opštinski sud u Velikoj Plani je naredno ročište zakazao za 1. mart 2007. godine. Predmet je u nastavku dobio broj 195/07. U daljem toku postupka Opštinski sud u Velikoj Plani je u toku 2007, 2008. i 2009. godine zakazao još 15 ročišta, od kojih jedno nije održano. Na održanim ročištima izvedeni su dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem većeg broja svedoka i određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko veštaka finansijske struke, koji je dostavio nalaz sa mišljenjem. Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani, a predmet je dobio broj P. 405/10. U ovoj fazi postupka održano je još šest ročišta.

Presudom Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 405/10 od 11. oktobra 2010. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca, kao neosnovan.

Apelacioni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi tužioca, doneo je 25. januara 2012. godine presudu Gž. 195/11, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani P. 405/10 od 11. oktobra 2010. godine.

Rešenjem Gž. 195/11 od 30. januara 2013. godine Apelacioni sud u Beogradu je predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 195/11 od 25. januara 2012. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Velikoj Plani 25. marta 1998. godine, do donošenja presude Apelacionog suda u Beogradu od 25. januara 2012. godine, kojom je pravnosnažno odlučeno o osnovanosti tužbenog zahteva, trajao trinaest godina i deset meseci, kao i da je taj postupak bio u prekidu sedam godina, s tim da su razlozi za prekid trajali jednu godinu i tri meseca. Takođe, Ustavni sud konstatuje da je u toku postupak po reviziji koju je, na osnovu odredbe člana 395. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), izjavila tužilja.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem tog postupka, podnošenjem tužbe, a završava donošenjem pravnosnažne presude, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka trajanja predmetnog parnog postupka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period dosadašnjeg trajanja tog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da navedena dužina trajanja parničnog postupka sama po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je odluka o postavljenom zahtevu za podnositeljku ustavne žalbe bila od značaja, s obzirom na to da je ona na osnovu ugovora, čija je validnost osporavana u predmetnom parničnom postupku, stekla pravo svojine na određenom stanu. Ustavni sud je ocenio i da podnositeljka u toku trajanja postupka nije preduzimala radnje koje bi bile usmerene na odugovlačenje postupka.

Takođe, prema oceni Ustavnog suda, predmetni parnični postupak je bio složen, jer je parnični sud morao da izvede više različitih dokaza, kako bi mogao da utvrdi da li se radilo o simulovanom ugovoru ili su ugovarači, od kojih neki nisu više bili živi u momentu pokretanja postupka, zaista želeli da zaključe ugovor o doživotnom izdržavanju, kao i da bi se moglo utvrditi da li su tuženi ispunili svoje obaveze preuzete zaključenim ugovorom.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, navedena složenost predmetnog parničnog postupka ne može da bude opravdanje što je taj postupak trajao 13 godina, a što potvrđuje i činjenica da je taj postupak bio u prekidu sedam godina, iako su razlozi za prekid trajali samo jednu godinu i tri meseca.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe neefikasnim postupanjem parničnih sud ova u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da je podnositeljka ustavne žalbe zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede Ustavnom zajemčenog prava istakla tek u dopuni ustavne žalbe koju je podnela Ustavnom sudu 3. maja 2012. godine, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu i člana 40. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Ustavnom sudu iz 2011. godine , a na osnovu odredbe člana 46. stav 1. tačka 2) Zakona, u tački 3. izreke odbacio zahtev kao neblagovremen.

Imajući u vidu da je u toku postupak po reviziji izjavljenoj na osnovu člana 395. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, te da predmetni parnični postupak još, zapravo, nije okončan, Ustavni sud je u tački 2. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnog prava, naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere da se postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku.

7. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti