Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa određivanjem pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja o određivanju i ostavljanju na snazi mere pritvora. Sud je ocenio da su postojali zakonski razlozi za pritvor zbog opasnosti od bekstva, jer podnosilac nije bio dostupan državnim organima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1605/2014
20.10.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Branislava Zagorca iz Subotice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. oktobra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Branislava Zagorca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Subotici Kž. 3/14 od 15. januara 2014. godine i rešenja Višeg suda u Subotici Kž. 94/14 od 25. marta 2014. godine u odnosu na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje..

O b r a z l o ž e nj e

1. Branislav Zagorac iz Subotice je, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subotice, podneo Ustavnom sudu, 20. februara 2014. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Subotici Kž. 3/14 od 15. januara 2014. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21, 32. i 36. Ustava Republike Srbije, kao i čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Konvencija).

Isti podnosilac je, preko istog punomoćnika, podneo Ustavnom sudu 2 5. aprila 2014. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Subotici Kž. 94/14 od 25. marta 2014. godine, zbog povrede istih načela i prava kao i u prethodno navedenoj ustavnoj žalbi.

S obzirom na to da su odredbama čl. 32. i 36. Ustava zaštićena ljudska prava iz čl . 6. i 13. Konvencije, Ustavni sud je ocenu vršio u odnosu na odredbe Ustava.

Obe ustavne žalb e sadrže identične navode, i to: da se pred Osnovnim sudom u Subotici protiv podnosioca vodi krivični postupak u predmetu K. 371/10, zbog izvršenja krivičnog dela razbojništvo iz člana 206. stav 1. KZ; da je rešenjem Osnovnog suda u Subotici Kv. 1902/13 od 11. decembra 2013. godine, potvrđenog osporenim rešenjem Višeg suda u Subotici Kž. 3/14 od 15. januara 2014. godine, podnosiocu određen pritvor na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, jer se podnosilac, kako navodi, navodno nalazio u bekstvu; da je rešenjem Osnovnog suda u Subotici Kv. 257/14 od 1 8. marta 2013. godine, potvrđenog osporenim rešenjem Višeg suda u Subotici Kž. 94/14 od 25. marta 2014. godine , ostavljeno na snazi rešenje Osnovnog suda u Subotici Kv. 1902/13 od 11. decembra 2013. godine, potvrđeno osporenim rešenjem Višeg suda u Subotici Kž. 3/14 od 15. januara 2014. godine; da su sva osporena rešenja nezakonita, jer su zasnovana na uverenju suda da se podnosilac kao okrivljeni nalazio u bekstvu, jer nije mogao biti pronađen na adresi prebivališta u Subotici, dok se podnosilac zaista nalazio na teritoriji Kosova i Metohije, o čemu je uredno izvestio sud, koji je trebalo da putem predviđenih sredstava međunarodne pravne pomoći okrivljenom dostavi pozive za glavni pretres, a ne da okrivljenom odredi pritvor i raspiše poternicu; da je sud odredio pritvor, propustivši da o sednici veća obavesti okrivljenog i njegovog branioca; da je sud trebalo da, pre određivanja mere pritvora, donese odluku o obezbeđenju prisustva okrivljenog blažom merom – zabranom napuštanja teritorije Republike Srbije, kao i zabranom napuštanja kuće; da je navedenim propustima suda podnosilac diskriminisan i da su mu povređena označena ustavna prava.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavne žalb e, utvrdi povredu označenih prava, naloži ponavljanje postupka po žalbama podnosioca izjavljenim protiv prvostepenih rešenja, kao i da utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete i troškova ovog ustavnosudskog postupka.

Kako je navedene ustavne žalbe podneo isti podnosilac, zbog povrede istih ustavnih načela i prava, kako se osporena rešenja odnose na određivanje pritvora podnosiocu u istom krivičnom postupku, Ustavni sud je, na osnovu člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), spojio predmete radi vođenja jedinstvenog postupk a i don ošenja jedn e odluk e.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu i utvrdio je sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Subotici Kv. 1902/13 od 11. decembra 2013. godine podnosiocu je određen pritvor na osnovu člana 211. stav 1. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: ZKP), u trajanju od mesec dana, koji će se računati od dana i časa lišenja slobode.

Rešavajući o žalbi branioca podnosioca kao okrivljenog, izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja o određivanju pritvora, vanraspravno veće Višeg suda u Subotici je 15. januara 2014. godine donelo osporeno rešenje Kž. 3/14, kojim je po službenoj dužnosti preinačilo prvostepeno rešenje, na taj način što se trajanje pritvora okrivljenom ograničava na 30 dana, računajući od dana i časa lišenja slobode, dok je u preostalom delu prvostepeno rešenje potvrđeno. U obrazloženju rešenja je, pored ostalog, navedeno: „Suprotno navodima iz žalbe branioca okrivljenog, po nalaženju Višeg suda u Subotici, pravilno je prvostepeni sud našao da postoje razlozi koje opravdavaju pritvaranje okrivljenog, po zakonskom osnovu propisanom u odredbi člana 211 . st av 1 . tač ka 1 ) ZKP, o čemu je u obrazloženju prvostepenog rešenja dao dovoljne razloge, koje i ovaj sud može prihvatiti i na njih upućuje. Razmatrajući razloge za određivanje pritvora protiv okrivljenog propisane u ovom članu, ovaj sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud odredio pritvor protiv okrivljenog po ovom zakonskom osnovu, s obzirom da iz sadržine spisa ovog krivičnog predmeta proizlazi da se pismena nisu mogla uručiti okrivljenom na adresu u Subotici koji je sam dao sudu. Prvostepeni sud je izneo hronologiju pokušaja da se okrivljeni pozove na glavni pretres, putem pošte i terenskim proverama od strane MUP, no ovi pokušaji su ostali bez uspeha jer okrivljeni nije boravio na adresama koje je dao sudu. Što se tiče adrese u Prištini koju je branilac naveo u podnesku od 21. avgusta 2013. godine, ista je samo navedena bez bilo kakve potvrde o istoj od strane organa lokalne samouprave u Prištini ili pak o odjavi sa postojeće adrese u Subotici, kojom bi i potvrdili da okrivljeni zaista i živi na toj adresi. Ovakvo nedokazano navođenje adrese u gradu iz koga je gotovo celokupno nealbansko stanovništvo poterano još 1999. godine, po nalaženju ovog suda, predstavlja samo manevar okrivljenog u cilju zavaravanja organa postupka o tačnom mestu boravka, što predstavlja još jedan argument u prilog zaključku prvostepenog suda da se isti krije. Obzirom da je okrivljeni još prilikom prvog saslušanja propisno upozoren na svoje obaveze u krivičnom postupku, neprijavljivanje promene adrese, odnosno davanje fiktivnih adresa stanovanja, jasno ukazuje da se isti krije, a radnjama prvostepenog suda su iscrpljena blaža sredstva procesne prinude, te se pritvor u ovom trenutku pokazuje kao nužno i jedino sredstvo obezbeđenja prisustva okrivljenog“.

Kako je za podnosiocem kao okrivljenim bila raspisana centralna poternica, podnosilac je 16. marta 2014. godine lišen slobode na graničnom prelazu Horgoš, priveden u Policijsku upravu u Subotici i 17. marta 2014. godine smešten u Okružni zatvor u Subotici.

Osnovni sud u Subotici je 18. marta 2014. godine, rešenjem Kv. 257/14 ostavio na snazi rešenje Višeg suda u Subotici Kv. 1902/13 od 11. decembra 2013. godine, koje je preinačeno osporenim rešenjem Višeg suda u Subotici Kž. 3/14 od 15. januara 2014. godine .

Rešavajući o žalbi branioca okrivljenog, vanraspravno veće Višeg suda u Subotici je 25. marta 2014. godine donelo osporeno rešenje Kž. 94/14, kojim je žalbu odbilo kao neosnovanu i potvrdilo prvostepeno rešenje. U obrazloženju ovog osporenog rešenja, veće je u potpunosti prihvatilo razloge za određivanje pritvora, koji su navedeni i u rešenju o određivanju pritvora, kao i u drugostepenom rešenju u delu kojim je to rešenje potvrđeno, s tim što je navedeno i: „Kako se ni jedna okolnost od značaja za pritvaranje nije izmenila od donošenja rešenja Osnovnog suda u Subotici Kv. 1902/13 od 11. decembra 2013. godine, koje je preinačeno rešenjem Višeg suda u Subotici Kž. 3/14 od 15. januara 2014. godine, to je pravilna odluka prvostepenog suda da se rešenje ostavi na snazi. Neosnovani su i navodi o neodržavanju sednice vanpretresnog veća, jer zapisnici sa sednice veća i zapisnik o većanju i glasanju demantuju takve navode branioca okrivljenog. Kako u izjavljenoj žalbi branilac okrivljenog ne ukazuje na okolnosti koje bi mogle dovesti do drugačije odluke, to se žalba ocenjuje kao neosnovana.

Branilac okrivljenog i pored zahteva iznetog u žalbi, nije obaveštavan o sednici veća jer se po odredbi člana 468 . ZKP , prilikom odlučivanja o žalbi protiv rešenja ne primenjuju odredbe člana 447 . st av 2 . ZKP, a sud ne nalazi da bi prisustvo stranaka bilo od koristi za razjašnjenje stvari“.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. stav 3.); da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (član 21. stav 4.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.).

Odredbom člana 195. stav 1. tačka 2) ovog zakonika je propisano da javni tužilac ili sud može izdati naredbu da se okrivljeni dovede ako se nije moglo izvršiti uredno dostavljanje poziva, a iz okolnosti očigledno proizlazi da okrivljeni izbegava prijem poziva;

Saglasno odredbi člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo, pored ostalog, ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.

Odredbom člana 212. stav 1. ZKP propisano je da o određivanju pritvora odlučuje sud na predlog javnog tužioca, a posle potvrđivanja optužnice i po službenoj dužnosti, dok je odredbom stava 2. istog člana predviđeno da će sud, pre donošenja odluke iz stava 1. ovog člana, saslušati okrivljenog o razlozima za odredivanje pritvora, te da saslušanju mogu da prisustvuju javni tužilac i branilac. Odredbom stava 3. ovog člana je predviđeno da je sud dužan da na pogodan način obavesti javnog tužioca i branioca o vremenu i mestu saslušanja okrivljenog, te da se saslušanje može obaviti i u odsustvu obaveštenih lica, dok stav 4. propisuje da se odluka o određivanju pritvora može doneti bez saslušanja okrivljenog ako postoje okolnosti iz člana 195. stav 1. tač. 1) i 2) ovog zakonika ili opasnost od odlaganja, dok je odredbom stava 5. ovog člana propisano da će sud, ako je pritvor određen u skladu sa stavom 4. ovog člana, u roku od 48 časova od časa hapšenja saslušati okrivljenog u skladu sa odredbama st. 2. i 3. ovog člana, te da će, nakon saslušanja, odlučiti da li će odluku o određivanju pritvora ostaviti na snazi ili ukinuti pritvor.

Članom 216. ZKP je, pored ostalog, propisano: da se, od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (stav 3.); da protiv rešenja iz stava 2. ovog člana stranke i branilac mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je odbijen predlog za određivanje pritvora, da se žalba, rešenje i ostali spisi dostavljaju odmah veću i da žalba ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.).

Odredbom člana 447. stav 2. ZKP je propisano da će se, u postupku po žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, o sednici veća obavestiti onaj optuženi ili njegov branilac, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac ili njihov punomoćnik koji je u roku predviđenom za žalbu ili odgovoru na žalbu, zahtevao da bude obavešten o sednici ili je predložio održavanje pretresa pred drugostepenim sudom.

Prema odredbi člana 467. stav 2. ZKP, o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, osim ako ovim zakonikom nije drugačije određeno i o sednici veća se mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari.

Članom 468. ovog zakonika je propisano da će se, ako ovim zakonikom nije drugačije određeno, na postupak po žalbi protiv rešenje shodno primenjivati odredbe člana 434. stav 5, čl. 435. do 442, člana 445. st. 1. i 2, člana 454. i člana 458. stav 2. ovog zakonika.

5. Podnosilac ističe da mu je pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava povređeni time što pre donošenja rešenja o određivanju pritvora Kv. 1902/13 od 11. decembra 2013. godine, Viši sud u Subotici nije ni pokušao da putem predviđenih sredstava međunarodne pravne pomoći podnosiocu kao okrivljenom dostavi poziv za glavni pretres, već je odmah odredio pritvor i raspisao poternicu.

Kako iz obrazloženja osporenih drugostepenih rešenja proizlazi, Viši sud u Subotici je rešenje o određivanju pritvora i rešenje kojim se rešenje o određivanju pritvora ostavlja na snazi doneo u ubeđenju da su ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP, zasnivajući svoj stav, pre svega, na bezuspešnim pokušajima suda da pozive za glavni pretres okrivljenom dostavi putem pošte i preko policije, kao i na proverama koje su izvršili nadležni policijski organi. Ocenjujući prvostepena rešenja, Viši sud u Subotici je naveo: „Prvostepeni sud je izneo hronologiju pokušaja da se okrivljeni pozove na glavni pretres, putem pošte i terenskim proverama od strane MUP, no ovi pokušaji su ostali bez uspeha jer okrivljeni nije boravio na adresama koje je dao sudu. Što se tiče adrese u Prištini koju je branilac naveo u podnesku od 21. avgusta 2013. godine, ista je samo navedena bez bilo kakve potvrde o istoj od strane organa lokalne samouprave u Prištini ili pak o odjavi sa postojeće adrese u Subotici, kojom bi i potvrdili da okrivljeni zaista i živi na toj adresi. Ovakvo nedokazano navođenje adrese u gradu iz koga je gotovo celokupno nealbansko stanovništvo p roterano još 1999. godine, po nalaženju ovog suda, predstavlja samo manevar okrivljenog u cilju zavaravanja organa postupka o tačnom mestu boravka, što predstavlja još jedan argument u prilog zaključku prvostepenog suda da se isti krije. Obzirom da je okrivljeni još prilikom prvog saslušanja propisno upozoren na svoje obaveze u krivičnom postupku, neprijavljivanje promene adrese, odnosno davanje fiktivnih adresa stanovanja, jasno ukazuje da se isti krije, a radnjama prvostepenop suda su iscrpljena blaža sredstva procesne prinude, te se pritvor u ovom trenutku pokazuje kao nužno i jedino sredstvo obezbeđenja prisustva okrivljenog“. Ovakvo obrazloženje postojanja osnova iz člana 211. stav 1. tačka 1) ZKP Ustavni sud smatra jasnim, dovoljnim i ustavnopravno prihvatljivim, jer iz osporenih rešenja proizlazi da je sud prethodno preduzeo sve raspoložive radi uručenja okrivljenom poziva za glavni preteres, pa kako to nije urodilo plodom, odredio je okrivljenom pritvor i raspisao poternicu kako bi na glavnom pretresu obezbedio njegovo prisustvo, takođe uveren da blaže mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka, u konkretnoj situaciji, nisu celishodne.

Tvrdnju podnosioca da je sud trebalo da okrivljenom dostavi poziv putem predviđenih sredstava međunarodne pravne pomoći, Ustavni sud smatra neosnovanom, imajući u vidu upravo razloge koje je i sud u osporenim rešenjima naveo: da je okrivljeni imao prijavljeno prebivalište na teritoriji Subotice, da prebivalište nije odjavljivao, niti ga prijavljivao na drugoj adresi, da je upozoren da mora biti dostupan državnim organima sve dok traje krivični postupak protiv njega, a posebno jer se na teritoriji Republike Srbije ne primenjuje mere međunarodne pravne pomoći, bez obzira na trenutnu faktičku nemogućnost vršenja neposredne vlasti na delu njene teritorije.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da su neosnovani navodi podnosioca o povredi prava zajemčen og odredb om člana 32. stav 1. Ustava, nedostavljanjem poziva okrivljenom putem međunarodne pravne pomoći.

6. Podnosilac je, kako još jedan razlog povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava naveo da mu je Osnovni sud u Subotici odredio pritvor, propustivši da o sednici veća obavesti okrivljenog i njegovog branioca.

Odredbom člana 212. stav 4. ZKP je propisano da se odluka o određivanju pritvora može doneti bez saslušanja okrivljenog ako postoje okolnosti iz člana 195. stav 1. tač. 1) i 2) ovog zakonika ili opasnost od odlaganja, dok je odredbom stava 5. ovog člana propisano da će sud, ako je pritvor određen u skladu sa stavom 4. ovog člana, u roku od 48 časova od časa hapšenja saslušati okrivljenog u skladu sa odredbama st. 2. i 3. ovog člana, te da će, nakon saslušanja, odlučiti da li će odluku o određivanju pritvora ostaviti na snazi ili ukinuti pritvor.

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju pritvor određen upravo iz razloga što okrivljenom poziv nije mogao biti uručen, odnosno jer jebio nedostupan državnim organima, okrivljeni nije ni mogao biti saslušan na okolnosti određivanja pritvora, pa, samim tim, nisu se mogl e ni primeniti odredb e člana 212. st. 2. i 3. ZKP, koj e se odnos e na obaveštavanje branioca o sednici veća na kojoj se donosi odluka o određivanju pritvora.

U odnosu na sednicu vanraspravnog veća, koje je odlučivalo o žalbi izjavljenoj protiv rešenja o određivanju pritvora, Ustavni sud ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o žalbenom postupku na rešenje, a ne žalbenom postupku na presudu, pa navode Višeg suda u Subotici o tome da sud, saglasno odredbama člana 468. ZKP, ne primenjuje odredbe člana 447. stav 2. ZKP, odnosno da se, saglasno odredbi člana 467. stav 2. ZKP, o sednici veća mogu obavestiti stranke ako sud smatra da bi njihovo prisustvo bilo korisno za razjašnjenje stvari, Ustavni sud smatra na zakonu zasnovanim i ustavnopravno prihvatljivim.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da su navodi podnosioca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava nepozivanjem na sednicu veća prilikom odlučivanja o pritvoru, odnosno prilikom odlučivanja o žalbi izjavljenoj protiv rešenja o određivanju pritvora, neosnovani.

7. Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je našao da osporenim rešenj ima ni je povređen o podnosiočevo pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, i odlučio kao u prvom delu izreke.

8. U odnosu na istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. st. 1. i 2. Ustava, Ustavni sud je iz samih osporenih akta i u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe imao i iskoristio pravo da protiv rešenja o određivanju pritvora i rešenja kojim se rešenje o određivanju pritvora ostavlja na snazi izjavi žalbu, te da je o izjavljenim žalb ama nadležni sud odlučio. Polazeći od iznetog, te činjenice da se pravom na pravno sredstvo ne jemči pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu, ako za to nije bilo osnova, Ustavni sud je utvrdio da se navodi ustavne žalbe ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava zajemčenog odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Istovremeno, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi se potkrepile tvrdnje o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosioca, zajemčene odredom člana 36. stav 1. Ustava, odnosno da je došlo do nejednakog postupanja prema podnosiocu u odnosu na druga lica u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

9. Povodom istaknute povrede načela zabrane diskriminacije Ustavni sud ukazuje da odredbe člana 21. Ustava ne sadrže garancije nijednog određenog ljudskog prava ili slobode, već predstavljaju načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva Ustavom zajemčen a ljudsk a i manjinsk a prava i slobode, iz čega sledi da do povrede načela zabrane diskriminacije može doći samo u vezi sa povredom nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Pošto je Ustavni sud prethodno ocenio da osporenim aktima podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno nijedno od zajemčenih prava koje je u ustavnoj žalbi istakao, to nema osnova ni za tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da je osporenim aktima po bilo kom osnovu diskriminisan.

10. Sledom iznetog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, i odlučio kao u drugom delu izreke.

11. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u vezi sa određivanjem pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti