Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam i po godina. Sud je ocenio da odgovornost za odugovlačenje leži na parničnom sudu i dosudio podnosiocu naknadu nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Marčetića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća, održanoj 9. novembra 2016 . godine, doneo je

O D L U K A

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Marčetića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 7261/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2738/05) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Marčetić iz Beograda izjavio je Ustavnom sudu, 21. februara 2014. godine, ustavnu žalbu zbog povrede načela zabrane diskriminacije, utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava, te povrede člana 142. Ustava, u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu P. 7261/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 2738/05).

U ustavnoj žalbi navedeno je da je predmetni parnični postupak trajao 13 godina, što, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru razumnog roka i pored toga što je bio relativno složen jer je bilo potrebno da se sprovede obiman dokazni postupak. Takođe, navedeno je da je tokom čitavog postupka bilo očigledno da je druga parnična stranka imala privilegovan položaj i da joj je dozvoljavano da zloupotrebljava svoja procesna ovlašćenja, čime su podnosiocu povređeni pravo na jednaku zaštitu prava i načelo zabrane svake diskriminacije.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 7261/10, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 1. jula 2005. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog JP „Poslovni prostor Zemun“ iz Zemuna, kojom je tražio da se raskine ugovor, zaključen između parničnih stranaka 19. maja 1999. godine, izmenjen aneksom tog ugovora, o ustupanju uz naknadu dela tavanskog prostora na trajno korišćenje, radi pretvaranja u stambeni prostor. Tužbom je traženo i da sud obaveže tuženog da mu isplati opredeljeni novčani iznos, na ime naknade koju je tužilac isplatio tuženom za ustupljeni tavanski prostor. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 2738/05.

Tužilac je, podneskom od 24. februara 2006. godine, proširio tužbu na tuženu Opštinu Zemun i tražio da sud obaveze tužene da mu solidarno isplate opredeljeni novčani iznos, na ime naknade koju je tužilac isplatio tuženom za ustupljeni tavanski prostor.

Do donošenja delimične presude zakazano je sedam ročišta, od kojih su tri održana. Od četiri neodržana ročišta, jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno na saglasan predlog parničnih stranaka, a dva jer su tuženi tražili rok da se izjasne na navode iz podnesaka tužioca koji su im dostavljeni neposredno pred raspravu. U toku ove faze postupka izvedeni su dokazi saslušanjem tužioca, kao parnične stranke i uvid u veći broj isprava.

Delimičnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2738/05 od 2. novembra 2006. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se raskine navedeni ugovor. Protiv označene presude, koja je parničim strankama dostavljena 4. odnosno 8. avgusta 2007. godine, nijedna parnična stranka nije izjavila žalbu.

Tužilac je 15. oktobra 2007. godine dostavio podnesak sudu kojim je preinačio tužbu tako što je tražio da se utvrdi da je predmetni ugovor ništav, kao i da sud, po osnovu restitucije, obaveže tužene da mu solidarno isplate opredeljeni novčani iznos. Tuženo javno preduzeće je 2. novembra 2007. godine podiglo protivtužbu, kojom je tražilo da sud obaveže tužioca-protivtuženog da se iseli iz spornog tavanskog prostora i da mu preda ispražnjen prostor, kao i da ga obaveže da mu, na ime naknade štete u vidu izgubljene dobiti, isplati novčani iznos koji će kasnije opredeliti.

Prvostepeni postupak po novopostavljenom tužbenom zahtevu i po zahtevu iz protivtužbe vođen je prvo pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu, a nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji 2010. godine, pred Višim sudom u Beogradu (pod poslovnim brojem P. 7261/10). U toku ovog postupka zakazano je 17 ročišta, od kojih je devet održano, izvedeno je više dokaza, među kojima i veštačenjem putem veštaka ekonomske i građevinske struke, saslušanjem tužioca-protivtuženog kao parnične stranke i saslušanjem dva svedoka. Od osam neodržanih ročišta, četiri ročišta nisu održana jer je jedna od stranaka tražila rok da se izjasni na navode iz podnesaka koji su im uručeni, a koji su sudu dostavljeni u kratkom roku pre zakazanog ročišta. U periodu od 30. oktobra 2009. godine do 19. oktobra 2010. godine nije zakazano nijedno ročište, a u spisima predmeta nije naveden razlog za to.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. 7261/10 od 12. januara 2012. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda od 6. aprila 2012. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, dok je protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca usvojen u delu kojim je traženo iseljenje tužioca-protivtuženog i predaja ispraženjenog spornog prostora, a odbijen kao neosnovan u delu kojim je tražena naknada za izgubljenu dobit.

Označena prvostepena presuda potvrđena je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3051/12 od 30. jula 2013. godine, koja je tuženima-protivtužiocima dostavljena 11. odnosno 16. decembra, a tužiocu 23. januara 2014. godine, nakon tri pokušaja (13. decembra 2013, 8. i 17. januara 2014. godine).

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 1. jula 2005. godine, do dostavljanja presude Apelacionog suda od 30. jula 2013. godine parničnim strankama, trajao osam i po godina. Međutim, Ustavni sud je konstatovao i da je o prvopostavljenom tužbenom zahtevu ovde podnosioca ustavne žalbe, a kojim je tražio da se raskine sporni ugovor, pravnosnažno odlučeno 2. novembra 2006. godine, odnosno nakon jedne godine i četiri meseca od podnošenja tužbe.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da su sudski postupci po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, odnosno od podnošenja tužbe, pa do njegovog okončanja.

Ustavni sud ukazuje da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao interes da se predmetni postupak efikasno okonča.

Ocenjujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da jedno ročište nije održano na predlog podnosioca, sa kojim se saglasila druga parnična stranka. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac predmetni parnični postupak pokrenuo tražeći da se raskine sporni ugovor, te da je tek nakon što je o tom zahtevu pravnosnažno odlučeno, istakao zahtev da se utvrdi da je isti ugovor ništav. Takođe, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac više puta dostavljao obrazložene podneske u kratkom roku pre zakazanih ročišta, što je zahtevalo dodatno vreme da se druga parnična stranka izjasni. U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da se podnosilac, isticanjem novog zahteva, odnosno dostavljanjem obrazloženih podnesaka, koristio svojim procesnim ovlašćenjima, a u cilju ostvarivanja svojih pravnih interesa, odnosno uspeha u predmetnom parničnom postupku. Stoga se takvo ponašanje, mada je ono objektivno doprinelo da postupak duže traje jednu i po godinu, ne može smatrati njegovim doprinosom dužem trajanju postupka (u vezi sa navedenim videti i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Sokolov protiv Rusije, broj 3734/02 od 22. septembra 2005. godine, stav 38. )

Međutim, Ustavni sud je ocenio da se navedeni period objektivnog produženja postupka usled toga što se podnosilac koristio svojim procesnim ovlašćenjima ne može pripisati ni u krivicu parničnom sudu (videti u vezi sa iznetim presudu Evropskog suda za ljudska prava Surmeli protiv Nemačke br. 75529/01 od 8. juna 2006. godine, stav 131.). S tim u vezi, Ustavni sud podseća da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske , broj 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.). Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud delimičnu presudu od 2. novembra 2006. godine dostavio parničnim strankama tek nakon pola godine (4. odnosno 8. maja 2007. godine), dok je dostava presude Apelacionog suda u Beogradu od 30. jula 2013. godine, kojom je pravnosnažno okončan predmetni parnični postupak, pokušana tek nakon više od pet meseci. Takođe, Ustavni sud ukazuje da godinu dana (od 30. oktobra 2009. do 19. oktobra 2010. godine) nije zakazano nijedno ročište.

S obzirom na prethodno navedeno, Ustavni sud je ocenio da relativna složenost činjeničnih i pravnih pitanja, kao i okolnost da je podnosilac, koristeći se svojim procesnim ovlašćenjima, objektivno produžio trajanje postupka, ne mogu opravdati ukupno trajanje tog postupka od osam i po godina, već da odgovornost za to, pre svega, leži na parničnom sudu, koji ima i zakonsku obavezu da se stara da se postupak sprovede efikasno, a koji je propustio da preduzme sve neophodne radnje kako bi se taj postupak okončao bez odugovlačenja. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je neefikasnim postupanjem sudova u predmetnom parničnom postupku, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, njegovu složenost, okolnosti koje su uticale na njegovu dužinu trajanja, a koje se ne mogu staviti u krivicu sudu, te opisani doprinos podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu postojeću praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje

5. U odnosu na istaknutu povredu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba, osim navoda da je druga parnična stranka imala privilegovan položaj, ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije izneo ni argumentovanu tvrdnju o povredi načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava. Naime, paušalna ocena podnosioca da u postupcima u kojima je jedna parnična stranka „država“, druga parnična stranka nema isti položaj, ne može se, prema nalaženju Ustavnog suda, smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se potkrepljuje tvrdnja o povredi označenog načela.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se, stoga, i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke

6. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić