Odluka Ustavnog suda o nadležnosti suda za isplatu ratnih dnevnica

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio osporena rešenja i utvrdio povredu prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava. Sudovi su pogrešno odbacili tužbu za isplatu ratnih dnevnica zbog nenadležnosti, uprkos postojanju suprotne sudske prakse i pravnog stava Vrhovnog suda.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1606/2012
08.11.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milomira Stanojevića, Velibora Mijailovića, Gorana Jovanovića, Bobana Kojića i Zorana Nešića, svih iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. novembra 2012 . godine, doneo je

O D L U K U

1 . Usvaja se ustavna žalba Milomira Stanojevića, Velibora Mijailovića, Gorana Jovanovića, Bobana Kojića i Zorana Nešića izjavljena protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 84451/10 od 15. oktobra 20 10. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 26092/10 od 11. januara 2012. godine i utvrđuje povreda prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu pred sudovima, zajemčenih odredb ama člana 3 2. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2 . Nalaže se Višem sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi koju su Milomir Stanojević, Velibor Mijailović, Goran Jovanović, Boban Kojić i Zoran Nešić izjavili protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 84451/10 od 15. oktobra 2010. godine , u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milomir Stanojević, Velibor Mijailović, Goran Jovanović, Boban Kojić i Zoran Nešić, svi iz Kruševca, su 5. marta 20 12. godine, preko punomoćnika Miroljuba Stevanovića, advokata iz Kruševca, podneli ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu pred sudovima, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da su podnosi oci ustavne žalbe podne li tužbu radi isplate neisplaćenih dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja SRJ tokom 1999. godine , ali da se Prvi osnovni sud u Beogradu oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odbacio tužbu; da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu potvrđeno prvostepen o rešenje, sa obrazloženjem da se o pravu na naknadu ratnih dnevnica odlučuje u upravnom postupku, a sudska zaštita je obezbeđena u upravnom sporu; da je Drugi opštinski sud u Beogradu u nekim drugim predmetima ne samo meritorno odlučivao o tužbenim zahtevima tužilaca za isplatu ratnih dnevnica, već iste usvajao i obavezivao Republiku Srbiju na isplatu; da iz navedenog proizilazi da su sudovi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosili različite odluke, zbog čega smatraju da su im povređena načela i prava na koja u ustavnoj žalbi ukazuju, te su u prilog svojim tvrdnjama priloži li pravnosnažne presude Okružnog suda u Beogradu. Podnosioci su istakli i zahteve za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe , podne li su tužbu protiv tužene Republike Srbije, Ministarstva odbrane – Vojna pošta Kruševac, radi duga zbog neisplaćenih dnevnica za vreme provedeno u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije tokom 1999. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu se osporenim rešenjem P. 84451/10 od 15. oktobra 2010. godine oglasio apsolutno nenadležnim za postupanje u predmetnoj pravnoj stvari i odbacio tužbu tužilaca .

Osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 26092/10 od 11. januara 2012. godine žalba tužilaca je odbijena kao neosnovana. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da, se o pravu na naknadu dnevnica licima u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije za vreme NATO bombardovanja tokom 1999. godine odlučuje u upravnom postupku, a sudska zaštita je obezbeđena u upravnom sporu, pa je sud na osnovu člana 16. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci rešenja.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 2386/08 od 16. jula 2008. godine, priloženom uz ustavnu žalbu, odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4734/07 od 31. oktobra 2007. godine, kojom je obavezana tužena da tužiocu D. C. iz Aleksandrovca na ime izmirenja duga zbog neisplaćenih dnevnica u periodu od 24. marta do 23. juna 1999. godine plati opredeljeni novčani iznos , sa zakonskom zateznom kamatom kako je bliže označeno u izreci.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 1703/05 od 13. aprila 2005. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4379/04 od 22. decembra 2004. godine, kojom je obavezana tužena da tužiocu Lj. N. iz Lesenovca kod Aleksandrovca na ime izmirenja duga zbog neisplaćenih dnevnica od 24. marta do 19. maja i od 28. maja do 18. juna 1999. godine plati opredeljeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom kako je bliže označeno u izreci.

4 . Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 124/05 i 111/09 ) (u daljem tekstu: ZPP) bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju se pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, trgovačkih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka (član 1.); da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost, da kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi domaći organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciće tužbu, kao i da kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud Republike Srbije (u daljem tekstu: domaći sud), po službenoj dužnosti oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciti tužbu, osim kad nadležnost domaćeg suda zavisi od pristanka tuženog, a tuženi je dao svoj pristanak (član 16.); da će sud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega (član 187. stav 4.).

5 . Razmatrajući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatuje da je V iši sud u Beogradu osporenim rešenjem Gž. 26092/10 od 11. januara 2012. godine potvrdio prvostepeno rešenje o odbacivanju tužbe i oglašavanju apsolutno nenadležnim za postupanje u predmetnoj pravnoj stvari, dok u je drugim, istovetn im postupcima koji su se vodile pred Drugom opštinskim sudom u Beogradu u predmetima P. 4379/04 i P. 4734/07, a koji su pravnosnažno okončani pred Okružnim sudom u Beogradu, kao drugostepenim sudom i ujedno sudom poslednje instance, meritorno odlučivano o tužben im zahtev ima tužilaca koji su se nalazili u istovetnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da su sud ovi u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito postupali i na taj način podnosioce ustavne žalbe doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bili drugi tužioci. Kako su navedeni Viši sud u Beogradu i ranije Okružni sud u Beogradu , kao sudovi poslednje instance, donosili različite odluke u istim činjeničn im i pravn im situa cijama, Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova suprotna principu jednake zaštite prava pred sudovima. Stoga je Ustavni sud, polazeći od sadržine odredbe člana 36. stav 1. Ustava, ocenio da je različitim postupanjem sudova u identičnoj procesnoj situaciji i povodom istog pravnog pitanja, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava pred sudovima.

Odlučujući o ustavnoj žalbi izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 84451/10 od 15. oktobra 2010. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 26092/10 od 11. januara 2012. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je našao da redovni sudovi nisu mogli odbaciti tužbu tužilaca sa obrazloženjem da sud u parnici nije nadležan za postupanje u konkretnom slučaju.

Naime, prema pravnom shvatanju Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije koje je utvrđeno na sednici održanoj 26. maja 2003. godine, nadležnost organa uprave za postupanje po zahtevu za ostvarivanje prava na naknadu zarade i dnevnica licima u rezervnom sastavu Vojske Jugoslavije u toku NATO bombardovanja SRJ 1999. godine ne isključuje nadležnost redovnog suda da postupa u parnici za naknadu štete zbog nezakonitog ili nepravilnog rada državnog organa. Iz izloženog proizilazi da i u slučaju kad organ uprave nije doneo posebno rešenje o utvrđivanju prava na dnevnice, parnični sudovi ne mogu odbaciti tužbeni zahtev kojim se traži njihova isplata . Ovo stoga što sud ima obavezu da postupi po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako ga je naveo, sud nije vezan za njega (član 187. stav 4. ZPP) . Dakle, obaveza suda je da uzme u obzir svako pravno stanovište po kome tužbeni zahtev proističe iz utvrđenog činjeničnog stanja. Međutim, u ovoj parnici to nije bio slučaj. Ustavni sud nalazi da iz svega navedenog proizilazi da je zaključivanje redovnih sudova, u konkretnom slučaju, bilo proizvoljno i arbitrerno. Ovakav stav Ustavni sud je već zauzeo u Odluci Ustavnog suda Už-2340/2009 od 7. marta 2012. godine.

Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), Ustavni sud je u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da su osporenim aktima povređena prava podnosila ca ustavne žalbe na pravično suđenje i na jednaku zaštitu pred sudovima, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke naložio Višem sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi koju su podnosi oci ustavne žalbe izjavi li protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 84451/10 od 15. oktobra 2010. godine , u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke.

6. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

7. Povodom zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da se u konkretnom slučaju Odluka Ustavnog suda kojom je utvrđena povreda navedenih prava garantovanih Ustavom može smatrati primerenim pravičnim zadovoljenjem, uz posledice koje će Odluka imati u budućnosti.

U vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete, Ustavni sud nalazi da će o osnovanosti tužbenih zahteva tek biti odlučivano u parničnom postupku, te zbog toga za sada nema osnova da se odredi naknada materijalne štete u konkretnom slučaju.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o nadležnosti suda za isplatu ratnih dnevnica

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti