Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi rehabilitovanog lica zbog visine naknade nematerijalne štete

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu rehabilitovanog lica nezadovoljnog visinom naknade štete za neosnovano lišenje slobode. Sud nalazi da dosuđeni iznos nije proizvoljan niti očigledno neproporcionalan, te da ne postoji povreda prava na pravično suđenje ili jednaku zaštitu prava.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i m r Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. R . iz Crvenke , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba I. R . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2077/14 od 4. decembra 2 014. godine i stava prvog izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 220/16 od 19. oktobra 201 6. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba I. R . izjavljena protiv stava drugog izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 220/16 od 19. oktobra 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. R . iz Crvenke podne o je Ustavnom sudu, 6. januara 201 5. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2077/14 od 4. decembra 2014. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 32, 33, 36. i 59. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je, pored ostalog, naveo da ustavnu žalbu izjavljuje protiv osporene presude u delu kojim je, preko dosuđenog iznosa, odbijen njegov tužbeni zahtev za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti. Povredu načela zabrane diskriminacije, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje, podnosilac zasniva na navodima o nejednakom postupanju sudova prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete. Prema navodima podnosioca, sudovi dosuđuju znatno manji novčani iznos na ime naknade štete rehabilitovanim licima ( Golootočanima) nego drugim licima koja su neosnovano lišena slobode. Podnosilac je istakao da se rehabilitovanim licima dosuđuje naknada štete koja u proseku iznosi 1.300,00 dinara za jedan dan lišenja slobode, dok se drugim licima koja su neopravdano lišena slobode dosuđuje naknada u iznosu od čak 10.000,00 dinara po danu. U prilog tome, podnosilac se pozvao na slučaj generala Tomića (dostavljajući uz ustavnu žalbu novinski članak) , kao primer u kome je dosuđena ekstremno visoka naknada štete, kao i na presudu „Apelacionog suda Gž. 4895/10“ kojom je M. V. zbog neosnovanog lišenja slobode dosuđena naknada štete u visini od 6.470,00 dinara po danu. Podnosilac je istakao da je takvim nejednakim postupanjem on kao politički zatvorenik , po osnovu Zakona o rehabilitaciji , diskriminisan u odnosu na druge građane koji pravo na naknadu štete zbog neosnovanog lišenja slobode ostvaruju prema Zakoniku o krivičnom postupku. Podnosilac povredu prava na pravično suđenje obrazlaže i navodima o pogrešnoj primeni i tumačenju materijalnog prava prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete i bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku. Prema navodima podnosioca, drugostepeni sud nije u dovoljnoj meri cenio sve duševne bolove koje je on kao rehabilitovano lice trpeo, kao što su duševni bolovi zbog umanjenja životne aktivnosti, kao ni fizički bol i strah koji je trpeo, te nije uopšte razmatrao pitanje naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povreda drugih prava ličnos ti. Takođe, drugostepeni sud prilikom odlučivanja o visini naknade štete, prema navodima podnosioca, nije vodio računa o svim činjenicama i okolnostima slučaja koje mogu biti od značaja za utvrđivanje iznosa pravične naknade nematerijalne štete. Podnosilac je izneo da drugostepeni sud nije uzeo u obzir fizičke bolove i strah koji je on trpeo , te je konstatova da je nemoralno i nehumano da mu se ne dosudi naknada i po tim osnovima. Podnosilac je istakao da je neprihvatljiva i konstatacija suda da je sama rehabilitacija njemu dovoljna kao satisfakcija. U prilog navedenim tvrdnjama, podnosilac se pozvao i na stavove Ustavnog suda izražene u Odluci Už-2789/14 od 11. decembra 2014. godine. Podnosilac je istakao da on kao žrtva zločina protiv čovečnosti i žrtva torture ima pravo na dobijanje pravednog i odgovarajućeg obeštećenja, te da je dosuđena naknada više nego ponižavajuća. Podnosilac je naveo da drugostepeni sud prilikom odlučivanja o visini štete nije uzeo u obzir da je on i po prestanku lišenja slobode bio izložen torturi i da je trpeo duševne bolove i strah. Pored toga, podnosilac je naveo da mu je zbog nepravilne primene materijalnog prava povređeno i pravo na suđenje u razumnom roku i da je pitanje da li će on zbog duboke starosti moći da ostvari sudsku zaštitu u razumnom roku sa ovakvim načinom postupanja prvostepenog i drugostepenog suda. Povredu načela i prava iz čl. 3, 33. i 59. Ustava p odnosilac u ustavnoj žalbi nije uopšte obrazloži o. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi predmetnu prvostepenu i drugostepenu presudu, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete preko dosuđenog iznosa.

Dopunom ustavne žalbe od 10. februara 2017. godine podnosilac je osporio presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 220/16 od 19. oktobra 201 6. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36, 58. i 59. Ustava. Povredu prava na pravično suđenje, podnosilac zasniva na navodima o proizvoljnoj i arbitrernoj primeni materijalnog prava i bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku od strane postupajućih sudova u predmetnom postupku , kao i povredi prava na pravnu sigurnost. Podnosilac je u dopuni ustavne žalbe, obrazlažući povredu prava na pravično suđenje, u suštini, ponovio navode koje je već izneo u ustavnoj žalbi koju je izjavio protiv osporene drugostepene presude. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravnu sigurnost, podnosilac je dopunio navode tako što je u prilog tvrdnji o nejednakom postupanju sudova izneo da se i naslednicima rehabilitovanih lica dosuđuju znatno veći iznosi na ime naknade štete za duševne bolove zbog lišenja slobode nego samim rehabilitovanim licima , pozivajući se na presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3108/14 od 27. aprila 2016. godine i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1653/14 od 8. aprila 2015. godine. Takođe, podnosilac je istakao da je Apelacionog suda u Beogradu, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, doneo presudu Gž. 4807/15 od 17. septembra 2015. godine kojom je rehabilitovanom licu povećao dosuđeni iznos naknade sa 5.000.000,00 na 10.000.000,00 dinara. Pored toga, podnosilac je osporio revizijsku presudu i u delu u kome je odbačena revizija podnosioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2037/15 od 17. decembra 2015. godine, navodeći da je Vrhovni kasacioni sud arbitrerno i proizvoljno primenio materijalno pravo, tj. Zakon o rehabilitaciji i Zakon o parničnom postupku. Povredu drugih istaknutih prava i načela u odnosu na osporenu revizijsku presudu podnosilac u dopuni ustavne žalbe nije uopšte obrazložio. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu revizijsku presudu, kao i presude prvostepenog i drugostepenog suda donete u predmetnom parničnom postupku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Delimičnom presudom Višeg suda u Somboru P. 24/13 od 12. marta 2014. godine tužbeni zahtev tužioca I . R , ovde podnosioca ustavne žalbe, delimično je usvojen, pa je obavezana tužena Republike Srbije – Ministarstvo pravde i državne uprave da mu na ime rehabilitacionog obeštećenja – nematerijalne štete isplati ukupno 2.500.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom kamatom, i to po osnovu: naknade za pretrpljeni fizički bol iznos od 250.000,00 dinara, naknade za pretrpljeni duševni bol zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti iznos od 2.000.000,00 dinara i novčane naknade za pretrpljeni strah iznos od 250.000,00 dinara, dok je u preostalom delu preko dosuđenog iznosa odbijen tužbeni zahtev. Pored toga, u izreci presude je konstatovano da će se o preostalom delu tužbenog zahteva (naknadi materijalne štete) i troškovima postupka odlučiti u konačnoj odluci. U obrazloženju presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilac, koji je rođen 14. maja 1929. godine, uhapšen 5. septembra 1950. godine i da je presudom Vojnog suda u Zagrebu broj 681/50 iz 1950. godine oglašen odgovornim zbog delovanja na liniji IB i da je osuđen na četiri godine strogog zatvora i godinu dana gubitka građanskih prava, te da je na slobodu pušten 22. decembra 1953. godine; da je do odluke Vojnog suda bio pritvoren u Garnizonskom zatvoru u Karlovcu, a da je potom kaznu izdržavao u logoru Stara Gradiška, zatim i na ostrvu Sveti Grgur i Ugljan; da je tužilac na izdržavanju kazne proveo tri godine, tri meseca i osamnaest dana; da je sve vreme dok je bio lišen slobode bio izložen fizičkoj i psihičkoj torturi, budući da je bio tučen, izgladnjivan, bez lekarske nege, prinuđen da radi od 10 do 15 sati dnevno u teškim fizičkim uslovima, te da je pored fizičkog bola koji je trpeo, trpeo i duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, kao i straha od lišenja života i zbog ugroženosti fizičkog integriteta; da je, nakon puštanja na slobodu, zbog reakcije okoline na saznanje o njegovoj osudi i dalje imao osećaj poniženosti, obespravljenosti, omalovažavanja i socijalne marginalizacije; da je rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh. 61/10 od 17. juna 2011. godine usvojen zahtev za rehabilitaciju I. R . i utvrđeno je da je bez pravnog dejstva navedena odluka Vojnog suda u Zagrebu u delu kojim je imenovani oglašen odgovornim zbog delovanja na liniji IB i da je navedena odluka u tom delu ništava od trenutka donošenja i da su ništave posledice te odluke, te da se imenovani smatra neodgovornim za ovo krivično delo; da je, prilikom odmeravanja rehabilitacionog obeštećenja, kao jedinstvenog vida naknade nematerijalne štete za čovekova lična dobra koja su povređena aktom neopravdane osude, ovaj sud vodio računa o svim okolnostima konkretnog slučaja, posebno o vrsti krivičnog dela koje je tužiocu stavljeno na teret, kazni koja mu je izrečena, vremenu koje je proveo u zatvoru, ugledu koji je imao u sredini u kojoj je živeo, reakciji okoline na saznanje da je osuđen, njegovim porodičnim prilikama, godinama života, kao i svim okolnostima koje su uticale na nastanak i intenzitet duševnih bolova; da imajući u vidu da je tužilac kao mlada osoba uhapšen zbog delovanja na liniji IB, da je bio osuđen na kaznu strogog zatvora u trajanju od četiri godine i godinu dana gubitka građanskih prava, da je proveo u zatvoru tri godine, tri meseca i osamnaest dana, te osećanje poniženosti, obespravljenosti i socijalne marginalizovanosti koju je zbog osude osećao, ne samo za vreme izdržavanja kazne, već i u periodu života koji je usledio nakon puštanja na slobodu, uz vođenje računa da je stanje u kome se tužilac nalazio, u jednom delu, ublaženo postizanjem moralne satisfakcije činom rehabilitacije, prema stanovištu ovog suda, realna novčana naknada za navedeni vid štete iznosi 2.000.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2077/14 od 4. decembra 2014. godine delimično su usvojene, a delimično odbijene žalbe stranaka, pa je potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev za naknadu štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti u iznosu od 2.000.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, kao i u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za naknadu štete preko dosuđenog iznosa i to za iznos od 7.500.000,00 dinara, a preinačena je u odbijajućem delu tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti, pored dosuđenog iznosa, isplati još iznos od 500.000,00 dinara (ukupno 2.500.000,00 dinara), sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. Pored toga, ukinuta je prvostepena presuda u preostalom pobijanom usvajajućem i odbijajućem delu kojim je odlučeno o zahtevu za naknadu štete za pretrpljene fizičke bolove i za pretrpljeni strah i u tom delu je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je, nakon ispitivanja presude u granicama razloga navedenih u žalbi, kao i po službenoj dužnosti, ovaj sud našao da pobijana delimična presuda nije zahvaćena bitnim povredama postupka iz člana 374. Zakona o parničnom postupku, da je utvrđeno činjenično stanje relevantno za odluku u pogledu dela tužbenog zahteva kojim se potražuje naknada štete na ime duševnih bolova zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti; da se žalbom tužioca osnovano ukazuje na delimično pogrešnu primenu materijalnog prava prilikom odmeravanja iznosa visine naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti; da je ovaj sud, prilikom odmeravanja pravične novčane naknade za pomenuti vid štete, imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, posebno činjenicu da je tužilac u ranoj mladosti bio osuđen zbog toga što je izrazio svoje mišljenje o određenoj društvenoj situaciji tog vremena, da je prema njemu u toku istrage, a posebno kasnije u toku izdržavanja kazne lišenja slobode, nehumano postupano, da je bio odvojen od svoje porodice; da je sud imao u vidu sav dijapazon negativnih osećanja koja je tužilac osećao sve vreme izdržavanja kazne i kasnije tokom života (osećanje povređene časti i ugled u društvu, poniženost, osećaj niže vrednosti i dr.), a što je bilo posledica krivičnog postupka koji je protiv njega bio sproveden i donete odluke, a u odnosu na koju je ishodovao rehabilitaciju; da s obzirom na navedeno, uvažavajući činjenicu da je tužilac iz ideološko-političkih razloga bio nepravedno osuđen, zbog čega je bio lišen slobode tri godine, tri meseca i 18 dana, te imajući u vidu kriterijume propisane odredbom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, ovaj sud smatra da se primerena satisfakcija u konkretnom slučaju postiže iznosom od 2.500.000,00 dinara, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu u pobijanom odbijajućem del u utoliko što je obavezao tuženu da tužiocu po navedenom osnovu isplati još 500.000,00 dinara.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 220/16 od 19. oktobra 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2077/14 od 4. decembra 2014. godine, dok je, u stavu drugom izreke, odbačena kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2037/15 od 17. decembra 2015. godine. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2077/14 od 4. decembra 2014. godine pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca za naknadu štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti; da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2037/15 od 17. decembra 2015. godine odbijena žalba tužene kao neosnovana i potvrđena delimična presuda Višeg suda u Somboru kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužiocu na ime rehabilitacionog obeštećenja na im pretrpljenih fizičkih bolova i straha isplati ukupno 500.000,00 dinara (po 250.000,00 dinara za svaki vid štete), sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, dok je tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa odbijen; da su nižestepeni sudovi, kod napred utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno primenili materijalno pravo kada su tužiocu priznali pravo na naknadu nematerijalne štete po napred navedenim vidovima, kao i kada su mu zbog toga dosudili navedene iznose nematerijalne štete; da je donošenjem Zakona o rehabilitaciji, najpre 2006. godine, a potom i važećeg iz 2011. godine, država priznala da je u prošlosti prema određenoj grupi lica, među kojima su i lica koja su označena kao informbiroovci, postupila nezakonito i nepravično, te da donošenjem zakona hoće da preduzme mere da se posledice takvog postupanja u najvećoj mogućoj meri otklone; da sama rehabilitacija, odnosno pomenuto priznanje države koje se manifestuje i kroz formalne odluke sudova o rehabilitaciji, uz poništaj ranijih odluka o kažnjavanju ukoliko su takve odluke donete ili kroz utvrđivanje da je u odnosu na neko lice učinjena povreda prava, te da su bez dejstva sve pravne posledice ukoliko posebna osuđujuća odluka nije doneta, je jedan od vidova na koji država ispravlja greške koje su počinjene i pruža tim licima satisfakciju; da je, pored toga, Zakon o rehabilitaciji utvrdio i druga prava rehabilitovanih lica kao što su poseban penzijski staž, mesečna novčana naknada, zdravstvena zaštita i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, materijalna šteta, vraćanje imovine i d rugo; da je jedno od tih prva, prema članu 26. stav 3. navedenog zakona i pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi; da, prema tome, pravo na novčanu naknadu nije jedino pravo koje priznaje Zakon o rehabilitaciji, već je samo jedno iz korpusa prava koja zakon priznaje rehabilitovanim licima, pri čemu je značaj tog prava nesumnjiv; da otuda iznos naknade nematerijalne štete treba posmatrati zajedno sa svim ostalim pravima koje zakon pruža rehabilitovanim licima, uključujući i tužioca u ovom slučaju; da su kriterijumi za određivanje visine naknade sadržani u odredbi člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, a kao što je navedeno, nižestepeni sudovi su dosuđujući tužiocu iznose nematerijalne štete po traženim vidovima pravilno primenili navedenu zakonsku odredbu; da imajući u vidu sve napred navedeno, proizlazi da je revizija tužioca izjavljena protiv drugostepene presude Gž. 2077/14 od 4. decembra 2014. godine dozvoljena, ali neosnovana, jer je u toj presudi materijalno pravo pravilno primenjeno na utvrđeno činjenično stanje, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke ove presude, na osnovu člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku; da kada se radi o tužiočevoj reviziji izjavljenoj protiv drugostepen presude Gž. 2037/15 od 17. decembra 2015. godine, ista je nedozvoljena; da je predmetni tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog fizičkog bola i straha odbijen za novčani iznos koji je ispod zakonom propisanog cenzusa za izjavljivanje revizije; da, osim toga, tužilac nije izjavio žalbu protiv delimične presude Višeg suda u Somboru P. 24/13 od 3. juna 2015. godine, a kojom mu je na ime naknade nematerijalne štete dosuđeno po 250.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i strah; da zbog toga tužilac protiv drugostepene presude, kojom je odbijena žalba tužene na tu delimičnu presudu ne može izjavljivati reviziju, pa je zbog toga odlučeno kao u stavu drugom izreke, a na osnovu člana 413. u vezi člana 410. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo vladavine prava (član 3.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.), pravo na pravično suđenje (član 32.), posebna prava okrivljenog (član 33.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.), pravo na imovinu (član 58.) i pravo nasleđivanja (član 59.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. stav 1. Ustava jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave.

Odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) propisano je da rehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5) ovog zakona ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi.

Odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (stav 1.); da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu i stav prvi izreke osporene presude Vrhovnog kasacionog suda sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da su postupajući sudovi prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete arbitrerno i proizvoljno primenili materijalno pravo, da osporene sudske odluke nisu obrazložene u skladu sa standardima prava na pravično suđenje i da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravnu sig urnost.

5.1. Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji propisano da rehabilitovano lice, a što je u konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe, ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Prema članu 200. Zakona o obligacionim odnosima, o visini naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove, duševne bolove i strah odlučuju redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da samo dosuđena naknada koja je beznačajna ili očigledno neproporcionalna značaju povređenog dobra ne bi bila u skladu sa garancijama prava na pravično suđenje.

Ustavni sud nalazi da su osporene presude donete uz primenu merodavnog materijalnog prava, u konkretnom slučaju Zakona o obligacionim odnosima, i da dosuđeni novčani iznos ne predstavlja izraz proizvoljnosti ili neprihvatljive primene materijalnog prava. Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi su izneti dovoljni razlozi zbog čega dosuđeni iznos predstavlja pravičnu satisfakciju za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica, a koji se ne može smatrati ni beznačajnim, niti očigledno neproporcionalnim značaju povređenog dobra.

Navodi podnosioca da drugostepeni sud prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete nije cenio sve duševne bolove koje je on trpeo, ističući posebno duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, kao i da uopšte nije uzeo u obzir pretrpljene duševne bolove zbog povrede drugih prava ličnosti , po oceni Ustavnog suda, su neosnovani. Ovo iz razloga što je osporenom drugostepenom presudom, a koja je potvrđena presudom revizijskog suda, dosuđena naknada nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti, a zbog kojih povreda prava ličnosti je podnosilac i tražio naknadu nematerijalne štete. Podnosilac u predmetnom parničnom postupku nije tražio naknadu za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenje životne aktivnosti, niti zbog povreda drugih prava ličnosti, te shodno tome u parničnom postupku nisu ni utvrđivane činjenice relevantne za postojanje drugih osnova za naknadu štete za duševne bolove (postojanje ograničenja u životnim aktivnostima oštećenog i dr. ).

Ustavni sud je ocenio da su neosnovani i navodi podnosioca da drugostepeni sud nije vodio računa o svim činjenicama i okolnostima slučaja koje mogu biti od značaja za utvrđivanje iznosa pravične novčane naknade nematerijalne štete. Naime, drugostepeni sud je u osporenoj presudi ocenio da je delimično pogrešno primenjeno materijalno pravo prilikom odmeravanja visine naknade štete, te je iz tih razloga preinačio prvostepenu presudu i dosudio veći novčani iznos na ime naknade štete. Prilikom određivanja pravične novčane naknade za ovaj vid štete, drugostepeni sud je uzeo u obzir sve relevantne činjenice i okolnosti koje su utvrđene pred prvostepenim sudom , a posebno je istakao činjenicu da je prema podnosiocu nehumano postupano za vreme boravka u pritvoru i na izdržavanju kazne zatvora . Pri tome, drugostepeni sud je naglasio da je imao u vidu i sav dijapazon negativnih osećanja koja je podnosilac imao sve vreme tokom izdržavanja kazne i kasnije tokom života.

U vezi sa iznetim, Ustavni sud konstatuje da je neosnovano pozivanje podnosioca na Odluku Ustavnog suda Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine kojom je usvojena ustavna žalba, utvrđena povreda prava na pravično suđenje i poništena osporena presuda . U tom ustavnosudskom predmet u osporena je presuda drugostepenog suda kojom je preinačena prvostepena presuda tako što je dosuđen znatno manji novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode rehabilitovanog lica. U navedenoj odluci je Ustavni sud je ocenio da drugostepeni sud nije uopšte razmatrao pitanje naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog povreda drugih prava ličnosti, bez obzira što je prvostepeni sud izričito utvrdio da je podnosilac trpeo duševne bolove i zbog povreda drugih prva (prava na dostojanstvo), kao i da nije vodio računa o svim činjenicama i okolnostima slučaja koje mogu biti od značaja za utvrđivanje iznosa pravične novčane naknade nematerijalne štete, a koje su utvrđene u prvostepenom postupku. Kako iz osporenih presuda ne proizlazi da je u sprovedenom parničnom postupku utvrđeno da je podnosilac trpeo štetu i zbog povreda drugih prava ličnosti, a ne samo onih zbog kojih mu je i dosuđena naknada štete , niti da drugostepeni sud nije cenio sve činjenice i okolnosti utvrđene u postupku, a koje su relevantne za utvrđivanje visine iznosa naknade, to postupajući sudovi prilikom o dlučivanja o predmetnom zahtevu za naknadu štete nisu postupili suprotno navedenoj Odluci Usta vnog suda.

Ustavni sud nalazi da su bez osnova navodi podnosioca kojima ukazuje da je neprihvatljiva konstatacija postupajućih sudova da je sama rehabilitacija njemu dovoljna kao satisfakcija. Ovo iz razloga što iz sadržine osporenih presuda ne proizlazi da je tako nešto konstatovano . Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi izrazio stav da iznos naknade nematerijalne štete treba posmatrati zajedno sa svim ostalim pravima koje zakon pruža rehabilitovanim licima (rehabilitacija, poseban penzijski staž, mesečna novčana naknada, zdravstvena zaštita i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, materijalna šteta, vraćanje imovine i dr. ), ali iz navedenog ne proizlazi da je zaključio da je sam čin rehabilitacije dovoljna satisfakcija podnosiocu .

Navodi podnosioca kojima osporava visinu dosuđenog iznosa naknade štete ukazujući koliko ona iznosi kada se obračuna po jednom danu koji je proveo u pritvoru, odnosno zatvoru, po oceni Ustavnog suda, ne mogu se prihvatiti kao utemeljeni ustavnopravni argumenti za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već u osnovi izražavaju subjektivno nezadovoljstvo podnosioca visinom dosuđene naknade nematerijalne štete. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je dužina trajanja lišenja slobode samo jedna od više relevantnih okolnosti za ocenu visine predmetne naknade štete, a koja se, prema ustaljenoj praksi redovnih sudova, ne odmerava tarifiranjem naknade po danima lišenja slobode, nego uzimanjem u obzir svih relevantnih okolnosti.

U pogledu navoda podnosioca kojima ukazuje na ustavnopravno neprihvatljiv stav drugostepenog suda da mu se u predmetnom postupku ne dosudi naknada i za pretrpljeni fizički bol i strah, Ustavni sud nalazi da se takvi navodi ne mogu smatrati ustvnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Ovo iz razloga što takvi navodi podnosioca ne odgovaraju činjenicama utvrđenim u postupku. Naime, podnosilac je u predmetnom parničnom postupku, pored tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove, istakao i zahtev za naknadu štete za pretrpljene fizičke bolove i strah, a o kome nije pravnosnažno odlučeno osporenom drugostepenom presudom, već je u tom delu prvostepena presuda ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. O tom zahtevu pravnosnažno je odlučeno presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2037/15 od 17. decembra 2015. godine, a kojom je podnosiocu dosuđena odgovarajuća novčana naknada i za ove vidove štete.

5.2. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe kojim ukazuje da osporena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu i presuda Vrhovnog kasacionog suda, u delu u kome je odbijena kao neosnovana revizija izjavljena protiv drugostepene presude, nisu obrazložene u dovoljnoj meri, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporenih presuda, Ustavni sud smatra da su postupajući sudovi izneli dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razlog e zbog kojih smatraju da dosuđeni novčani iznos predstavlja pravičnu satisfakciju za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti.

5.3. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre konstatuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

Pored toga, Ustavni ukazuje da se kod dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, po pravilu, ne može govoriti o identitetu činjeničnog stanja, s obzirom na to da visina te naknade zavisi od sticaja brojnih objektivnih i subjektivnih okolnosti koje prilikom odlučivanja cene redovni sudovi, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, a sve u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je kao dokaz o različitom postupanju sudova dostavio presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4807/15 od 17. septembra 2015. godine kojom je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtevu rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete za duše vne bolove zbog lišenja slobode i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3108/14 od 27. aprila 2016. godine kojom je pravnosnažno odlučeno o tužbenom zahtev naslednika rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode. Imajući u vidu prethodno navedeno, te činjenicu da podnosilac smatra da su sudovi različito postupali upravo prilikom dosuđivanja novčane naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da se ne može govoriti o identitetu činjeničnog stanja u uporednim presudama i osporenoj presudi, a ovo se posebno odnosi na drugu navedenu presudu kojom nije odlučivano o zahtevu za naknadu štete za duševne bolove koju je jedno lice pretrpelo zbog toga što je bilo neosnovano lišeno slobode, već o zahtevu naslednika rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove , a koju je to lice pretrpelo kao dete zbog neosnovanog lišenja slobode njegovog oca. U odnosu na prvu uporednu presudu kojom je odlučivano o zahtevu rehabilitovanog lica za naknadu nematerijalne štete po istom osnovu kao i u osporenoj presudi, Ustavni sud posebno naglašava da su u tom predmetu određene objektivne okolnosti, a koje su od značaja za utvrđivanje visine naknade štete, bitno drugačije od onih utvrđenih u osporenim presudama. Naime, u tom parničnom postupku je utvrđeno: da je tužilac (rehabilitovano lice) proveo u zatvoru ukupno šest godina i četiri meseca ; da je u toku izdržavanja kazne ogluveo na desno uvo i da je izgubio 80% vida na levom oku ; da je više puta operisan za vreme izdržavanja kazne zatvora i to bez anestezije (oko, ruka, mlečna žlezda, noga – četiri puta); kao i da je i po izlasku iz zatvora operisan više od dvadeset puta. Ovo dodatno govori u prilog tome da se u tom predmetu ne radi o istoj činjeničnoj situaciji kao i u predmetu povodom koga je doneta osporena revizijska presuda.

U odnosu na navode podnosioca kojima ukazuje na nejednako postupanje sudova i u drugim sudskim postupcima , Ustavni sud je utvrdio da podnosilac, osim dve navedene presude Apelacionog suda u Beogradu, nije dostavi o druge sudske odluke kao dokaz da su sudovi u identičnim situacijama donosili drugačije odluke od osporene revizijske odluke. Imajući to u vidu, Ustavni sud je ocenio da se takvi navodi ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o povredi prava na pravnu sigurnost.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da u sudskim postupcima koji se vode po tužbi radi naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode ili neosnovane osude, prema odredbama zakona kojima je uređen krivični postupak, a u kojima se, prema navodima podnosioca, dosuđuju znatno veći novčani iznosi na ime naknade štete, ne samo da ne postoji identitet činjeničnog stanja, već se ne može govoriti ni o identičnom pravnom stanju. Naime, za odlučivanje u tim sporovima relevantne su odredbe zakona kojima se uređuje krivični postupak, dok su u sporovima koji se vode radi naknade štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja merodavne odredbe Zakona o rehabilitaciji.

Navode podnosioca o bitnim povredama parničnog postupka Ustavni sud nije posebno razmatrao, budući da podnosilac takve svoje navode u suštini zasniva na propustu sudova da obrazlože osporene odluke u skladu sa standardima prava na pravično suđenje, a o čemu se Ustavni sud prethodno već izjasnio.

U vezi sa navodima podnosioca o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da samo ukazivanje na to da je, u konkretnom slučaju, upitno ostvarivanje sudske zaštite u razumnom roku, a bez navođenja činjenice koliko je postupak zapravo trajao i drugih konkretnih razloga koji su uticali na njegovo trajanja, te isticanja zahteva za utvrđenje takve povrede, ne može biti dovoljan razlog da se Ustavni sud upusti u ocenu označene povrede.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnosi oca o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnov anu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući navode ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava u odnosu na osporeni stav 1. izreke presud e Vrhovnog kasacionog suda, kojim je konačno odlučeno o predmetnom zahtevu, Ustavni sud konstatuje da podnosilac svoje navode o povredi ovog prava u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticao i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje. Imajući u vidu da je prethodno ocenjeno da takve tvrdnje podnosioca nisu prihvatljive, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke, a saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. U pogledu navoda podnosioca da mu je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu i presudom Vrhovnog kasacionog suda, u delu u kome je odbijena kao neosnovana revizija izjavljena protiv drugostepene presude, povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud naglašava da se ne može utvrđivati povreda ovog načela ukoliko prethodno nije utvrđena povreda nekog Ustavom zajemčenog prava, s obzirom na njegovu akcesornu prirodu.

Konačno, u vezi sa navodima o povredi prava iz čl. 3, 22, 23, 33. i 35, člana 36. stav 2. i čl. 58. i 59. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac samo formalno poziva na povredu označenih načela i prava i da u ustavnoj žalbi nije naveo nijedan ustavnopravni razlog kojim bi obrazložio takve svoje tvrdnje.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim je osporen stav drugi izreke presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 220/16 od 19. oktobra 2016. godine, a kojom je odbačena kao nedozvoljena revizija izjavljena protiv označene drugostepene presude, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenog akta. Pored toga, Ustavni sud napominje da se podnosilac na povredu drugih ustavnih načela i prava samo formalno pozvao.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu i u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 2. izreke.

9. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi rehabilitovanog lica zbog visine naknade nematerijalne štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti