Odluka Ustavnog suda o povredi slobode izražavanja zbog nesrazmerne naknade štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu novinara i utvrđuje povredu slobode izražavanja. Naknada štete za povredu ugleda, dosuđena u parničnom postupku, ocenjena je kao nesrazmerna i predstavlja prekomerni teret za podnosioca, imajući u vidu njegov finansijski položaj i kontekst iznetih informacija.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1607/2013
16.06.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. P . iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. juna 2016. godine doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. P . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4153/12 od 11. decembra 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povr eđena sloboda izražavanja, zajemčena odredbom člana 46. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4153/12 od 11. decembra 2012. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv presude Osnovnog suda u Kruševcu P. 2998/10(09) od 12. aprila 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. P . iz Kruševca podneo je Ustavnom sudu, 27. februara 2013. godine , ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4153/12 od 11. decembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i slobode izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom podnosilac kao tuženi pravnosnažno obavezan da plati novčani iznos tužiocu M.N. na ime naknade nematerijalne štete, zbog povrede časti i ugleda tužioca ; da je podnosilac novinar u penziji i da je mali akcionar firme čiji je tužilac bio rukovodilac, te je imao pravo da obavesti nadležne organe u vezi utvrđivanja istine o eventualnim propustima u radu firme, a ne u cilju klevetanja tužioca; da će isplaćivanje bilo kakve naknade tužiocu podnosioca kao penzionera dovesti u stanje potpune osiromašenosti; da se drugostepeni sud, iako konstatuje da podnosilac sporne navode nije izneo širem krugu lica, već upravo onim licima kojima je na to trebalo ukazati, o tome nije izjasnio, niti dao bilo kakvu ocenu, na koji način je povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i slobode i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 2998/10 , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Opštinski sud u Kruševcu je presudom K. 1185/06 od 8. aprila 2008. godine okrivljenog Lj. P, ovde podnosioca ustavne žalbe, novinara u penziji sa mesečnim primanjima od 13.000,00 dinara, oglasio krivim za krivično delo klevete, te mu je izrekao novčanu kaznu od 60.000,00 dinara.

Okružni sud u Kruševcu je presudom Kž. 194/09 od 3. juna 2009. godine delimično preinačio prvostepenu presudu, time što je okrivljenom izrekao manju novčanu kaznu u iznosu od 30.000,00 dinara, pri čemu je okrivljenom utvrđena i obaveza plaćanja troškova krivičnog postupka u iznosu od 38.800,00 dinara.

Tužilac M. N . (privatni tužilac u krivičnom postupku) podneo je tužbu Osnovnom sudu u Kruševcu protiv tuženog Lj . P, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi naknade nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda.

Osnovni sud u Kruševcu je presudom P. 2998/10(09) od 12. aprila 2012. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, tako što je obavezao tuženog da plati novčani iznos od 200.000,00 dinara tužiocu, zbog povrede časti i ugleda, kao i troškove postupka u iznosu od 42.603,00 dinara.

Tuženi je u žalbi protiv prvostepene presude, između ostalog, naveo da je dosuđeni novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete previsoko određen i da će tuženog kao penzionera dovesti u stanje potupune osiromašenosti.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 4153/12 od 11. decembra 2012. godine delimično usvojio žalbu tuženog, te je preinačio prvostepenu presudu, tako što je snižen dosuđen novčani iznos na 100.000,00 dinara, kao i iznos troškova na 21.947,00 dinara. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je tuženi kao novinar u penziji u pismu upućenom načelniku Rasinskog okruga, predsedniku opštine Kruševac, političkim partijama i narodnim poslanicima u Skupštini Srbije, o tužiocu izneo niz neistina, tako što je naveo da je „dotični gospodin (tužilac) pretio da će izvesti 3.500 ljudi na ulice grada, kako bi izvršio pritisak na rukovodstvo K. banke da otpiše deo duga T . Korporaciji, ponašajući se kao diktator samog sebe je proglasio kadrovskim rešenjem, pa je kao neophodan kadar uzeo stan, mada ima kuću, a nakon toga, mada je raspodela stanova solidarnosti bila osporena na sudu, dozvolio useljenje ne čekajući konačnu odluku sudskih instanci, da bi sebe prikazao kao uspešnog poslovnog čoveka, dotični gospodin je snimio kratkometražni film o sebi, prikazavši koliko je narcisoidna ličnost, ali i nedorasla da vodi jednu ovako veliku firmu"; da je zbog krivičnog dela klevete učinjenog na opisani način, tuženi presudom Opštinskog suda u Kruševcu K. 1185/06 od 8. aprila 2008. godine oglašen krivim i izrečena mu je novčana kazna u iznosu od 60.000,00 dinara, s tim što je Okružni sud u Kruševcu pravnosnažnom presudom Kž. 194/09 od 3. juna 2009. godine preinačio novčanu kaznu utoliko što je osuđenom izrekao manju novčanu kaznu u iznosu od 30.000,00 dinara; da je zbog navedenih neistinitih navoda tužilac bio izložen komentarisanju od strane sredine u kojoj živi, kolega na poslu, da je to uticalo na njegov ugled kao direktora firme i kao porodičnog čoveka; da je tuženi krivičnom presudom oglašen krivim za krivično delo klevete, a sud je u parnici, u smislu člana 13. Zakona o parničnom postupku, u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan pravnosnažnom krivičnom presudom ko jom se optuženi oglašava krivim; da, međutim, prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete, prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo, i to član 200. Zakona o obligacionim odnosima; da tužiocu pripada pravična naknada za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, ali je u ovom slučaju od strane prvostepenog suda previsoko određena; da tužiocu u ovom slučaju pripada pravična naknada od 100.000,00 dinara; da je prilikom odmeravanja naknade nematerijalne štete uzet a u obzir okolnost da je tuženi u krivičnom postupku pravnosnažno osuđen za krivično delo klevete, a što za tužioca predstavlja jedan vid satisfakcije tj. delimičnog zadovoljenja; da je sud imao u vidu da su neistinite činjenice iznete pismeno manjem broju ljudi , i to onima kojima i treba ukazivati na uočene nepravilnosti; da ta okolnost utiče na intenzitet i dužinu trajanja duševnih bolova tužioca, tako što ih svakako umanjuje; da je prilikom odmeravanja visine naknade štete, Apelacioni sud vodio računa i o tome da se novčanom naknadom nematerijalne štete ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 46. stav 1. Ustava jemči se sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, pr imaju i šire obaveštenja i ideje, dok je odredbom članom 46. stav 2. Ustava utvrđeno da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacional ne bezbednosti Republike Srbije.

Odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete , kao i u njenom odsustvu (stav 1.); da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.).

5. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je, kao tuženi u parničnom postupku , pravnosnažno obavezan da plati novčani iznos od 100.000,00 dinara tužiocu M.N. na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede njegove časti i ugleda , koja je prouzrokovana time što je podnosilac u pismu koji je uputio na više adresa nadležnih državnih institucija izneo neistinite činjenice o samom tužiocu. Prethodno je zbog krivičnog dela klevete učinjenog na opisani način, podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno m presudom Okružnog suda u Kruševcu oglašen krivim , pri čemu mu je izrečena novčana kazna u iznosu od 30.000,00 dinara i istovremeno mu je utvrđena obaveza plaćanja troškova krivičnog postupka u iznosu od 38.800,00 dinara. U parničnom postupku sud je u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim, a u smislu odredbe člana 13. Zakona o parničnom postupku. Međutim, Ustavni sud ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o sukobu dva legitimna prava – prava na ugled tužioca i slobode izražavanja podnosioca ustavne žalbe, tako da je u ovom slučaju od pravnog značaja pitanje da li je visina dosuđene naknade štete srazmerna legitimnom cilju zaštite ugleda tužioca (standard srazmernosti). Ostali standardi koji se posmatraju u kontekstu odnosa slobode izražavanja i prava na ugled (legalnost, legitimnost i „neophodnost u demokratskom društvu“) su ispunjeni u konkretnom slučaju.

Prema stavovima Evropskog suda za ljudska prava, koje prihvata i Ustavni sud , dosuđena naknade štete mora da bude srazmerna sa nematerijalnom (moralnom) štetom koju je pretrpeo konkretni tužilac ( videti presude Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) u predmetima Koprivica protiv Crne Gore, broj 41158/09, od 22. novembra 2011. godine, stav 65; Tolstoy Miloslavsky protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 18139/91, od 13. jula 1995. godine, stav 49; Steel i Morris protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 68416/01, od 15. februara 2005. godine stav 96.). Zatim, prema stanovištu navedenog suda, dosuđena naknada štete, iako se može smatrati skromnom prema savremenim standardima, može biti veoma značajna i dobija na težini kada se stavi u odnos sa skromnim prihodima podnosioca predstavke, te u određenim slučajevima iznos dosuđene naknade štete može biti osnov za utvrđenje povrede konvencijskog prava ( videti presudu ESLjP u predmetu Lepojić protiv Srbije, br oj 13909/05, stav 77 , od 6. novembra 2007. godine ). Ovakvo pravno stanovište je posebno izraženo u presudi Evropskog suda Tešić protiv Srbije, broj 4678/07 i 50591/12, od 11. februara 2014. godine, u kojoj je detaljno analizirana ozbiljnost dosuđene naknade štete u odnosu na finansijski položaj aplikantkinje, a što je predstavljao i glavni razlog za utvrđenje povrede njene slobode izražavanja (videti stav 66.). U konkretnom slučaju, podnosilac je kao tuženi u žalbi protiv prvostepene presude naveo da je dosuđeni novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete previsoko određen i da će tuženog kao penzionera dovesti u stanje potupune osiromašenosti. Apelacioni sud u Kragujevcu se bez obzira na to što je smanjio dosuđeni iznos naknade štete, nije posebno bavio ovim pitanjem (potpune osiromašenosti tuženog), a što je, po oceni Ustavnog suda, od ključnog značaja u konkretnom predmetu. Ovo naročito zbog toga što je podnosilac novinar u penziji sa mesečnim primanjima od 13.000,00 dinara, i da je njemu prvo u krivičnom postupku izrečena novčana kazna u iznosu od 30.000,00 dinara i utvrđena obaveza plaćanja troškova krivičnog postupka u iznosu od 38.800,00 dinara, a da je zatim podnosiocu u parničnom postupku utvrđena obaveza plaćanja naknade nematerijalne štete u iznosu od 100.000,00 dinara, kao i troškova postupka u iznosu 21.947,00 dinara , a koji iznosi stavljeni u odnos sa njegovim primanjima objektivno mogu da predstavljaju veliki finansijski teret za podnosioca.

Takođe, činjenica koja ukazuje da ne postoji srazmeran odnos između prouzrokovane nematerijalne (moralne) štete i njene novčane naknade jeste to da informacije koji su bile podobne da povrede čast i ugled tužioca nisu plasirane putem sredstava javnog informisanja ili socijalnih društvenih mreža, kada neograničeni broj lica ima pristup tim informacijama, već su sporne informacije upućene ograničenom i uskom krugu lica, i to povodom načina na koji se, po mišljenju podnosioca, vrši jedna javna funkcija u nesumnjivo značajnom lokalnom preduzeću.

Na kraju, ono što ukazuje na predmetnu nesrazmernost jeste to da je tužilac u vreme kada je podnosilac uputio sporno pismo na više adresa nadležnih državnih institucija, bio generalni direktor firme u državnom (društvenom) vlasništvu - „T.“ korporacija. Znači, u tom kontekstu, nikako se ne može govoriti da je tužilac bio obično fizičko - privatno lice. Zbog toga je tužilac morao da računa na to da će biti objavljeni članci, komentari, tekstovi i da će biti pisana pisma o njemu i da će takvi članci, tekstovi, pisma eventualno sadržati štetne izjave po tužioca koje su vezane za njegovo svojstvo generalnog direktora, a koje izjave takođe ulaze u domen zaštite slobode izražavanja, budući da sadrže podatke od javnog interesa (videti presude ESLjP u predmetima Bladet Tromsø and Stensaas protiv Norveške, predstavka broj 21980/93, ECHR 1999-III i Lepojić protiv Srbije, predstavka broj 13909/05, od 6. novembra 2007. godine, stav 74.). Stoga je, po nalaženju Ustavnog suda, tužilac morao da ima veći stepen tolerancije prema informacijama koje su napisane u spornom pismu a koje su vezane za njegovo svojstvo generalnog direktora „T.“ korporacije (videti presudu ESLjP u predmetu Bodrožić protiv Srbije, broj predstavke 32550/05, od 23. juna 2009. godine, stav 54.).

6. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4153/12 od 11. decembra 2012. godine podnosiocu ustavne žalbe povređena sloboda izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava , te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao meru za otklanjanje posledica učinjene povrede ustavne slobode, poništio presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 4153/12 od 11. decembra 2012. godine i odredio da taj sud ponovo odluči o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Kruševcu P. 2998/10 od 12. aprila 2012. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da je utvrđena povreda slobode izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava i da je u tački 2. izreke naloženo otklanjanje štetnih posledica utvrđene povrede prava , Ustavni sud nije posebno razmatrao navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

8. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih i manjinskih prava i građanskih sloboda.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi slobode izražavanja zbog nesrazmerne naknade štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti