Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o zajedničkoj imovini

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno odbio tužbeni zahtev za utvrđenje udela u zajedničkoj imovini, pogrešno smatrajući da postojanje hipoteke sprečava odlučivanje o tom pravu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi Rajke Popović iz Sremske Mitrovice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Rajke Popović i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 48/12 od 18. januara 2012. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 48/12 od 18. januara 2012. godine i nalaže Apelacionom sudu u Novom Sadu da donese n ovu odluku po žalbi prvotužene „Razvojne banke Vojvodine“ a.d. Novi Sad izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 2212/10 od 21. decembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Rajka Popović iz Sremske Mitrovice je 2. marta 2012. godine, p reko punomoćnika Draga Glavaševića, advokata iz Sremske Mitrovice, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u tački 1. izreke, zbog povred e prava na pravično suđenje i prava na i movinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije .

Podnositeljka ustavne žalbe , iznoseći činjenice koje su prethodile sudskom sporu u kome je doneta osporena presuda i detaljno obrazlažući parnični postupak koji je pre thodio podnošenju ustavne žalbe, navodi: da iz osporene drugostepene presude proizlazi da nema pravo na imovinu koju je stekla zajedničkim radom u toku trajanja bračne zajednice sa drugotuženim iz razloga što je na toj imovini upisana hipoteka u korist prvotuženog; da hipoteka kao sredstvo obezbeđenja prati nepokretnost , a ne vlasnike, tako da je nepokretnost , koja je opterećena hipotekom , u prometu i na njoj se može sticati pravo svojine ; da, stoga, postojanje hipoteke na predmetnoj nepokretnosti nije bila smetnja da joj se prizna pravo vlasništva po osnovu bračne tekovine na toj nepokretnosti.

Polazeći od navedenog, podnositeljka predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbi i utvrdi povredu označenih Ustavnih prava , kao i da se poništi osporena presuda i odluka Ustavnog suda objavi u Službenom glasniku Republike Srbije.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje.

Presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 2212/10 od 21. decembra 2010. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa je: stavom prvim izreke utvrđeno da je tužilja vlasnik 1/2 dela predmetne stambeno-poslovne zgrade , što je tuženi drugog reda S.P. iz Sremske Mitrovice dužan priznati i trpeti , kao i da se tužilja na osnovu ove presude uknjiži u zemljišnim i katastarskim knjigama kao vlasnik 1/2 dela predmetnih nekretnina sa pravom korišćenja zemljišta u istom suvlasničkom delu, te predati u državinu tužilji predmetne nepokretnosti u roku od 15 dana ; stavom drugim izreke utvrđeno je da sporazum tuženog prvog i drugog reda o zasnivanju založnog prava zaključen pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici , kao i rešenje istog suda I. 584/03 od 8. septembra 2003. godine ne proizvode pravno dejs tvo prema tužilji, te je proglašeno kao nedopušteno izvršenje na 1/2 dela na predmetnim nekretninama koja je predmet prodaje po zaključku izvršnog suda I. 877/04 od 24. marta 2004. godine po predlogu prvotužene „Metals Banke“ a.d. Novi Sad, kao poverioca , protiv tuženog S.P. iz Sremske Mitrovice kao dužnika, te da se izvršenje u odnosu na tužilju proglasi nedozvoljenim; stavom trećim izreke obavezani su tuženi pr vog i drugog reda da tužilji solidarno nadoknade troškove postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 48/12 od 18. januara 2012. godine usvojena je žalba prvotu žene „Razvojne banke Vojvodine“ a.d. Novi Sad i presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P. 2212/10 od 21. decembra 2010. godine preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje, koji je usvojen prvostepenom presudom. U obrazloženju ove presude je navedeno: da je drugostepeni sud našao da je ožalbena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka, no da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo ; da pobijanu presudu prvostepeni sud zasniva na činjeničnom utvrđenju da su tužilja i drugotuženi zaključili brak 1980. godine, a da su nekretnine, individualizovane u izreci presude, građene počev od 1992. godine , s tim što su do 1996. godine stavljene pod krov; da je tužilja od 15. januara 1993. do 18. oktobra 1996. godine bila registrovana kao vlasnik preduzeća „Popović 93“, no zbog potpune invalidnosti koja je posledica saobraćajne nezgode, od tog vremena vlasnik preduzeća bio je drugotuženi; da je osim ovog preduzeća, drugotuženi bio vlasnik i preduzeća „Gold“ doo Sremska Mitrovica, koje je sa pravnim prethodnikom prvotuženog, „Metals bankom“ iz Novog Sada dana 3. septembra 2003. godine zaključilo ugovor o dugoročnom kreditu, čiji predmet je 248.848,17 evra; da su radi obezbeđenja vraćanja ov og kredita preduzeće kao dužnik i drugotuženi kao založni dužnik , zaključili sa pravnim prethodnikom prvotuženog, kao poveriocem , pred Opštinskim sudom u Sremskoj Mitrovici dana 8. sep tembra 2003. godine sporazum o ustanovljavanju založnog prava na predmetnim nekretninama, pa pošto kreditne rate nisu plaćane, sud je na predlog pravnog prethodnika prvotuženog, saglasno odredbama člana 237. Zakona o izvršnom postupku, rešenjem I. 877/04 od 1. septembra 2004. godine dozvolio izvršenje radi prinudnog namirenja novčanog potraživanja poverioca prodajom založenih nekretnina; da je tužilja 26. maja 2009. godine inicirala predmetnu parnicu, a potom 16. jula 2009. godine i brakorazvodni spor, koji je okončan razvodom braka po pravnosnažnoj presudi Opštinskog suda u Sremskoj Mitrovici P.399/09 od 28. septembra 2009. godine; da se u razlozima te presude navodi, kao brakorazvodni razlog , da činjenica da je drugotuženi bez saznanja tužilje uzeo od banke kredit, da nije mogao da ga vrati, ne može da utiče na postupak izvršenja u kome se prodaje kuća, da je bračna zajednica faktički prekinuta, ali i da supružnici i dalje žive u istoj kući; da iz odredbi člana 168. Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SRJ“ br. 28/ 2000, 73/2000 i 71/01) sledi da pravo na osporavanje potraživanja pripada do ročišta za deobu, a da njega ističu poverioci ili druga lica koja imaju pravo na namirenje iz prodajne cene; da odredbe Zakona o izvršnom postupku na kojima tužilja temelji svoj pravni interes za traženu zaštitu subjektivnog prava, ne regulišu spornu situaciju; da tužilja nije lice koje se u izvršnom postupku namiruje iz prodajne cene nepokretnosti, već kao treće lice tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje delimično sprečava prodaju nekretnina koje su predmet izvršenja, pa u tu svrhu ona postavlja prejudicijelni zahtev za utvrđenje tekovinskog udela na predmetnim nekretninama, utvrđenja ništavosti sporazuma na osnovu kog je taj deo nekretnina opterećen zalogom, te proglašenje nedopustivosti izvršenja na delu nekretnina na koje pretenduje svojinskim zahtevom; da je, saglasno odredbama člana 63. st. 1. i 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koje su važile u momentu zaključenja ugovora o hipoteci, kasnija promena vlasnika založene nepokretnosti, odnosno pod ela nepokretnosti bez uticaja na pravo namirenja hipotekarnog poverioca; da je drugotuženi, u vreme zasnivanja hipoteke prema podacima javne evidencije nepokretnosti i dokumentacije za legalizaciju spornih nekretnina, koje čine više stambenih i poslovnih prostora površine preko 1500 m2, koji su delimično građev inski nedovršeni, bio njihov isključivi vlasnik, te je kao takav na osnovu sudskog poravnanja nekretnine opteretio hipotekom radi namirenja potraživanja pravnog prethodnika prvotuženog u visini od 248.848,17 evra; da je hipoteka vezana za stvar, a ne za ličnost, pa hipotekarni poverilac po pravnom principu sledovanja ima pravo da se namiri iz založene nepokretnosti, bez obzira na promenu vlasnika; da je, osim navedenog, u konkretnom slučaju, utvrđeno da je tužilja nakon više od pet godina po zasnivanju hipoteke, odnosno četiri godine po pokretanju izvršnog postupka pokrenula prvo ovu parnicu, a potom i brakorazvodni spor; da tužilja sudu ne pruža podatke da je i ostala imovina stečena tokom trajanja braka na bilo koji način podeljena, mada su tokom braka osnivana preduzeća, pa je stoga suprotno stanovištu prvostepenog suda, kada su sporne nekretnine delom poslovni, a delom stambeni prostor, na njoj bio teret dokazivanja činjenice da prihodi koje je drugotuženi ostvarivao radom u privatnim preduzećima nisu trošeni za potrebe porodičnog domaćinstva, te da je isključena solidarna odgovornost supružnika za preuzete obaveze prema banci po odredbi člana 187. stav 1. Porodičnog zakona.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona:

Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o otpužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ , broj 18/05) je propisano: da imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu (član 171. stav 1.); da zajedničkom imovinom supružnici upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno, da supružnik ne može raspolagati svojim udelom u zajedničkoj imovini niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima (član 174. st. 1. i 2.); da se smatra se da je upis izvršen na ime oba supružnika i kada je izvršen na ime samo jednog od njih, osim ako nakon upisa nije zaključen pismeni sporazum supružnika o deobi zajedničke imovine odnosno bračni ugovor, ili je o pravima supružnika na nepokretnosti odlučivao sud (član 176. stav 2.); da se deobom zajedničke imovine, u smislu ovog zakona, smatra utvrđivanje suvlasničkog odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini (član 177.); da se deoba zajedničke imovine može vršiti za vreme trajanja braka i posle njegovog prestanka (član 178.); da ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud (sudska deoba), te da se pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki (član 180.); da za obaveze preuzete radi podmirenja potreba zajedničkog života u braku, kao i za obaveze koje po zakonu terete oba supružnika, odgovaraju supružnici solidarno svojom zajedničkom i posebnom imovinom, te da supružnik koji je iz svoje posebne imovine podmirio zajedničku obavezu ima pravo na naknadu od drugog supružnika srazmerno njegovom udelu u zajedničkoj imovini (član 187.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje. Sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, 9. decembar 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (odluke u predmetima: Georgiadis protiv Grčke, 29. maj 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, 19. februar 1998. godine, § 43.).

Polazeći od odredaba Porodičnog zakona, proizlazi da se deobom zajedničke imovine smatra utvrđivanje suvlasničk og udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini (član 177.), a da se deoba zajedničke imovine može vršiti za vreme trajanja braka i posle njegovog prestanka (član 178.). A ko supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovin e vrši sud (sudska deoba), pri čemu se pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj i movini jednaki (član 180.).

Imajući u vidu navedeno i to da je podnositeljka ustavne žalbe podnela tužbu radi utvrđenja prava svojine po osnovu bračne tekovine na predmetnoj nepokretnosti, Ustavni sud smatra da su, u konkretnom slučaju, postupajući sudovi morali utvrditi da li podnositeljka ima određena stvarna prava na toj nepokretnosti, odnosno da li je ona suvlasnik u određenom udelu. Ovo nezavisno od toga što je navedena nepokretnost predmet izvršenja u izvršnom postupku i što je opterećena hipotekom, jer je sud u obavezi da utvrdi da li ima i ukoliko ga ima , koliki je stvarni doprinos podnositeljke ustavne žalbe u sticanju te nepokretnosti. Pored toga, utvrđivanje udela u bračnoj tekovini eventualno može imati značaja i u pogledu obligacionih prava supružnika. Naime, ukoliko su utvrđeni udeli supružnika u sticanju zajedničke imovine, a jedan od supružnika zajedničku nepokretnost otuđi, tada je on u obavezi da drugom supružniku isplati odgovarajući deo vrednosti sporne nepokretnosti u novčanom iznosu.

Međutim, drugostepeni sud nije osporenom presudom obrazložio da li podnositeljka ustavne žalbe ima udeo po osnovu bračne tekovine u nepokretnosti koja je predmet izvršenja, već je obrazlažio stav tog suda da, u konkretnom slučaju, nije od značaja činjenica da li podnositeljka ima udela u predmetnoj nepokretnosti. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da bi činjenica da podnositeljka eventualno ima udela u predmetnoj nepokretnosti morala i mogla biti od uticaja na dopustivost izvršenja. Na taj način je podnositeljki povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 48/12 od 18. januara 2012. godine podnositeljki povređeno pravo na pravično suđenje i ocenio da su posledice učinjene povrede takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene pres ude, kako bi Apelacioni sud u Novom Sadu doneo novu odluku o žalbi prvotužene „Razvojne banke Vojvodine“ a.d. Novi Sad , pa je odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

S obzirom na to da će osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 48/12 od 18. januara 2012. godine biti predmet ponovnog preispitivanja i odlučivanja po žalbi, Ustavni sud smatra da je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za utvrđivanje povrede prava na imovinu, zajemčenog odredbom člana 58. Ustava, za sada preuranjen, zbog čega j e ustavnu žalbu u tom delu odbacio, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o zajedničkoj imovini

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti