Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv rešenja o određivanju i produženju pritvora okrivljenom

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja o određivanju i produženju pritvora. Sud je utvrdio da nisu povređena prava podnosioca, jer je pritvor određen u njegovom odsustvu zbog nedostupnosti državnim organima, što je u skladu sa zakonom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Čogurića iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. novembra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Aleksandra Čogurića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu Ki. 17/13 od 29. marta 2013. godine, rešenja Višeg suda u Leskovcu Kv. 2/14 od 8. januara 2014. godine, rešenja Apelacionog suda u Nišu Kž.2. 62 /14 od 17. januara 201 4. godine i rešenja Višeg suda u Leskovcu Kv. 19/14 od 6. februara 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Čogurić iz Leskovca je, 21. februara 201 4. godine, preko punomoćnika Jovane Vučković Pejčić, advokata iz Leskovca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja navedenih u izreci, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 27. stav 3, člana 30, člana 32. stav 1, člana 33. st. 1, 2. i 5. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je 29. marta 2013. godine istražni sudija Višeg suda u Leskovcu doneo osporeno rešenje o sprovođenju istrage Ki. 17/13, kojim mu je odredio i pritvor na osnovu odredbe člana 142. stav 1. tač. 2) i 5) tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku, koji se ima računati od dana i časa lišenja slobode. Ostalim osporenim rešenj ima podnosiocu je produžen pritvor na osnovu odredaba člana 211. stav 1. tač. 1) i 4) novog Zakonika o krivičnom postupku, a koji mu se računa od 6. januara 201 4. godine kada je lišen slobode. Podnosilac smatra da mu je pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na odbranu iz člana 33. st. 1. i 2. Ustava povređeno time što: pre donošenja rešenja o sprovođenju istrage, istražni sudija nije ni pokušao da podnosiocu dostavi poziv radi saslušanja u svojstvu okrivljenog, iako je na to bio obavezan odredbom člana 142a tada važećeg ZKP; osporeno rešenje o sprovođenju istrage i određivanju pritvora nije dostavljeno podnosiocu, niti je sud pokušao to da učini. Povredu prava iz člana 33. stav 5. Ustava podnosilac obrazlaže time što mu u toku istražnog postupka istražni sudija nijednom nije uputio poziv da kao okrivljeni prisustvuje dokaznim radnjama izvođenim u toku istražnog postupka, kao i time što je 8. januara 2014. godine saslušan samo na okolnosti za određivanje pritvora, dok na okolnosti krivičnog dela nije saslušan ni tada, kao ni do dana podnošenja ustavne žalbe, zbog čega smatra da nije ispunjen ni osnovni uslov za određivanje pritvora – postojanje osnovane sumnje da je izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret.

Podnosilac dalje navodi da se u Crnoj Gori poslom nalazio u periodu od 29. marta 2013. do 6. januara 2014. godine, kada se sam javio sudu, i tada mu je uručeno rešenje o sprovođenju istrage i određivanju pritvora, protiv koga je 11. januara 2014. godine izjavio žalbu, o kojoj je odlučeno i drugostepeno rešenje je podnosiocu dostavljena tek 22. januara, odnosno 11 dana kasnije, čime je povređeno podnosiočevo pravo iz člana 30. stav 3. Ustava – da se odluka o žalbi na rešenje o određivanju pritvora dostavlja pritvoreniku najkasnije u roku od 48 sati.

U ustavnoj žalbi se navodi da se osporeni krivični postupak nalazi u fazi preispitivanja optužnice, i da je, u međuvremenu, 6. februara 2014. godine doneto osporeno rešenje Višeg suda u Leskovcu Kv. 19/14 o produženju pritvora, protiv koga je uložio žalbu, ali o kojoj do 21. februara 2014. godine nije odlučeno, zbog čega podnosilac ističe povredu prava iz člana 36. stav 2. Ustava.

Mišljenje podnosioca je da je osporeni krivični postupak pokrenut i da se vodi, kao i medijska hajka protiv njega, pod pritiskom političkih struktura lokalne samouprave koje su došle na vlast, bez obzira što nema dokaza da je izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i poništi osporena rešenja.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio je sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Leskovcu Ki. 17/13 od 29. marta 2013. godine, određeno je sprovođenje istrage, pored ostalih, protiv podnosioca zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, i određen mu je pritvor na osnovu člana 142. stav 1. tač. 2) i 5) Zakonika o krivičnom postupku, u trajanju od mesec dana, koji se ima računati od dana i časa lišenja slobode, s obzirom da je u vreme donošenja rešenja bio nedostupan državnim organima.

Rešenjem krivičnog veća Višeg suda u Leskovcu Kv. 90/13 od 1. aprila 2013. godine preinačeno je rešenje istražnog sudije Višeg suda u Leskovcu Ki. 17/13 od 29. marta 2013. godine, tako što je pored osnova iz člana 142. stav 1. tač. 2) i 5) ZKP, prema okrivljenom Čoguriću i dr., pritvor određen i sa razloga iz člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP.

Naredbom istražnog sudije Višeg suda u Leskovcu Ki. 17/13 od

29. marta 2013. godine naređeno je izdavanje poternice za okrivljenim Aleksandrom Čogurićem, koja poternica nije realizovana.

Više javno tužilaštvo u Leskovcu, nakon sprovedene istrage, podiglo je optužnicu Kt. 24/13 od 21. novembra 2013. godine, protiv okrivljenog Aleksandra Čogurića iz Leskovca i dr., zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja u pomaganju iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 35. KZ.

Podnosilac kao okrivljeni se 6. januara 2014.godine u 09,05 časova dobrovoljno javio Višem javnom tužilaštvu u Leskovcu i 8. januara 2014. godine je pred Višim sudom u Leskovcu saslušan na okolnosti određivanja pritvora.

Viši sud u Leskovcu je, odlučujući po službenoj dužnosti o pritvoru koji je podnosiocu određen 29. marta 2013. godine, doneo 8. januara 2014. godine osporeno rešenje Kv. 2/14 kojim je odlučio da rešenja Višeg suda u Leskovcu Ki. 17/13 od 29. marta 2013. godine i Višeg suda u Leskovcu Kv. 90/13 od 1. aprila 2013. godine, ostaju na snazi, kao i da se pritvor podnosiocu ima računati od 6. januara 2014. godine od 09,05 sati i isti će trajati najduže 30 dana, odnosno do 5. februara 2014. godine u 09,05 sati.

Apelacioni sud u Nišu je, odlučujući o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu Kv. 2/14 od 8. januara 2014. godine, doneo 17. januara 2014. godine osporeno rešenje Kž.2. 62/14 kojim je žalbu podnosioca delimično uvažio, preinačio prvostepeno rešenje tako što je otklonio osnov za određivanje pritvora propisan odredbom člana 142. stav 1. tačka 2. prethodno važećeg ZKP (koji je propisan i odredbom člana 211. stav 1. tačka 2) ZKP), dok je u preostalom delu žalbu odbio kao neosnovanu.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Leskovcu Kv. 19/14 od 4. februara 2014. godine produžen je pritvor prema podnosiocu iz razloga propisanih odredbama člana 211. stav 1. tač. 1) i 4) ZKP najviše za 30 dana, tako što će trajati najduže do 6. marta 2014. godine i odbijen predlog branioca okrivljenog za određivanje jemstva i zamenu pritvora jemstvom.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. stav 3.); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da, ako nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovo odlučuje o pritvoru. (član 30. stav 2.); da se pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja, a odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova. (član 30. stav 3.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (član 33. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (član 33. stav 2.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (član 33. stav 5.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo, pored ostalog: ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (tačka 1)); ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka (tačka 4)).

Odredbom člana 212. stav 4. ZKP je propisano da se odluka o određivanju pritvora može doneti bez saslušanja okrivljenog ako postoje okolnosti iz člana 195. stav 1. tač. 1) i 2) ovog zakonika ili opasnost od odlaganja, dok je odredbom stava 5. ovog člana propisano da će sud, ako je pritvor određen u skladu sa stavom 4. ovog člana, u roku od 48 časova od časa hapšenja saslušati okrivljenog u skladu sa odredbama st. 2. i 3. ovog člana, te da će, nakon saslušanja, odlučiti da li će odluku o određivanju pritvora ostaviti na snazi ili ukinuti pritvor.

Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da se, od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.).

Prema odredbi člana 467. stav 2. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i o sednici veća se mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.

Odredbama člana 359. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 i 108/14) je propisano krivično delo zloupotreba službenog položaja: (1) Službeno lice koje iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračenjem granice svog službenog ovlašćenja ili nevršenjem svoje službene dužnosti pribavi sebi ili drugom fizičkom ili pravnom licu kakvu korist, drugom nanese kakvu štetu ili teže povredi prava drugog, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina; (2) Ako je izvršenjem dela iz stava 1. ovog člana pribavljena imovinska korist u iznosu preko četiristopedeset hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od jedne do osam godina; (3) Ako vrednost pribavljene imovinske koristi prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina.

5. Podnosilac ističe da mu je pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na odbranu iz člana 33. st. 1. i 2. Ustava povređeno time što pre donošenja rešenja o sprovođenju istrage Ki. 17/13 od 29. marta 2013. godine istražni sudija Višeg suda u Leskovcu nije ni pokušao da podnosiocu dostavi poziv radi saslušanja u svojstvu okrivljenog, iako je na to bio obavezan odredbom člana 142a tada važećeg ZKP, kao i time što osporeno rešenje o sprovođenju istrage i određivanju pritvora nije dostavljeno podnosiocu, niti je sud pokušao to da učini.

Imajući u vidu da je nakon donošenja osporenog rešenja o sprovođenju istrage i određivanju pritvora, naredbom istražnog sudije Višeg suda u Leskovcu Ki. 17/13 od 29. marta 2013. godine, naređeno izdavanje poternice za okrivljenim Aleksandrom Čogurićem, jer je bio nedostupan državnim organima, da je Više javno tužilaštvo u Leskovcu, nakon sprovedene istrage, podiglo optužnicu Kt. 24/13 od 21. novembra 2013. godine protiv okrivljenog Aleksandra Čogurića iz Leskovca i dr., zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja u pomaganju iz člana 359. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 35. KZ, da se 6. januara 2014. godine okrivljeni Čogurić Aleksandar sam dobrovoljno javio Višem javnom tužiocu u Leskovcu, da je rešenjem Kv. 2/14 od 8. januara 2014. godine Viši sud u Leskovcu, odlučujući po službenoj dužnosti o pritvoru koji je podnosiocu određen, doneo rešenje kojim je odlučio da rešenja Višeg suda u Leskovcu Ki. 17/13 od 29. marta 2013. godine i Višeg suda u Leskovcu Kv. 90/13 od 1. aprila 2013. godine, ostaju na snazi, kao i da se pritvor podnosiocu ima računati od 6. januara 2014. godine, kada se sam javio Višem javnom tužiocu u Leskovcu, te da je Viši sud u Leskovcu, u obrazloženju osporenog rešenja Kv. 2/14 od 8. januara 2014. godine, pored ostalog, naveo „Polazeći od iznetog postojanja osnovane sumnje, kao osnovne pretpostavke za određivanje pritvora, te okolnosti da je okr. Aleksandar potraživan na adresama na kojima je prijavio prebivalište, kao i na drugim mestima gde se prema operativnim saznanjima mogao nalaziti, da je sa istim pokušan i kontakt putem mobilnog telefona, da je isti bio nedostupan sudu više od devet meseci, te da njegova šira a i uža porodica, kao i veliki broj ljudi sa kojima se okrivljeni poznaje živi u Leskovcu, kao i da je slučaj medijski propraćen, te da je okrivljeni, po nalaženju ovog veća, bio upoznat sa postupkom koji se vodi protiv njega, to veće nalazi da razlog za određivanje pritvora koji ukazuje na opasnost od bekstva, a šta je bio i jedan od razloga zbog kojeg je pritvor određen okrivljenom, i dalje stoji“, Ustavni sud je ocenio da je rešenje o sprovođenju istrage i određivanju pritvora doneto bez saslušanja podnosioca, jer nije bio dostupan državnim organima, ali nakon saslušanja ostalih okrivljenih koji su bili dostupni sudu, kao i da je sud podnosiocu odredio pritvor upravo iz razloga nedostupnosti, preduzimajući pre toga sve raspoložive mere kako bi u istrazi obezbedio prisustvo podnosioca kao okrivljenog.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da su navodi podnosioca o povredi prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 33. st. 1. i 2. Ustava, neosnovani.

6. Imajući u vidu da je osporeno rešenje Višeg suda u Leskovcu Ki. 17/13 doneto 29. marta 2013. godine, da je optužnica podignuta 21. novembra 2013. godine, a da je podnosilac postao dostupan državnim organima tek 6. januara 2014. godine, očito je, po mišljenju Ustavnog suda, da mu rešenje o sprovođenju istrage i određivanju pritvora nije moglo ni biti uručeno pre njegovog pojavljivanja u Višem javnom tužilaštvu u Leskovcu, što, ujedno, predstavlja i razlog zbog koga podnosiocu nije mogao biti upućen ni poziv da kao okrivljeni prisustvuje dokaznim radnjama izvođenim u toku istražnog postupka koji je okončan pre nego što je podnosilac kao okrivljeni postao dostupan državnim organima.

Kako je optužnica prethodno već bila podignuta (bez obzira što još uvek nije stala na pravnu snagu), navodi podnosioca o tome da mu je pravo iz člana 33. stav 5. Ustava povređeno time što je 8. januara 2014. godine saslušan samo na okolnosti za određivanje pritvora, dok na okolnosti krivičnog dela nije saslušan ni tada, kao ni do dana podnošenja ustavne žalbe, zbog čega smatra da nije ispunjen ni osnovni uslov za određivanje pritvora – postojanje osnovane sumnje da je izvršio krivično delo koje mu se stavlja na teret, po oceni Ustavnog suda su neosnovani, jer u datim okolnostima podnosilac kao okrivljeni nije ni mogao biti saslušan, jer je bio nedostupan državnim organima. Svoj iskaz na okolnosti izvršenja krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, kao i svoju odbranu, podnosilac će dati na glavnom pretresu, pa se ne može govoriti o tome da mu je, na navedeni način, uskraćeno pravo na odbranu.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da su navodi ustavne žalbe o povredi prava iz člana 33. stav 5. Ustava, neosnovani.

7. Podnosilac je naveo da se u Crnoj Gori poslom nalazio u periodu od 29. marta 2013. do 6. januara 2014. godine, kada se sam javio sudu, i tada mu je uručeno rešenje o sprovođenju istrage i određivanju pritvora, protiv koga je 11. januara 2014. godine izjavio žalbu, o kojoj je odlučeno i drugostepeno rešenje je podnosiocu dostavljena tek 22. januara, odnosno 11 dana kasnije, čime je povređeno podnosiočevo pravo iz člana 30. stav 3. Ustava – da se odluka o žalbi na rešenje o određivanju pritvora dostavlja pritvoreniku najkasnije u roku od 48 sati.

Iz priložene dokumentacije proizlazi da je Viši sud u Leskovcu 8. januara 2014. godine, odnosno u roku od 48 sati od prijavljivanja podnosioca Višem javnom tužiocu u Leskovcu, po službenoj dužnosti preispitao razloge za određivanje pritvora podnosiocu, našao da razlozi i dalje stoje, pa je doneo osporeno rešenje Kv. 2/14, kojim je ostavio na snazi rešenje kojim je pritvor određen, kao i rešenje kojim je potvrđeno rešenje o određivanju pritvora. Odlučujući o žalbi koju je okrivljeni izjavio protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu Kv. 2/14 od 8. januara 2014. godine, Apelacioni sud u Nišu je 17. januara 2014. godine doneo osporeno rešenje Kž.2. 62/14, kojim je preinačio prvostepeno rešenje tako što je otklonio osnov za određivanje pritvora propisan odredbom člana 142. stav 1. tačka 2) ZKP po kome je prvobitno pritvor određen (odnosno osnov propisan odredbom člana 211. stav 1. tačka 2) ZKP koji je stupio na snagu 1. oktobra 2013. godine), dok je u preostalom delu žalbu odbio kao neosnovanu.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da su navodi podnosioca o povredi prava zajemčenog odredbom člana 30. stav 3. Ustava, neosnovani, jer je sud u roku od 48 sati od lišenja slobode okrivljenog preispitao odluku o pritvoru koji je okrivljenom određen u vreme kada je bio nedostupan državnim organima, postupajući u skladu sa odredbama člana 212. st. 4. i 5. ZKP.

8. U ustavnoj žalbi se navodi da se osporeni krivični postupak nalazi u fazi preispitivanja optužnice, i da je, u međuvremenu, 6. februara 2014. godine doneto osporeno rešenje Višeg suda u Leskovcu Kv. 19/14 o produženju pritvora, protiv koga je izjavio žalbu, ali o kojoj do 21. februara 2014. godine nije odlučeno, zbog čega podnosilac ističe povredu prava iz člana 36. stav 2. Ustava.

U sprovedenom prethodnom postupku, proverom preko pisarnice Višeg suda u Leskovcu, Ustavni sud je utvrdio da je 8. februara 2014. godine podnosilac kao okrivljeni, preko branioca, izjavio žalbu protiv rešenja Višeg suda u Leskovcu Kv. 19/14 od 6. februara 2014. godine, o kojoj je Apelacioni sud u Nišu odlučivao i 13. februara 2014. godine doneo rešenje Kž.2. 167/14, kojim je prvostepeno rešenje delimično preinačio a delimično potvrdio. Ovo, drugostepeno, rešenje je 24. februara 2014. godine dostavljeno i okrivljenom i njegovom braniocu.

U odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenom odredbom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke. Kako iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo na preispitivanje zakonitosti prvostepenog rešenja kojim mu je pritvor produžen, o čemu je sud više instance, Apelacioni sud u Nišu, odlučivao i 13. februara 2014. godine doneo rešenje Kž.2. 167/14, to je Ustavni sud ocenio da su navodi ustavne žalbe o povredi prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava, neosnovani.

9. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je našao da osporenim rešenj ima ni su povređen a Ustavom zajemčen a prav a podnosioca koja ističe, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

10. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić