Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko jedanaest godina

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete. Postupak je trajao preko 11 godina, uz značajne periode neaktivnosti prvostepenog suda, što je dovelo do povrede prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Nesvanulice iz sela Popadići, opština Mionica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragana Nesvanulice i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 724/03, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56675/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Nesvanulica iz sela Popadići, opština Mionica, preko punomoćnika Miodraga Rajkovića, advokata iz Beograda, podneo je Ustavnom sudu, 2. marta 2014. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 724/03, zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56675/2010, po njegovoj tužbi radi naknade štete. Ustavna žalba je u Ustavnom sudu najpre bila zavedena pod brojem Už-1950/2014, a zatim pod gore navedenim brojem.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo osporeni parnični postupak podnošenjem tužbe 10. februara 2003. godine, da postupak traje punih 11 godina i još nije okončan; da je sud isključivo odgovoran za nepotrebno odugovlačenje postupka. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenog ustavnog prava podnosioca, naloži Apelacionom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem mogućem roku, da mu dosudi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 120 evra za svaku godinu trajanja sudskog postupka u dinarskoj protivvrednosti, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56675/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 10. februara 2003. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva unutrašnjih poslova, radi naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede sloboda i prava ličnosti.

Prvostepena presuda u ovom sporu je doneta 16. decembra 2010. godine, tj. posle sedam godina i deset meseci od podnošenja tužbe. Za to vreme prvostepeni sud je zakazao 14 ročišta (21. marta, 10. juna i 27. oktobra 2003 , godine, 4. februara, 25. februara, 14. maja, 13. oktobra i 20. decembra 2004 , 2. februara i 14. jula 2006 , te 29. marta, 26. maja, 29. septembra i 8. decembra 2010. godine), od kojih tri nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije (10. juna 2003, 25. februara 2004. i 20. decembra 2004. godine).

Na ročištu održanom pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu 27. oktobra 2003. godine saslušana su dva svedoka i određeno da se na narednom ročištu sasluša tužilac u svojstvu parnične stranke i pribavi izveštaj od Ministarstva unutrašnjih poslova o privođenju tužioca. Ministarstvo je odgovorilo na zahtev suda 12. novembra 2003. godine.

Na sledećem ročištu od 4. februara 2004. godine, punomoćnik tužioca je predložio da se odloži saslušanje tužioca dok se tužena ne izjasni o podnesku koji je predao sudu, a kome je priložio krivičnu prijavu koju je tužilac podneo protiv N. N. počinioca krivičnog dela protivpravnog lišenja slobode iz člana 63. stav 4. KZ RS.

Na ročištu od 14. maja 2004. godine, punomoćnik tužioca je ponovo predložio da se odloži saslušanje tužioca dok se od Opštinskog javnog tužilaštva u Mionici ne pribavi izveštaj o ishodu postupka po krivičnoj prijavi.

Naredno ročište održano 13. oktobra 2004. godine je odloženo da bi se tuženom dostavio neposredno predat podnesak tužioca sa preinačenim tužbenim zahtevom, kojim se traži naknada štete za povredu ugleda i časti, slobode i prava ličnosti, na ime pretrpljenog straha i na ime umanjenja opšte životne aktivnosti.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 3. novembra 2005. godine zatražio od Opštinskog javnog tužilaštva u Mionici dostavljanje spisa KTN broj 1/03 na uvid, a nakon urgencije prvostepenog suda, Opštinsko javno tužilaštvo je dostavilo spis 16. februara 2006. godine.

Na narednom ročištu održanom 14. jula 2006. godine određeno je izvođenje dokaza veštačenjem putem neuropsihijatra C. U. i odlučeno da se od Opštinskog javnog tužilaštva zatraži obaveštenje o tome šta je urađeno u predmetu KTN broj 1/03 posle saslušanja svedoka, na koji zahtev je Opštinsko javno tužilaštvo odgovorilo 31. jula 2006. godine da je učinilac prijavljenog krivičnog dela ostao nepoznat, te je predmet još uvek nerešen.

Prvostepeni postupak u ovom sporu je nastavljen 2010. godine pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, koji je do zaključenja glavne rasprave 16. decembra 2010. godine zakazao četiri, a održao tri ročišta, na kojima je rešio da održi na snazi rešenje o određivanju veštačenja putem sudskog veštaka neuropsihijatra, koji je svoj nalaz i mišljenje dostavio prvostepenom sudu 17. septembra 2010. godine, saslušao je tužioca u svojstvu parnične stranke, saslušao veštaka i izveo pismene dokaze. Tužbeni zahtev je konačno preciziran, nakon izvedenog veštačenja, podneskom od 30. septembra 2010. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je, presudom P. 56675/10 od 16. decembra 2010. godine, delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti plati 250.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. decembra 2010. godine pa do konačne isplate, odbio tužbeni zahtev tužioca u delu kojim je traženo da mu tužena naknadi nematerijalnu štetu na ime pretrpljenog straha u iznosu od 50.000 dinara , sa pripadajućom kamatom , kao neosnovan i obavezao tuženu da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 113.300 dinara.

Tužena je protiv navedene prvostepene presude izjavila žalbu 25. februara 2011. godine.

Viši sud u Beogradu se, rešenjem Gž. 7939/11 od 5. septembra 2012. godine oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje o žalbi i ustupio predmet Apelacionom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 6090/12 od 15. maja 2014. godine odbio, kao neosnovanu, žalbu tužene i potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56675/10 od 16. decembra 2010. godine u stavovima prvom i trećem izreke, a odbacio, kao nedozvoljenu, žalbu tužene u delu kojim se pobija stav drugi izreke prvostepene presude. Drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca 19. jula 2014. godine.

Tužena je 25. juna 2014. godine izjavila reviziju protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6090/12 od 15. maja 2014. godine u smislu člana 395. Zakona o parničnom postupku, koja je dostavena Vrhovnom kasacionom sudu 27. februara 2015. godine. Vrhovni kasacioni sud je, rešenjem Rev. 1011/15 od 3. juna 2015. godine, odlučio da ne prihvati predlog za odlučivanje o izjavljenoj reviziji tužene i odbacio reviziju kao nedozvoljenu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjuje u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US, 55/14).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 10. februara 2003. godine, a da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu od 15. maja 2014. godine. Budući da je revizija protiv drugostepene presude u ovom sporu odbačena, Ustavni sud u utvrđivanju dužine trajanja postupka nije uzimao u obzir trajanje postupka po reviziji tužene.

Sa druge strane, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podnet a ustavn a žalb a, pravnosnažno je okončan nakon jedanaest godina i tri meseca. Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da se u konkretnom slučaju radilo o relativno složenijem sporu u kome je podnosilac potraživao naknadu više vidova nematerijalne štete, radi čijeg utvrđivanja je bilo potrebno izvesti i dokaz veštačenjem, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni ne mogu predstavljati opravdanje za ovoliko trajanje parničnog postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je, po oceni Ustavnog suda, imao opravdani interes za efikasno sprovođenje postupka i rešavanje o njegovom tužbenom zahtevu.

Ustavni sud je, takođe, našao da je podnosilac sam u određenoj meri doprineo trajanju osporenog postupka. Ovde se ima u vidu, pre svega, da je nekoliko ročišta odloženo iz razloga na strani podnosioca. Tako je punomoćnik tužioca na dva ročišta (4. februara i 14. maja 2004. godine) tražio da se odloži saslušanje tužioca kao parnične stranke, dok se ne pribavi izveštaj o ishodu postupka po njegovoj krivičnoj prijavi protiv N. N. učinioca krivičnog dela protivpravnog lišenja slobode, a ročište 13. oktobra 2004. godine je odloženo jer je punomoćnik tužioca neposredno na ročištu dostavio podnesak sa preinačenim tužbenim zahtevom, te je trebalo ostaviti naknadni rok tuženoj da se izjasni.

Razmatrajući ponašanje nadležnog suda u osporenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je odlučujući doprinos trajanju parničnog postupka dao sud, i to prvenstveno prvostepeni sud, svojom neaktivnošću. Naime, Ustavni sud je utvrdio da Drugi opštinski sud u Beogradu, nakon održanog ročišta 13. oktobra 2004. godine nije postupao više od godinu dana - sve do 3. novembra 2005. godine kada je uputio zahtev Opštinskom javnom tužilaštvu u Mionici za dostavljanje spisa na uvid, kao i da kasnije u predmetu nije postupao pune tri i po godine – nakon ročišta održanog 14. jula 2006. godine do 2010. godine, kada je postupak nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu. Pored toga, o žalbi protiv prvostepene presude, koja je, inače, prvobitno bila dostavljena nenadležnom sudu, odlučeno je posle više od tri godine od njenog izjavljivanja, što takođe predstavlja prekoračenje prihvatljivog roka za odlučivanje o žalbi.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 724/03, a zatim pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56675/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 10 3/15), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, doprinos podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka i njegovu pasivnost u toku osporenog postupka, jer za vreme navedenih perioda neaktivnosti suda, on sam nije uputio ni jednu urgenciju nadležnom sudu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu novčanu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko jedanaest godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti