Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu zbog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda u radnom sporu o otkazu ugovora o radu. Iako je sud pogrešno primenio Opšti kolektivni ugovor koji nije bio na snazi, odluka nije proizvoljna jer je poslodavac bio dužan da primeni objektivne kriterijume.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Snežana Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „A.“ d.o.o. Novi Sad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. decembra 2019 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba privrednog društva „A.“ d.o.o. Novi Sad izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 880/15 od 14. jula 2016. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „A.“ d.o.o. Novi Sad je, 5. januara 201 7. godine, preko punomoćnika dr Ž. T, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnelo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 880/15 od 14. jula 2016. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčen ih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je proizvoljan stav Vrhovnog kasacionog suda da je podnosilac ustavne žalbe, pre otkaza tužiocu, bio dužan da primeni kriterijume propisane odredbama čl. 38 – 41. Opšteg kolektivnog ugovora; da je ovakav stav prethodno zauzeo Apelacioni sud u Novom Sadu u pokušaju da opravda prvostepenu presudu, uz pogrešnu konstataciju da je Opšti kolektivni ugovor bio na snazi u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu; da grubu omašku drugostepenog suda Vrhovni kasacioni sud nije otklonio; da je u situaciji u kojoj ne postoji obaveza donošenja programa rešavanja viška zaposlenih, jer je reč o otpuštanju samo jednog zaposlenog, a Zakon o radu ne propisuje primenu navedenih kriterijum a, jasna logika sudova zašto su pribegli primeni Opšteg kolektivnog ugovora koji u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu više nije važio.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu revizijsku presudu i podnosi ocu ustavne žalbe dosudi troškove postupka na ime sastava ustavne žalbe.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u osporen u presud u i dokumentaciju koja je dostavljen a uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1. 1800/12 od 27. marta 201 4. godine poništeno je rešenje tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, o otkazu ugovora o radu tužiocu broj 043/10 od 27. jula 2012. godine, te je tuženi obavezan da tužiocu, umesto vraćanja na rad, isplati naknadu štete u visini tri osnovne zarade, sa zateznom kamatom od dana presuđenja do konačne isplate, kao i naknadu štete zbog nezakonitog otkaza, u visini izgubljene zarade za period od 1 . septembra do 1. oktobra 2012. godine, uz uplatu pripadajući h doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužiocu, na osnovu rešenja o otkazu ugovora o radu, radni odnos kod tuženog prestao 31. avgusta 2012. godine; da u obrazloženju rešenja stoji da tužiocu radni odnos prestaje usled organizacionih promena koje su uslovile smanjenje broja izvršilaca na radnom mestu „sistem administrator“, da je tužiocu predočeno otkazivanje ugovora o radu, uz isplatu odgovarajuće otpremnine, te da poslodavac nije u mogućnosti da mu obezbedi drugi odgovarajući posao, kao ni posao u nižem stepenu stručne spreme, a takođe ni prekvalifikaciju, dokvalifikaciju, rad u skraćenom radnom vremenu i upućivanje na rad kod drugog poslodavca; da je Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 23. maja 2012 . godine za navedeno radno mesto kao uslov bio predviđen IV stepen stručnosti na polju računara, sa jednom godinom radnog iskustva, dok broj izvršilaca nije bio predviđen; da je tuženi 29. juna 2012. godine sa S. P . zaključio ugovor o radu za obavljanje poslova na radnom mestu „sistem administrator“, u kome je navedeno s e radni odnos zasniva na neodređeno vreme, zbog povećanog obima posla, počev od 1. jula 2012. godine; da je oglas tuženog za navedeno radno mesto objavljen na sajtu www.poslovi.infostud.com, a kao rok za konkurisanje bio je određen 17. avgust 2012. godine; da je tuženi u aprilu 2012. godine primio u radni odnos B . M , za obavljanje poslova na radnom mestu „šef IT sektora“; da je tuženi 15. oktobra 2012. godine sa imenovanim zaključio ugovor o radu za obavljanje poslova na radnom mestu „šef IT službe“, u kome je navedeno da se radni odnos zasniva zbog povećanog obima posla, na određeno vreme, za period od 16. oktobra 2012. do 15. januara 2013. godine; da je B . M . radni odnos kod tuženog prestao 15. aprila 2013. godine; da je svedok G. B, izvršn i direktor zajedničkih službi kod tuženog, u svom iskazu naveo da je tuženi imao nameru da formira „hitnu službu“, koja bi po pozivima klijenata išla na intervencije, iz kog razloga je u radni odnos primljen B. M, čiji je zadatak, pored ostalog, bilo organizovanje i koordiniranje rada tužioca i S . P, ali da su pravni subjekti za koje su vršili usluge (klijenti) hteli da imaju svako svog sistem administratora, zbog čega je prestala potreba za dotadašnjim brojem sistem administratora; da je iskaz navedenog svedoka ocenjen kao neistinit, iz razloga što je B . M . nastavio da radi kod tuženog i nakon što je tužilac dobio otkaz, što je tuženi neposredno nakon toga objavio oglas za prijem u radni odnos sistem administratora, u kome je kao rok za prijavu označen 17. avgust 2012. godine, što se postavlja kao logično pitanje kako su u periodu od nepunih mesec dana nakon što je S. P . primljen u radni odnos, klijenti tuženog odlučili da angažuju svoje sistem administratore, te iz razloga što je svedok sam izjavio da je 30 dana ranije tužiocu saopštio da će prestati potreba za njegovim radom; da je iz istih razloga ocenjen kao neistinit i iskaz svedoka S . P , i to u delu u kome je naveo da je u vreme kada se zaposlio kod tuženog postojao jedan plan koji se vrlo brzo promenio, nakon čega se ispostavilo da je neko višak i da su on i tužilac bodovani na neki način.

U obrazloženju je dalje navedeno: da je, shodno odredbi člana 179. tačka 9) Zakona o radu, uz čiju primenu je doneto rešenje o otkazu ugovora o radu, tuženi bio dužan da u rešenju navede koje su to konkretne tehnološke, ekonomske ili organizacione promene koje su dovele do prestanka potrebe za obaljanjem poslova, kao i na osnovu ko jih kriterijuma je poslodavac zaključio da je od postojeća dva izvršioca prestala potreba baš za radom tužioca; da je poslodavac dužan ne samo da konstatuje da su nastupile tehnološke, organizacione ili ekonomske promene, već iste mora da konkretizuje, navodeći u čemu se one sastoje, a zatim, uz primenu određenih kriterijma, kao što su rezultati rada, kvalitet obavljenog posla, samostalnost u radu i inovacije, efikasnost, odnos prema radu, radnim zadacima i sredstvima rada i sl, utvrdi za čijim radom je prestala potreba; da je tuženi u predmetnom rešenju samo konstatovao da su nastupile tehnološke i organizacione promene; da kako tuženi nije dokazao da su bili ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 179. tačka 9) Zakona o radu, to je sud odlučio kao u stavu drugom izreke (poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu).

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo presud u Gž1. 1722/14 od 13. oktobra 201 4. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuž enog i prvostepenu presudu potvrdio u delu odluke o glavnom zahtevu, dok je delimičnim usvajanjem žalbe tužioca preinačio odluku o troškovima parničnog postupka. U obrazloženju drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je suprotno žalbenim navodima, bez obzira što nije imao obavezu donošenja programa rešavanja viška zaposlenih, koji, saglasno članu 155. Zakona o radu, mora sadržati kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih, tuženi bio dužan da primeni određene kriterijume koji su bliže određeni odredbama čl. 38 – 41. Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, br. 50/08, 104/18 – Aneks I i 8/09 – Aneks II), koji je bio na snazi u momentu donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu; da je polazeći od toga da je na radnom mestu „sistem administrator“ , pored tužioca , radio i S . P, tuženi prilikom donošenja odluke kome će od njih dvojice biti otkazan ugovora o radu, morao da primeni navedene kriterijume; da je tuženi tokom postupka tvrdio da je to učinio, ali za takvu tvrdnju nije dostavio nijedan dokaz; da takođe treba istaći da je S. P . počeo da radi kod tuženog 1. jula 2012. godine, usl ed povećanog obima posla, a da je tužiocu ugovor o radu otkazan mesec dana kasnije; da tuženi ističe da je Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova smanjen broj izvršilaca na navedenom radnom mestu na jednog izvršioca, ali jasno proizlazi da je , pre prijema S. P . u radni odnos , na tom radnom mestu i bio samo jedan izvršilac; da je neosnovano isticanje tuženog u žalbi da tužilac nije imao potrebn ih znanja za obavljanje konkretnih poslova i da je to bio kriterijum kojim se rukovodio prilikom otkazivanja ugovora o radu, jer to ne predstavlja opravdani razlog, u smislu člana 179. tačka 9) Zakona o radu; da se ne može prihvatiti isticanje tuženog da je S . P . obavljao i neke poslove za koje tužilac nije bio obučen i osposobljen, jer iz ugovora o radu koje su njih dvojica zaključili sa tuženim proizlazi da su imali identičan opis poslova.

U reviziji od 18. februara 2015. godine, tuženi je, pored ostalog, ukazao na to da je Opšti kolektivni ugovor prestao da važi 17. maja 2011. godine, a da je rešenje o otkazu ugovora o radu doneto 27. jula 2012. godine.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 880/15 od 14. jula 2016. godine reviziju tuženog odbio kao neosnovanu . U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je u nižestepenim presudama na utvrđeno činjenično stanje pravi lno primenjeno materijalno pravo kada je poništeno kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu, imajući u vidu da za to nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 179. tačka 9) Zakona o radu; da je polazeći od toga da je u predmetnom rešenju navedeno da su tehnološke i organizacione promene uslovile smanjenje broja izvršilaca na radnom mestu „sistem administrator“, te da tužilac nije bio jedini izvrši lac na tim poslovima, tuženi pre otkaza ugovora o radu morao primeniti kriterijume propisane odredbama čl. 38 – 41. Opšteg kolektivnog ugovora, o čemu tokom postupka nije dostavio dokaze; da poslodavac nije u obavezi da primeni navedene kriterijume samo u slučaju ukidanja određenog posla; da je iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud odlučio kao u izreci, bez detaljnog obrazlaganja revizijske odluke, u smislu člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku, budući da se u reviziji ponavljaju žalbeni navodi koje je drugostepeni sud pravilno cenio, a obrazlaganjem revizijske odluke se ne bi postiglo novo tumačenje prava, niti bi se doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

4. Odredbama Ustava, na čij u povred u se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) (u daljem tekstu: ZOR), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano : da je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih (u daljem tekstu: program), ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje deset zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu više od 20, a manje od 100 zaposlenih na neodređeno vreme, 10% zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu najmanje 100, a najviše 300 zaposlenih na neodređeno vreme, 30 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih na neodređeno vreme, te da je program dužan da donese i poslodavac koji utvrdi da će doći do prestanka potrebe za radom najmanje 20 zaposlenih u okviru perioda od 90 dana, iz razloga navedenih u stavu 1. ovog člana, bez obzira na ukupan broj zaposlenih kod poslodavca (član 153.); da program, pored ostalog, naročito sadrži kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih (član 155. stav 1. tačka 4)); da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to, pored ostalog, ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla (člana 179. tačka 9) .

Odredbama Opšteg kolektivnog ugovora ("Službeni glasnik RS", br. 50/08, 104/08, 122/08 i 8/09) (u daljem tekstu: OKU) , koji je stupio na snagu 17. maja 2008. godine, bilo je propisano: da određivanje zaposlenih za čijim je radom prestala potreba vrši nadležni organ poslodavca, primenom kriterijuma utvrđenih zakonom i kolektivnim ugovorima, da se kriterijumi primenjuju po redosledu utvrđenom ovim kolektivnim ugovorom (član 38.); da se rezultati rada utvrđuju na osnovu ostvarenih učinaka prema utvrđenim normativima i standardima rada, da ako kod poslodavca nisu utvrđeni normativi i standardi, rezultati rada se utvrđuju na osnovu obrazložene ocene neposrednog rukovodioca zasnovane na elementima – kvaliteta obavljenog posla, samostalnosti u radu i inovacija, efikasnosti rada, odnosa prema radu, radnim zadacima i sredstvima rada, kao i dužini neplaćenih odsustava, a vezano za izvršavanje poslova radnog mesta, plana rada i drugih pokazatelja, da se rezultati rada iz st. 1. i 2. ovog člana utvrđuju se za period od najmanje godinu dana (član 39.); da ako zaposleni ostvaruju jednake rezultate rada, primenjuje se dopunski kriterijum – imovno stanje zaposlenog, da prednost ima zaposleni sa slabijim imovnim stanjem (član 40. st. 1. i 5. ); da ako zaposleni ostvaruju jednake rezultate rada i imaju jednako imovno stanje, primenjuju se sledeći kriterijumi - broj članova porodice koji ostvaruju zaradu, pri čemu prednost ima zaposleni sa manjim brojem članova porodice koji ostvaruju zaradu, dužina radnog staža, pri čemu prednost ima zaposleni sa dužim radnim stažom, zdravstveno stanje zaposlenog i članova njegove uže porodice, pri čemu prednost ima zaposleni, ako on ili član njegove uže porodice boluje od težeg oboljenja, prema nalazu nadležnog zdravstvenog organa, broj dece na školovanju, pri čemu prednost ima zaposleni koji ima više dece na školovanju (član 41. stav 1.); da se ovaj kolektivni ugovor zaključuje na tri godine, da po isteku roka iz stava 1. ovog člana, kolektivni ugovor prestaje da važi, ako se učesnici kolektivnog ugovora drugačije ne sporazumeju najkasnije 30 dana pre isteka važenja kolektivnog ugovora (član 67.).

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosilac ustavne žalbe , u suštini, ukazuje na arbitrerno postupanje Vrhovnog kasacionog suda , budući da je osporenu revizijsku presudu doneo uz primenu OKU, koji u vreme donošenja predmetnog rešenja o otkazu ugovora o radu više nije bio na snazi .

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe.

Iz obrazloženja osporene revizijske presude sledi da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio stanovište Apelacionog suda u Novom Sadu , po kome je podnosilac ustavne žalbe, kao poslodavac, u situaciji u kojoj usled smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu „sistem administrator“ prestaje potreba za radom jednog zaposlenog, bio dužan da primeni kriterijume propisane odredbama čl. 38 – 41. OKU.

Ustavni sud polazi od stava Evropskog suda za ljudska prava, prema kome greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane nacionalnog suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao „očigledna greška“, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.). Vrhovni kasacioni sud se u obrazloženju osporene revizijske presude nije osvrnuo na revizijski navod da je OKU prestao da važi 17. maja 2011. godine, a da je rešenje o otkazu ugovora o radu doneto 27. jula 2012. godine. Polazeći od toga da je OKU zaključen na period od tri godine i da se njegovi učesnici u ostavljenom roku nisu sporazumeli o produženju njegovog važenja, sledi da je podnosilac ustavne žalbe osnovano u reviziji ukazivao na to da OKU više nije bio na snazi u periodu donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu. O čigledan propust Vrhovnog kasacionog suda da uzme u obzir činjenicu isteka važenja OKU , po mišljenju Ustavnog suda, mogla je dovesti u pitanje pravičnost predmetnog parničnog postupka , posmatrano u celini.

Međutim, iako se Vrhovni kasacioni sud u svojoj presudi, koja je osporena ustavnom žalbom, pozv ao na opšti pravni akt, koji u vreme donošenja pojedinačnog pravnog akta više nije bio na snazi, Ustavni sud smatra da pravičnost parničnog postupka iz kojeg je , ustavnopravno, proizašla osporena presuda, posmatrano u celini, nije povređena. Naime, iz činjenica i okolnosti konkretnog slučaja nesumnjivo proizlazi da prilikom određivanja ko će od dvojice zaposlenih na radnom mestu „sistem administrator“ postati višak, podnosilac ustavne žalbe nije primenio bilo kakve kriterijume. S tim u vezi, Ustavni sud je mišljenja da poslodavci, u slučaju kada usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestaje potreba za radom zaposlenih na neodređeno vreme, a čiji broj ne prelazi cenzuse propisane odredbama člana 153. ZOR, nemaju obavezu da donesu program za rešavanje viška zaposlenih, ali da i tada odluka o otkazu ugovora o radu ne može biti posledica voluntarizma. Naprotiv, u situaciji kada zbog navedenih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla, odnosno kada dođe do smanjenja broja izvršilaca na određenom radnom mestu, moraju se primeniti odgovarajući kriterijumi koji će dati odgovor na pitanje ko od zaposlenih predstavlja tzv. tehnološki višak (videti Odluku Ustavnog suda Už-4590/2013 od 17. novembra 2016. godine).

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je zaključio da osporen om presud om Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 880/15 od 14. jula 2016. godine nije povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr.zakon i 103/15 ).

Što se tiče istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnosilac ustavne žalbe samo formalno pozvao na povredu ovog prava, a da pri tome nije naveo nijedan razlog na kome zasniva svoju tvrdnju, pa je nije posebno razmatrao.

6. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe u radnom sporu zbog otkaza ugovora o radu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti