Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je utvrđeno pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća , i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Milan Stanić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. J, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. J. i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji je vođen pred O snovnim sudom u Nišu u predmetu I. 2665/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu I. 2768/02) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbij e, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. J. iz Niša podneo je Ustavnom sudu, 28. februara 2013. godine, preko punomoćnika Z. Đ, advokata iz Niša, ustavnu žalbu zbog povrede pra va na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupcima koji su vođeni pred Opštinskom sudu u Nišu u predmetima I. 2286/92 i I. 2768/02, kao i pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu I. 2665/10.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da ni nakon 21 godine od podnošenja predloga, izvršenje nije sprovedeno, te da su mu na taj način povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete, te da naloži Osnovnom sudu u Nišu da sprovede izvršenje predloženo 18. januara 2002. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu I. 2665/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Nišu P. 4917/91 od 12. decembra 1991. godine obavezano je tuženo privatno preduzeće „B.“, čiji je vlasnik B. M. iz Niša, da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, vrati iznos od 33.002,24 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. aprila 1991. godine, pa do isplate, u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Na osnovu navedene izvršne isprave, podnosilac ustavne žalbe, kao izvršni poverilac, podneo je 5. marta 1992. godine Opštinskom sudu u Nišu predlog kojim je tražio da sud dozvoli izvršenje protiv privatnog preduzeća „B.“ iz G. H, radi naplate duga u iznosu od 33.002,24 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove parničnog postupka i izvršenja. Rešenjem Opštinskog suda u Nišu I. 2286/92 od 23. marta 1992. godine dozvoljeno je predloženo izvršenje, te je 11. juna 1992. godine rešenje dostavljeno Službi društvenog knjigovodstva u Nišu. Navedena služba je obavestila izvršnog poverioca da je račun izvršnog dužnika neprekidno u blokadi, nakon čega je izvršni sud 3. jula 1992. godine arhivirao predmet I. 2286/92. Izvršni poverilac je 14. oktobra 1992. godine podneo predlog Opštinskom sudu u Nišu, kojim je tražio da se „na osnovu pravnosnažnog rešenja I. 2286/92, odredi izvršenje protiv B. M, popisom i prodajom pokretnih stvari dužnika koje se nalaze u njegovom stanu i dvorištu u ulici P. broj 7. U spisima predmeta nema dokaza da je po ovom predlogu postupano, budući da spisi predmeta Opštinskog suda u Nišu I. 2286/92 nisu pronađeni u arhivi na zahtev izvršnog poverioca iz 2002. godine. Ovi spisi su, prema obaveštenju iz arhive, uništeni.

Izvršni poverilac je 22. januara 2002. godine podneo Opštinskom sudu u Nišu predlog za dozvolu izvršenja protiv privatnog preduzeće „B.“ iz G. H, a na osnovu pravnosnažne presude istog suda P. 4917/91 od 12. decembra 1991. godine, radi naplate 33.002,24 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27. aprila 1991. godine, pa do isplate, kao i troškova parničnog postupka i izvršenja. Povodom ovog predloga formiran je predmet I. 133/02. Nakon obaveštenja nadležne organizacije od 5. avgusta 2002. godine da na računu izvršnog dužnika nema sredstva, te da je poslednja promena na njegovom računu izvršena 24. aprila 1997. godine, izvršni poverilac je 23. avgusta 2002. godine podneo predlog protiv B. M. za „nastavno izvršenje“ popisom pokretne i nepokretne imovine dužnika. Povodom ovog predloga formiran je predmet I. 2768/02.

U predmetu I. 133/02, Opštinski sud u Nišu doneo je 10. avgusta 2009. godine rešenje kojim je odobrio rekonstrukciju spisa tog predmeta. U obrazloženju označenog rešenja navedeno je da iz službene beleške šefa izvršnog odeljenja proizlazi da je dozvoljeno predloženo izvršenje prodajom pokretnih stvari dužnika, ali da predmet nije pronađen, te je odlučeno da se izvrši rekonstrukcija spisa tog predmeta. Istog dana dat je nalog izvršnom poveriocu da u roku od tri dana dostavi sve prepise podnesaka, zapisnike, odluke i druga pismena kojima raspolaže, a koja se odnose na predmetno izvršenje. Budući da izvršni poverilac nije postupio po nalogu suda, Opštinski sud u Nišu je, rešenjem od 24. avgusta 2009. godine, obustavio postupak izvršenja određen rešenjem tog suda I. 133/02 i ukinuo sve sprovedene radnje. U spisima Opštinskog suda u Nišu I. 2768/02 nema dokaza da je nadležni sud postupao po podnetom predlogu.

Izvršni poverilac je 22. marta 2010. godine podneo Osnovnom sudu u Nišu, kao nadležnom sudu nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, „formalno novi predlog za izvršenje“, a kao izvršni dužnik označen je B. M. Rešenjem I. 2665/10 od 25. marta 2010. godine, Osnovni sud u Nišu odredio je predloženo izvršenje. Protiv rešenja o izvršenju, lice označeno kao izvršni dužnik izjavilo je prigovor, koji je, rešenjem Osnovnog suda u Nišu IPV. 70/10 od 21. decembra 2010. godine, usvojen, te je ukinuto prvostepeno rešenje.

Osnovni sud u Nišu je 5. novembra 2012. godine, rešavajući o predlogu za izvršenje protiv B. M, doneo rešenje I. 2768/02, kojim je ovaj predlog odbio kao neosnovan, uz obrazloženje da iz izvršne isprave proizlazi da je dužnik po izvršnoj ispravi pravno lice, a ne fizičko lice, kao i da lice koje je označeno kao izvršni dužnik ne odgovara solidarno sa navedenim pravnim licem za njegove obaveze. Označeno rešenje potvrđeno je u postupku po prigovoru, rešenjem Osnovnog suda u Nišu IPV(I). 744/12 od 6. decembra 2012. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da se ustavnom žalbom osporava dužina trajanja izvršnog postupka koji je po navodima podnosioca trajao od 5. marta 1992. godine kada je podnet predlog za dozvolu izvršenja nadležnom sudu, a protiv izvršnog dužnika P.P.„B.“. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je povodom navedenog predloga doneto rešenje o izvršenju, da je naplata potraživanja pokušana, kao i da je izvršni sud, nakon što je obavešten o nemogućnosti namirenja, okončao postupak i arhivirao predmet. Protiv istog dužnika podnet je novi predlog januara 2002. godine, ali je izvršenje u ovom predmetu obustavljeno 2009. godine. Nadalje, Ustavni sud ukazuje da je protiv fizičkog lica, kao osnivača i vlasnika dužnika po izvršnoj ispravi, podnet predlog za izvršenje 23. avgusta 2002. godine, da je taj postupak okončan 6. decembra 2012. godine, te da je izvršni poverilac u postupku koji je okončan 1992. godine zbog nemogućnosti za namirenje, a koji je vođen protiv pravnog lica, kao izvršnog dužnika, u istom tom postupku podneo predlog da se izvršenje koje je određeno protiv izvršnog dužnika, označenog privatnog preduzeća, sprovede protiv njegovog vlasnika. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da ne postoji kontinuitet između postupka koji je pokrenut 1992. godine i onog koji je pokrenut 23. avgusta 2002. godine, budući da je izvršenje u tim postupcima traženo protiv različitih subjekata. Za datu ocenu, prema nalaženju Ustavnog suda, ne može da bude od značaja ni činjenica da je u postupku okončanom 1992. godine izvršni poverilac predložio da se izvršenje određeno prema jednom subjektu, sprovede prema nekom drugom subjektu, bez formalne promene izvršnog dužnika. S obzirom na izneto, Ustavni sud je ocenio da se u ovom ustavnosudskom predmetu može posmatrati samo period od 23. avgusta 2002. godine, pa do njegovog okončanja, donošenjem rešenja IPV(I). 744/12 od 6. decembra 2012. godine. Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je izvršni postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem predloga za izvršenje, a završava se donošenjem odluke kojom se taj postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog izvršnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni izvršni postupak trajao deset godina i četiri meseca. Navedeno trajanje izvršnog postupka, koji je, pri tome, po svojoj prirodi hitan, samo po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, a što potvrđuje i činjenica da u periodu od osam godina izvršni sud nije preduzeo nijednu radnju u tom postupku. Takođe, Ustavni sud je ocenio da predmetni postupak nije bio složen, kao i da je podnosilac imao interes da se pokrenuti izvršni postupak okonča bez odugovlačenja, te da on svojim radnjama nije bitno uticao na njegovo trajanje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u izvršnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu I. 2768/02 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dos tavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, odnosno period neaktivnosti suda. Ustavni sud smatra da navedeni novča ni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnog izvršnog suda. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Takođe, imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da nisu ispunjene pretpostavke za postupanje po ustavnoj žalbi podnosioca u delu kojim se ističe povreda Ustavom zajemčenih prava u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu u predmetu I. 2286/92, budući da je označeni postupak okončan pre stupanja na snagu Ustava iz 2006. godine, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava, Ustavni sud, najpre, konstatuje da podnosilac povredu označenog prava obrazlaže činjenicom dugog trajanja postupka, odnosno nesprovođenjem pravnosnažne sudske odluke kojom je podnosiocu utvrđeno potraživanje. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se članom 58. Ustava jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da pored uslova koji je izričito utvrđen navedenom odredbom Ustava, da je reč o svojini ili nekom drugom imovinskom pravu stečenom na osnovu zakona, uprkos tome što to izričito nije navedeno, mirno uživanje nekog imovinskog prava štiti se samo ukoliko njegov imalac to čini (uživa pravo) na način koji je saglasan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima. Isti stav Ustavni sud je izrazio i u Rešenju Už- 3152/2011 od 3. juna 2014. godine.

Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud ukazuje da je u predmetnom izvršnom postupku podnosilac pokušao da namiri svoje potraživanje od lica koje nije bilo dužnik po izvršnoj ispravi, a u toku izvršnog postupka nije dokazivao da je obaveza sa dužnika prešla na lice koje je on označio kao novog izvršnog dužnika, te je njegov predlog za izvršenje i odbijen.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da u situaciji kao u konkretnom slučaju, kada predloženo izvršenje nije ni moglo da se odredi, činjenica da je izvršni postupak dugo trajao, ne može da dovede do povrede i prava iz člana 58. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U odnosu na zahtev podnosioca da Ustavni sud naloži Osnovnom sudu u Nišu da u najkraćem roku sprovede izvršenje po predlogu podnetom 18. januara 2002. godine, Ustavni sud je konstatovao da je navedenim predlogom pokrenut postupak Opštinskog suda u Nišu I. 133/02, koji nije ni osporen ustavnom žalbom. Pored navedenog, Ustavni sud konstatuje da je označeni postupak okončan 2009. godine, te da, imajući u vidu odredbu člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ne bi ni bile ispunjene procesne pretpostavke za postupanje Ustavnog suda po takvoj ustavnoj žalbi.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.