Odluka o poveravanju deteta ocu u skladu sa najboljim interesom deteta

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu majke protiv odluke Vrhovnog suda kojom je dete povereno ocu. Odluka sudova je zasnovana na nalazu stručnjaka i proceni najboljeg interesa deteta, uzimajući u obzir prilagođenost deteta na životnu sredinu kod oca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Strjanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Suzane Cvetković iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. marta 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Suzane Cvetković izjavljena protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2747/08 od 28. maja 2009. godine, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Suzana Cvetković iz Niša, preko punomoćnika Dragutina Vidosavljevića, advokata iz Leskovca, podnela 16. marta 2010. godine ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 2747/08 od 28. maja 2009. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 2. i 3. Ustava Republike Srbije i povrede prava i dužnosti roditelja iz člana 65. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi sledeće: da je u 2005. godini, po tužbi sada bivšeg supruga podnositeljke ustavne žalbe, pred Opštinskom sudom u Nišu pokrenut parnični postupak za razvod braka; da je u toku trajanja navedenog postupka Centar za socijalni rad u Nišu doneo 16. maja 2005. godine rešenje broj 560-12677/04-03 kojim je zajedničko dete podnositeljke i njenog supruga, maloletnu A.C, poverio na negu, staranje i vaspitanje podnositeljki ustavne žalbe; da je dana 22. jula 2005. godine suprug podnositeljke ustavne žalbe od nje na silu oteo maloletnu A.C, za šta je kasnije i pravnosnažno osuđen presudom Opštinskog suda u Nišu K. 1222/07 za krivično delo oduzimanje maloletnog deteta iz člana 116. stav 1. Krivičnog zakonika i uslovno osuđen na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci; da je Opštinski sud u Nišu 22. jula 2005. godine doneo rešenje 847/05 kojim je odredio privremenu meru i naložio suprugu podnositeljke ustavne žalbe da njihovo zajedničko dete, maloletnu A.C. preda podnositeljki na čuvanje, negu i vaspitanje, a koja privremena mera nikad nije izvršena; da je Opštinski sud u Nišu 14. januara 2008. godine doneo presudu P. 847/05 kojom je razveden brak podnositeljke i njenog supruga, a njihovo zajednično dete povereno na čuvanje, vaspitanje i staranje ocu; da je Okružni sud u Nišu presudom Gž. 1972/08 od 12. juna 2008. godine odbio žalbu podnositeljke i potvrdio navedenu prvostepenu presudu; da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2747/08 od 28. maja 2009. godine odbijena kao neosnovana njena revizija izjavljena protiv navedene drugostepene presude.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da je neizvršenjem i nesprovođenjem rešenja o privremenoj meri iz 2005. godine, kojim je dete povereno na čuvanje, staranje i negu njoj, ona onemogućena da ravnopravno vrši roditeljsko pravo koje joj je garantovano članom 65. stav 1. Ustava. Smatra i da su sudovi navedenim presudama „nagradili nasilje u porodici" koje je nad podnositeljkom vršio njen bivši suprug, a nju diskriminisali u odnosu na bivšeg supruga u pogledu ravnopravnog vršenja roditeljskog prava, čime su povredili načelo o zabrani diskriminacije iz člana 21. st. 2. i 3. Ustava. Podnositeljka navodi da su sudovi navedenim presudama „legalizovali stanje" u kome je njen bivši suprug „sa pozicija sile" već pet godina odvojio nju od maloletne A.C, a maloletnu A.C. od nje, kao majke, te da joj je tako povređeno pravo na vršenje roditeljskog prava iz člana 65. Ustava. Posebno navodi da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2747/08 od 28. maja 2009. godine trajno odvojio podnositeljku od njenog maloletnog deteta, ne dajući obrazloženje zašto je to u najboljem interesu deteta.

Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, poništi osporenu presudu Vrhovnog suda Srbije Rev. 2747/08 od 28. maja 2009. godine i presudu Okružnog suda u Nišu Gž. 1972 /08 od 12. Juna 2008. godine i naredi otklanjanje svih štetnih posledica.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja

osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za

odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

3.1. Činjenice i okolnosti vezane za parnični postupak

U februaru 2005. godini pred Opštinskim sudom u Nišu je po tužbi V.C. pokrenut parnični postupak za razvod braka V.C. i tužene Suzane Cvetković, ovde

podnositeljke ustavne žalbe.

Opštinski sud u Nišu je 25. jula 2005. godine doneo rešenje P. 847/05 kojim je odredio privremenu meru i naložio tužiocu V.C. da u roku od 24 časa od prijema ovog rešenja kćer stranaka, maloletnu A.C, preda na čuvanje, negu i vaspitanje majci, tuženoj Suzani Cvetković. Istim rešenjem je utvrđeno da navedena privremena mera traje do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu P. 847/05. Navedeno rešenje potvrđeno je rešenjem Okružnog suda u Nišu Gž. 1973/05 od 28. oktobra 2005. godine.

Presudom Opštinskog suda u Nišu P. 847/05 od 14. januara 2008. godine, pored ostalog, razveden je brak V.C. i podnositeljke ustavne žalbe, a maloletna A.C. je poverena na dalje čuvanje, staranje i vaspitanje ocu V.C. Istom presudom je predviđen model viđanja maloletne A.C. sa majkom, ovde podnositeljkom, uz obavezu oca V.C. da maloletnu A.C. u predviđenim terminima dovodi u prostorije Centra za spocijalni rad u Doljevcu. Podnositeljka je ovom presudom obavezana da na ime doprinosa za izdržavanje maloletne kćeri A.C. mesečno plaća iznos od 5000,00 dinara na ruke zakonskom zastupniku V.C. Presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 1972/08 od 12. juna 2009. godine odbijene su žalbe tužioca i tužene i potvrđena presuda Opštinskog suda u Nišu P. 847/05 od 14. januara 2008. godine.

Osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2747/08 od 28. maja 2009. godine odbijena je kao neosnovana revizija podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv presude Okružnog suda u Nišu Gž. 1972/08 od 12. juna 2009. godine. U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno sledeće: da su prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tužena zaključili brak 30. januara 2000. godine, a da su pre toga, 2. februara 1999. godine, dobili zajedničku ćerku A. koja je živela sa njima u roditeljskoj kući tužioca; da je zbog poremećenih bračnih odnosa tužena sa detetom napustila bračnu zajednicu u novembru 2004. godine, a da je tužilac pokrenuo „bračni spor" u februaru 2005. godine; da je tužena „ishodovala" rešenje Centra za socijalni rad u Nišu od 16. maja 2005. godine kojim joj je maloletno dete povereno na staranje i vaspitanje do okončanja postupka razvoda braka; da je u vreme prestanka bračne zajednice roditelja i napuštanja roditeljskog doma, maloletna A. imala zdravstvenih problema u vidu anksioznog stanja, povodom čega je bila na terapijama u Zavodu za mentalno zdravlje, te da je jednu takvu priliku, 23. juna 2005. godine, tužilac iskoristio kako bi dete uzeo kod sebe, nakon čega je na predlog tužene 25. jula 2005. godine doneto rešenje o privremenoj meri, sa nalogom ocu da dete vrati majci; da su prethodno oba centra za socijalni rad, po mestu boravišta svakog od roditelja, dala suprotna mišljenja o poveravanju deteta, i to Centar za socijalni rad u Nišu je predložio da se dete poveri majci, a Centar za socijalni rad u Doljevcu da se roditeljsko pravo i staranje o detetu poveri ocu, u čijoj životnoj i porodičnoj sredini je dete rođeno i adaptirano; da zbog negativne reakciji i protivljenja deteta da promeni sredinu i pređe kod majke, uz ukazivanje izvesne odbojnosti prema njoj, više pokušaja da se sprovede izvršenje izdate privremene mere i dete vrati majci, nije dalo rezultata i pored učešća psihologa i stručnjaka nadležnog centra za socijalni rad uz podršku pripadnika organa unutrašnjih poslova; da ni u postupku izvršenja privremene mere, niti van njega, nije ostvarena pozitivna i konstruktivna saradnja majke preko nadležnog organa starateljstva, radi ostvarivanja kontakta sa detetom i njihovog zbližavanja. Dalje se navodi da su na osnovu izveštaja oba centra za socijalni rad i konačnog izveštaja i mišljenja komisije veštaka Klinike za zaštitu mentalnog zdravlja i neuropsihijatriju u Nišu, nakon sprovedenog rada i pregleda deteta i roditelja, sudovi prihvatili ocenu veštaka i mišljenje i predlog Centra za socijalni rad u Doljevcu da se, za sada, samostalno vršenje roditeljskog prava poveri ocu sa kojim dete živi i na čiju životnu i porodičnu sredinu i okruženje je naviklo. U obrazloženju osporene presude se navodi i da po mišljenju tima stručnjaka psihologa, neuropsihijatara i socijalnih radnika, odvajanje deteta od oca u postojećim uslovima i naglo, bi dovelo do nepredvidivih i štetnih posledica, te da je ocenjena neophodnost daljeg rada sa detetom i roditeljima, pojedinačno i zajedno, kao i potreba da se organizuje viđanje majke i deteta u kontrolisanim uslovima u prostorijama centra za socijalni rad, dok se ne stvore uslovi za drugačiji način ostvarivanja njihovih ličnih odnosa.

U osporenoj presudi Vrhovnog suda Srbije je dalje navedeno da su neonovani navodi i razlozi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, te da su u datoj činjeničnoj situaciji nižestepeni sudovi o vršenju roditeljskog prava odlučili pravilnom primenom materijalnog prava, u zakonito sprovedenoj proceduri, na osnovu pribavljenog nalaza i stručnog mišljenja, i to ne samo organa starateljstva, već i komisije odgovarajućih stručnjaka specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima i za zaštitu mentalnog zdravlja, uz prevashodno vođenje računa o najboljem interesu deteta. U obrazloženju osporene presude se ističe da su suprotstavljeni zahtevi i interesi stranaka u pogledu vršenja roditeljskog prava i konflikti u njegovom faktičkom funkcionisanju sprečili njihovo sporazumevanje o ovom pitanju u najboljem interesu deteta, ali da su sprečili i sprovođenje privremene mere i u vezi s tim normalno viđanje i odvijanje ličnih odnosa maloletne ćerke stranaka (koja je izrazila želju da ostane kod oca) i majke sa kojom dete ne živi. Revizijski sud je ocenio da su u datoj činjeničnoj situaciji, opterećenoj konfliktnim odnosima stranaka kao razvedenih supružnika i roditelja, donete sudske odluke usklađene sa potrebama i interesima deteta, ali ne onako kako to subjektivno iz svog ugla vide stranke, pre svega tužena, već objektivno, kako je jedino moguće, s obzirom na još uvek nežno psihičko zdravstveno stanje, uzrast i nedovoljnu zrelost, kao i razvojne potrebe deteta. Po oceni Vrhovnog suda Srbije, u postojećim okolnostima, odlučivanje nižestepenih sudova o samostalnom vršenju roditeljskog prava od strane oca (i pored pravnosnažnosti krivične presude), proizvodi manje štetne posledice po duševno zdravlje i razvoj deteta u odnosu na naglo i prisilno odvajanje od oca, čijem roditeljskom staranju i porodičnoj sredini, kao i školskoj sredini se potpuno prilagodilo, radi dodele majci, po ranijoj pravnosnažnoj privremenoj meri i eventualno poveravanje njoj na dalje vršenje roditeljskog prava kao roditelju čije roditeljstvo nije kompromitovano.

Po oceni Vrhovnog suda Srbije, drugačije rešenje u sadašnjim prilikama ne bi bili opravdano u najboljem interesu deteta, a time ni zakonito. Dalje se navodi i da su sudovi imali u vidu i razloge zbog kojih, i pored učešća svih nadležnih organa, nije sprovedena privremena mera o predaji deteta majci, kao i njeno relativno pasivno držanje u vezi sa kontaktiranjem sa detetom i mimo sudskog postupka, kao i nesaradnju kod psihotestiranja i produženog rada u Zavodu za mentalno zdravlje, o čemu su se izjasnili timovi stručnjaka. Po oceni Vrhovnog suda Srbije, odluka o viđanju deteta sa majkom u kontrolisanim uslovima omogućiće normalizaciju i dalji razvoj njihovih budućih odnosa, uz posredovanje odgovarajućih stručnjaka organa starateljstva i specijalizovane ustanove po potrebi. Navodi se i da je saradnja obe stranke, kao roditelja, sa organom starateljstva i odgovarajućim stručnjacima u porodičnim odnosima, uslov donete odluke o vršenju roditeljskog prava i o načinu održavanja ličnih odnosa deteta i roditelja sa kojim ne živi, te da iz svih navedenih razloga, navodi revizije ne mogu uticati na drugačije presuđenje, jer bi, po oceni Vrhovnog suda Srbije, to škodilo interesima maloletnog deteta stranaka.

3.2. Činjenice i okolnosti vezane za krivični postupak

Presudom Opštinskog suda u Nišu K. 1222/07 od 19. oktobra 2007. godine

okrivljeni V. C. je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela oduzimanje maloletnog lica iz člana 116. stav 1. KZ PC i uslovno osuđen na kaznu zatvora u trajanju od šest meseci, koja se neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od dve godine po pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo, te ukoliko u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude preda mal. A.C. majci Suzani Cvetković. Opštinski sud u Nišu je 25. decembra 2008. godine doneo rešenje Kv. 1030/08 kojim je obustavljen postupak za opozivanje uslovne osude osuđenom V.C, izrečene pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Nišu K. 1222/07 od 19. oktobra 2007. godine. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno da je postupak za opoziv uslovne osude pokrenut na predlog ovlašćenog tužioca OJT Niš, te da je isti dopisom Kt. 295/07 od 16. decembra 2008. godine odustao od podnetog predloga.

4. Odredbama člana 21. st. 2. i 3. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu pace, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Odredbom člana 65. Ustava je utvrđeno da roditelji imaju pravo i dužnost da izdržavaju, vaspitavaju i obrazuju svoju decu, i u tome su ravnopravni (stav 1.) i da sva ili pojedina prava mogu jednom ili oboma roditeljima biti oduzeta ili ograničena samo odlukom suda, ako je to u najboljem interesu deteta, u skladu sa zakonom (stav 2.).

Odredbama Porodičnog zakona („Službeni glasnik PC", broj 125/04) propisano je: da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da su roditelji ravnopravni u vršenju roditeljskog prava, kao i da je zabranjena zloupotreba roditeljskog prava (član 7. st. 2. i 3.); da dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi, da pravo deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi može biti ograničeno samo sudskom odlukom kada je to u najboljem interesu deteta, da sud može doneti odluku o ograničavanju prava deteta da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi ako postoje razlozi da se taj roditelj potpuno ili delimično liši roditeljskog prava ili u slučaju nasilja u porodici (član 61. st. 1, 2. i 3.); da dete ima pravo na obezbeđenje najboljih mogućih životnih i zdravstvenih uslova za svoj pravilan i potpun razvoj (član 62. stav 1.);

da dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja i da se m išljenju deteta mora se posvetiti dužna pažnja u svim pitanjima koja ga se tiču i u svim postupcima u kojima se odlučuje o njegovim pravima, a u skladu sa godinama i zrelošću deteta (član 65. st. 1. i 3.) ; da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta (član 67.); da jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava (član 77. stav 3.); da je sud dužan da presudom u bračnom sporu odluči o vršenju roditeljskog prava (član 226. stav 1.); da je u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta (član 266. stav 1.); da je pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava, sud dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima (član 270.) .

Članom 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik PC", br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akata, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 65.

Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je pravo roditelja da se stara o detetu, odnosno da ga izdržava, vaspitava i obrazuje, izvedeno iz dužnosti roditelja da se o detetu stara, te da roditeljsko pravo postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Ustavni sud je dalje konstatovao da Ustav i zakon predviđaju da u svim aktivnostima koji se tiču deteta, pa tako i u sudskom postupku, odnosno sporu za vršenje roditeljskog prava, postoji obaveza zaštite najboljeg interesa deteta. Drugim rečima, roditeljsko pravo i način vršenja roditeljskog prava je uvek uslovljeno zaštitom najboljeg interesa deteta, pa je tako prilikom odlučivanja o načinu vršenja roditeljskog prava i dužnosti, nadležan sud dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta.

Ustavni sud dalje naglašava da poštovanje načela zaštite najboljeg interesa deteta zavisi od različitih okolnosti svakog konkretnog slučaja , a ponajviše od godina deteta, nivoa razvoja deteta , prisustva ili odsustva roditelja u životu deteta, iskustava koje je dete imalo, kao i ocene i mišljenja nadležnih organa o tome kako se u svakom konkretnom slučaju postiže i ostvaruje, odnosno štiti najbolji interes deteta.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Opštinskog suda u Nišu P. 847/05 od 14. januara 2008. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Nišu Gž. 1972/08 od 12. juna 2008. godine, pored ostalog, odlučeno o vršenju roditeljskog prava, tako što je odlučeno da se maloletna A.C. poveri na dalje čuvanje, staranje i vaspitanje ocu, kao i da se maloletna A.C. sa majkom, ovde podnositeljkom, viđa u kontrolisanim uslovima, po modelu bliže opisanom u navedenoj prvostepenoj presudi.

Ustavni sud je dalje utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2747/08 od 28. maja 2009. godine odlučeno o reviziji podnositeljke ustavne žalbe, izjavljenoj protiv pravnosnažne drugostepene presude, tako što je revizija odbijena kao neosnovana. Ustavni sud je utvrdio da je odluka Vrhovnog suda Srbije o neosnovanosti navoda revizije zasnovana na oceni tog suda da su u datoj činjeničnoj situaciji, nižestepeni sudovi o vršenju roditeljskog prava odlučili pravilnom primenom materijalnog prava, u zakonito sprovedenoj proceduri, na osnovu pribavljenog nalaza i stručnog mišljenja organa starateljstva i komisije odgovarajućih stručnjaka specijalizovane ustanove za posredovanje u porodičnim odnosima i za zaštitu mentalnog zdravlja, uz prevashodno vođenje računa o najboljem interesu deteta i u skladu sa odredbama čl. 6, 65, 266. i 270. Porodičnog zakona. Ustavni sud je utvrdio da je u osporenoj presudi revizijski sud ocenio da je u postojećim okolnostima, odlučivanje nižestepenih sudova o samostalnom vršenju roditeljskog prava od strane oca, proizvodi manje štetne posledice po duševno zdravlje i razvoj deteta u odnosu na naglo i prisilno odvajanje od oca, čijem roditeljskom staranju i porodičnoj sredini, kao i školskoj sredini se potpuno prilagodilo, radi dodele majci, po ranijoj pravnosnažnoj privremenoj meri i eventualno poveravanje njoj na dalje vršenje roditeljskog prava, kao roditelju čije roditeljstvo nije kompromitovano .

Imajući u vidu prethodno navedeno, Ustavni sud je još jednom ukazao da su sudovi prilikom odlučivanja o vršenju roditeljskog prava (ali i dužnosti) u obavezi da se rukovode najboljim interesom deteta. Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju, Vrhovni sud Srbije, svoju odluku zasnovao prevashodno štiteći najbolji interes deteta . Po oceni Ustavnog suda, Vrhovni sud Srbije je u osporenoj presudi detaljno i jasno obrazložio zakonitost i opravdanost odluke o samostalnom vršenju roditeljskog prava (ali i dužnosti) od strane oca, dovodeći takvu odluku u vezu upravo i isključivo sa zaštitom najboljeg interesa maloletne A.C. Naime, Vrhovni sud Srbije je konstatovao da su suprotstavljeni zahtevi i interesi stranaka u pogledu vršenja roditeljskog prava i konflikti u njegovom faktičkom funkcionisanju sprečili postizanje sporazuma o pitanju vršenja roditeljskog prava u najboljem interesu deteta, te da je u datoj činjeničnoj situaciji, uz ocenu svih dokaza, doneta odluk a usklađen a sa potrebama i interesima deteta , s obzirom na još uvek nežno psihičko zdravstveno stanje, uzrast i nedovoljnu zrelost, kao i razvojne potrebe deteta.

S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2747/08 od 28. maja 2009. godine nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe zajemčeno članom 65. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

U vezi navoda ustavne žalbe koji se odnose na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. st. 2. i 3. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se razlozi o povredi ovog načela koji su navedeni u ustavnoj žalbi odnose na navode o povredi prava iz člana 65. stav 1. Ustava. Kako je Ustavni sud prethodno ocenio da su navodi podnositeljke o povredi prava iz člana 65. stav 1. Ustava neosnovani, Sud nije posebno cenio navode o povredi načela iz člana 21. st. 2. i 3. Ustava.

6. Iako podnositeljka ustavne žalbe nije formalno osporila radnju neizvršenja rešenja Opštinskog sud a u Nišu P. 847/05 od 25. jula 2005. godine, kojim je odre đena privremena mer a i nalož eno V.C. da maloletnu A.C . preda na čuvanje, negu i vaspitanje majci, ovde podnositeljki, Ustavni sud je ocenio da iz navoda i razloga ustavne žalbe proističe da podnositeljka osporava i radnju neizvršenja navedenog rešenja.

S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je navedenim rešenjem utvrđeno da doneta privremena mera traje do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu P. 847/05, a da je postupak u predmetu P. 847/05 pravnosnažno okončan donošenjem presude Okružnog suda u Nišu Gž. 1972/08 od 12. juna 2008. godine, koja presuda je podnositeljki ustavne žalbe uručena najkasnije 18. jula 2008. godine. Imajući u vidu navedeno, kao i da je ustavna žalba izjavljena 16. marta 2010. godine, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba neblagovremena u odnosu na radnju neizvršenja rešenja Opštinskog sud a u Nišu P. 847/05 od 25. jula 2005. godine, jer je izjavljena nakon isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, pa je, saglasno odredb i člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio .

7. Na osnovu odred aba čl . 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/07, 27/07 i 76/11) , Ustavni sud je odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka o poveravanju deteta ocu u skladu sa najboljim interesom deteta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti