Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro petnaest godina. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neažurnog postupanja suda i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljiljane Ducić i Srđana Ducića, oboje iz Negotina, Matilde Ducić iz Štubika i Slavice Lekić iz Bajmoka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. jula 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1.Usvaja se ustavna žalba Ljiljane Ducić, Matilde Ducić, Slavice Lekić i Srđana Ducića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Negotinu u predmetu P. 975/97, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Negotinu u predmetu P. 91/11, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Negotinu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljiljana Ducić i Srđan Ducić, oboje iz Negotina, Matilda Ducić iz Štubika i Slavica Lekić iz Bajmoka, preko punomoćnika Vesne Stoiljković, advokata iz Negotina, Ustavnom sudu su 27. avgusta 2009. godine izjavili ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Negotinu u predmetu P. 975/97.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da su podnosioci ustavne žalbe imali položaj tuženih u predmetnom parničnom postupku koji je pokrenut pred Opštinskim sudom u Negotinu još 1997. godine; da je tužbom traženo da sud utvrdi da je testamentom povređen nužni nasledni deo tužioca; da je prvostepeni sud tri puta donosio presude; da je predmet dva puta razmatran i pred Vrhovnim sudom Srbije, po reviziji; da je do podnošenja ustavne žalbe postupak trajao dvanaest godina i još uvek nije bio okončan, te da je tuženima, kao podnosiocima ustavne žalbe dugim trajanjem postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predlažu da Ustavni sud utvrdi povredu navedenog Ustavom garantovanog prava i pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Negotinu P. 975/97 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac P. D. iz Karbulova je 17. jula 1997. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Negotinu protiv tuženih – Matilde Ducić, Ljiljane Ducić, Slavice Lekić i Srđana Ducića, ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi dokazivanja da je testamentom povređeno pravo na nužni deo tužioca. Vrednost predmeta spora je opredeljena na 10.000,00 dinara.

Tužba je u sudskom upisniku zavedena pod brojem P. 975/97, a na odgovor tuženima je dostavljena tek početkom 1998. godine (od 19. do 29. januara 1998. godine), posle šest meseci. Do donošenja prvostepene presude P. 975/97 od 26. februara 2002. godine sud je zakazao sedamnaest ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno ročište (od 1. februara 1999. godine) nije održano zbog sprečenosti sudećeg sudije. U periodu od godinu dana i deset meseci, od 11. marta 1999. godine do 15. januara 2001. godine, sud nije zakazivao niti održavao ročišta za raspravu. Na održanim ročištima sud je sprovodio dokazni postupak medicinskim veštačenjem i uvidom u određenu dokumentaciju.

Pismeni otpravak prvostepene presude Opštinskog suda u Negotinu P. 975/97 od 26. februara 2002. godine je dostavljen strankama posle osam meseci, sredinom oktobra meseca 2002. godine, a protiv iste žalbu su izjavili tužilac i tuženi.

Okružni sud u Negotinu je presudom Gž. 1054/2002 od 23. januara 2003. godine, u jednom delu – stavovima II i IV izreke potvrdio prvostepenu presudu, a u jednom delu ukinuo u stavovima I, III i V izreke, te su u ukinutim delovima spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Predmet je u ponovnom postupku dobio novi broj P. 152/03, a prvo ročište je održano 13. marta 2003. godine. Na njemu je rešenjem naloženo tužiocu da izvrši preciziranje tužbenog zahteva, što je i učinio podneskom od 2. aprila 2003. godine. Tokom daljeg postupka, do donošenja sledeće presude P. 152/03 od 8. septembra 2003. godine, sud je održao još četiri ročišta za glavnu raspravu (10. aprila, 8. maja, 6. avgusta i 8. septembra 2003. godine). Presuda je dostavljena strankama posle pet meseci, početkom februara 2004. godine.

Rešavajući o žalbi koju su protiv prvostepene presude izjavili tuženi, Okružni sud u Negotinu je rešenjem Gž. 173/04 od 20. aprila 2004. godine u jednom delu ukinuo presudu Opštinskog suda u Negotinu P. 152/03 od 8. septembra 2003. godine i spise predmeta u ukinutim delovima vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, a u drugom delu odbacio žalbu tuženih kao nedozvoljenu.

Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 29. aprila 2004. godine, a rešenje Okružnog suda je dostavljeno parničnim strankama tek 5. oktobra 2004. godine, posle pet i po meseci. Prvo ročište, zakazano za 24. novembar 2004. godine, je odloženo, jer nije izvršena uredna dostava poziva strankama. Predmet je, u ponovnom postupku, dobio novi broj P. 428/04, a prvostepeni sud je do donošenja presude P. 428/04 od 16. septembra 2005. godine održao šest ročišta za glavnu raspravu (23. decembra 2004. godine, 19. maja, 7. juna, 9. avgusta, 5. septembra i 16. septembra 2005. godine).

Presudom Okružnog suda u Negotinu Gž. 12/06 od 29. decembra 2006. godine odbijena je žalba tuženih, a presuda Opštinskog suda u Negotinu P. 428/04 od 16. septembra 2005. godine potvrđena u usvajajućem delu izreke pod 1, 2, kao i u delu izreke pod 3.

Reviziju su protiv navedene prvostepene i drugostepene presude Opštinskog i Okružnog suda u Negotinu izjavili tuženi.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 2201/07 od 16. aprila 2008. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Negotinu Gž. 12/06 od 29. decembra 2006. godine i predmet vratio tom sudu na ponovno suđenje.

Okružni sud u Negotinu je rešenjem Gž. 672/08 od 30. decembra 2008. godine ukinuo presudu Opštinskog suda u Negotinu P. 428/04 od 16. septembra 2005. godine , u usvajajućem delu njene izreke pod 2, kao i u delu izreke pod 3 iste, te je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje u ukinutim delovima.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio oznaku P. 67/09. Prvostepeni sud je održao jedno ročište za glavnu raspravu 4. marta 2009. godine na kojem je posle završne reči stranaka doneo rešenje P. 67/09 kojim je u stavu prvom izreke tužbu tužioca P. D. iz Karbulova odbacio usled zastarelosti, u delu tužbenog zahteva kojim je tražio da sud obaveže tužene, ovde podnosioce ustavne žalbe, da mu solidarno na ime povređenog nužnog naslednog dela, koji mu pripada od zaostavštine pok. B. D. iz Karbulova, isplate iznos od 85.863,34 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, počev od dana 8. marta 1997. godine do konačne isplate. U stavu drugom izreke je obavezan tužilac da tuženima naknadi parnične troškove u iznosu od 198.675,00 dinara u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Žalbe su protiv navedenog prvostepenog rešenja izjavile obe parnične stranke. Okružni sud u Negotinu je rešenjem Gž. 593/09 od 25. juna 2009. godine odbio kao neosnavane žalbe tuženih i tužioca, a rešenje Opštinskog suda u Negotinu P. 67/09 od 4. marta 2009. godine potvrdio.

Reviziju je protiv navedenog drugostepenog rešenja izjavio tužilac.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 1502/10 od 16. decembra 2010. godine ukinuo rešenje Okružnog suda u Negotinu Gž. 593/09 od 25. juna 2009. godine i rešenje Opštinskog suda u Negotinu P. 67/09 od 4. marta 2009. godine, a predmet vratio Osnovnom sudu u Negotinu na ponovno suđenje. U obrazloženju revizijskog rešenja je navedeno da se osnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, kao i u čemu se sastoji pogrešna primena materijalnog prava u odnosu na merodavne odredbe Zakona o nasleđivanju.

Apelacioni sud u Negotinu je spise predmeta 31. januara 2011. godine dostavio Osnovnom sudu u Negotinu, a predmet je u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom dobio novi broj P. 91/11. Prvo ročište je održano 18. oktobra 2011. godine, posle osam i po meseci od dostavljanja spisa na odlučivanje. Na tom ročištu je punomoćnicima stranaka dostavljeno revizijsko rešenje, a punomoćnik tužioca je izjavio da je tužilac P. D. iz Karbulova preminuo, nakon čega je Osnovni sud u Negotinu doneo rešenje P. 91/2011 od 18. oktobra 2011. godine da se prekida postupak u ovoj pravnoj stvari usled smrti tužioca, kao i da će se postupak nastaviti kada zakonski naslednici zatraže nastavak postupka ili kad ih sud na predlog suprotne strane pozove da to učine.

Navedeno rešenje je dostavljeno strankama posle pet meseci, početkom meseca marta 2012. godine.

Podneskom od 15. marta 2012. godine zakonski naslednici pok. tužioca su predlogom inicirali nastavak postupka pred Osnovnim sudom u Negotinu, koji je prekinut rešenjem P. 91/2011 od 18. oktobra 2011. godine.

Osnovni sud u Negotinu je dopisom Su. VIII 907/12 od 28. maja 2012. godine dostavio Ustavnom sudu spise predmeta radi odlučivanja o ustavnoj žalbu koju su tuženi u ovom sporu 27. avgusta 2009. godine podneli Ustavnom sudu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, sa napomenom da je 15. marta 2012. godine tom sudu podnet predlog za nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari, o kom predlogu će biti odlučeno nakon što spisi predmeta budu vraćeni tom sudu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Za ocenu navoda podnosioca ustavne žalbe od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98, 3/2002 i "Službeni glasnik RS", br. 125/2004, 111/2009, 36/2011), kojima je bilo propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da presuda mora pismeno da se izradi u roku od osam dana od donošenja, a u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još petnaest dana (član 341. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta jemstava sadržanih u odredbi člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku P. 975/97 Opštinskog suda u Negotinu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovačenja postupka.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koji započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja osnovanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembara 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka, počev od 17. jula 1997. godine.

Ustavni sud je uvidom u spise predmetnog parničnog postupka konstatovao da je parnični postupak započeo 17. jula 1997. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Negotinu, da je do momenta podnošenja ustavne žalbe postupak trajao dvanaest godina, jedan mesec i deset dana, a da se u vreme odlučivanja o ustavnoj žalbi nakon gotovo punih petnaest godina, od dana podnošenja tužbe, predmet nalazi u fazi odlučivanja pred prvostepenim sudom.

Navedeno trajanje parničnog postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. I pored ove konstatacije, Ustavni sud je kod ocene navoda iz ustavne žalbe pošao od činjenice da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, su osnovni činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka i određuju da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da u ovom predmetu nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala posebno obiman i dugotrajan dokazni postupak. Naime, tužilac je najpre tražio da sud utvrdi nevažnost testamenta, zatim da mu je zaveštajnim raspolaganjem povređen nužni deo, te je tražio da se tuženi, ovde podnosioci ustavne žalbe, solidarno obavežu da mu na ime povređenog nužnog naslednog dela isplate opredeljeni novčani iznos sa pripadajućojm kamatom. U odnosu na postavljeni tužbeni zahtev, sud je trebalo da sprovede odgovarajući dokazni postupak i da na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primeni merodavno materijalno pravo.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, koji imaju položaj tuženih, a uzimajući u obzir predmet spora, ukupno trajanje postupka i činjenicu da se postupak nalazi u fazi odlučivanja pred prvostepenim sudom, Ustavni sud je ocenio da je blagovremeno rešavanje konkretnog parničnog postupka značajno za podnosioce ustavne žalbe.

Ispitujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da svojim ponašanjem nisu doprineli trajanju postupka, te da su prisustvovali ročištima za glavnu raspravu i uredno izvršavali naloge suda.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je i u ovom ustavnosudskom sporu konstatovao da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da postupak nije vođen prema načelima i odredbama Zakona o parničnom postupku koja nalažu preduzimanje odgovarajućih procesnih radnji, koncentraciju dokaza i ekonomičnost postupka.

Nedelotvorno i neopravdano pasivno postupanje Opštinskog suda u Negotinu se ogleda u tome što je dostavio tuženim tužbu na odgovor posle šest mesesci od dana podnošenja tužbe. Navedeni sud u periodu od godinu dana i desest meseci nije zakazo nijedno ročište za glavnu raspravu (od 11. marta 1999. godine do 15. januara 2001. godine), presude je dostavljao parničnim strankama mimo rokova propisanih Zakonom o parničnom postupku za donošenje i pismenu izradu presude, u rokovima od po nekoliko meseci od dana zaključivanja rasprave.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti pravovremeno postupanje sudova bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavni sud je imao u vidu i činjenicu da su presude prvostepenog suda više puta bile predmet razmatranja po žalbi pred višim sudom i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi, može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine od 6. septembra 2005. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Negotinu u predmetu P. 975/97, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Negotinu u predmetu P. 91/11.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 111/09), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od po 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpeli podnosioci ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno značaj koji predmet spora ima za podnosioce ustavne žalbe, kao i dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli prevashodno zbog neažurnog postupanja suda.

Ustavni sud smatra da je zahtev podnosilaca za naknadu materijalne štete na ime troškova parničnog postupka za sada preuranjen, jer ova potraživanja nisu utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti