Povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu oštećene koja je istakla imovinskopravni zahtev, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Žalba ostalih oštećenih, koji nisu istakli zahtev, odbačena je.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragice Lukić, Bojane Lukić i Nikole Lukića, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. marta 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragice Lukić i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu K. 223/98, kasnije pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 2/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstva.

3. Odbacuje se ustavna žalba Bojane Lukić i Nikole Lukića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku iz tačke 1.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragica Lukić, Bojana Lukić i Nikola Lukić, svi iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 27. februara 2013. godine, preko punomoćnika Predraga Vasovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu K. 223/98, kasnije pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 2/10.

Podnosioci u ustavnoj žalbi iznose činjenice i okolnosti koje su, po njihovom mišljenju, doprinele nerazumno dugom trajanju postupka, navodeći da je prvostepeni krivični postupak trajao duže od 14 godina.

Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi im povredu označenog prava, pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i troškove na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Beogradu K. 2/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Okružno javno tužilaštvo u Beogradu podnelo je 20. marta 1997. godine zahtev za sprovođenje istrage Kt. 285/95 protiv G.M, J.J. i G.J. zbog postojanja osnovane sumnje da su izvršili krivično delo iznuđivanje iskaza iz člana 65. stav 2. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi člana 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije. Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu je, nakon ispitivanja okrivljenih, 14. aprila 1997. godine doneo rešenje o sprovođenju istrage Ki. 256/97. U istražnom postupku ispitano je deset svedoka. Iz zapisnika o saslušanju svedoka Ki. 256/97 od 23. maja 1997. godine utvrđeno je da je oštećena Dragica Lukić, ovde podnositeljka ustavne žalbe, izjavila da ističe imovinsko-pravni zahtev i da se pridružuje krivičnom gonjenju.

Po završenoj istrazi, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je 13. aprila 1998. godine podiglo optužnicu Kt. 285/98 protiv G.M, J.J. i G.J. kojom je okrivljenima G.M. i J.J. stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela iznuđivanje iskaza iz člana 65. st. 1. i 2. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi člana 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, a okrivljenom G.J. izvršenje krivičnog dela iznuđivanje iskaza iz člana 65. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi člana 24. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije. Po ovoj optužnici je u Okružnom sudu u Beogradu formiran predmet K. 223/98.

Prvostepeni sud je, u periodu od 9. juna 1998. do 6. aprila 2012. godine, 55 puta zakazivao glavni pretres, a pretres je održan 19 puta. Utvrđeno je da glavni pretres nije održan iz sledećih razloga: više puta zbog nedolaska okrivljenih i svedoka ( pri čemu je za okrivljene svaki put priložena medicinska dokumentacija, osim jednom kada uredno pozvan okrivljeni svoj izostanak nije opravdao, a nije prinudno doveden, dok su uredno pozvani svedoci samo tri puta novčano kažnjeni zbog izostanka, a jednom je naređeno privođenje odsutnog svedoka), zbog nedolaska uredno pozvanog zamenika nadležnog javnog tužioca (koji je tri puta izostao sa glavnog pretresa), zbog nedolaska branilaca (pri čemu su tri puta neopravdano izostali, a nisu novčano kažnjeni, dok je jednom okrivljeni izjavio da je branilac bolestan, ali nije tražena medicinska dokumentacija), zbog nedolaska veštaka koji nije uredno primio poziv, nesaglasnosti oko čitanja zapisnika, kao i zbog nedolaska oštećene koja je trebalo da bude saslušana, pri čemu je tom prilikom i novčano kažnjena. Utvrđeno je da jednom na zakazani glavni pretres nije pristupio niko od uredno pozvanih lica, a nisu preduzete mere novčanog kažnjavanja, niti prinudnog dovođenja. Takođe, glavni pretres devet puta nije održan zbog nepotpunog sastava veća, promene postupajućeg sudije, reorganizacije u radu suda i štrajka u pravosuđu.

Dalje je utvrđeno da u periodima od 7. septembra 1998. do 15. februara 2000. godine, od 7. februara do 20. novembra 2006. godine i od 25. januara do 20. oktobra 2010. godine, sud nije zakazivao glavni pretres. Na glavnom pretresu su više puta saslušani okrivljeni i oštećena, saslušano je 18 svedoka i sprovedeno je jedno sudsko-medicinsko veštačenje, a u predmetnom krivičnom postupku je postupalo devet predsednika veća.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu K. 223/98 – Kv. 2231/05 od 29. septembra 2005. godine obustavljen je krivični postupak protiv G.J, usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

Presudom Višeg suda u Beogradu K. 2/10 od 6. aprila 2012. godine okrivljeni G.M. i J.J. oglašeni su krivim za izvršenje krivičnog dela iznuđivanje iskaza iz člana 136. stav 2. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika i osuđeni na kazne zatvora u trajanju od po jedne godine i šest meseci.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 6738/12 od 27. februara 2013. godine, donetom u žalbenom postupku, preinačena je prvostepena presuda u delu odluke o kaznama, tako što su okrivljeni osuđeni na kazne zatvora u trajanju od po jedne godine; u pogledu pravne kvalifikacije radnji okrivljenih, tako što s u radnje za koje su oglašeni krivim pravno kvalifikovane kao krivično delo iznuđivanje iskaza u saizvršilaštvu iz člana 65. stav 2. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi člana 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, dok je prvostepena presuda ukinuta u delu odluke o troškovima postupka i u tom delu su spisi predmeta vraćeni nadležnom sudu na ponovno odlučivanje. Rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 2/10 od 6. marta 2014. godine, koje je potvrđeno rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 2/10 i Kv. 1169/14 od 7. aprila 2014. godine, pravnosnažno je odlučeno i o troškovima krivičnog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ispitujući da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae, Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava i konstatovao da se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega, garantuje okrivljenom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom, niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoji izuzetak, i to kada neki od navedenih učesnika u postupku ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku, pod uslovom da je tokom krivičnog postupka isticao imovinskopravni zahtev.

Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije , predstavka broj 41916/04, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

U konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe osporavaju trajanje krivičnog postupka u kome su imali svojstvo oštećenih. Podnositeljka Dragica Lukić je imovinskopravni zahtev istakla 23. maja 1997. godine u istrazi, a zatim i na glavnom pretresu 3. juna 2002. godine, dok podnosioci Bojana Lukić i Nikol a Lukić nisu u osporenom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

Na osnovu prethodno izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljka Dragica Lukić aktivno legitimisana za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Period ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka koji su podnosioci osporili ustavnom žalbom.

Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre utvrdio da je osporeni krivični postupak u odnosu na podnositeljku Dragicu Lukić započet 23. maja 1997. godine, danom isticanja imovinskopravnog zahteva, a da je okončan 27. februara 2013. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 6738/12, te da je u odnosu na podnositeljku postupak trajao ukupno 15 godina i devet meseci.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmeta raspravljanja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Podnositeljka ustavne žalbe je, po oceni Suda, imala nesporni interes da se efikasno i u razumnom roku utvrdi da li su okrivljeni krivi za krivično delo koje im se stavlja na teret, pri čemu je neznatno doprinela njegovom dužem trajanju, budući da je jednom izostala sa glavnog pretresa, kada je trebalo da bude saslušana, pri čemu je tom prilikom novčano kažnjena.

U konkretnom slučaju, imajući u vidu krivično delo koje je stavljeno na teret okrivljenima u krivičnom postupku, te činjenicu da se postupak vodio protiv tri lica i da je u izvršenju krivičnog dela učestvovalo više nepoznatih lica, Ustavni sud ocenjuje da je tokom postupka trebalo raspraviti i oceniti više izuzetno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a što je iziskivalo dodatni napor i vreme suda.

Ocenjujući kriterijum postupanja sudova, Ustavni sud ukazuje da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da onemogući svaku zloupotrebu prava, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere na koje je ovlašćen kako bi se postupak okončao donošenjem odluke. Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju bilo neažurnosti, neefikasnosti i propusta u radu suda koje su prevashodno doprinele dužem trajanju postupka. Naime, iako je Ustavni sud je utvrdio da je sud u određenim periodima redovno zakazivao glavni pretres, postojala je neaktivnost suda u trajanju od godinu dana i pet meseci u periodu od 7. septembra 1998. do 15. februara 2000. godine, i dve neaktivnosti suda u trajanju od po devet meseci, u periodima od 7. februara do 20. novembra 2006. godine i od 25. januara do 20. oktobra 2010. godine. Ustavni sud konstatuje i da je tokom vođenja ovog postupka promenjeno devet predsednika veća, što je za posledicu imalo to da glavni pretres svaki put počne iznova, usled čega je postupak dodatno prolongiran. Ustavni sud je posebno imao u vidu činjenicu da je glavni pretres više puta odlagan zbog nepotpunog sastava veća, sprečenosti postupajućeg sudije, štrajka u pravosuđu i reogranizacije u radu suda. Konačno, Ustavni sud je utvrdio da u toku krivičnog postupka glavni pretres više puta nije održan usled nedolaska uredno pozvanih svedoka i branilaca.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da složenost činjeničnih i pravnih pitanja i kompleksnost dokaznog postupka, kao i to da je postupak u određenim periodima ažurno vođen, ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za činjenicu da je krivični postupak, u odnosu na oštećenu, trajao 15 godina i devet meseci, kao ni za konačnu ocenu Ustavnog suda da su dužem trajanju postupka doprineli propusti suda da u tri duža vremenska perioda zakaže i održi glavni pretres, da obezbedi prisustvo svih članova veća i da preduzme sve zakonom propisane mere kako bi obezbedio prusustvo svedoka i branilaca na glavnom pretresu.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki Dragici Lukić povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstva, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe Dragica Lukić pretrpela zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka, prirodu krivičnog dela za koje je vođen krivični postupak, ocenjenu složenost krivičnog postupka, kao i značaj prava o kome je postupajući sud odlučivao, te da, po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je ona pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenoj pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Povodom zahteva podnositeljke za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove (u vezi sa tim videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

7. U odnosu na podnosioce Bojanu Lukić i Nikolu Lukića, Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Višeg suda u Beogradu K. 2/10, pored ostalog, utvrdio da je u presudi Višeg suda u Beogradu K. 2/10 od 6. aprila 2012. godine navedeno da se oštećeni, ovde podnosioci ustavne žalbe, „upućuju na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva“.

Međutim, uvidom u spise osporenog krivičnog postupka utvrđeno je da oštećeni Bojana Lukić i Nikola Lukić nisu istakli imovinskopravni zahtev. Pored navedenog, Sud konstatuje da iz navoda ustavne žalbe i priložene dokumentacije ne proizlazi da su navedeni podnosioci u osporenom krivičnom postupku istakli imovinskopravni zahtev . Stoga je Ustavni sud ocenio da podnosioci Bojana Lukić i Nikola Lukić nisu aktivno legitimisani da ističu povredu prava na suđenje u razumnom roku, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu i rešio kao u tački 3. izreke.

8. Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić