Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu kao neosnovanu, zaključujući da nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao preko pet godina, utvrđeno je da je podnositeljka žalbe svojim ponašanjem značajno doprinela dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-16/2012
25.09.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. M. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Lj. M. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 512/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 506/06), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. M. iz K. je 30. decembra 201 1. godine, preko punomoćnika L. U, advokata iz K, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu , dopunjenu 23. maja 2012. godine, protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 2576/11 od 15. novembra 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kragujevcu u predmetu P1. 512/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 506/06).

Podnositeljka ustavne žalbe je nave la da je osporeni parnični postupak, započet podnošnjenjem tužbe 13. jula 200 6. godine pred Opštinskim sudom u Kragujevcu protiv poslodavca - tuženog "T. S." AD B, radi duga, trajao preko pet godina, iako je njen punomoćnik prisustvovao svim ročištima. Po mišljenju podnositeljke prvostepeni sud nije efikasno postupao jer je održao samo sedam ročišta, od 12 zakazanih ročišta, i odugovlačio je postupak čekajući zauzimanje pravnog stava od strane viših sudova kako bi ovaj spor rešio. Ovakvim postupanjem suda povređeno joj je pravo na suđenje u razumnom roku, a osporena presuda doneta je uz povredu zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, jer je nepravilno, bez ikakvog obrazloženja, pravosnažno odbijen njen tužbeni zahtev za isplatu učešća u dobiti kod tuženog za 2005. godinu, iako je ona tada bila u radnom odnosu kod tuženog. To što joj je isplaćena stimulativna otpremnina kod prestanka radnog odnosa dovelo ju je u neravnopravan položaj sa ostalima zaposlenima, a kojima je ovo učešće u dobiti isplaćeno na osnovu nezakonite odluke generalnog direktora. Podnositeljka predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenog prava i da joj utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Uvidom u spise predmeta predmeta Osnovnog suda u Kragujevcu P1. 512/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Kragujevcu P. 506/06), Ustavni sud je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 13. jula 200 6. godine podnela Opštinskom sudu u Kragujevcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi isplate duga protiv tuženog "T. S." AD B, koja je zavedena pod brojem P. 506/06. Uz podnositeljku, još 18 tužilaca je podnelo tužbu. Prvo zakazano ročište za 15. novembar 2006. godine nije održano, jer nije pristupio zajednički punomoćnik tužilaca, koji je brisan iz imenika Advokatske komore u trajanju od šest meseci, počev od 20. oktobra 2006. godine, o čemu sud nije prethodno bio obavešten od strane tužilaca, a ni njihovog punomoćnika. Tužioci su novog punomoćnika angažovali 25. januara 2007. godine.

U daljem toku prvostepenog postupka, Opštinski sud do kraja 2009. godine, pa zatim Osnovni sud u Kragujevcu (premet P1. 512/10), posle reforme pravosuđa u 2010. godini, do donošenja prvostepene presude 14. jula 2011. godine, zakazali su 19 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je održano sedam. Na održanim ročištima izvršeno je razdvajanje postupaka u ovom sporu na posebne postupke za svakog od tužilaca prema istom tuženom, ali je broj predmeta tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe ostao isti; tužilja je preinačila tužbeni zahtev, tražeći pored isplate iznosa na ime učešća u dobiti za 2005. godinu i da se utvrdi da je u odnosu na nju ništav deo odluke generalnog direktora tuženog, te da se utvrdi da ima pravo na naknadu po osnovu odluke Skupštine tuženog; saslušana je tužilja u svojstvu parnične stranke i izvršen je uvid u opšte akte tuženog i tužbom osporene akte. Preostalih 12 ročišta za glavnu raspravu nije održano jer je: punomoćnik tužilje tri puta tražio odlaganje ročišta, i to zbog konsultacije sa tužiljom, te jer se čeka odluka suda u drugim predmetima sa istim tužbenim zahtevom prema tuženom, ali kod različitih tužilaca; punomoćnik dva puta predao podneske neposredno na ročištu i jednom tražio odlaganje zajedno sa suprotnom stranom. Takođe, jedno ročište nije održano jer je tužilja izostala sa ročišta iako je bila uredno pozvana radi saslušanja u svojstvu parnične stranke. Preostala ročišta nisu održana jer je tuženi neposredno predao podnesak na ročištu, nije dostavljao dokaze po nalogu suda, te jednom zbog sprečenosti postupajućeg sudije. U jednom navratu punomoćnik tužilje je predlagao da se postupak prekine zbog podnete inicijative pred Ustavnim sudom Republike Srbije za ocenu ustavnosti i zakonitosti člana 4. Kolektivnog ugovora tuženog i Odluke generalnog direktora tuženog, koja je bila, između ostalog, predmet spora, ali je sud, iako nije održao to ročište, s tim da će o predlogu odlučiti kasnije, zakazao novo ročište i nastavio postupak. Opštinski sud je dva puta zaključivao raspravu (1. aprila 2011. godine i 8. juna 2011. godine), ali ju je ponovo otvarao radi saslušanja tužilje u svojstvu parnične stranke, koje je ranije bilo određeno, čemu se tužilja nije odazvala, te radi dopune dokaznog postupka uvidom u opšte akte tuženog.

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P. 512/10 od 14. jula 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u celini, te odlučeno da svaka starana u postupku snosi svoje troškove. Protiv navedene presude žalbu je izjavila tužilja 8. septembra 2011. godina.

Apelacioni sud u je Kragujevcu osporenom presudom Gž1. 2576/11 od 15. novembra 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu Osnovnog suda u Kragujevcu P. 512/10 od 14. jula 2011. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je na osnovu potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan; da je prvostepeni sud pravilno zaključio da tužilja ne spada u kate goriju lica kojima u skladu sa Odlukom generalnog direktora tuženog broj 42114/4 od 15. aprila 2006. godine pripada pravo na učešće u raspodeli dobiti, jer se prilikom prestanka radnog odnosa sporazumel a sa tuženim da joj danom prestanka radnog odnosa prestaju sva prava i obaveze iz rada i po osnovu rada i jer je ostvaril a pravo na jednokratnu isplatu iz Fond a finansijskih sredstava za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća; da je pravilno prvostepeni sud zaključio da donošenje odluke kojom se utvrđuje učešće zaposlenog u dobiti nije zakonska obaveza, već je odredbom člana 14. važećeg Zakona o radu poslodavcu samo data mogućnost data takvu odluku donese; da su neosnovani žalbeni navodi kojima se ističe da su Odlukom generalnog direktora tuženog broj 42114/4 od 15. aprila 2006. godine tužioci stavljeni u nepovoljniji položaj u odnosu na druga lica; da je prvostepeni sud pravilno sta o na stanovište da je zakonita Odluka generalnog direktora tuženog kojom je utvrđeno pravo na učešće u isplat i dobiti za 2005. godinu, odnosno da je isti imao ovlašćenje da je donese i utvrdi uslove raspodele učešća u dobiti . Ova odluka dostavljena je punomoćniku tužilje 22. decembra 2011. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je bio na snazi, kako u vreme pokretanja parničnog postupka, tako i njegovog okončanja, odredbama člana 10. je bilo propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odredbom člana 435. istog zakona bilo je propisano da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova.

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) bilo je propisano da se ugovorom o radu ili odlukom poslodavca može utvrditi učešće zaposlenog u dobiti ostvarenoj u poslovnoj godini, u skladu sa zakonom i opštim aktom (član 14.).

Odredbom člana 4. Kolektivnog ugovora Preduzeća za t. „T . S .“ a.d. („Službeni list T. S“, broj 4/06) propisano je da se zaposlenima utvrđuje pravo na učešće u dobiti Društva ostvarenoj u poslovnoj godini u skladu sa odlukom Skupštine akcionara (stav 1.), da se raspodela u učešću u dobiti zaposlenima utvrđuje odlukom generalnog direktora Društva uz prethodnu saglasnost reprezentativnih sindikata (stav 2.), da se odlukom generalnog direktora Društva iz stava 2. ovog člana utvrđuje obim prava, uslovi i rokovi raspodele učešća u dobiti (stav 3.) .

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da se ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jemče i njihova zaštita u postupku po ustavnoj žalbi obezbeđuje od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Saglasno navedenom, Ustavni sud je utvrdio da je postupak koji je predmet ove ustavne žalbe, od dana podnošenja tužbe do dana dostavljanja drugostepene odluke podnositeljki ustavne žalbe, čime je postupak okončan, trajao pet godina pet meseci i devet dana.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi, može upućivati na zaključak da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od niza drugih činilaca, a pre svega od: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i značaja prava o kome se u postupku odlučivalo za podnosiocaustavne žalbe.

Razmatrajući uticaj svakog od navedenih činilaca na trajanje osporenog postupka, Ustavni sud je ocenio da ovaj parnični postupak nije bio činjenično i pravno složen, međutim ipak su prekoračene granice okvira razumnog roka za odluku suda.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je ona, kao tužilja, zajedno sa svojim punomoćnikom, prevashodno doprinela trajanju prvostepenog postupka van prihvaćenih standarda (preko pet godina). Naime, i pored toga što je tužilja jednom izostala iako je uredno bila pozvana radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, njen punomoćnik je tražio odlaganje ročišta čak četiri puta (dva puta sa predlogom da se sačeka ishod sporova u sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji), a dva puta je predavao podneske neposredno na ročištu. Jedno ročište je, takođe, odloženo na njegov predlog da se postupak prekine dok se ne odluči u postupku pred Ustavnim sudom, što nije zakonski razlog za prekid postupka. Sud istovremeno konstatuje da je zbog vrste spora efikasno okončanje postupka bilo u interesu podnositeljke, mada njeno ponašanje i ponašanje njenog punomoćnika ne govori u prilog tome.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud, na osnovu prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, konstatuje da je prvostepeni sud ročišta za glavnu raspravu zakazivao redovno i u kratkim vremenskim razmacima, ali da su se uslovi za održavanje pripremnog ročišta ostvarili tek posle šest meseci od podnošenja tužba, s obzirom na to da su tužioci, kojih je na početku bilo 19, obezbedili adekvatno zastupanje u postupku tek nakon pet meseci od podnošenja tužbe. Samo jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a razlozi za neodržavanje zakazanih ročišta su uglavnom bili na strani podnositeljke, tako da se trajanje prvostepenog postupka od preko pet godina, ne može se staviti na teret suda. Od dana kada su se ostvarili uslovi za održavanje pripremnog ročišta do dana donošenja prvostepene presude prošlo je četiri godine i pet meseci. Kada je reč o postupanju drugostepenog suda, Apelacionog suda u Kragujevcu, postupak po žalbi podnositeljke okončan je krajnje efikasno , računajući od dana izjavljivanja žalbe do dana uručenja drugostepene presude punomoćniku podnositeljke, u roku od tri meseca i 14 dana.

Polazeći od prethodno detaljno izvršene analize svih činilaca koji su od značaja za ocenu razumne dužine trajanja postupka, Ustavni sud je našao da se, u konkretnom slučaju, ne mogu prihvatiti kao osnovani navodi podnosi teljke ustavne žalbe o povredi prava na suđenje u razumnom roku . Stoga je Sud ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kao u prvom delu izreke.

6. Odlučujući o ustavnoj žalbi u delu koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje, zajemčen iog odredb om člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnositeljka, u suštini nezadovoljna ishodom spora i odbijanjem tužbenog zahteva, ponavlja navode iz žalbe protiv prvostepene presude. U vezi s tim, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud detaljno i jasno obrazložio razloge zašto nema mesta zahtevu tužilje za učešće u isplati dobiti preduzeća za 2005. godinu, te zašto ona ne spada u kategoriju lica kojima u skladu sa Odlukom generalnog direktora pripada pravo na učešća u raspodeli dobiti. A ovo sve, stoga što je zakonitom Odlukom, donetom od strane ovlašćenog lica - generalnog direktora, koji odlučuje o uslovima raspodele, utvrđen krug lica kojima to pravo pripada i iz koga su izuzeta lica koja su ostvarila pravo na jednokratnu isplatu iz Fonda za stimulisanje dobrovoljnog odlaska iz preduzeća iako su bila u radnom odnosu u 2005. godini, a sada su penzioneri, što je upravo tužiljin slučaj. Pri svemu navedenom, učešće zaposlenog u raspodeli dobiti je Zakonom o radu predviđeno samo kao mogućnost, a ne i propisana obaveza poslodavca. Po oceni Ustavnog suda, osporena presud a donet a je od strane zakonom ustanovljenog sud a, u granicama njegove nadležnosti, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakons kim odredbama i zasniva se na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog procesnog i materijalnog prava, te se, bez obzira na značaj prava koje se eventualno gubi ili ostvaruje, ne može govoriti o nepravičnoj primeni propisa na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

U vezi sa navodom podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenim presudom povređeno pravo na rad iz člana 60. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnoisteljke ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom zajemčenog prava , a pre svega jer primanja zaposlenih po osnovu učešća u dobiti privrednog društva ne čine zaradu, već imaju karakter potencijalnog prihoda koji zavisi od ostvarenog poslovnog uspeha poslodavca i odluke njegovog nadležnog organa, te stoga ni ne predstavljaju element ustavnog prava na pravičnu pojedinačnu naknadu za rad. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da osporenom presud om Apelacionog sud a u Kragujevcu Gž 1. 2576/11 od 15. novembra 2011. godine nije ni moglo biti povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava. Detaljno obrazloženje razloga za rešavanje sporne pravne stvari, kako u pogledu navoda podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje, tako i u pogledu navoda o povredi prava na rad dato je u Odluci Ustavnog suda Už-965/2008, donetoj na sednici održanoj 5. maja 2011. godine, u tač. 6. i 7. obrazloženja („Službeni glasnik RS“, broj 48/11).

Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedozvoljenu, u delu u kome se podnositeljka poziva na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava u predmetnom parničnom postupku, jer ni je pruži la dokaze da joj je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom.

Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav. 1 tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti